Мирослав ТОДОРОВИЋ: ВЕЛИКИ ПЕСНИЦИ И ПРИЈАТЕЉИ НА ФЕЈСБУКУ

 

Песници Мирослав Тодоровић и Стојан Богдановић
у порти цркве Светог Ахилија. Ариље.

 Остварило се Миљковићево пророштво да ће поезију сви писати. Иако је литература непрофитна, издавачке куће које још постоје таворе, часописи проредили, поезија опстаје. За дивно чудо никад више песника, никад мање поезије.  У духу н/овог времена,  уласка у дигиталну галаксију, песници су грунули у тај лавиринт.  

Пишу, и објављују на Фејсбуку.  Прате их и читају Фејсбук пријатељи. Ако су песничке збирке „протеране“ из књижара, овде су се на Фејсбуку песничка сочињенија  добрано угнездила. Не требају критичари, рецензенти још мање.

Валери је казао да његовом делу значење дају  читаоци.

Рилке је поручио: „Читајте што је могућно мање естетско-критичких расправа – то су или пристрасна гледишта, окамењена и обесмислена у својој беживотној отврдлости, или пак веште игре речима, код којих данас превагне једно а сутра друго, оном првом потпуно супротно схватање. Уметничка дела бескраjно су усамљена, и понајмање се могу досегнути критиком.“

Чујмо Бродског:

„Критичарима се не може веровати јер,    њихова казаљка произвољно шета. Оно што је за једне север, за друге је југ (тачније Јужна Америка); исто се догађа, са још већом произвољношћу, са истоком и западом. Са рецензентима постоје: (минимум) три врсте проблема:

а) он може бити занатлија и исти игнорант као што смо ми

б) може бити изузетно пристрасан према одређеној врсти писања  или може радити за одређене издаваче

ц) ако је даровит, претвориће своју рецензију у посебну уметничку форму – за то је потврда Хорхе Луис Борхес – и ви можете завршити тако што ћете радије читати приказе него саме књиге...“

Стога песницима  Фејсбука није до става књижевних критичара... Писах давно наручен текст о делу песника Н. Ц.  за Округли сто о његовом делу. Тек када је прочитао оду  о свом  песништву  одобрио је спонзору исплату хонорара.  Било је то  време спонзорске књижевности? И награда. Шта је остало после ње?

  Књига Проповедника каже: „Не спомиње се оно што је било раније. Ни оно касније неће се спомињати  код оних који после буду“.

Песнике Фејсбука оцењују читаоци пријатељи, у пољу, испод објављене песме. Све је учињено да читаоц   не разнишља. Само  се кликне   испод текста: Свиђа ми се. Воли. Подршка. Wow (Вау)… Ту су и симболи који речи замењују: Срце се најчешће користи. Годи упућеном. Умисли да је тако.

Песници Фејсбука не хају за Награде које су у власти књижевних кланова и „интересних група“.

О наградама је књижицу написао Предраг Чудић „Велика берба ловорика“

Пише о томе  Синан Гуџевић.  „Књига је мала форматом 14,8 x 10,4 см, мала и опсегом, укупно 60 страница.

Цијелих 40 страница је заузео каталог углавном књижевних награда у Србији и Црној Гори, то јест у ондашњој Савезној Републици Југославији. Кажем каталог, а боље можда рећи списак или попис или индекс од укупно 387 награда додјељиваних до половине 2001, кад је објављен. Из ауторова текста сазнаје се да је он на књизи радио барем десет година. Практикум уоквирују пишчев предговор и савјети младом писцу. И предговор и поговор (у два дијела) умјерено су саркастични, оправдано, јер је Каталог сам по себи распашој. Кондири, пера, хрисовуље, божури, свеци, песнички цветови и стазе, златна фонтана, златна маслина, златна кацига и још много “ловорика и сличног опојног биља је пред вама!”

У антрфилеу стоји: „Живо је чудо да се иједан човјек који пише, у Србији, а богме у цијелој некадашњој Југославији, спаси да га не западне која од награда из Чудићева регистра. Но је још веће чудо како је, према истраживању самога Чудића, већина награда запала свега двадесетак аутора. Кружење наградиве материје у друштву!“

Књижица штампана пре четврт века, у  међувремену број награда се повећао. Увећале за делове одеће песника : Шешир, шал, марама...и чега све не.

  Многи не могу, нити ће за живота ући у круг повлашћених за награду рођених. Утеха је да ће Бог све надоместити.

   У намери да исправим велику неправду, зарад КЊИЖЕВНЕ ИСТИНЕ доделих награду са именом „Мирослављев штап“ песнику и филозофу Стојану Богдановићу дана 11. септ. 2020. (Нису Стојана занимале Награде, зна  да ће стари Хронос на свом решету све претрести,  и да ће мало шта остати).

У порти манастира посвећеном Светом Ахилију у Ариљу.

