Милијан Деспотовић, књижевник
 |
| Мирослав Тодоровић, књижевник |
Милијан Деспотовић и Мирослав Тодоровић,
добитници књижевне награде „Славко В. Луковић“ за
свеукупни књижевни рад
Извршни одбор Књижевног клуба Прво зрно сунцокрета одлучио је да награду „Славко Луковић“ за 2025 додели књижевницима Мирославу Тодоровићу и Милијану Деспотовићу за свеукупни књижевни рад.
Основан у селу Брекову 1970. овај Књижевни клуб издаје часопис „Руковети завичаја“ који излази сваке пете године. Његова мисија је важна како за културни живот, тако и за стваралаштво. На културној мапи Србије Бреково је светла тачка и доказ истрајности посленика у клубу и часопису. Већ 55 година овај часопис окупља завичајне ствараоце и оне који су се расули диљем земног шара, указује на значај села, на корене, на традицију. Опомиње: Да се не заборавимо.
Награђени аутори су познати ствараоци с респектабилним књижевним опусом. Награђивани и превођени.
Милијан Деспотовић (Субјел, код Косјерића, 1952) пише поезију, прозу, афоризме, књиевну и ликовну критику, бави се публицистиком. Афоризми, савремена и хаику поезија су му превођени на на више језика. Објавио је 67 књига од којих су 28 сабране критике и есеји. Награђиван.
Живи у Пожеги, уредник је књижевних новина „Свитак“ и првог хаику часописа на српском језику „Паун.“
Водећи дијалоге о нашој савременој поезији, Владан Панковић и Никица Банић, објавили су књигу „Сагледавање спектра дугиних боја у поезији Милијана Деспотовића“ (2001) а др Милован Гочманац је 2013. објавио студију „Мисаона изворишта природе и људи“ (о књижевном делу Милијана Деспотовића) и студију о књижевној критици Милијана Деспотовића "Песнички језик неологистичке посвећености критици" (2023). Мср Бранка Лазић је приредила књигу "Лексичка ватра језика" (Прикази и есеји о књижевном делу Милијана Деспотовића (2023)
У издавачкој радионици СВИТАК, чији је уредник, приредио је за штампу више стотина књига.
Приредио је за штампу сабране песме Пауна Петронијевића (1936–1962. у десет књига и антологије југословенског хаику песништва: Лептир на чају (1991), Грана која маше (1991), Птице у плаветнилу (1991) и шестокњижје југословенског хаику песништва (2002).
Утемељивач је књижевних награда „Хаџи Драган“ (2009): „Момчило Тешић“, „Млади Момчило“ (2011), и „Мала паприка”, које се додељују у Пожеги.
Мирослав Тодоровић (1946, Трешњевица код Ариља) аутор је преко тридесет објављених књига. Поезија, проза, есеји, колумне. О његовом делима писали су бројни књижевни критичари. Миодраг Мркић је објавио четири књиге огледа. Душан Стојковић је приредио три књиге књиге: „И тамно и дубоко“ 2010; „Рукопис живота“, 2016; „Завештајно“ (Критика о поезији Мирослава Тодоровића и књизи „Добрило Ненадић, неопозиво.“
Тодоровић из обимног описа издваја књигу: „пОгледи из Трешњевице“ у којој су сабрани текстови објављени у „Политици“ у времену од 2009 – 2024.
Награде: Милан Ракић, Велика повеља српске духовне академије, Златна струна, Арка, Наџи Наман (Либан) и друге.
Члан је Словенске академије књижевности и уметности.
Живи и ствара у Трешњевици и Нишу.
Mирослав Тодоровић
Беседа поводом награде „Славко В. Луковић“ за свеукупни књижевни рад
БИЛО МЕ ЈЕ И КАД НИЈЕ
Пре но што je стигао глас да су ме овенчали наградом с именом песника Славка В. Луковића добио сам мејл од Ранка Павловића:
„Мислим да је још један занимљив пјесник из тог краја сасвим заборављен. То је Славко В. Луковић[1]. Мислим да је и он из Брекова, али нисам сигуран. Упознао сам га када је био у Сарајеву на Педагошкој академији, а ми млади писци из Бањалуке дошли да одржимо литерарну матинеју. Мислим да су ово његови стихови, али, нисам сигуран: „Некад смо данима крали воће,/ а данас дани краду мене...“
Остали су стихови у песнику, као жишка запретана у пепелу. Оживели када смо у преписци поменули Бреково. Бреково чудесно село у којем већ 55 година постоји Књижевни клуб „Прво зрно сунцокрета“ међу чијим оснивачима је био и песник Славко В. Луковић. Основано „на Госпођиндан 1970. када је вашар у Брекову. Отада се сваких пет година издаје Зборник радова Књижевног клуба „Руковети завичаја“.
