Милијан ДЕСПОТОВИЋ: УОЧИЛАЦ ИЗУЗЕТНОГ ИСКУСТВА

Мирослав Тодоровић „Тропрсте песме“, Народна библиотека „Стеван Сремац“, Ниш, 2025.

 

            Љубав према природи је посебна врста духовне уметности коју откривамо њеном свемоћном руком док ствара слику, калиграфију звук… а све кроз изненадни бљесак који треба песник да уочи. Круна те уметности је и хаику. Мацуо Башо, јапански песник је био родоначелник, уочилац хаику који је савршено добро знао гледати и видети без празнина и без сувишка. Довео је хаику до савршенства.

            Говорим ово да би подсетио одакле је преузета ова форма коју данас називамо српски хаику. Њен угледни представник је и Мирослав Тодоровић¹ који после неколике збирке хаику, све њих обједињује у једну целину – књигу „Тропрсте песме“². из самог назива ове књиге уочавамо посебну љубав према природи спајајући изворни зен и нашу духовност кроз три прста („Тропрсте песме“), показујући да уметност не зна за подвојеност у култури према природи и свако „креативно људско доживљавање“ чини јединствен континент уметности кроз живљење и уочавање свега оно што живот додирује, а Тодоровић записује своје тростихајне слике уочене без филозофирања. Чему би то чинио кад има творца пред собом са ким је стопљен. Он пише из природе а не наспрам ње.

На његово присуство упозорава „Шум и лахор“³ (назив првог циклуса), збирка која је својевремено најавила Мирослава Тодоровића као хаиђина са изузетним осећајем за мотрење које га по критеријумима које је он поставио Мацуо Башо, сврстава у групу хаику мајстора. Његов уметничко откривалачки раст има симбол цвета трешње. Онај који везује нашег песник за цветање трешања у јапанском селу Јошино и српском селу Трешњевица:

 

РАДОСТ је трешња

коју засадих. Сада

цветамо заједно.

 

Потом се нижу слике маслачка, коприве, „молитвене тишине“ на месечини, а посебно је занимљива сенка облака у улози сликара:

 

СЕНКА облака

плови преко брда

досликава пејзаж.

 

СЕНКЕ облака

слику пејзажа

приносе небу.

 

Занимљиво је Тодоровића тумачење (условно кажем – тумачење) како се улази у песму, на пример како то чини детлић:

 

НА сломљено стабло

слеће детлић

куца улази у песму.

 

„Тодоровић не пише пјесме већ их, заправо, ослушкује у природи (…) записује оловком или кљуном детлића, сасвим свеједно:“ (Ранко Павловић)

„У овим хаику песмама „се огледају и перцепција и сензација и емоција и (…) оне представљају значајно богаћење српског хаикуа.“ (Драган Ј. Ристић)

Та врста песмоказја само једно од оних усклика – гле! Оног што смо у данашње време тока цивилизације несвесно отуђили од себе.

„Можда ће песничка знања о природи бити опет потребна генерацијама које долазе јер отуђеност од природе није човеку донела ништа добро. Песничка знања о природи унапређују културу срца и срчаности а то значи и посебне душевности. У томе ја видим посебна значај поезије Мирослава Тодоровића не само за човека данашњице већ и за поколоња која долазе.“⁴

Када помињемо небо коме Тодоровић упућује мисао па поглед вратимо чудесној лепоти природе, и тако наизменично, он уствари покушава да „језиком траве слуша видело“, да сваку уочљиву значајку региструје. У своје хаику ниске увезао је мноштво често неуочљивих детаља из нашег живота, који узлеће и прхне као птица, али остаје „шум крила“ (плодови рада руку човека) – остаје записано оно што је осећај и доживљај за понети собом понављајући његов садржај. У њима се налазе „Тропрсте песме које све знају и памте, сажимају је језиком природе говора и, с његовом поезијом дозивају васколико.“⁵

Поезија све памти, сваку врсту изражавања у природи и природи човека. У свему томе присутан је песник да као индивидуално биће подсећа на човека а човек на биљку или бубице, или… што све пролази кроз мене живота и времена (младост – старост). Један од тих доживљаја је и овај:

 

НА шумском стаблу

давно палом, већ трулом,

старац се одмара,

 

Посматрајући како:

 

НА з/гаришту куће

у цик праскозорја

кукуриче петао.⁶

 

И вратимо се „Лепету крила“⁷, птицама и гнезду са којима Тодоровић уводи хаику у аскезу уметности. Човек је себи направио крила и злоупотребио њихову снагу, птице своја крила љубе нашим дивљењем за њихов поглед одозго на доле где су драги гости и симбол слободе.

Овде је слику гнезда, обездомљавање и обескућје чији је „симбол“ празна кућа („празно гнездо“) пред којом песник „ћути у тишини о томе“. Дакле Тодоровић види и дубоко промишља потом, све оживљава чији га жагор гласова прену и он је већ на следећим сликама:

 

СЕНКА мог штапа

одмара се у трави

песма је на путу.

 

СКУПЉА погледе –

букет ружа у

рукама старице.

 

СЛУШАМ из траве –

шум речи небне плаве

о Мирославе.

 

Поред искуства у коме се природа одзива Мирослав Тодоровић је у себи наталожио „животно и литерарно искуство језика  којим је задојен на сиси (…) језика књижевног, сложеног у магичан број три, као свето тројство срца, ума и језика.“ (Миленко Д. Јовановић)

И тај закључак доноси тропрстност: љубав, лепота, бљесак слике. Све то се разраста код читаоца у односу на прво читање, али се читањем не завршава, читалац и сам учи себе вештини гледања. Без те вештине и спознаје да и он у души мора по мало бити хаиђин није упутно хаику ни читати. А види сад:

 

БУБИЦА

преко листа неста

у запису о трави.

