Странице

субота, 26. октобар 2024.

Стојан БОГДАНОВИЋ: МУДРЕ ПРИЧЕ ТИХОМИРА НЕШИЋА


Представљање књиге у редакцији "Просвете", Ниш, 1998. Стојан Богдановић, Тихомир Нешић, Добривоје Јевтић


Тихомир Нешић, негдашњи новинар Политике и књижевник. Новинар више није. Књижевник је све бољи, мудрији, приче су значењски дубоке, објавио је нову књигу Лаке приче о смрти, Ниш, НКЦ, 2024. Овде ће бити речи о тој књизи, али не само о њој.

Нећу овде објашњавати да је прича захтевнија форма од романа. Велики број теоретичара тако мисле. Немојте тражити од мене да се по том питању изјашњавам. Пропашће ми дани, а нећу успети да убедим читаоца да сам у праву. Најбоље је да књигу, приче или роман, читате и да о томе која форма је захтевнија уопште не размишљате. Читање би требало да подразумева уживање. Уживао сам.

*

Књига почиње песмом – причом, „Звона Пантелејског манастира“, у којој Нешић даје још један одговор на Хемингвејево питање: За ким звоно звони?  „Чујем звона, значи не бију за мене.“ (6). Прича „Буђење“ је мини есеј о егзистенцији сна, о егзистенцији у сну, о животу после, са круцијалним питањем,  „да ли не осећа мртав или жив?“ (7).

„Потреба“. Овај трактат о страху ме подсећа на Ранка Павловића који каже: „… у једном сну, увјерио сам се да нису љубав и мржња, како говоре и пишу, најмоћнија човјекова осећања, већ да је то страх.[1] Нешић каже: „Колико помаже веровање бој се живота, смрти се не плаши? Ни то не ослобађа страховања?“ (10). Он даље расправља да ли у смрти нема страховања, а закључује причу  тако што се проблем може решити ако човек зажмури. Али проблем остаје и када жмурите. „И на крају живота остане само страх, страх шта ћеш, ако после смрти будеш могао да се осврнеш, видети од онога што си за собом оставио и шта је за тобом остало.“ (10). Овај мудрац, дакле, поставља питање осврта после смрти, тј. не признаје да смрт постоји. Или постоји у неком другом облику. Изметне се. Усели се у нечију главу и не избива отуда све док је тај неко жив. О томе и Нешић. Мислим да је то тачно. То је и лично искуство зато му верујем.

*

Многи мисле, лако је причати. Више пута су ми рекли, ти много причаш, ти само причаш, углавном сам на то одвраћао смешком, а једном сам одговорио, Добро, хајде ви причајте а ја ћу да слушам. Кад сам ја ућутао било је као на бдењу поред мртваца. А замислите приче о смрти. Чак постоје и Најлепше приче о смрти Моње Јовић. Светски познати редитељ Емир Кустурица написао је књигу: Смрт је непровјерена гласина. Нисам проверавао. Не саветујем никоме.

Добрица Ћосић је написао дебеле књиге под насловом  Време смрти. Смрт се дешава у тренутку. И то ми је неко време. Али тренутак се не види из велике даљине. А ако му се приближиш, оде око. Смрт кажу да може бити природна. Наравно да је природно да човек једном умре. А неприродна смрт постоји у правничким списима. Те пишу они који нису искусили смрт. Да јесу не би писали ништа, па ни глупости.

Нешић се изгледа више пута задесио у времену када је смрт искористила свој тренутак. Да није, не би ни било ових лаких прича. Богме су тешке. Као туч. Притискају душу. Ко има слабо срце или танке живце не мора да запиње. Нарочито би требало избегавати читање ових прича пре спавања. Може се десити да целе ноћи премотавате причу, а може се десити и да погодите, да сањате исти сан, неки од оних који су у књизи и да се у неко доба ноћи пробудите окупани знојем. Ја тако, а Нешић тврди: „Најбоља је Смрт која се не може предвидети.“ (112). Чак је и реч смрт почео великим словом. Да би је удостојио. Хаха.

Бекство у сан Нешић је веома вешто користио у својим причама. Сан као метод згодан је да се постигне обрат, преврат, иненађење – једноставно, пробудите се. У „Вртлогу сна“ Нешић покушава да уметне да је сан „испуњен надом да је смрт слична сну.“ Али са задршком: „А немиран је, због страха да нешто, он или његов сан, не нестане.“ (Стр. 64) Било је боље да сам овај  врсни трактат о сну Тихомира Нешића навео раније. Као сам се трудио да понешто објасним о намерама писца. Бавио сам се сизифовским послом. Ипак, ево Нешићеве бравуре:

Вртлог сна

Спавање његово личи на ноћно путовање по мочварама и врлетима. Трза се, руке му не мирују, скупља обрве, грчи лице, набира чело, шкргуће зубима, ређа речи као да некога наизменично грди, моли, прети му или му се додворава.

Немирно спава јер му се чини да је његов сан много већи од њега, и да је тај сан толико громадан да не може поверовати да тако нешто њему може да припадне, јер он  у нечем таквом себи личи на мрву.У том сну је њему удобно, нестало је напетости, нема сукобљавања, супротстављања и неслагања, па сања задовољно, испуњен надом да је смрт слична сну. А немиран је, трза се и млатара рукама, због страха да нешто, он или његов сан, не нестане.

Све је у честим променама, мења се и његов сан, постане ситан, толико ситан да га он, због своје гломазности, не може, не сме да пригрли, јер би могао да га поломи, здроби, смрска, и изгуби; а то би за њега било поражавајуће, понижавајуће, срамотно, па и опасно ако би показао да не зна како да се понаша у сну са својим сном, и није способан да према нечем тако нежно маленом не буде груб.