Гетеови стихови „Желиш ли коракнути у бесконачно!/ Пођи само на све стране у коначном!/ Желиш ли се освежити целином, / Мораш целину спазити у намањем“. У најмањем, у малом, без чега нема великог.“ Од травке до храста, од шапата до хуја ветра све је песма овог света у којој је сваки глас битан. Сваки песник је на свој начин присутан у свепесми која се од искона исписује. Корићанима посланица каже: „Има на свету Бог зна колико различитих гласова, али ниједан није без значења“. Глас песника Славка В. Луковића значи и зрачи над Брековом, светли из пејзажа о којима је певао, из облака које је посматрао. Излишно је говорити о велични песника. Песник је песник или то није. Сваком је суђено које ће се песме кроз њега јавити. Свака песма има свог песника. Песник Ранко Павловић мисли да су све песме написане приликом стварања света, да оне путују космосом траже и налазе оне преко којих ће се објавити. И наставити мисију. Приликом примања Нобелове награде крајем децембра 1960. године у Стокхолму, указујући на сврху песништва, и мисију песника,Перс је изговорио следећу реченицу: „А када митологије пропадају, њихово божанско налази склониште у поезији; можда је чак ту и њена релејна станица за даље."
И ничега новог под сунцем потврђује истиноносност ове библијске мисли која се кроз поезију објављује...
Све/т постоји благодарећи различитостима. Јер, када би сваки талас био цунами, а врх Хималаји не би ни постојао. Борхес вели да сви песници пишу једну песму. У тој свепесми сваки песма и песник има своје место. Тако и Славко В. Луковић кога није мимоишла чаша жучи што на овим просторима прати песнике. Од Диса, Јакшића,...до Луковића иста се омча неразумевања вијала око песника.Ћопићеве речи ... Знам ја нас, јебô ти нас“ као да се односе на случај овог песника који је испаштао због сујете, злобе и пакости ђутурума са којима је живео и радио. Пишу да „никог није клео“ већ је стојички носио крст своје судбине до вечне куће на Трутинцу, до камена са епитафом: „Било ме је и кад није“. Стих има универзалну ноту какву само поезија може да изрази, опомене да не припада само њеном творцу него и нама.
„О личности песника Хазлит пише да је сваки човек песник. И сељак усхићен лепотом зоре, и онај што застане пред призором дуге понад житног поља. Сећам се усхита моје мајке када је у рано јутро видела трешње у цвету. Боже. Љепоте? рекла је. Зашто, Боже? Нисам питао, али сам касније схватио да је тај усхит озарење душе. И то је била песма којој нису требале речи (Можда истински песници не пишу поезију). Видела је поезију у свему, у игри јагањаца, у плодовима воћа... Знала оно што је Песоа написао, а ја позно прочитао “Поезија је свуда – у земљи и у мору, у језерима и на обалама река...“[2]
Мишљење да су "стихови од Бога" се може тумачити на више начина, али „најчешће се користи да се изрази уверење да су стихови настали као дар од Бога, односно да имају посебно духовно или божанско порекло.“ Нећу се позивати на мислиоце прошлости, али усхићење моје мајке ме је уверило да је поезија у човеку. И његовој души. Неко је записао да се „Прави песник рађа, ретки постају за живота!“.
Песник Славко В. Луковић је богомдани песник, рођен у крају где се говори у метафорама. Без кога не би поезија била оно што јесте. Који је у каталог поезије унео дах и арому родног краја Брекова, а чији „Пустопољски сонети“ трају и остају да подсете на време поезије које је утицало на живот и човеков однос према животу. На време када је било више поезије у животу и људима. Нисам лично познавао Славка, али сам имао у рукама „Пустопољске сонете.“ Који су говорили више о њему од њега самог, од пријатеља и њихових сећања.