 

Тодоровић је своје записе учинио тако да делију као да „изнутра збори“ док хода са бележницом у руци све док га не заустави камичак неки или глас суварка из тишине,  када би се сагнуо да га поздрави и он закључује да много тога што није видео пролази поред њега и каже: „Али се не сретосмо.“

Књигу затвара циклус који је дао наслов овој књизи („Тропрсте песме“) у коме се наставља али и не завршава песниково путовање са штапом док прелиставају пејзаже пуне светлости љубави која живи у нама и којом треба осветљавати унутрашњи а не само спољашњи свет.

„Свештенослужећи Природи на Олимпу своје Трешњевице, Мирослав Тодоровић заправо, врши духовну рекапитулацију својих послова и дана.“⁸

Слике за „Тропрсте песме“ углавном је стварала природа из песникове родне Трешњевице , код Ариља, а српска хаику Трешњевица је на сваком месту где је поглед хаиђина благодатан. Уз све то Мирослав Тодоровић нас заветује да чувамо природу – себе и себство природе.

„Мирослав Тодоровић је „један ариљски анђео из Трешњевице, умрљан с три црвене боје од црвених малина, помаља се са златним пером између три прста и крсти њеном религијом.“⁹

Иза нашег песника је изузетно књижевно искуство, запажено али и недовољно запажено, искуство коре времена које је нехотице (ипак не случајно) приказао у хаику слици:

 

НА стаблу букве

кора – нечије лице

радознало ме гледа.

 

Тај сусрет се догађа у духовно зрелом тренутку – тренуцима спознаје која потврђује да су и песник и природа стопљени једни са другим.

 

У Субјелу,

18. октобра 2025.

 

            _____________________

               1) Мирослав Тодоровић (Трешњевица, код Ариља, 1946) пише поезију, огледе, књижевну критику и прозу. Објавио је тридесетак књига, награђиван и превођен на више страних језика. Члан је УКС и Словенске академије књижевности и уметности. Живи у Нишу и Трешњевици.

               2) Мирослав Тодоровић: „Тропрсте песме“, Народна библиотека Стеван Сремац, Ниш, 2025.

               3) Мирослав Тодоровић: „Шум и лахор“, самиздат, Ниш, 2013.

               4) Димитар Анакиев: „Разговор са каменом и друга чуда“, из поговора збирци  „Тропрсте песме“, стр. 78.

               5) Из посвете у овој књизи коју је 16. маја 2025. у Трешњевици Милијану Деспотовићу написао Мирослав Тодоровић, додајући ово: „Братски, увек Мирослав Тодоровић. Трешњевица – Субјел.“

               6) Из хаику венца „Црно пролеће 1999“ Песме одишу снагом рода нашег пред наумом бездушника који су проклетство и природи и човеку, а осликано је контра сликом кад „из крошње полеће јато птица“. Небо које птице бране је небо небеског народа.

               7) Пре него је овде унета као циклус, књигу „Лепет крила“ објавила је Уметничка академија „Исток“, Књажевац, 2018.

               8) Анђелко Анушић: Песниково свештено служење природи“, из поговора књизи „Тропрсте песме“, стр. 81.

               9) Љубиша Ђидић: „Тропрсти откуцаји“, из поговора књизи „Тропрсте песме“, стр. 80.

 

              

 

 

Мирослав ТОДОРОВИЋ: ПОГЛЕДИ У НЕДОГЛЕД

Мирослав Тодоровић* 

  ПОГЛЕДИ УНЕДОГЛЕД

Текстови објављени у Политици – Погледи су наставили живот у књизи Светолика Станковића. Издржали су испит времена потврдили да новински текстови не живе само један дан. Дана 26. 09. 2025. у конаку - Саборне цркве Света Тројица – Лесковац одржана је промоција књиге "Плач новојеремије наших дана Мирослава Тодоровића"

која је настала по књизи "пОгледи из Трешњевице" Мирослава Тодоровића.