Повремено му је као да је у сну који сања једино он жив, а сви сањани су мртви, и сви леже на њему, тако да испада да од његових груди све почиње и у њима се све завршава. Па му се лепшим чини сан у којем је само он мртав и ништа га се не тиче, ништа га не дотиче, и као да је, усред општег претицања, гурања, посртања и обарања, хуке и буке, жуборења и роморења, јер је само у њему све мирно, а све се зауставило, сажето у неколико тренутака његовог сна.

А тај сан личи на труло и поцепано сито који виси окачено о зарђали клин, а нема никаквог објашњења зашто није бачено, јер на њему још само паспаљ и труње брашна измешаног са прашином, па и то заостало само још толико да подсећа на оно чему је то дотрајало сан-сито служило, за просејавање стварности, али и да опомиње да, пошто је до крајњих могућности искоришћено, више није ни за шта. Остављено је да такво никакво виси само да би показало да изгубљен у сну свако може бити заборављен, као све што је забатаљено.

Уплаши га то откриће, па се трза и приближава површини сна, све док не постане свестан да спава.

Све, мрмља, на овом свету је заборављиво зато што је, као мој сан, успутна грешка, за коју не можеш и не мораш било шта да кажеш и себе покажеш, можеш остати скривен у свом сну.

Иако, понавља, сан је као скровиште од живота и кад је сличан сличан гробу, сан је једино са чим можеш да се прекријеш и заштитиш од свега што човека може да задеси од људи.

То упоређивања сна са гробом не дозвољава му да се  препусти сну, да тоне кроз његове светле и мрачне дубине, па се трза, тресе се, лице му се грчи, млатара ногама и рукама, не знајући да ли се напреже да се пробуди или се мучи да настави да сања. (64 – 66).

Али, морам да признам, најзанимљивији су снови које човек будан сања. Понекад се ти снови и остваре. Ко зна!

Пролог

Ноћима ме посећују мртви

Лаке приче причају о смрти

                            По Дису

Са Нешићем је увек интересантно. Уме да прича приче. А и да их пише. Школован писац, искусан и веома поштен. Није добио НИН-ову награду за Балкански крст јер је награда додељена унапред. Што се те награде тиче, и данас је додељују политичари. Нареде и готово. Рече јуче, за педесет година колико сам се бавио новинарством сретао сам разне политичаре, али међу њима нисам срео поштена човека.

*

Говорио је још о некој књизи, али се не сећам о којој. Мислим да је било речи о књизи принцезе Јелисавете Карађорђевић. Тада му је неко из публике добацио, Ти си говорио на представљању књиге Мире Марковић, а он му је одвратио, а ти си присуствовао промоцији књиге Мире Марковић. Иначе, Нешић је у то време био шеф дописништва „Политике“ у Нишу, а директор „Политике био је хаџи Драган Антић који је „замолио“ Тихомира да говори о књизи. Кад је говорио о књизи Мире Марковић било је договорено да после промоције књиге буде вечера, али Мира Марковић је била љута што је шеф СПС-а у Нишу, Миле Илић, није дочекао у седишту СПС-а које су Јуловци већ окупирали и одмах је напустила Ниш.

Спомињали смо да би Тихомир могао да говори на промоцији моје књиге Илузија. Он тада рече, Дакле, морам да читам Илузију. А ја помислих да неће о Илузији говорити као о књизи Мире Марковић за коју је тврдио да је одлична, јер је дворска дама, што Мира није била, износила чињенице које су се на двору дешавале и о којима се тамо расправљало. Неке од прича Мире Марковић сам срео у штампи. У то време, углавном су их људи нападали или избегавали. Због Мирине улоге у политици.  А сада сам први пут чуо од зналца, од врсног књижевника Тихомира Нешића да је Мирина књига одлична.

*

У ведрој ноћи и речи нам се потпуније распрше и брже губе, глас нам се гаси као свећа. Путања мисли се сужава, а стазе маште се издужују: сами себи постајемо све непроходнији. И тонемо у страх од тежине смрти: опет чујемо нечије искуство да је мртвац много тежи за ношење од живог човека и зауставља нас подсећање да су најтежи они мртваци које стално носимо у глави.“ (Стр. 137).

Ко може помислити да ово није тачно, ако то напише човек који ваздан носи свога сина као и ја? Тешко је ту тежину објаснити просто зато што сам се од ње изгрбио, па и мисао ми се искривила, повила се до земље.

Нешић није једини који то тврди. Али његово је експлиците. Нешићева лирска проза је врхунска због тога што садржи трунке филозофије, мудрости. Без  сумње, мудрост иде са годинама.

„Отвор“. „Паметан си ако умеш да погодиш, ако си способан да одабереш једини отвор кроз који ти можеш да се протнеш. А да не знаш како и зашто су кренуо баш кроз тај пролаз.“ (Стр. 14).

Готово све приче личе на зен приче. Реч је поетској прози или о животној истни, анегдоти, са неком по(р)уком, која је често загонетна. Није реч о пуком мудровању писца, него је реч о озбиљном промишљњу о мисији живота, а и о смрти се озбиљно говори, као да је она нешто много важно од чега се треба чувати, од чега се може побећи. Као да је довољно само да зажмурите. Као.

*

Они који добро познају Тихомира Нешића знају га као врцавог, као шерета. Као брзомислећег човека. На њега личи прича „Лек“. Тачка гледишта је баш прави виц. Сада, у причи „Смрт птице“ Нешић поново постаје озбиљан. Објашњава да ниједна птица није умрла у лету. И то озбиљно. И Конфуције био је истог становишта. Тврдио је да никада није убио птицу у лету. „Утеха“ је опет шеретски конципирана: „Ја ћу да умрем, а ти ћеш да се ожениш неком млађом. Мало се посмехнем и кажем: Слободно ти умри, после тебе неће брак на памет да ми падне. Сви присутни се насмејаше, не мени. (25) Прича „Јунаков гроб“ говори о јуначењу пијанаца. А зна се да „ниједно наше село не може без свог јунака.“ (30).

