Мирослав ТОДОРОВИЋ: НЕВИДЉИВИ ПИСЦИ

 

 

Mирко Иконић: Читање и записи, немерни и узгредни, Милешевски културни круг „Свети Сава“ Пријепоље, 2026. Тираж 150. (О делима и ауторима са тромеђе: Прибој, Пријепоље, Пљевља, Рудо, Нова Варош, Чајетина, Пожега, Косјерић, Трешњевица)

   

                                                                                                                                                                      У спомен на  Вујицу Бојовића  (1942 – 2016)

 

 

Песма Боре Ћосића  „Дунав“ казује како би да није прибирао притоке остао „скромни поточић, речица провинцијска непозната у свету“ може се тумачити као  метафора  што говори и о  књижевности. Шта би српска књижевност без писаца унутрашњости, који се као мале речице уливају у књижевно море  Све што је велико долази из провинције. Сена, на пример, говорио је Превер. Велкот вели да су „највећи песници остали парохијални, провинцијски везани за средину“.Неписано је правило: Писци унутрашњости су увек у другом плану. И кад су изнад свих, њихов усуд је други план. Објављивање, рецепција, прикази, прећуткивање, заобилажење, скрајнутост и све ино што се на писца из провинције сручује... избори. Јер, акценат је на писцима Београда. Напосе, све се дешава у Београду.

 А, и провинција не хаје за своје писце. Неко је рекао да је провинција као и ревоуција: једе своју децу. Српски Балзак, Добрило Ненадић, каже: „Као уљез и странац који долази Ибарском магистралом, од које рођени Београђани добијају копривњачу, морам да будем барем три пута бољи да бих био једнак. Прике и пајтоси, комшилук, та нека генерацијска солидарност... О томе како живе и како се односе према писцу у унутрашњости може да се напише роман.  Који не може ништа променити. Уврежено је мишљење да је то доколичарење. Тако код Чехова у причи „Писац“ мисли газда што је писца унајмио да му рекламу пише.

 

„Какав рад! Сео, написао, и тачка. Писано се нити једе, нити пије… то је ситница! Не кошта ни рубље.“ Подсмех, каткад и сажаљење прате богом дане ствараоце. Подвижнике и вернике. Сећам се како су за Добрила Ненадића говорили да пише јер нема шта друго да ради. Задруга у којој је  радио беше пропала,  он догон фантазира.   

Проф. песник Мирко Иконић је написао песму: „Исповест професора који воли поезију.“Пише: „Кад сам ја био ђак имао сам мрзовољне професоре књижевности који нису волели поезију, / а нарочито ђаке песнике. / Ипак јаду сам се досетио па сам скривао да пишем песме. / Објављивао сам их под разним псеудонимима / да би задовољио сујету / и своје професоре оставио на миру.“

 

Завршио је песник студије, и вратио се у школу где је негда био ђак. „Али ништа се није променило:/ није вредело што сам ширио / своју љубав према поезији и нисам био мрзовољан, / ђаци су сада били и апатични и мрзовољни / и често се подсмевали и мени и поезији“.

 

(„Ој, песниче, с гргуравом косом....“ Стихоклепац...)

      О полаожају писаца у унутрашњости узалуд је писао Димитрије Николајевић: „Писци, а посебно песници који имају ту (не)срећу да живе и делају по затуреним местима, тј. у унутрашњости илити провинцији, унапред су осуђени да  буду скрајнути, у другом плану, неретко и заборављени. Због много чега. Пре свега стога што влада уверење да је све понајбоље у велеграду, престоници...“

Писац о чијем делу пише Мирко Иконић Вујица Бојовић (професор књижевности, библиотекар, есејиста, књижевни критичар, песник) објављивао је под разним псеудонимима. Зашто? Да ми се матором не би подсмевали , казивао је.

 

То што је неко писац више ништа не значи. Кажеш да си писац зачуђено те погледају. Велим писац Павић, мани Павић, Шарић је легенда, јунак нашег доба.

 

„Кад сретнем песника, пожелим да се окупам“, пише у песми Бантинг. У држави која има највише неписмених, има „по становнику“ највише писаца. Чудо невиђено! Али зато нема читалаца. Има онолико % колико држава даје за културу. Култура је код нас девета рупа на свирали, тринаесто прасе. Сви га ћушкају. Али то је друга прича.

Писци унутрашњости су посвећеници који живе за књижевност. За живота многи су, од Боре Станковића до данашњих дана препуштени себи и властитом довијању да своје сочињеније објаве.  Да се за то чује, да се о томе пише.