(Учесници: М. Т., Светолик Станковић, Мирослав Димитријевић и Драгомир С. Радовановић. Списатељу Светолику Станковићу је исте вечери уручена награда "Књижевни печат професора Радовановића:" "....Благо онима који нису читали књигу "пОгледи из Трешњевице" јер ће је читати..." казао је писац Станковић. Књига га је освојила, с њом се данима и ноћима дружио, у родном селу Бабичко као на острво спаса је носио, над њом бдио, на маргинама утиске бележио. Тако је настала књига о књизи о којој је реч. О истој књизи приређивач, блаженопочивши, проф. и писац Недељко Богдановић је на промоцији у Народној библиотеци библиотеци „Стеван Сремац“ у Нишу дне 6. дец. 2016. казао: „Ја сам овде данас да вам препоручим читање једне књиге која је већ прочитана у много примерака, и у деловима. Наиме, под насловом „пОгледи из Трешњевице“јавља се збирка текстова, колумни и огледа који су најпре и у највећем броју објављивани у нашој водећој штампи – Политици. (Политка је синоним за новине. Сећам се када ми је давно отац говорио: „Купи новине“, а мислио је на Политику. Сећам се да сам први пут, у прошлом веку, држао Политику причвршћену на бамбусов рам, у кавани, на Дивљаци...) И ево, књига је пред вама, у јадном тиражу, који ће, као и друге књиге које излазе у унутрашњости и припадају песни-штву, највероватније бити испоклањан уском кругу пријатеља, јер на нашем културном тржишту скоро да нема менаџмента у којем је књига основна јединица промета…“ У књизи су били сабрани текстови објављивани у „Политици“ на страници „Погледи“ у времену од 2010 – 2020. Тематизоване су животне ситуације и стања овог времена. Положај писаца, радника и сељака, све празнијих села, живота у граду... хроника која сведочи o нашем (не)времену. Уредници Бранислав Радивојша, Биљана Цпајак и, сада, Александар Апостоловски су текстове допуњавали це цртежима и фотографијама. Књигу се појавила и на сајту Амазона. Follow authors to get new release updates, plus improved recommendations. Follow Miroslav Todorović Discover more of the author’s books, see similar authors, read book recommendations and more. Текстови објављени на он лајн издању су читани и коментарисани диљем земног шара. Он Флориде до Аустралије где год је наших људи. Чини се да нема кутка на земаљској кугли без нас. Али, мени су више од свега значили текстови штампани у „Политици. Јављао сам се тако знанима, и незнанима. „Ево жив сам, још се не предајем, са светогорским штапом идем по завичајним шумама и горама. Још се батргам у мом малом малињаку...“ Јављали су се и мени. После текста „Сеоски дневник“ 19. април 2017 . телефонира пензионисана професорка Анка К. И из Београда. Потврди се знано да ако неко жели да те нађе наћи ћете. Каже, преко десетине телефонских позива је требало док је стигла до мог броја. Имамо заједничке пријатеље писце. Купује и чита књиге. Политику суботом због културног додатка. А пензија мала, како само може бити пензија просветног радника код нас. А тек они на Фејсбуку, посебице када Мошо Одаловић напише: Стари Грци веле „Кад цвета пољопривреда, цветају све људске делатности - на копну, мору и ваздуху!” ПОЗДРАВ, Мирославе Један! На истој смо страни!!! Поводом текста „Који је ово град“ истакне: Који је ово Мирослав? МАЈСТОР приче која је увек песма! То је тај Мирослав!!! Поштовање!!! У поводу текста „Пол Валери у Трешњевици“ на он лајну коментар: Предраг Павловић „…Он упорно и добро-намерно опомиње Народ и Државну управу да предузму нешто, што би спречило или успорило пропадање села али не успева. Народ не може да уради много без помоћи Државе а она неће. Ваљда има преча посла? Из наших Трешњевица потекло је пуно интелигентног Народа. Како села пропадају тако се смањује и прилив ителигентног живља. И шта нам остаје? Медиокритет.” Могла би се склопити изврсна књига од коментара на текстове. Боља од самих текстова. У поводу текста „Уметници и спонзори“ Момчило написа: „Прича тужна и жалосна, да тужнија не може бити. Још жалосније је што та туга влада у скоро свим областима живота. Увек сам мислио и мислим, да постоје култура и култура. Ова друга култура која делом помаже прву је на жалост нестала. Имамо неку организацију за “Културну деконтаминацију” што тумачим као помоћ и подршку опоравку праве културе. Али, од тога ништа, или ја грешим. Да ли су чланови те организације немоћни због личне контаминације.!? У вези с тим, морам напоменути, да ипак постоји група писаца, чија су дела увек “нај дела” и који се увек штампај, јер су, чини ми се, њихова дела “спонзори” издавачима. Све у свему, изгубили смо државу, волели је или не, која је досегла неке нивое живота, па и културе, али ова држава у стварању, на жалост тек учи шта је добро и шта није, шта је култура и култура, какве су сличности и разли-ке између њих и колико су зависне једна од друге. Зато сам мишљења, да ће се неки резултати у култури и култури, осетити тек по стварању државе.“ Саша Трајковић пише: „У времену ријалитија, неклултуре и примитивизма када нам се уметност претвара у пројекте а уметници само секундарна појава у ери историчара уметности није ни чудо да нас уместо из библиотека књиге чекају у киосцима јер није пожутела само штампа већ и књижевност у земљи Србији. Трагедија Србије је што није банкротирала економски већ је девалвирала култура етика и морал. У земљи Србији затворених музеја највећи трагичари и губитници деценијске транзиције из ничег у ништа су управо уметници, без спонзора и партијских књижица препуштени себи на маргинама друштва заборављени од свих. Огласи се новинар и писац Данило Коцић: „Пажљиво читам ваше прилоге у „Политици“. Увек ме одушевите!“ Могла би се склопити изврсна књига од коментара на текстове. Боља од самих текстова. Јави се, на дигиталном издању, из Аустралије чувени Сретен Божић што пише под псеудонимом Б. Вонгар.( Dr. Sreten Bozic –Wongar: Odlicno dragi kolega Todorovicu. Zivim u Australiji ali sam rodom iz Tresnjevice kod Arandjelovca. Pratim sudbini malinara. Ostace upamceni verni selu i plodnoj zemlji od koje se nazalost Beograd davno odrekao . Selo ce ipak preziveti ali mozda ne i Beograd u nadi da ce EU da ih hrani. Bilo bi dobro ako neko pise o njihovoj sudbini. Molim za Vasu adresu, hteo bih da vam posaljem neku od svojih knjiga. Nazalost, ja pisem na Engleskom.) Јављају се из целог света, књигу дописују. Каквих све мудраца има међу читаоцима? Писци читаоци. Чини се да има више писаца међу читаоцима, него читаоца међу писцима. Писац којег ће ова књига инспирисати да напише књигу Светолик Станковић је као писци из прошлих времена даром и маром труковао књигу „Плач новојеремије наших дана М. Т.“ Аутор обимног описа слови за српског Фокнера. Наградио је књигом аутора, и књигу о којој је написао књигу. Живи судбину српског писца у унутрашњости која је раније одређена. Зна да су српску књижевност створили писци унутрашњости, да је и он допуњује, свестан да је и његова књига драгоцен дар српској култури. И на ползу отачаству. И награде књижевне око којих се писци џапају, силну џеву дижу, имају имена писаца из унутрашњости: Вук Караџић, Бора Станковић, Бранко Миљковић, Гордана Тодоровић, Раде Томић, Дис, Ускоковић, Митић, Драинац (Радојко Јовановић),... Трве се и крве за звања заслужних, жуде за бесмртношћу... Ко разуме схватиће, другима, по народној глувом шаптати, ћоравом намигивати узалудно је. Новине се читају да се забораве, а књига да се памти. Такве су књиге у којима је овде реч. пОгледи унедоглед. 