*

Могло би се рећи да прича „За уз гусле“ важи свуда где се рат завршио, те да се после извесног времена почну да друже победници и побеђени и да у причама „свако само себе лаже“. „Кад им, ако мир потраје, престане да буде јасно јесу ли они животу окренули леђа или је живот њих иза себе оставио, богаљи зараћених страна, мада још толико не онемоћају, почну, све чешће, заједно да седе у хладовини за летњих врућина, и да се зими једни уз другу прибијају у топлом али усамљеном кутку. Па пошто нико више неће да их слуша, једни другима објашњавају своје борбе и битке, идеале и идеје, путеве и странпутице. Међусобно се све мање оптужују. Све више, кријући свој јад, свако само сам себе лаже.“ (33).  Изврсно. Ето, Нешић је овом причом рекао ко је ко и шта је шта. А за бистру главу доста је.

*

Ратни другови“ су један сељак и један варошанин. По завршетку рата сељак снабдева свог ратног друга сиром и... али му овај не плаћа. Почиње расправа. Закључак би се могао овако формулисати, сељаци су добри само када треба да иду у рат и када треба порез да се плати. У причи се на самом почетку пише: „Ратни друг кога сам, после најжешће битке, рањеног на леђима по мећави носио, сад ми, ако ме и прими у кућу, тражи да се изујем...“ (35).  Тема приче је стара, о односу према сељацима у току рата, а нарочито после. Један ме је колега убеђивао да са сељцима треба да се виђам само на пијаци. И то кратко, јер ако са њима почнеш расправу, они те обавезно искурвају. Али та сељачина је заборавила да данас нема сељака на пијаци. Тамо су накупци, прекупци и остала фукара. Иако се сада ратови воде дроновима из бункера, из канцеларије, авионима, балистичким и крстарећим ракетама, победа се не може прогласити док се чизмом не ступи на освојену територију. Али ту су сељци. Они могу све да поднесу. И зиму и врућину...

Пре тридесетак година  звала ме је докторка Клара Мандић, председница Друштва Јеврејско – српског пријатељства.  Каже, Професоре, имам тројицу из кибуца дајте ми неко село где би могли да их пошаљемо. Рекох јој, Па докторка, у Србији су сви сељаци, а она ми одмах одговори, Имате право, остаће у Београду.

*

Одломак, непуне две странице, пустио сам на Фејсбуку. Убрзо добих поруку од Нешића: „Када ће наставак ОДЛОМКА?“ Ова порука ме је подстакла да наставим. Одговорих му: „Печем га, морам да пазим да не изгори.“ Знамо обојица, најбоље је на тихој ватри. И печење и кување. Ако не прокувам, видеће се шта сам скувао.

*

„Гускање“ нема везе са летењем перја. Тек, сјајно је дочаран лик кочоперне Роске, која је заглавила у болницу у којој је добила медицинску гуску по глави. Када је због ексцеса болничарка требало да буде отпуштена Роска се успротивила. Убрзо је и преминула. Као да је баш то хтела.

*

Има и помало сладуњавих причица као што су „Трешње“, а на моменте и „Глад“. Мада у другој имамо и ово: „Не бојте се глади, већ старости.“ (Стр. 59).

Глад може да стигне и млађе људе, па и децу. Данас је огроман број људи изложен помору од глади. У Африци нарочито. Богате земље бацају храну и успешно се баве отимачином, разбојништвом, тероризмом. Глад као средство је коришћена у Хитлеровим логорима, а и Стаљин ју је као тортуру успешно користио. Американци су измислили Гвантанамо. Сеју смрт више него пшеницу. Имају, за сада, најбоље „експерте“ који производе смрт у енормним количинама. Први су употребили атомске бомбе. Али пристижу нови такмичари. Млађи. Надобудни. Дрчни. А старост је привилегија, а, ево овде, у Нешићевој причи је страшило. Кад смо већ код „лаке“ смрти и код привилегије, мој врли пријатељ, чувени кардиолог, Љубомир Хаџи Пешић говорио је: „Смрт као последица инфаркта права је привилегија. Болесник не мучи ни себе ни фамилију.“

               За разлику од глади, старост не може свакога да стигне. Но, како се примиче, све је страшнија. Његош је није доживео, али његовој проницљивости није могло промаћи питање: Куд ћеш више бруке од старости?

*

У причи „Кап“ Нешић поручује како се постаје песник. Требало би да се напије, да стално буде пијан. Заборавио је да и у Каменици важи она народна: Од пијанога и луд бега. Па и: Пијанога и Бог чува. Пијан када пада, он пада меко. Зато никада не скрши коске. И најзад, правог песника се смрт уопште не сматра.

*

Има и анегдотских прича о глумцима, редитељима, писцима, лекарима... а и оне друге личе на анегдотске, но се имена не спомињу. Тако су кроз уста Саве Ракића, сликара из Чикага, пореклом из Метохије, изашле ове речи: „... никад више нећу да уђем тамо у ту моју... гробницу...“ (91). Мисли се овде на Савину изложбу слика, али и на бављење сликарством. Што је за мене досад била робија, а сад видим да постоји и нешто горе. Робија је свако озбиљно бављење уметношћу, јер подразумева разна и то велика одрицања, посвећеност, жртве... Наравно, та је робија добровољна, тера га неки ђаво!, нико није постао велики уметник на силу, под морањем, под присилом.