Један од водећих књижевних критичара Душан Стојковић пише: „Клановска критика се с генерацијском дружи. Београдизација нашег књижевног простора је на делу: ко  у престоници није, њега готово у књижевности да и нема. Дозлогрдило је да се куца на стално затворена врата. По антологијама се, под условом да то што се као антологија нуди уопште може за цветник бити узето, бране квази-песници, а прави песници чекају својих – никако долазећих – пет минута. Прича о томе да ће време као коначни судија донети пресуду која ће све ствари ставити на своје, једино право, место, прича је која не пије воду. Толико се песничких збирки појави једне године да је тешко очекивати да ће неки нови будући критичари имати довољно времена, чак и када им жеље не буде мањкало, да завире и пажљиво ишчитају оно што није било прочитано онда када је било написано...“

Али и поред тога писци унутрашњости, писци са лошом адресом, истрајавају, испуњавају судбину. Уздају се да ће време све поставити на право место. Колико је писац унутрашњсти важан за средину и њену културу,  за историју, за оне који долазе, готово да се нико није бавио. Гласове усамљених мало ко чује.

Такав је и глас -  књига вишеруког ствараоца Мирка Иконића[1] „Читање и записи, намерни и узгредни“. Која  се може читати кроз мото  на њеним улазу: Читање је бесмртност  с одбројавањем унатраг. Ко никад није читао живео је само један живот.“ (У. Еко) Читање ове књиге  је упознавање са делима писаца која сведоче о времену и људима кроз различите књижевне жанрове. Аутор Мирко Иконић у предговорном тексту „Реч унапред“ истиче: „Жеља ми би била као посвећенику књижевности да то буде више и значајније од одуживања завичају, и да ови текстови настајали  и намерно и узгредно, у различитим околностима и временима, буду трагови књижевног живота, у коме сам и сам активно учествовао. Задовољство  моје ће бити веће ако бар мало допринесем афрмацији  стваралаца  о којима сам писао и које поштујем и као људе и као уметнике  једног простора  који је далеко од стваралачких центара  и који није баш увек наклоњен уметности и стварању...“ Од средине у којој живе и стварају несхваћени, каткад подсмеху изложени, за престоницу и књижевне критичаре невидљиви, подвижнички истрајаву. Ови монаси српске књижевности.

Уметник у провиницији и његов значај за духовни живот као да,  још увек, није занимљив за наше  друштво.

У књизи су сабрани текстови који казују о:   Расиму Ћелахметовићу, Ратомиру Цвијетићу, Божуру Хајдуковићу, Светлани Раковић-Топаловић, Фаруку Диздаревићу, Григорију Божовићу, Вујици Бојовићу, Драгомиру Малешићу, Драгославу Бату Бабићу, Миленку Пејовићу, Миладину Ћосовићу, Јовану Петровићу, Добрилу Аранитовићу, Миленки Цици Чоловић, Ђоку Остојићу, Драгану Папоњку, Гордани Боранијашевић, Ивици Стојановићу, Срећку Гујаничићу, Мирјани Ранковић Луковић, Милијану Деспотовићу, Милуники Митровић, Мирославу Тодоровићу и Михајилу Ћуповићу.

Неки од њих  више нису на овом свету (Расим Ћелахметовић, Ратомир Цвијетић, Божур Хајдуковић – прогоњени писац, Вујица Бојовић (Винко Шелога) Драгомир Малешић, Григориј Божовић, Миленко Пејовић, Миладин Ћосовић, Михаило Ћуповић.) остало је дело које чека, зарад књижевне истине,  тумаче који се неће руководити интересним разлозима.  Ова Књига је као тамни вилајет, читаоцу се нуде драгуљи за који се не може одлучити који је најбољи, јер сваки текст у овој књизи је битан и у мозаику књижевности и није без значења.

Књижевник Миломир Краговић с правом истиче:  „Књижевни хроничари попут Мирка су врло драгоцени. Они откривају, они бележе, трагају, сведоче и показују да провинција постоји само у глави. Мирко из свог Прибоја често види много више него напухани београдски критичари.“

Иконић с разлогом истиче како је ова књига „својеврсна хрестоматија духа и креативности која треба да добије заслужену рецепцију, макар оних повлашћених читалаца, који од књиге и писца траже нешто више.“

Ова књига без сумње  богати српску књижевност, драгоцена је као сведочанство  које говори о књижевном стварању укорењеном у традицију места и народа. Будући књижевни арехеолози ће у њој наћи књижевну истину нашег времена. Она је као прозор што светли у ноћи, потписнику ових редова,  у пустом селу Трешњевици.

ПИСАЦ У ПРОВИНЦИЈИ

Писмо блаженопочившег песника Димитрија Николајевића

19. XI/ 2012. (Писано хемијском оловком црвене боје)

Драги Мирославе, 

Писање на тему стања писаца у унутрашњости, не полази ми за руком. Једва сам склепао овај текст јер ме превазилази огорчење и код помислим  на однос Београд – Провинција. Разуми ме. То култоролошко питање траје откако сам почео да пишем.