 * Књижевник, живи у селу Трешњевици, и Нишу (Повремено и привремено) 

 

Уводни текст у књизи Светолика Станковића: **

  ПЛАЧ НОВОЈЕРЕМИЈЕ НАШИХ ДАНА Мирослава Тодоровића Према књизи пОГЛЕДИ ИЗ ТРЕШЊЕВИЦЕ, Мирослава Тодоровића Узмите ми све, оставите ми књиге. Ако ми узмете и њих тек онда ћете ми узети све. Само без књига бићу пуки сиромах. Док ми је иједне књиге бићу богат. Књига коју, после свих животних бродолома, носим са собом на моје острво спаса - Бабичко, управо је књига есеја – огледа, пОгледи из Трешње-вице, Мирослава Тодоровића. На дан 06. 05. 2021.године, Ђурђевдан, записујем: пОгледи из Трешњевице књига је исконске мудрости, и лепоте српскога језика. Громовитим и језгровитим језиком, Новопретеча нашега доба, Мирослав Тодоровић, вапије у пустињи ововремене српске стварности, забринут над судбином Срба и Србије чији се пут опасно ближи понору без дна. Ко хоће да чује, чуће. Ко хоће да види, видеће. Ко хоће да схвати, схватиће. Хвала аутору. На дику му и понос . Поштење и храброст. Текст који следи највећим делом су цитати из напред наведене књиге, у којој је сакупљена мудрост њеног аутора, али и великана људске мисли који су му духовни и интелектуални узори, па би исправније било да се именује као МУДРОСЛОВИЈА честитога, и забринутог, човека Мирослава Тодоровића. Намеравам да потоњим генерацијама понудим лексикон етичке, интелектуалне и људске мисли – забринутости, једног од ретких српских писаца који су спремни, и способни, да на свет, време и људе, нашега доба, гледају широм отворених очију, и успаванима шареним лажима, ватраљем суну истину у лице. Моје су само оне реченице, ( писане италиком ), које поку-шавају да дају везу међу појединим поглављима и разми-шљањима цењеног аутрора, додајући притом личне коментаре, запажања и искуства на теме о којима говори Мирослав Тодоровић. То, и ништа више. Све мањкавости у тексту који пред читаоцем падају, искључиво, на душу мене грешног Светолика Станковића; све похвале заслужује искључиво Монтењ наших дана, Мирослав Тодоровић. СИРОМАШТВО И КЊИГА Сразмерно паду стандарда, сиромаштву, о/пада и интересовање за књигу, културу. Не знам да ли је гладан и уморан човек без душе, али без душе су, јамачно, они који су га у ту ситуацију довели. ( У недоумици сам. Да ли тек сит човек, сит и задовољан, има потребу за књигом? Долази ми у сећање казивање пријатеља који је седамдесетих година прошлога века посетио Москву. Са чуђењем је гледао како, готово сви, путници у метроу, читају књиге, док одлазе, или се враћају са посла. Нисам сигуран да су сви били сити и задовољни. Склон сам веровању да су, загњуривши главе у књиге, бежали од сивила стварности, ниског стандарда и пресија једног система који је гвозденом руком држао све под контролом. ) Наше животе засипају с екрана стравом, политика је ушла у све поре, затровала и обезвредила све што је могла. Она је инструмент у рукама власти, треба да опчињава, да скреће пажњу, она је страшна звечка; медијима су добре само лоше вести. Што трагичнији догађај то већа помпа. Већи тираж. Тек сит човек имаће потребу за књигом. Речено је: Човек без стана је без психологије. Уз додатак: Дом без књиге је као тело без душе. Давне 1972.године Добрица Ћосић је писао: „...од Вука до данашњих дана у овој земљи судбина интелектуалаца остаје иста, јадна и трагична. Ако се не покори, ако не пристане да служи, онда се прогања.’’ „Шекспир или кобасица?’’ пита Киш 1960. и закључује ( каква дилема по мери Хамлетовог „Бити или не бити?’’ ) – „још увек је пар кобасица кориснији од Шекспира.’’ Али, у коју изреку да склонимо муку и бруку овог дугогод-ишњег трена. Нема више сељака полутана, покој им души, негда деца, сада грађани без посла и без одступнице. А села опустела, у коров зарасла, туго, нигде живе душе. Преко по столећа ова држава се свим силама бори против села и пољопривреде, читај земљорадње илити земљоделства. Неколико стотина села је већ пусто, без живота. Пише књижевник Мирко Лукић: „Сад Србија личи на предкарађорђевићевску Србију по надирућим шумама.’’ И, коме је више до књиге? Потребно је постићи да знање читања и писања послужи подизању културе, да сељак дође до могућности читања и писања употреби за побољшање своје привреде и своје државе(Лењин). (Напомена: Лењин није више у моди, пропала ствар, начисто. Одиграо је своју улогу у уништавању Русије и сишао са сцене. Једино је српски амбасадор у Москви, Мирослав Спалајковић одбио да му пружи руку у знак поздрава, рекавши: „Ви сте господине Лењин највеће зло за словенске народе.’’). У граду Нишу где пишем овај текст (M.T.) нема више издавачких кућа, нема, богме, ни књижара. Бивши комесари културе, ћуте. Зашто? Зар су заборавили шта су радили? И за кога? Да ли су нам потребни писци? Песници? Читају ли наши политичари? Сећају ли се кад су последњи пут узели књигу у руке? Из сиромаштва се може извући, али из духовног посрнућа и потонућа никако. „Шездесет и кусур година култура је споредна игра власти у којој су националне институције гажене и презиране.’’ ( Жарко Команин, Књижевне новине, јул – август 2009.) „Ко не воли књигу, не воли Србију.’’ (Наташа Марковић, Политика, 25.јул 2009.) Не само Србију, не воли никога. Ни себе тај не воли. Зато вратимо се књизи( M.T. ) Али: Хлеба, хлеба, хлеба... чује се испред затворених фабрика. Шта да каже, и коме, Мирослав, што гласом Григоријаћанина из XVI века, ставља вапај тачку на овај мали есеј. „Вај, печали моја зла хартијо, где мене то враг нанесе?’’