*

Прегурао сам две трећине књиге и почео сам да помишљам да прекинем. Почео сам да се прибојавам да ми ове Лаке приче о смрти не пређу у неку лаку смрт. А како одмичем, све више се појављују људи које сам познавао. За неке нисам ни знао шта их је снашло. Жао ми је што им се то десило. Жао ми је и што нисам знао, као да би боље прошли да сам знао. Наиђох на Витомира Ћ. који је целог живота лечио људе и борио се да им продужи живот, а сада кад су му због шећера одсекли ногу он као види да „нема веће казне од старости“ (106). И поред тог сазнања пије лекове, јер каже: „Е, пријатељу мој, живот је, ипак, мио ма какав био.“ (106). Сетих се и мог Николче. Имао је 86 година. Мучила га је простата. Притисао је Бору, најстаријег унука, да га одведе у Пирот код уролога. Овај је нашао доктора. Пристао је  да прегледа старца. Доведи га одмах – рече. Не могу одмах, он живи у селу. Док одем. Када га је довео, доктор каже да није пацијент за операцију. Стар је. Има слабо срце. Али Николча је инсистирао: „Ако живим, онда треба да живим као човек, а не да устајем ноћу по двадесет пута.“ Тада се доктор окрену према Бори: „Па ти рече да деда живи у селу, а ја сам помислио да је то неки неписмен сељак.“ Оперисали су га, али је умро. Не знам да ли ће ова моја прича бити „лака“. Нисам сигуран.

Не морам да објашњавам на ког Ћопу се мисли у причи „Ћопин гроб“. А знам и на ког Ћопу  ви мислите, али није реч о њему, овде јеч о ћопи. „Ћопин гроб је доказ да онај који је за живота био нико и ништа – има гроб.“ (119). Гроб је ту да запамти некога, али сложио бих се Тихомиром Нешићем да је „заборав лек од живота“ (118), јер живот је тај који руши, који прави штету, који убија, зато га треба обуздати. А ко ће обуздати вештачку интелигенцију?

*

Ова изванредна књига прича Тихомира Нешића је још један његов капиталац и у неком смислу наставак његовог златног грумена, Пиле и трофеји, Ниш, НКЦ, 2019. С тим што су овде приче сведеније, али пуне мудрости и мајсторских приказа животних ситуација које је само Нешић умео да ископа и избруси. Ови драгуљи светлуцају и указују читаоцу на по(р)уке не мање вредне и не мање мудрије него оне из јапанских, кинеских или индијских зен прича. У Нешићевим причама често има и више порука. Богатије су од зен прича.

ТЕК

Седим сам самцијат,

гледам кроз прозор.

Не видим никога.

Раније су долазили голубови.

Нема их.

Није реч о Теслиној белој голубици.

Осећам се немоћно.

Покушавам да се придигнем.

Тешко иде.

 

Једном доктору сам објашњавао

Тешке ми ноге...

Гадно ме увредио.

Рече ми,

Тешке и године,

А тек ми је осамдесет.

А мој Тихомир нема ни деведесет.

 

21. 10. 2024. Ниш

 



[1] Ранко Павловић, Страшни суд, Бања Лука, Удружење књижевника Републике Српске, 2021. Стр. 23.

 

среда, 16. октобар 2024.

Мирослав ТОДОРОВИЋ: СУ/СРЕТАЊА СА СЛИКАРОМ МИРОСЛАВОМ АНЂЕЛКОВИЋЕМ

 


СУ/СРЕТАЊА  СА СЛИКАРОМ МИРОСЛАВОМ АНЂЕЛКОВИЋ

Творац  видљиве поезијe, сликар песник природе Мирослав Анђелковић

Монографија о сликару Мирослaву Анђелковић[1] сликарке Соње Вукашиновић  за мене је поновни сусрет са сликарем и пријатељем Мирославом.  Као и за поштоваоце његовог дела, и оних за које уметност значи  виши ниво живота. Онај што животу даје смисао. И сликарка, ауторка ове монографије, се утиснула на свој начин у живот, дело и време у којем је сликар живео и стварао. Она је, како то Борхес  каже, обогатила  собом монографију, као што и читалац богати књигу  коју чита и чини је другачијом. Својеврсни је омаж овом великом сликару нашег времена.

Сликара Мирослава Анђелковића  сам упознао давне 1990. Већ сам био житељ Ниша, а над овим простором су се надвијали тамни  облаци будућих непогода, иза хоризонта је тутњало.

У Зајечару песник Томислав Мијовић[2] је покренуо едицију Крајински књижевни круг. Већ су биле штампане књиге Адама Пуслојића[3] „Музеј црне Крајине“са цртежима Радислава Тркуље (1989),  Живојина Павловића[4]  „Азбука“ са ликовним прилозима насталим у  1950 – 1956. у Вратарници.  У припреми је била моја књига „Судњи час“ са цртежима Видоја Романдића. Овај податак је битан  јер  је утицао на будући рад,  наше пријатељство, сарадњу, па и живот сликара Мирослава Анђелковића.  Када сам у атељеу  1990. видео његове слике које су ме просто упиле, када сам сатима прелиставао његове сликарске дневнике које ми је Он, у каснијим годинама, давао да их имам ко себе, прелиставам и „читам“ схватио сам  да смо  сродне душе. Колико су ми његове слике блиске, колико су  поезија.  Испричао сам Томи Мијовићу  о мојој посети и упознавању са Мирославом, о његовим сликама – песмама. Позвао га да  се упознају,  да како то записа Срба Игњатовић братство по наумима преточе у заједничке књиге.

„...Није напросто „пронашао“ врсног илустратора за своје лирске творевине већ је с Мирославом Анђелковићем и његовим бриљантним цртежима, изводима из сликарског дневника, успоставио необично занимљив, успео и богат дијалог.