Можда је најбоље да искористиш само песму „Затурено место“ која више казује од онога што имам да речем. А ми који живимо у унутрашњости смо ипак  малобројни да бисмо нешто набоље променили. Зато многи оду у Београд. Шта би урадио твој суграђанин Бранко Миљковић да је остао у Нишу? Врло мало. Можда не више него што смо урадили ти и ја.

Већина песника у Београду је посесивна, сујетна и љубоморна и све чини „испод тезге“ да се наше стваралаштво запостави и прећути. Видиш шта се дешава са књи-жевним наградама којих има преко 300! Ми их у „провинцији“  најмање добијамо. Углавном их добијају једни те исти и још се за живота проглашавају класицима.

Ја сам те ране често добијао и залечивао их љутом травом. Остали су ожиљци, али сам се привикао на њих да их и не примећујем.

Ништа не тражим и ништа не очекујем. Све ми је јасно, па и свеједно.  Објављујем шта могу и где могу и – ћутим јер, калимеровски речено – нема правде. Никад је и није било. Ја сам чак и поносан на нанете неправде.

А, ево, дошло је и време, како рече Бранко Ћопић да  „полако затварам дућан“.  Зар, већ?!

Нисам ти најбоље. Све слабије видим па теже и куцам на машини. Пишем руком, али после морам то да прекуцам па правим силне грешке.

Како си ми ти, драги мој сапесниче и сапатниче?
Воли те твој пријатељ

                                Димитрије Николајевић

______________

          Песник Димитрије Николајевић, рођен 1. јула 1935. године, у Београду   преминуо је  15. дец. 2015. у 80. години, у Геронтолошком центру у Крагујевцу. Песник изузетног песничког сензибилитета живео је, уметнички сазревао и стварао у Крагујевцу, инспиришући се крагујевачком трагедијом али и свакодневицом и друштвеним појавама. Написао је 29 збирки поезије. Заступљен је у бројним песничким антологијама и зборницима југословенске и српске поезије, а његове песме превођене су на више страни језика.

ЗАТУРЕНО МЕСТО 

Писци, а посебно песници који имају ту (не)срећу да живе и делају по затуреним местима, тј. у унутрашњости илити провинцији, унапред су осуђени да  буду скрајнути, у другом плану, неретко и заборављени. Због много чега. Пре свега стога што влада уверење да је све понајбоље у велеграду, престоници.

Наравно, то није далеко од истине самим тим што је престоница милионски град па је у њој свега знатно више, па и писаца, а да се не говори о најважнијим институцијама и установама. И никоме не пада на памет да градове, вароши и паланке упоређује са главним градом. Али пада у очи да се вредности које имају те мале средине неадекватно и чак врло мало презентују и промовишу. Тако често испада, бар у сфери уметности, да уметници постоје само у Београду, а они изван њега као да нису важни ни потребити, без обзира што их је, разумљиво, знатно мање.

А мора се признати да и међу њима има веома значајних стваралаца који се често изостављају, прећуткују, па и не узимају за озбиљно. То нарочито важи када се сумирају резултати, праве антологије и разноврсни избори српског уметничког стваралаштва. Малтене испада да се ствара само у Београду и да је вредно само оно што се у њему оствари. Своје право место још није добило стваралаштво мањих средина. Имам поуздан утисак да га неће никада добити. Зато ми се и чини да су разговори на ову тему неделетворни и узалудни. Тим пре што се поред тога и многи уметници сервилно понашају према својим колегама у Београду и уметничким удружењима и друштвима у њему.

Упркос свему томе, ваља признати, да један добар део наше уметнићке и књижевне периодике  посвећује пажњу аутоприма из унутрашњости, нпр. Летопис Матице српске, Књижевне новине, Савременик и још неки, што је вредно сваке хвале.

Често сам размишљао о овој и оваквој појави у нас, каквих нема у земљама са много већом културом и уметничком традицијом. И, да бих дао себи мало одушка, написао сам ову песму под насловом Затурено место, која доста говори о овим нашим (не)приликама.

 

ЗАТУРЕНО МЕСТО

 

Живети у провинцији

До које једино стиже галама велеграда,

Значи хтели-не хтели, бити ничији

Ма био споменик жив

Који се као риба на сувом копрца

Усред свог рукосада.

А нико му није крив

Што попут оне народне:

„Далеко од очију, далеко од срца“,

Скрајнут бива

И закинут често.

Неретко његове њиве плодне

Препокрије коприва

Са рођењем стеченим правом

На затурено место

Обрасло заборавом.

 

(Из збирке „Вечерња роса“, 2011)

 

---

[1] Мирко Иконић, песник, приповедач, књижевни критичар и професор књижевности. Рођен 1951. У Црнуговићима, Прибој. Објавио је петнаестак књига поезије, прозе и књижевних критичар. Стваралац чије је име синоним за Прибој.