Стојан БОГДАНОВИЋ: "РУЧНИ ПРТЉАГ" ГОРДАНЕ ВЛАЈИЋ

Гордана Влајић, књижевница

Овде ће бити речи о књизи Гордане Влајић, Ручни пртљаг, Службени гласник, 2025. али не само о њој.

Стиже овај Ручни пртљаг. Тако пише, али изгледа да је тежак. Личи на путописе. Али шта се све тамо крије, да не кажем шверцује, то ћемо установити када све полако испретурамо да нико не може то поново да среди, тј. да уреди како је било. Ипак, у свему томе човек, може бити и жена, требало би да ужива.

Крећемo. Вежите се! 

Кула од незаборава и 146 светиња (Мојсињска гора, Србија). Почело је са војводом Пријездом и његовом Јелицом. Помислих, и ова прича почиње од Кулина бана. Али, то је била само потка за љубавну причу коју је испричала до краја, до просидбе. Било је ту и ручног пртљага и компјутера под моравском врбом, али љубав, али љубав.

Ух, умало да заборавим, Турци су успели да уђу у подрум куле војводе Пријезде илити куле Тодора од Сталаћа, а пролаз су им откриле гуске. Нису то гуске које као верни пси чувају енглеске фабрике. Овде је реч о правим гускама. Коме па објашњавам? Гуске су гуске. Да нису гуске, оне то не би ни учиниле.

Гордана Влајић је показала како  се од легенде, па и од мита, прави стварност. Важи и обрат. А све заједно можете видети у овим причама. Приче су модерне. Не бојте се. Ауторка је на волшебан начин мешала жанрове користећи поезију, драмске заплете, туристчке приче, па и новинарско умеће извештавања, да би њене приче са путовања постигле врхунски квалитет и изазивале радозналост, а и жељу за читањем. Сада је опет на путовању. Навешћу на крају овог текста њен синопсис за следећу причу, а можда и за књигу.

Међу стотинама ружичастих фламинга (Сувојница, Србија). Списатељица је одвела у Кенију одвела Димитрија. У печалбу. Није се изјаснила да ли је и сама тамо била међу Масајима. Тек Димитрије се после неког времена ужелео своје жене и она је стигла у Кенију. Вратила се у Сувојницу и родила црног дечака. Димитрије је остао са Вангари која му је родила Божидара и Стојана. Обилазила га је и на гробљу у Сувојници. Нисам ништа измислио. Све је измислила Гордана Влајић. Ако сте мислили да ћете се овде наслaђивати промискуитетом преварли сте се, начисто. Све је било природно. Сва мука коју доноси печалба. Сетих се да су све српске новине писале о томе како су у Белој Паланци у време изградње аутопута Ниш-Пирот знатно поскупеле кирије и да се током радова у Белој Паланци за годину и нешто родило више деце него за десет-петнаесет претходних година. Дакле, печалбари решавају проблем наталитета. Ако то и није тачно за нас није од значаја. Нама је важно да је прича изврсна. Дотерана је до савршенства и стилски и језички. Обогаћена је јужноморавским и свахили речима, које су вешто укомпоноване у текст.

Дречава успомена с отомана (Казбеги, Грузија). И у овј причи Влајићка је користила легенду као основу приче. Прича је о јастуку са отомана који лечи, чак и повреде које рвач задобије бежећи од медведа. Тај део служи за замајавње читаоца. И то успешно. Сличну ситуацију сам срео и нашим просторима:

 „Када професор Светозар Милић и ја стигосмо код нашег домаћина те вечери Богића Вујошевића, учитеља из Ораова, двориште бејаше пуно. Пањеви су били поређани у полукруг. На улазу у кућу је било нешто што личи на доксат, али није. Као један мало шири степеник. На њему беху два пања, један за госта а други за домаћина. Богић је био бистра старина, син племенскога капетана. Тих капетана данас нема, али они стари се памте. Тако да је он поред свога угледа баштинио и углед капетана. Како дођосмо до оног степеника, он ми тутну некакво јастуче да метнем на онај пањ пре него седнем. Ја се мало зачудих и само што не одбих, а професор ми са стране дошапну, Узми, увредићеш га, те ја узех оно јастуче. Положих га на пањ и седох. Сутрадан дознах шта штити оно јастуче.“ 

А главни део је крај приче:

„Не умем ни да изговорим то... куда идем – рекао је својој жени. – Град неки... Накуру... код језера Нгуру, или обрнуто. Зарадићу, ваљда. Ти ме чекај. Или немој. Један је живот. Боли ме Џорџија. И Грузија ме боли.

- Једна је Иверија – прошапутала му је.“ (25).

Да упростим, надам се да нећу и да упропастим, Коста Палама овако је видео ситуацију; „Куд год да пођемо, отаџбина нас чека.“

Хор пистаћа и зрикаваца. (Егина, Грчка). На Егини су људи живели тако што су из мора вадили сунђере. Наравно, за ситне новчиће. Када је и то пресушило наша списатељица се бацила на старе грчке митове. Не могу сада све да препричавам. Занимљиво је, али Чехов је говорио скрати почетак и крај па шта остане то је то. Нешто ћу скратити. Када је Зевс отео Егину њеном несрећном оцу тајну њеног нестанка открио је Сизиф. Тај мангуп био је преварант. То било је раније, а сада Влајићка му је наменила издају Зевса. И би шта би. Ено га још гура ону каменчину. На острво је доктор Николас Пероглу донео пистаће. У време пуцкетања пистаћа и зрикавци учествују у њиховим хорским свечаностима. Занимљиво да се у то време на Егини највише беба рађа. Гордана Влајић је тај мит приписала Св. Нектарију. Можда је зато он сада дошао у Ниш. Испред улаза у Дом здравља Нишевљани су му подигли капелу. Остаје да чекамо још девет месеци да видимо шта ће се десити. Пистаћи, зрикавци или Нектарије, само да се нешто роди, а да се не изроди.

