Стојан БОГДАНОВИЋ: ПОДСМЕХ ЖИВОТУ

Љубинка Перинац Станков, песник, преводилац, уредник...

Љубинка Перинац Станков,  Последња рупа на свирали, колумне и кратке приче, Темишвар, Савез Срба у Румунији, 2023.

Некако сам се захваљујући Фејсбуку и доброти Љубинке Перинац Станков домогао њених књига: Књига изабраних и нових песама „Опруге“, двојезично, српски-румунски, и књига прича „Последња рупа на свирали“. Обе књиге су издања Савеза Срба у Румунији. Овде ће бити речи о (под)смеху као леку за душу и о неким примерима из поменуте књиге прича ове значајне српске књижевнице из дијаспоре, из Темишвара. Она пише поезију, преводи, уредница је часописа... Наслов књиге сугерише последњу рупу, иронија је од старта, али није то што мислите...

Књига Последња рупа на свирали састоји се у ствари из четири књиге. Ми ћемо се овде бавити првом која је насловљена овако, „Килограм и двеста грама верности“ и има шеснаест прича. Књига почиње причом „Полубаба“. Реч је o монологу, интроспекцији женске особе, о изношењу пред собом чињеница о пролазности живота. Наравно да је све подругљиво, подсмевање самој себи. Подсмех себи једини је безболан. Реч је о томе којим путем се стиже до полубабе. Сретао сам термине полуинтелектуалац, получовек, полуживот, полусмрт, полуодговор, полунесрећа, полупесник, у Љубинкином спису сретох и полудоктора, па ево стигох и до полубабе. Овде, у овој причи  је можда права формула како човек да савладава тешкоће које живот непрекидно производи: подсмехнути му се. Није то бекство од живота. Живот је иначе веома опасан противник. Неки мислиоци чак сугеришу, треба се чувати живота а не смрти. Доскок је нашла Љубинка Перинац Станков: животу се треба осмехнути. Подсмех другоме може да се изметне у заједљивост, па и у злобу, зато су најбоље, безболне шале на свој рачун. Драга Љубинка, зар није тако?

И прича „Килограм и 200 грама верности“ је на исту тему као и „Полубаба“. Како се одбранити од килограма. „Моја пријатељица је мршавица која свашта зна да поједе, за разлику од мене која ако дишем поред тањира са храном везујем за бедра бар 1000 калорија.“ Није нађена формула, али је нађен кривац. Увек је крив неко други. И прича „Ој, дијето, куло моја у ваздуху“ је на исту тему. Лепо гледаш у екран и не верујеш својим очима, али таква екстаза се рађа код тамо неке мане­кенке (никад ми није било јасно зашто у рекламама производа за мршављење не глумимо ми, медведи, него све неки савршени атлетски грађени изданци врсте) док једе пред камерама кашу типа посластице совјетског Гулага, да се просто осећаш полетно, одлазиш у кухињу „с укусом“ да отпочнеш дан, па да остатак живота проведеш уз коњску зобено-о­всену исхрану и напокон будеш здрава и живиш к`о корњача једно двеста година. Бар.“ Све ове сјајне  приче могу да препоручим као лек против депресије људима који су пуначки као ја.

Читајући Љубинкине приче, готово све је безболно. Оне о гојазности су ми се баш допале. Као мелем. Као да је хтела да ме одобровољи. Да ме охрабри. Да и ја схватим да то није баш неки проблем, те да је код човека важна и душа, важнија!, него физика, изглед тела. Убедила ме је да се осмехнем и да се подсмехнем. Идемо даље. Возим се њеним мислима, пут „царски, широк“, нема преглабица, нема рупа. Нема дрмусања. Све саме кривине. Уживам у њеним причама и у свом животу који је описала. Нико досад није као Љубинка Перинац Станков овако упечатљиво описао моје живљење које се дешава далеко од престонице што би Иван Ивановић рекао, писца без адресе.

Љубинка има изванредну способност да уочи обичне ствари и ситнице које оптерећују људе из њене околине, а рекао бих да су то исте оне које се дешавају и у другим државама, а то су, дијета, гојење, храна, пијац, скупоћа... и да их са толиком лакоћом и лепотом излагања предочи да се ретко који читалац неће упецати. Дубина скаски у смислу психолошких захвата заиста плени. Налазио сам себе у готово свакој њеној причи. Зато ћу као потврду додати следећу опаску из мог живота: Кад прође моја млађа ћера поред мене и намерно ме очеше никада не пропусти да каже, Ух удари ме неки фудбал. Погађате, тај фудбал је мој стомак. Ипак ме је штедела, јер мој стомак је толики да у њега могу одједном да се угурају две рагби лопте. Бар. (Ово „Бар“ сам купио од Љубинке!) Занимљива околност у вези мог стомака је та да моја Биља стално изјављује: „Мени  његов стомак не смета, овако сам сигурна да не може нигде да ми побегне.“

Даље, виртоуз Љубинка Перинац Станков нам дочарава време када холестерол није постојао ни проклете калорије.(36). Од кад је века и света холестерол су имали само они који су га мерили. А онда је дошло друго време. Данашње. „Данас је прича другачија. Сви знамо за штетност повишеног колестерола и празних кало­рија. Сви смо преко ноћи постали свезнајући нутриционисти, а кување нам је далеко од пуноће укуса, чим се јави пуноћа калорија. Још кад ти се за божићни ручак најаве гости – сви 50+ са спи­ском анамнеза од три метра, лепо не знаш ни коју таблицу да провераваш, ни шта ко сме, ни шта ко не сме.