Милуника Митровић у сећању на зборник заједничких песама (Вести, 1966) пише: „Песник Славко В. Луковић, на жалост, није више међу живима. Његовим нежним стиховима једног сетног лирика, остаје сада да се без свога аутора, сами боре за своје место у времену које и све нас одасвуд опкољава. Замицале су године, безмало је прошло и пола века...“
Прошло је 55 љета од оснивања Првог зрна сунцокрета. Да нас опомену да све пролази а Реч остаје. На ползу онима што долазе, и сећање на оне који су се утиснули делом у часопис Руковети завичаја и књиге у којима је оно време, стрепње и зебње пред оним што долази и што ће се збивати. Када ће одсуство поезије из живота оживети зла оличена у ратовима, епидемијама и побуни природе. Дананс када је све(т) под будним оком Великог брата само је песничка имагинација слободна и непокорна. Песник Волас Стивенс с правом каже да су Бог и имагинацаија исто. Верујем да ће она бити извориште уметности која ће човека спасити од роботизације и вештачке интелигенције.
У светој књизи пише: „Небо и земља ће проћи, али речи моје неће проћи.“ (Матеј, 24. 35.) Остаће „Руковети завичаја“, остаће Награда именом „Славко В. Луковић! коју ће будући добитници као ватру одржавати. Ваља имати на уму да је највећа награда песма која је нашла свог песника као божје послање. Људски вид награђивања подложан је личном суду и лобирањима за која време не хаје. Јер, после свега само песма (дело) остаје. Ако ваља оно ће опстати. Балзак је казао: „Онај ко сам тражи награду- не заслужује је, онај који је заслужује – њему није ни потребна“. Потребна нам је песма, јер је у њој „честица која уздиже човеково биће“.
Из говора Ј. Сеферија, у овај текст се сливају речи: „Јер ја верујем да овом модерном свету у ком живимо, под тиранијом страха и неспокојства, треба поезија. Поезија има своје корене у људском даху - а шта би се десило с нама да нам се дисање ограничи? То је чин поверења. Бог зна да ли ове страхоте не дугујемо недостатку поверења.“
Песничка реч је она што беше на почетку. И ова спрам
чијег видела зборимо. Која нас је окупила.
Данас, и увек.
Ранко Павловић
КО ЛИ ЈЕ ДАНИМА КРАО ВОЋЕ
(Запис о једном сусрету са Славком Луковићем)
Била је година 1963. или она која јој је претходила.
У једној учионици Више педагошке академије (мислим да је зграда била уз Миљацку, у улици која се звала Обала Степе Степановића, по ослободиоцу Сарајева 1918, али су тој улици Сарајлије послије Другог свјетског рата брзо скратили име, па је и у званичној кореспонденцији остало само Обала) нас, младе писце из Бањалуке, углавном средњошколце, дочекали су студенти. Имали смо књижевну матинеју. Стихове су говорили и нашпи домаћини.
Мени је посебно у сјећању остао Славко Луковић. Рекао је да је рођен у Брекову код Ариља. То сам добро запамтио, јер сам се још као ђак Учитељске школе у Бањалуци почео бавити новинарством. Писао сам за многе листове, па тако и за „Рад“, гласило Савеза синдиката Југославије, гдје је уредник културне рубрике био Милојко П. Ђоковић, који је такође био из Брекова. То ми је рекао када сам смогао храбрости да посјетим редакцију и да се с њим упознам.
Елем, говорили смо тада у Сарајеву стихове, па је тако неко одрецитовао дистих: Некад сам данима крао воће,/ а данас дани краду мене.
Ти стихови ме прате, ево, више од шест деценија. Увијек сам био, а и данас сам, у увјерењу да их је написао и говорио Славко Луковић. Кажем написао и говорио, јер је он могао говорити и стихове неког планетарно познатог пјесника, могли су бити мото његове пјесме, али то не умањује моје увјерење да су његови.
Када је, по завршетку педагошке, отишао да службује у свом завичају, неко вријеме смо се дописивали, а затим, како то обично бива, мијењали смо адресе и веза је полако одлазила у заборав.
Али, стихови нису заборављени. И данас их памтим. И знам да уопште није битно да ли су Луковићеви или их је неко други написао. Битно је да Славко Луковић живи са мном и у мени кроз тај дистих: Некад сам данима крао воће, а данас дани краду мене.
[1] Славко Луковић, 1938 – 2004.
[2] Поезија је свуда – у земљи и у мору, у језерима и на обалама река. Она је, неоспорно, присутна и у граду, што ми се потврђује и сада док овде седим; постоји поезија у овом столу, у овом листу хартије, у овој мастионици; постоји поезија у аутомобилској вреви на улицама, у сваком, и најмањем, простом и смешном покрету радника који осликава фирму једне месаре на другој страни улице.“ (Фернандо Песоа