Госпођа с неразумно високом пунђом. (Солун, Грчка). Споменута су скоро сва значајна, боље би било рећи туристима знана, места и грађевине: Via Egnatia, црква Св. Димитрија, Бела Кула... Дочарана је атмосфера која је владала у туристичком аутобусу и ван њега. Буљили су у мобилне телефоне и читали наглас. А за такав доживљај нису морали да путују до Солуна. Ону госпођу из наслова сам препознао, али није ред да откријем о коме је реч. Ред је да прочитате. У књизи је решење енигме.

Није ни овде могло без Срба. Реч је пре свега о великом светом српском краљу Милутину. Ту је Милутину Андроник предао своју кћер Симониду. Дакле, и Симонида је наша. То је она иста, српска краљица, којој су Турци у Грачаници ископали очи.

Безвременост бронзаних плетеница. (Кијев, Украјина). Мајдан је постао заштитни знак Кијева. И ево га и овде. Смучио ми се ових година. Не због промене власти у Украјини. Власт би свуда требало да се мења и то без насиља. Али цивилизација још није дотле стигла. Кијев је изграђен на мочвари. Као Панчево у време кнеза Михаила. Причало се негда, Протеран из Србије у Панчево. Али ни Панчево није што је било.

Ту је и онај део о одузимању жетве сељацима који нису били за Стаљина. Коба им се осветио. Умирали су масовно од глади. Спомињу се цифре од око 10.000.000 људи. Страшно. А страшно је и оно спаљивање Руса у Одеси. Као када су у Глини усташе спалиле Србе у цркви. Све сам мислио да је то време прошло. Али! 

Дођох и до ове реченице: „Украјина је била Русија!“ (40). Сад се питам, да ли ће Трамп то схватити? И како?

Потрошио сам доста речи, а сада ћу навести бајку, по моме, најлепши део ове приче.:

„Ево приче: била јеном једна лепа девојка, која се звала Каљина. Волела је природу. Познавала је биљке и животиње, а шума јој је била други дом. Али, онда се догодило нешто страшно. Њену су земљу напале монголске хорде. Предводник освајача је наредио Каљини да их најкраћим путем проведе кроз шуму. Наизглед приставши, одвела их је у дивљину из које није било повратка. Монголи су убили Каљину, али су и сами скончали у том беспућу. У пролеће, из земље на коју су кануле капи Каљинине крви, израстао је грм са црвеним бобицама. У славу храбре девојке, ову биљку прозваше каљинка. Или худика. Видела си, код Великог крста, код музеја гладомора, посађено их је безброј.“ (43).

Прича се и завршава огрлицом од црвених бобица. А сад је питам вас, да ли све ово не личи на косовске божуре? Не знам ни зашто сам то питао. Није ни важно. У мојој глави су косовски божури.

Лепота коју би да отму. (Оребић, Хрватска). Не може се ова књига жанровски одредити. Сада, ова прича је у облику писма. О Оребићу пре и после.  Закључак је На почетку приче: „Све несреће овога света потичу отуда што човек не уме мирно да седи у соби.“ (45).

Најновији театарски класик. (Санкт Петерсбург, Русија).  У веома новом театарском класику – Евгениј Онегин требало је да буде неко убијен, али неко је подметнуо ћорак.

Дешавање је ауторка приче сместила у Санкт Петерсбургу. Једно време се звао Петроград. Мењали су му имена, па се чак звао и Лењинград. Код туриста кажу да је уобичајено да га зову Питер.

„У данашњем Меморијалном музеју одбране  и опсаде, уз изложено парче хлеба умешено  од пиринчаног крупно млевеног брашна и тешко 125 грама, колико је било дневно следовање за оне који се још увек нису прејели смрти, стоји и податак да је у том паклустрадало више деце, жена, цивила, него у бомбардовању Хамбурга, Дрездена, Токија, Хирошиме и Нагасакија – заједно. Нева је током тих година била црна. Као учмало зло.  Мало је било преживелих очевидаца. Људи су тада живели у земљи. Куда, куда...? Дуж канализационих цеви, кркљало се.“ (54).

„Рус је. Значи, невин није.“ (60).

„Публика која је присуствовала представи тражила је новац назад. Враћен им је.“ (60).

Препознавање по плочицама. (Лисабон, Португалија).

„Кукавица не може бити писац.“ (67).

 Јака мисао. Зато сам овде избегао даље коментаре. Браво!

Часна куртизана у понуди локалних атракција. (Венеција, Италија).

„Ко ће спасити Венецију?“ (77).

Дабоме, књига подразумева да ће је читати високо образовани људи. Дакле, њени читаоци припадају елити. Морали би знати понешто, али то не значи помло, о Ботичелију, Вивалдију, па и о Симонети Веспучи. Гордана Влајић је убедљив посредник у разговорима Ботичелија и Вивалдија. Задивљујућа је њена ерудиција. То нећу моћи да образложим. Нажалост. Уредници ме упозоравају да мој текст не би требало да пређе 5000 карактера. Безвезњаци.

Време ће показати да ли ће лепота спасити Венецију.

Избеглиштво на свим језицима. (Будимпешта, Мађарска). Дирнуле су ме ове минијатуре. Морам сам себи признати да се ово поглавље баш и не уклапа у ову књигу. Недостају ми тргови, мостови, парламент... па и кафане. Будимпешта заслужује више. Било је тамо и веома интересантних и заслужних Срба.