У посвети, у књизи „Светлуцања, дозивања...“  са цртежима из сликарског дневника Мирослава Анђелковића Мијовић је написао посвету: „Великомученику“ Мирославу Тодоровић који нас је дозвао и здружио  и који се увек одазивао и без одзива.

28.12. 98. у Нишу                             Томислав Мијовић и Мирослав Анђелковић

 

Претходили су  страшни догађаји, и велики, драматични  ломови, у минулим годинама (1990 – 1998) на овим просторима.  Монографија призива сећања која су сада  „и наша љубав за оне којих нема, и за оно што је постојало...[5]

Промоција књиге „Судњи час са цртежима Видоја Романдића“ је обављена 25. јануара 1991. у Галерији музеја града Књажевца у „окружењу слика Мирослава и Миодрага Анђелковића академских сликара из Ниша, као и уз звуке гитара ученика Музичке школе  „Предраг Милошевић“.  Било је то вече које је сасвим испунило очекивања бројних посетилаца, за које је галерија градског музеја била претесна.“ [6]  У часопису „Развитак“[7]  1991 год. штампани су Мирославеви цртежи из циклуса „Нестајући“. У том циклусу је и цртеж „опело“    који Мијовић описује: „Треба видети ону тужну прилику која израња из таме са светлом у наручју, као каквом великом звездом или „поноћним сунцем“, уз исписане речи: Умро је Недељко Гвозденовић 31-I- 88. Мирослављев професор чије речи је носио у себи: „Најбоље је пак понизно доћи пред природу, нешто доживети, мислим очима, па то онда уметничким средствима, композицијом, формом, бојама, тоном што снажније изразити“. Снажно је изражен доживљај природе, опесмљен бојама, и душом овог сликара.

Поезија књиге „Судњи час“   је  подстакла  сликара Мирослава да је ослика.  Придружио се и Миодраг Анђелковић Даја.  На 3 страници  књиге „Судњи час“ коју је требао да допуни цртежима  написао је: 20. IX 1991. Док бесни рат у Хрватској (у деловима где живи наш намучени народ) почињем, с׳ божјим помоћу, да мом пријатељу Мирославу Тодоровићу нацртам нешто што ће се евентуално духовно римовати са његовим дивним стиховима. На посао! Анђелковић Миодраг

На 5 страници  написао је: ПРЕДЛАЖЕМ БЕЛИНУ КАО НАДАХНУЋЕ...

Мирослав је урадио 30[8] слика, осликао 30 песама док је Даја радио по налогу Вишњег. Одлагао. Почињао... Забележио је: „По наређењу више команде одустао сам од даљег цртања.“ Цртао је како  му је Вишњи налагао.  Завршио је са цртањем, али  околности су  спречиле да се   „Судњи час“ са сликама и цртежима  Мирослава и Миодрага Анђелковића појави  као књига. 

Мирослављеве слике је тада  опремио Дом културе у Књажевцу. Оскудно, обичан сребрнасто сиви  рам,  какве су  тада прилике биле. „Мани слику ако је  рам вреднује“., казао је.  Изложба  слика Мирослава Анђелковића  на тему књиге  поезије М. Тодоровића „Судњи час“ је одржана ( 28. фебруара 1992. – 20. 03. 1992) у Књажевцу, у Дому културе[9].  Замисао да буде путујућа изложба није остварена. Као и много тога у том, и овом (не)времену. Јер судњи час  беше стигао, много тога  је пропало, уништено, нестало. Заборавило, у тами (не)времена изгубило.

„Миро, мораћемо ону нашу књигу    да урадимо. Више то није као некада скупо“, казивао ми је. И када год би се срели, и чули, то је била, између осталих, тема у нашим разговорима. Није се јадао, стоички је подносио све недаће, неправде, и пакости, радовао  се сусретима, разговорима... у боје  и линије душу и биће утискивао.  Одблесци свега што се дешавало су у његовим  цртежима, сликарским дневницима које  је водио. Из дана у дан[10]. 

Записао је у предговорном тексту  насловљен речју Протицања:  „Кратке забелешке писане у угловима цртежа разним поводима, датуми и дани као мали путокази воде ме  и помажу да се сетим неких ствари и догађаја. Ови мали „знаци“ се понекад губе, утону у маглу „помешаног“ времена и тада морам стрпљиво да тражим неку нит која ће ме извести из лавиринта сећања.“ Све је протицало као река што протиче. Као и  и ми, наше време.  И животи...

БИГЗ је у едицији „Нове књиге домаћих писаца“ штампао моју књигу „Теренска свеска[11]“, са: Цртежи на корицама Мирослав Анђелковић. На задњој корици мој портрет, његов рад. Уредници у БИГЗ-у су прихватили предлог да он буде коаутор корица.

У балканском казану је кључало, рат у Босни, избеглице... безнађе, а ми смо се спасавали уметношћу, бар  тако мислили.

На слици – цртежу у књизи „ У благости и осами“[12] на стр. 64 стоји забелешка: 6 –IV-1985. Напунио сам 40 год. Страшно сазнање.“ После је све било лакше. Када је напунио 50 год. подсећао сам га да  код Толстоја има  реченица „Био је то живахан старчић од 50 лета“. Или Крклечев стих „50 лета и за храст је доста.“ Ништа нам друго није ни преостало него да се тако бранимо од времена које нас је млело. Као и све уосталом.

 Књига  „У благости и осами“ је представљена  у галерији Народног музеја у Зајечару[13] са изложбом његових слика. На позивници је одломак из мог приказа: „ У благости и осами“ није само књига опчињености природом, она је песничка химна природи, духовности и милосрђа. Њену уметничку вредност чине и цртежи из сликарског дневника Мирослава Анђелковића који је  поетске компоненте ове књиге учинио видљивим. Поетско и сликарско се у књизи укршта, сликарски и песнички облик допуњују, укратко речено, чине целину и потврђују утиске о изузетности овог песничког и сликарског остварења[14].“ Сликар, води дијалог са песмом коју осликава и омогућава да се види невидљиво.