Кренух редом. Прво сам одабрала авокадо. Он је у супермаркетима толико тврд да можеш неком главу разбити, па је цака у томе да га 24 сата држиш у кеси са корицом хлеба или са бананом. Гвакамоле је салата коју сви у кући толико воле, да је углавном заобилазе у широком кругу. Није боље вреднована ни салата Табуле од булгура и ситно сецканог пер­шуна, а тек моја вегетаријанска сарма... њу је мој син само расуо по тањиру и тамо оставио. Друге три чиније које сам ја тако лепо биљно декорисала остале су на статусу експоната: „Зелено не пипај!“

Иначе, да не помислите како сам скроз одле­пила, није зеље на нашој трпези била једина опција. Био-еко-научно-доказано-здрава храна била је само, овог Божића узалудан покушај прилагођа­вања нашим годинама и лекарским налазима. Но, наравоученије по том погледу каже: „Луче моје мало, није нам се дало!“ “

Још једна аутобиграфска прича у кој је дата прецизна оцена писца: „Писци су фини људи. Њима је све веома интересантно. Они живе у облацима. Тамо је ваз­дух редак, али га има навољу. Зато писци живе од ваздуха.“(44). Мислим да је ово у данашње време важећа оцена куда год мрднете.

Љубинка Перић Станков је озбиљан писац, а то што користи иронију, то је посебна драж, арома у њеним текстовима, било да је реч о песмама или о причама. Иронија и хумор су блиски рођаци. Навешћу пример, из оног Љубинкиног дуплекса, две приче – писмо и отпис, само да насмејем читаоца:

„Ви сте сад господа. Пазите да се не обрукате кад вам неко дође. Бар једна соба нека вам буде увек спремна за госте. Знаш да ће ови из села да дођу, само да имају после кога да оговарају. И купите две слике од оних шарено испрсканих да их окачите на зид. Такве слике само учени људи имају по кућама, а ви сте, хвала Богу, интелектуалци. Јесте зете, ти баш и ниси, али Миро, срећо моја, ти си медицин­ска сестра, па сад можеш с лекарима да станеш у ред, да те није срамота. И купите неке књиге. Бар једно две полице нека вам буду с укориченим књи­гама са златним словима. Оне по којима пише сре­брнасто не ваљају. Нека виде сви како си начитана, нек се запитају твоје колеге где си расла и какве си школе изучила... А ти зете, узми бар неки часопис са аутомобилима, па баци на сто, само пази да буде на енглеском, или на немачком. Нека мисле људи да умеш на тим језицима да читаш.“ (10). 

И тамо и тамо духовитост истиче готово непрестано. Запљускује. Повремено излићу млазеви као из гејзера. Не постоји никаква могућност да тај „пејзаж“ прескочите. Морате се осврнути. Код нас влада мишљење да постмодернисти користе иронију. Из наведног инсета Љубинкине приче види се да није постмодернистичи. Нема никавих копирања. Све је оригинал. Хумористички. Озбиљно, а опуштајуће. А то може да произведе само таленат какав поседује душа какву има Љубинка Перинац Станков. Наравно да је образовање значајно допринело високом квалитету Љубинкиних прича. Дабоме, није реч само о школском образовању.

„Као из живота преписано“ је причица о садржају живота – бајке из неког америчког филма, не пише да је амерички, али ја знам, и судара са стварним животом. Све са подсмехом.  Пуста иронија. Ко би рекао да и иронија може бити лек.

„Са ове и са оне стране штреке“. Кад се разгрне прича Љубинке Перинац Станков обавезно се наиђе на озбиљну тему: „Јер подељена целина једног народа вам није тако наивна како ја вама овде описујем и изазивам зазубице разним гибанчицама и савијачицама. То је мало компли­кованија ствар. Довољно је да човек погледа вести, па да му буде јасно где те поделе воде.“

„Кад ствари поскупе, људски живот појефтини“. Не избегава ни наизглед ситнице које су свакодневна појава, као што су поскупљења намирница, а која су одлучујућа у животу људи, народа, па и читавог човечанства. Љубинка сасвим људски, сажаљиво, примећује: „Комшиница је била бржа од мене и стала у ред на каси. Загледам јој ону торбетину, скоро је празна... у њој је пресек стања етике, прогреса, бриге државе и одговорности друштва у коме смо имали несрећу да се родимо.“

У бурлескној причи „Тетка из Зимбабвеа“ Љубинка се обрачунава са новим пошастима које је доносе нове технологије, у овом случају интернет и са њим неизбежне друштвене мреже. Реч је о покушајима да се разним писмима наивним људима нуде баснословна наслеђа, само треба да уплате 1000 долара... Виртуелни предатори су ту, на њих упозоравају банке, власти... а и наша списатељица поручује: „Семе им хохштаплерско.“ Ова, а и друге приче Љубинке Перинац Станков, може да послужи као пример како се на хумористичан начин може обрачунавати са озбиљним проблемима савременог света.

Текстови стегнути, нема непотребног распричавања. Савршено су избрушени као када вода изваља белутак, који изазове усхићење када га угледамо.

 

Последњих неколико прича ове главе су посебан ужитак. Писане су на банатском дијалекту.

 

Кратке, елиптичне реченице, убрзавају текст и доприносе драмитци, уз то се прича непрестано пoсипа хуморним опаскама, тако да се приче из ове књиге Љубинке Перинац Станков могу сврстати у хуморни авангардизам. Ако таква одредница досад није постојала, сада постоји.

 

5.11.2024. Ниш