Има седамдесет и осам причица. Толико дана су нас бомбардовали савезници. Избеглиштво је гадна работа. Ако се не сећате, гледајте на ТВ шта зликовци раде у Гази. Дуго сам бирао коју овде да препишем. Изабрао сам најкраћу. 

-        Долази ми муж.

-        Када?

-        Сутра.

Избегао сам да узнемирим читаоца. То не би требало да ради ниједан писац. Али мене боле леђа. Ноге ми се одузеле. Кичма се удрвила. Кад се сетим бомбардовања узмути ми се мозак. Побесним. И шта још хоће господин читалац?

Аксиларни чворови и лакримаријуми. (Несебар, Бугарска).

-        Зато што је он свуда где смо ми. (104).

Претходна реченица извучена из текста Гордане Влајић се односи на првог српског архиепископа Светог Саву. Био је он и први српски патријарх Бугарске.

Ханс Кристијан Андерсен, Панчевац и Смедеревац. (Панчево, Србија). Олга Смедеревац је заслужна што се у Панчевачком музеју налазе историјски значајне слике као што је Сеоба Срба Паје Јовановића и друге. Има она још заслуга. Заслужила је и да јој се пронађе гроб. Требало би да и нека улица, па и институција понесе њено име. Захвалан сам ауторки што је истакла лик ове заслужне српске жене.

Размена вируса и уметничких чуда. (Њујорк, САД). Мајка је отпутовала код своје ћере која је живела у Њујорку. Разговор мајке и кћери водио се о Алену Гинсбургу, Вилијаму Бароузу и његовом цимеру Керуаку. „Они су о правди писали из богатих станова. Ми из беде. Њихово битништво бих назвала обесном куражи. Разумеш?!“ (126). 

Да додам још једног Панчевца. Емил Мрошан познати професор физике панчевачке гимназије „Урош Предић“ боравио је код своје ћере у Њујорку. Кћи и зет су га водили на разна места где су се окупљали Срби са својим америчким пријатељима. Емил је у више наврата негативно говорио о америчком председнику Роналду Регану. Дошло је дотле да га је кћи укорила: „Па, тата он је амерички председник, није југословенски и он је нама добар.“

Мириси неочекиваности. (Јерихон, Палестина). Прича је о сусрету Палестинца који је рођен у Београду, а сада је у улози таксисте у Јерихону, и Србина/Српкиње.  Њега је раздирала сумња да дете које је родила његова жена није његово. Али по повратку његов брат га је загрлио: „Није мој. Твој је. Господ зна.“

Ако текст не изазива никакве асоцијације, онда то и није неки текст.  Овде, чим сам прочитао реч Јерихон одмах сам се сетио Буњина[1].

Занимљива је следећа дигресија. Тамо где је Исус провео  четрдесет дана у посту и молитви „политика је легализовала криминал под плаштом општег добра, а опште добро је заправо увек грамзиво и зове се демократија“. (134).  

 

Котрља се гола ружа Јерихона

 

Пре пар дана,

Јевреји су се хвалили својом

Гвозденом куполом.

Па зар је то живот?

 

До пре пар дана,

Људи су се склањали

Испод маслине.

 

Из земље су изашли,

Из катакомби,

Није им сметала гвоздена купола,

Али Јевреји су исукали

Гвоздени мач.

 

Летеле су главе

Као ракете, као бомбе,

И са једне и са друге стране

Одскакала су тела

Као мува без главе.

 

Сирене су објављивале

Шта је све срушено,

Колико је људи убијено.

Жене, деца, старци...

Само плач.

Нема струје, нема воде, нема лекова...

Само кукњава.

 

Највећи проблем су људи.

Нема људи.

Котрља се сама,

Застајкује, осврће се,

Гола, боса, гладна и жедна,

Наставља свој суви живот,

Ружа Јерихона.

 

Из далека личи ми

На нечију чупаву главу,

На Исуса,

На Светог Јована,

Ко зна када ће

И где ће експлодирати.

 

Још сам у Палестини.

Бљујем од муке.

Све ме боли.

Највише ме боли што нема људи.

Само се котрљју главе као Јерихонске руже.

 

Зид плача преселио се у Газу

И то на југ.

4.11.23.

Осми дан маја, 2025. (Москва, Русија).  Рат је почео. Разне санкције се уводе и са једне и са друге стране. „Авион грчке авио-компаније „Пегазус“ није полетео ка Москви.“ (138). „Авион „Ер Србије“ полетео је са незнатним закашњењем.“ (138). „На друштвеним  мрежма ни словца о селективном отварању и затварању аеродрома у Москви.“ (146).

Човек с две жене и четири руке.(Стокхолм, Шведска).

„Истина не постоји, осим оне која нам није доступна.“ (148).

Чвор свих чворова. (Јерусалим, Израел).  Овако пише: „Око квргавог чвора, запеклог од бар три веровања, у срцу најстаријег дела Јерусалима почива Камен опстанка.“(153). Чвор још није развезан. Прођоше миленијуми. Да ли човечанство чека неког већег Александра? 

Веома је занимљива прича, уживао сам читајући, о српском манастиру Светог архангела Михаила. Ауторка је проникла у везу српског краља Милутина који је манастир откупио од Грка 1313. године и цара Константина Великог.

Манастир су изградили Свети Цари, Константин и Јелена. Цар је рођен у Нишу. Ето, ако нисте знали, Ниш је царски град.

Цртице које следе сам скинуо са фејсбук профила Гордане Влајић. Она је на путу, тако да сам то морао урадити без питања.

ШТА СВЕ МОГУ ЧЕТИРИ "ЦРТИЦЕ"!