Пише:

           „Дешавало ми се да ми уместо неке славне катедрале пажњу привуче неки привидно неважни мотив који се задуго усади  у моју свест и из ње  израња непредвидљиво, позван неком унутрашњом заповешћу“.[15]

Као што и песма настаје.

Истиче:

            „Увек сам тежио да у свом стваралаштву будем на свом тлу.  Значи, да ми буде блиско и да има повода у структури мог бића, односно да буде уграђено о моје осећање и сећање.[16]

На цртежу у књизи „Јавке, одсаји, угарци“[17] стр. 60  стоји белешка: „И највеће светло има своју сенку“ (Гете).  Гетеове речи „Поезија указује на тајне природе  и труди се да их реши сликом“ потврђује  наше стваралаштво. Мирослав  је тајну природе овидљивио и преточио у боје. Превасходно сликар - песник природе,  у природи је видео универзалну слику коју је кроз доживљај  душе осликао. О чему се могу писати  есеји.  Он се огледао у природи у којој обитава Бог.  Природа се огледа у његовим сликама, дише у бојама, опомиња на пролазност, на протицање. На нестајање и рађање из нестајања. Божја слика – пејзажи виђени његовим оком  су преточени у слике.  Сећам се како је посматрао пејзаже док смо путовали возом у Зајечар кроз живописну  Сврљишку клисуру. Држао је блок у крилу, словима линијама исписивао  цртеж.

У књизи „Сванућа“[18] фрагмент, њему намењен:  

 

ВОЗОМ

Из тунела у тунел

У намах отвореном пејзажу  

Видело забеласа

 

Између живот канда се догоди

(1992)

 

Песник Добривоје Јевтић[19] с правом исписује: „...Он почесто цитира обрис листа, биљну шару и животињски или птичји скелет. Али то су тек знакови његове оданости изворном...“

Гледао сам га како озарен црта, како наноси боје, како потписује слику, како црта, како за корицу моје збирке песама „Спрам расутих звезда“[20] црта-слика лик арханђела Гаврила, Плавог анђела, и цркву Светог Ахилија. Како се утискује у цртеж. (6. V 2005. Мирослав Анђелковић) док ја са Дајом[21] разговарам о настајању збирке песама  и о много чему.  О  Мирослављевој сликарској флори.   Флоралном сликарству, о  животу...

Toмислав Мијовић пише: „Стихови песника и његове слике нису тумачи и посредници једни другима, већ су сапутници ка изразу  и исказу неизрецивог. Анђелковићеве слике су лирика озарености и радости откривања  и проницања у природу, наизглед познату а све више непознату, удаљену од нас, занемарену  и потиснуту до заборава, лирика зближавања и поистовећивања  с њом, али и лирика засенчена  тамним крилом митског усуда  и неке тихе туге и непребола“. [22]

Сачуване фотографије подсећају на боравак у Гамзиграду који је Мирослав осликао за Томину збирку „Време на окупу – Гамзиградски записи“ (Са цртежима Мирослава Анђелковића)[23]. На боравак у Рајцу. Заискри у оку сликару када види „своју слику“ у пределу који посмтра. Гледају се: Сликар предео, предео у оку сликара се огледа.  И  остаје да траје.  Све док се не преточи у слику. У цртеж. У песму...

 

 

                             ЧИТАЊЕ СЛИКА МИРОСЛАВА АНЂЕЛКОВИЋА

             

                                                          Мораш да посматраш свет толико дуго

                                                                                              да време и простор

                                                          престану да постоје као посебне појаве

                                                               и претворе сe у јединствену енергију.

                                                                                                             П. Хавико

 

 Природа је била његова непресушна инспирација и то у свом најтананијем издању: травке, листови, цвеће, крхке стабљике, цветови... Микроструктуре су шифре за поимање космичких параметара. Људски дух може да се препозна кроз љубав и нежност које се сливају у поетско осећање света, а Анђелковић је био пикто-поета "пар екселанс.  Сликао је космос на влати траве“ (Сликар Александар Ђурић).  

Суочавао се с исконском истином  библијске поезије, чуо  глас из праскозорја времена: Јер си прах.... О томе у тексту „Из протицања“: „Хартија у мојим најстаријим блоковима  (машинска хартија мале граматуре ) није одолела протоку времена. Опрезно их листам, јер су крти као нагорели, па се бојим претвориће се у прах...“ што је његовој сликарској поетици обезбеђивало и рефлесивне дискурсе. Давао ми је исликане свеске које сам данима  прелиставао, гледао - читао. Читао из боја поезију предела која ме је подстицала да  виђено изразим речима – стиховима. Читао сам његове слике гледајући. Видео сам их у  завичајним пределима. Свуда. Све је слика за оног ко зна да гледа, коме је дато да види. За  Мирослава се може рећи да је богом дани сликар.  Слика:   Влат траве, лист са  дрвета... Сова на његовим сликама као метафора, плаве што   се претачу у друге боје и призивају космичке дубине. Светлост која се појављује на хоризонту  коју можемо схватити као глас поруку. На овим сликама ћемо наћи мир. Онај који је сликар налазио склањајући се у атеље од  свакодневице. Од животних тегоба, неспоразума, неправди...

Даривао ми је слику са посветом: Драгом песнику и имењаку Мирославу Тодоровићу за Божић 1991. Апстрактни пејзаж у плавим нијансама, са жутим тоновима који су  најављивали светлост Сунца. Најављивали. Слику не треба објашњавати. Треба је гледајући читати.   У песми њему посвећеној, у књизи  „У благости и осами“ Мијовић пише:

У свеопштој нејасноћи и пометњи

зар да самог себе објашњаваш

зар да самог себе обмањујеш

 

Шта ће коме твоја објашњења

шта значења оваква онаква

за тренутак терперења

у ваздуху и у души...