Песници у порти цркве Светог Ахилија,

                                                                          Ариље.

Ни словца о томе не беше  у штампи.

За штампу је провинција егзотика,  интерсанта само по рђавим вестима. Такав им је и живот.  Ниси у Београду, ниси нигде. Да си вредео,  да си умео не би  у Ниш био.

Због чега је  провинција лоша адреса?

 Пишући о Бранку Миљковићу књижевник Видосав Петровић казује о нишком менталитету који „поред дивних вредности, има и нечег несхватљиво лошег, разорног, што, како примећује, долази до изражаја онда кад неко доживљава успех, кад се издваја, одскаче од других, када напушта убитачну провинцијску учмалост... То је наш погубни провинцијски менталитет. Не дозволити да се ико издвоји, да успе. Грчевито чувати status quo.Тако трајати, распадати се, али не таласати. А ми смо у Европи! На светским путевима! Као да никаква струјања не могу да нас мењају. У праву су они који кажу: Хоћеш ли да успеш, покупи се и одлази, што пре. Бежи, на време...“

Онај Штап је био од стабла женске клеке, са рукохватом који је представљао змију  како из штапа излази. Скулптура каква саму корен у земљи може да начини.  

Мислио сам да ће га песник носити, с њим се дичити. „Искривио се, Миркане, зимус у стану“, каза ми при сусрету Лауреат. Аха, ни штап није могао да „живи у стану“... 

Песници Фејсбука не хају за жирије. Знају технику награђивања.

Песник, и издавач, Милоје Дончић, члан жирија за Награду „Милан Ракић“ написа песму о томе.  У књизи „Поноћ у Трангефрангији“, Ревнитељ, 2025:

 Епитаф за књижевно вредновање  

Трочлани жири

 Овца. Овца. Овца.

И Рука трговца

 

Петочлани жири  

Овца. Овца. Овца. Овца. Овца.

 И рука трговца.

 

Зашто би песници Фејсбука учествовали, књиге слали, узалуд надали  када је, кажу, све унапред договорено. Удружење књижевника прво намирује чланове управе, па ако шта остане.

Својевремено је Андрић написао: „Ако постоји нешто што може да задовољи голо и незајажљиво уметниково ЈА онда су то награде. Што су признања већа и угледнија, по-лемике и свађе које их прате су спектакуларније.“

Песник Бранислав Петровић је упозоравао да „…чилагери из Нобелове фондације једва чекају да тутну лову ономе ко открије егзактна мерила за врeдновање уметничког дела.“

Зато Фејсбук песници и пријатељи не брину за Награде. Држе се Балзаковог гесла: „Онај ко сам  тражи награду – не заслужује је , онај ко је заслужује – није му ни потребна.“

 Чим се песма постави на Фејсбуку доступна је читаоцима у целом свету. Поруку слкару  Емилу Милошу шаљем ујутру он је у истом трену прима  увече, тамо, у далеком Баларату. Његову слику за корицу књиге  „Без излаза“  сам тако добио. За асталом седећи.  Интернет је избрисао   растојања, временске перспективе  су се у тачку слиле.  Тачку – Космос.

Фејсбук песници и пријатељи су као Божија деца праведни једни према другима. Лајкује се узајамно, хвали, јер сваки суд је личан.  Чух у Ариљу како сељак каже: „Во не лиже вола што воли него да би и он њега лизао.“

Знају песници законе  природе, не хају за клановске  марифетлуке, пишу, на  Фејсбуку објављују, објављеном се радују...  

ШТАП ЗА ПЕСНИКА  СТОЈАНА  БОГДАНОВИЋА* 

У ПОРТИ цркве Светог Ахилија у Ариљу дне. 11. 09. 2020.

Дарујем штап од мушке клеке

Песнику и философу Стојану Богдановићу

Сунчано Јесен по околним  брдима меша летње и јесење боје

Из цркве тишина пуна векова као  значењa између две песме

Руку која прима штап обасјава

Немуштим    сјајем звона  што зна путеве

Оним што ће у песму лавиринт тачку универзалну

Бити књига са сенкама путника и

Свецима што мир небески овде налазе

 

У том миру историја – све што прошло је

Камен на коме стојиш камен прича и боје са зида

Све блеђе то светлости белине  све ближе

О чему реч у плавети видик  Спису

 

Видиш кроз песму

Овај штап је жезло теби суђено

Змија двоглава око је његово видело чује као

Што се твој пут у молитвеној тишини види

Онај земаљски што  после свега стих пОста.

Корача као Реч са небом понад песме

 

Кoрачај све док светац не будеш

Кoрачај све док и сам штап не постанеш

Све док иза тебе

Онај звук* додира штапа и земље   на небу  остане

С облацима понад рукописа

 

Е да прича о путу никада не престане

А белином  штап из  песме o томе  перо

____________

*Покуцај у небо и ослушни звук!