- Старији син испунио услов да члана најуже породице позове на бесплатно крстарење бродом Компаније за коју ради 10 година;

- старија ћерка "члану породице" купује авио карту до места где ће се укрцати на крузер (Напуљ);

- млађи син "члану породице" обезбеђује солидан џепарац за то десетодневно крстарење и

- млађа ћерка одрађује логистику у циљу очувања менталног спокоја "члана породице" (кућни љубимци, пословне обавезе итд...).

"Члан породице" поздравља ФБ "посаду" док плови из Палерма ка Криту... Остало је небитно за ову објаву чија је ПОЕНТА не у дестинацијама, него у цртицама[2].

ИЗВОД ИЗ БИОГРАФИЈЕ ГОРДАНЕ ВЛАЈИЋ

Гордана ВЛАЈИЋ (1959) дипломирала је на Факултету политичких наука у Београду. Специјализирала је у Утрехту, Холандија. Објавила је 20 књига. Радови за децу и за одрасле заступљени су у више антологија и књижевнх часописа и превођени на неколико језика.

Награђена је за књигу ”Заистинска српска бајка”, за роман за децу („Зедси“) проглашен је најбољим (2016)“, добитница јепризнања на три међународна сајма књига за књигу „Позив на бис“ (о животу глумице Жанке Стокић, у оквиру едиције „Знамените Српкиње из пера књижевница за децу“), за целокупан песнички опус награђена је „Повељом Мораве“ коју као једину међународну награду додељују Удружење књижевника Србије и Књижевно друштво „Мрчајевци“. Добитница је награде на Фестивалу кратких прича у Умагу (Хрватска). 

Обављала је функцију заменице председника Удружења књижевника Србије, чији је члан, и чланица је Друштва књижевника Војводине, Удружења књижевника Црне Горе, Православне академије уметности, науке и вештина, НУНС-а и УО Задужбине Здравка В. Гојковића.

Покренула је и уређивала дечји еколошки часопис “Екопедија“. 

Добитница је првог Српског пасоша од владе РС као једна од 204 заслужних грађана Србије, Златне значке за допринос култури Србије, Сребрног ордена Удружења Краљевина Србија, Светосавског благодарја УКС-а, Велике грамате Друштва књижевника Косова и Метохије и Књижевне награде „Златни прстен“, коју додељују македонски Институт за науку, алтернативу, културу и уметност и ИК Феникс (Скопље, С. Македонија).

Иза ње је реализација великог броја хуманитарних пројеката и активности (за НУРДОР, за СПЦ, децу са КиМ, заштита животне средине...) 

Уз Гордану Пешаковић и Тању Шикић, реализаторка је пројекта ”Београдски читач” који афирмише књижевност и захваљујући којем су постављене три скулптуре „читача“ у Београду, Панчеву и у америчком граду Каселберију.

Главна је уредница „Књижевних новина“.

Живи и ствара у Панчеву.

---

[1] Знам да ме је Иван Алексејевич Буњин заборавио, али ја њега нисам.

Иван Буњин: Ружа Јерихона

Као знак вере у живот вечни, у васкрсење из мртвих, полагали су на Истоку, у древно доба, Ружу Јерихона у мртвачке ковчеге, у гробнице.

Чудно, назвали су ружом, да, још Ружом Јерихона, то клупко сувих, бодљикавих стабљика, сличних нашем ветроваљу, те сурове пустињске изданке, који се сусрећу само у шљунковитом песку ниже Мртвог мора, на пустим обронцима синајских планина. Но, постоји предање да ју је тако прозвао сам преподобни Сава, који је за свој манастир одабрао страшну Огњену долину, голи мртви теснац у Јудејској пустињи. Симбол васкрсења који му да дат у облику дивље пустињске биљке, украсио је најлепшим од њему познатих земаљских поређења.

Јер он, тај коров, уистину је чудесан. Отргнут и однет од путника, хиљадама врста од своје родне земље, годинама може лежати сув, сив, мртав. Но, када се спусти у воду, истог трена почиње да се расцветава, да шири меке листиће и ружичасти цвет. И јадно човеково срце се обрадује, утеши: нема у свету смрти, не умире оно што је било, што је некада живело! Нема растанка и губитка докле год је жива моја душа, моја Љубав, Сећање!

Тако се тешим и ја, васкрсавајући у себи те светлоносне древне земље, по којима је некада ходила и моја нога, те благословене дане, када је у зениту стајало сунце мога живота, када сам, у цвету снаге и нада, руку под руку са оном којој је Бог одредио да буде моја сапутница до гроба, пошао на своје прво далеко странствовање, брачно путовање, уједно и ходочашће у свету земљу господа нашега Исуса Христа. У дубоком покоју вековне тишине и заборава, лежала је пред нама она, Палестина ‒ долине Галилеје, брда јудејска, со и страшило Содома и Гомора. Али било је пролеће, и на свим путевима нашим весело су и мирно цвале исте анемоне и макови, који су цвали и пред Рахелом, исти љиљани красили су поља и исте птице небесне песму појале у блаженој безбрижности којој их је учила јеванђеоска прича…

Ружа Јерихона. У живу воду срца, у чист извор љубави, туге и нежности урањам корен и стабло своје прошлости ‒ и ево, опет, опет чудесно оживи моја заветна биљка…. Одступи часу неумитни, кад влага ова пресуши, осиромаши и усахне срце ‒ и навек покрије прах заборава Ружу мога Јерихона.

(1924)

Иван Алексејевич Буњин је у време Октобарске револуције преко Србије побегао у Француску. Тамо је скончао. Овај велики писац добио је Нобелову награду. Боље би било да је срео неку Рамонду Сербику. Ако се Рамонда потпуно осуши потребно је свега неколико капи да оживи. Такву особину има и Ружа Јерихона.

[2] цртице су у овом случају људине које се одликују својом посебном интерном комуникацијом и добрим делима о којима ћуте. Те су људине пре три, четири деценије били "цртице" у пеленама, али већ дуже време они подучавају мене, а ја због њих желим да сам свакога дана бољи човек.