 

 

Из његових слика спознајемо знано да је људски живот трепер листа, сен и сан. Оно што остаје и нестајући траје. Да би се појавило и огласило као трава,  линија у цртежу, слика што се претвара у музику тишине. Језик симбола боја призива безмерје које се налази на хоризонту речи о сликама и сликама које су  Реч.  Онe што је на почетку[24]. Kаo што на почетку беше цртеж  на пећинском зиду. Као што и цртежи Мирослављеви  повезују и успоставља везу са свеколиком уметношћу.

„Живели смо. у временима сасвим очајним“, стих Ј. Христића осликава  време у којем смо живели и стварали. Уметност је била уточиште и прибежиште[25].

Сликање и цртање одбрана од ружне стварности. O томе пише  у књизи „Простор слике“[26] „За мене  су спас – атеље, штафелај, и платно на њему...“ На књизи посвета: „Мом драгом песнику Мирославу Тодоровић, срдачно Мир. Анђелковић, 18. VIII 2018, Ниш.

Три деценије, три трепера листа на дрвету,  нашег дружења стало  је између два дара: Слике са датумом:  Божић 1991 и Књиге разговора: Простор слике. Те три страшне деценије које би  Мунков   крик могао да изрази(?).  Или нека од боја у бојама  слика Мирослављевим. Распад Југославије. Страшна инфлација.  Рат међу дојучерашњом браћом. Бомбардовање... Пропаст привреде. Пљачкашка транзиција...  Српска трагедија се  одвијала пред нама, и, у нама.  И остављала болне трагове у душама људи. Али и поред тога се стварало. Био је на „привременом раду“у Београду, путовао из Ниша, ја из Ниша у Трешњевицу,  били смо  распети на крсту живота. Све недаће минулих година су остале иза његових слика које су све прекриле (Заклониле). Као „Трава“ у Санберговој[27] песми... „Ја сам трава; ја прекривам све.“

     Одлазио је у атеље и док се борио са болешћу... У атеље -  оазу, као што сам ја одлазио  у Трешњевицу.  Планирали смо да штампамо  моју, нашу,  књигу „Судњи час“ са сликама Мирослава и Миодрага Анђелковића, да нађемо издавача. „Миро, морамо да штампамо оно наше... “говорио је са резигнацијом у гласу. Договорисмо се да о јесени, када се вратим из Трешњевице, коначно укоричимо  „Судњи час“ са његовим сликама.

Вест о његовом изненадном одласку  затекла ме је у Трешњевици.

На друштевној мрежи званој ФБ сам написао:

15. април 2021.

ТМУРНО ЈУТРО ЈОШ ТМУРНИЈИМ ТУЖНА ВЕСТ ЧИНИ.

Гракће гавран из облака понад Свеловине.

ОТИШАО је СЛИКАР(чина), нишки, српски,... – сликарски маестро Мирослав Анђелковић(1945). Сликао је и излагао  у земљи и свету. Опремио је и цртежима уДИВОТио многе књиге међу којима и моје. И књиге "Ој леле, Стара планино", "Дивинска Микена" Радмила Радовановића, „Време на окупу“ ....Томислава Мијовића и др... Стоички је подносио учињене неправде и стварао. Јер, ars longa vita brevis...

Отишао је са (из) овог страшног света добар ЧОВЕК = ВЕЛИКИ СЛИКАР= ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ, МИРОСЛАВ АНЂЕЛКОВИЋ, житељ Ниш(а). (А остао на (у)  сликама које су расуте ...диљем земаљског шара.)

Дугогодишњи пријатељ, саговорник.   ВЕЧНА МУ СЛАВА и МИР ЊЕГОВОЈ ДУШИ... а ПОРОДИЦИ САУЧЕШЋЕ.

Поставио сам заједничку фотографију из 1997.

(Фото је из 1997. Ликовна колонија Гамзиград - Излет у Рајац, У средини Маестро Анђелковић, десно Томислав Мијовић)

Мирослав Анђелковић сликар поезије је оставио у наслеђе дело  вредно пажње и критичарског промишљања... једном  речју,  обогатио је сликарство.

Сликарка Соња Вукашиновић сликарака је урадила Монографију у коју је  уткала и своје сликарско звање и душу. Монографију  која служи на част Издавачу и уметности,  која  брани од заборава, сугерише да је уметност потребна у свим временима. Да она остаје после свега.  Омогућује да  нам Мирослављево дело буде доступно и на овај начин.  Да је прелиставамо и доживљавамо „ у благости и осами“.    

Гомбрович пише: „Посматрач је тај који употпуњује уметничко дело. Део значења уметничке творевине долази од онога ко је посматра.“ Посматрач слику посматра и остаје у слици коју посматра као што је сликар у пределу који је гледао. И када одемо у метафизичке сфере  остаћемо  на овим сликама. Као што је и сликар у својим сликама. И зато прелиствајмо и читајмо ову монографију, гледајмо слике. У овим сликама - песмама су и стихови песника Раичковића које је сликар – песник Мирослав Анђелковић навео у тексту „Позно упознавање“, у књизи „Записи о црном Владимиру“ коју је осликао. У  њу се бојама и душом уткао:

                                  

„...  кад се вратим

нећу се вратити

као што се већина одавде враћа

са златом

али ћу се вратити са књигама...

(а вратио се песник

ипак са златом

али загонетним неким тешким златом ћутањем“

Вратио се сликар  Мирослав Анђелковић. Он је у  сликама које гледамо и из којих он види нас. О томе ова монографија сликарке Соње Вукашиновић. Која је драгоцен прилог култури - сликарству овог, и будућег времена. Амен.

У Нишу, о Михољдану, 2024.                                             

                       DE PROFUNDIS

                          Сликару Мирославу Анђелковићу

               у Живи дневник

О ТЕБИ ЗБОРЕ ВИШЊЕ БОЈЕ ТВОЈЕ

Видела облак понад Јелашнице

Давнила будућег знак ово је

Туже над Србијом злослутнице

 

Липте зреле боје суђаје

У мутној слутњи невремена

Веле: Траје нас све што нестаје

Не стаје између страница којих нема

 

Свеска – дневник твога несна

Спрам неба књига живих отворена

Коме порука о нама вапај песма

Живот штоно беше шум јал сена

 

Зачух свој глас у твојој осами

Или! Или! Лама савахтани?

 

У: Испис таме, 2, Апостроф, Београд, , 1994

    Каталог, Галерија УЛУСА, Београд , 30. 8. – 12. 9. 1995

 

 

 

 

 



[1] Монографију сам разГледао- читао  у ПДФ-у, сасвим други доживљај  ће бити  када буде штампана.

[2] Toмислав Тома Мијовић (1932 – 2022), један од најзначајнијих српских песника, оснивач и уредник часописа “Развитак”

 

[3] Адам Пуслојић (1943 – 2022), песник

[4] Живојин Павловић (1933-1998), књижевник, редитељ

[5] Данило Николић

[6] Књажевачке новине, број 369. 12. Фебруара 1991. Тријумф духа

[7] Развитак, Год. XXXI, januar –april 1991, br. 1-2. Уредник Томисслав Мијовић

 

[8] 28 слика  се налазе код мене у стану, у Нишу,  неколико њих је у предсобљу тако да сам са Мирославом стално, и када излазим и када улазим у стан. Једна „За живе и мртве“  се налази код њега, једна  код Добривоја Јевтића. Надам се да ће Неко укоричити ове слике.

[9] И позивница је била сирота, на плавом папиру а5 формата: Дом културе – Друштвен клуб, 28. Фебруар (петак) 1992. У 19 часова.  Књижевно вече са промоцијом књига „Знасе“ Стојана Богдановића, „Србија у времену и смрти“, Миодрага Петровића и отварање изложбе слика Мирослава Анђелковића, на тему књиге поезије М. Тодоровића „Судњи час“. Учествују: Аутори и гости: Добривоје Јевтић, Томислав Мијовић; Стојан Несторовић, Владимир Станковић и и Мирослав Тодоровић.

[10] Факултет примењених уметности , Београд, 2008. На посвети је написао: Драгом пријатељу, драгом песнику Мирославу Тодоровићу за дугогодишње пријатељство/ Мирослав Анђелковић, 27  II 2010 у атељеу пред ноћ

[11] Тернска свеска, БИГЗ, 1993. Титаж 500.

[12] У благости о осами /Томислав Мијовић; са цртежима из сликарског дневника Мирослава Анђелковића, Просвета, Ниш, 1994. Тираж 1000.

[13] Дом омладине и Народни музеј  Зајечар. Представљање књиге Томислав Мијовић „У благости и осами“ и отварање изложбе слика Мирослава Анђелковића. Учествују: Добривоје Јевтић, Мирослав Тодоровић, Мирослав Анђелковић и Томислав Мијовић. Стхове чита: Даринка Петровић. 26. Децембар 1995. У 18. сати . Галерија Народног музеја

[14] У: Савременик, 28-29/1995. У књизи: У сенци Дамокловог мача (Свет књига – светлост реч-и), Универзитет у Нишу, Учитељски факултет у Врању, 2008. Тираж 300 прим.

[15] Из дана у дан, Београд 2008. Ниш, Пунта, 2008.

[16] У књизи: Милош јевтић: Простор слике, Разговори са Мирославом Анђелковић, НМ Либрис, 2018

[17] Томислав Мијовић: Јавке, одсјаји, угарци (Са цртежима Мирослава Анђелковића); Апостроф, Београд, 2003.  Посвета: Драгом пријатељу, врсном песнику Мирославу Тодоровићу И после свега угарци ће бити траг и одсјај ватре некадашње 14. 12. 2003 из Зајечара. Срдачно Т. Мијовић

[18] Мирослав Тодоровић „Сванућа“, Деметра, Књажевац, 1994. Тираж 300.

[19] Добривоје Јевтић, 1936. Песник

[20] СВЕН, Ниш, 2007. Нагрдаа Милан Ракић,

[21] Миодраг Анђелковић Даја, сликар, графичар

[22] Каталог за изложбу слика и цртежа Мирослава Анђелковића, Ниш, Галерија „Србија“, децембар 1994

[23] „Време на окупу – Гамзиградски записи“ (Са цртежима Мирослава Анђелковића. ИЗдавач: Матична боблиотека „Светозар Марковић“, Зајечар, 2006. Тираж 500.

[24] Јован, 1: У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога, и Бог беше Реч.  (Реч – Боја)

 

[25] У теби, Уметности Поезије, тражим уточиште,

јер ти макар мало за лек знаш;

за покушај да се, Маштом и Речју, ублажи бол.

                                                                              Кавафи

 

[26] Милош јевтић: Простор слике: разговори са Мирославом Анђелковићем (Разговоре водио Милиош Јевтић), Београд : НМ Либрис, 2028.  Тираж 500

[27] Карл  Сандберг ( 1878 –  1967) био је амерички песник

 

 

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: ПОДСМЕХ ЖИВОТУ

Љубинка Перинац Станков, песник, преводилац, уредник... Љубинка Перинац Станков,   Последња рупа на свирали, колумне и кратке прич е, Темишв...