„РОДИО САМ СЕ ОДРАСТАО И ОСТАРИО У ДИКТАТУРИ“
(Милисав
Савић, Читајући Хомера, последњи пут, Београд, Архипелаг, 2026)
Милисав Савић (Рашка, 1945), прозаист, есејист, књижевни историчар, преводилац са енглеског и италијанског, уредник, приређивач, директор, дипломата, професор универзитета, сигурно нисам навео све чиме се бавио, али и ово је превише, јавио се ових дана новим романом. Овде ће бити речи о тој књизи, али не само о њој. Наравно, овај текст не представља научни рад. Читалац ће се уверити да није бездушан. Чиста импресија.
Јуче сам у Нишу обишао књижаре „Лагуна“ и
„Вулкан“ у тржном центру „Делта“ тражећи књигу великог српског писца Милисава
Савића. Нема књиге, а не може ни да се поручи. Овакав бангав вратио сам се кући
прилично кисео. Кад јутрос, сабајле, ево га мој поштар. Газдарица се цмрцка. Шта
би друго, кад се иде код доктора, мора човек да се уљуди. Реч је о оној особи
која је чим је примила пензију отрчала да купи доручак за студенте Филозофског
факултета у Нишу који су протествовали против корупције. Речник није мој, али одговара
ситуацији: Волим је највише на свету. Она исто понавља ове речи. Шта могу???
Наша докторка М. С. је изврсна. Не би јој замерила и ако баш и није нацртала неку обрву до краја, или ако није ишчупкала неку длаку. Мени су одавно опале све длаке. Потпуно сам ћелав. А њој и даље расту. Чух звоно, а она ме пита, Ко је сад то? Рекох, Поштар. И стварно. У нашу кућу поново је гост велики српски писац Милисав Савић.
Обрадовала се. Излазим, а она виче за мном, Поздрави га, велики писац и велики човек. Изненадих се њеним тврђењем, а она настави, Читала сам оно шта је изјавио поводом протеста студената. Ево тога сада и на корицама књиге:
„Родио сам се, одрастао и остарио у диктатури.“
Да додам, и ја.
Милисав Савић писао ми је:
Драги Стојане, мало сам посустао. Доста ми је
свега. Дивим се твојој енергији. Свако добро. До победе!
Наравно да му следи отпис:
Драги
Мићо,
често
се сетим тебе и увек сам веровао у тебе, што се књижевности тиче, и иначе, јер ти и ја смо што се
Београда тиче, с оног света. Просто не могу да верујем да су те ситни
београдски мешетари оборили. Такву громаду.
Шта
би са оним твојим романом? Баш ме интересује. Када ће изаћи?
Ниси
ваљда и од њега дигао руке!
Необично
ми се допала твоја изјава у вези протеста.
Одживели
смо добар део живота за време диктатуре (разне сорте) и нисмо се предали.
Они
су нас зајебавали, али нису ни они лако прошли.
Уосталом,
надживели смо их.
Ових
дана сам био у Фиренци и у Прату, тамо сам се увек сећао тебе, а и не мислиш
ваљда да бих оне текстове о твојим романима написао тек тако да тамо нисам био
и да нисам познавао амбијент.
Сад се спремам за Грчку.
Враћај
се, одмах!
Срдачно
те поздрављам,
Твој
Стојан
7.5.25.
Извесна је сада дијагноза: Зависник од
пријатељства.
Много пута сам срео одредницу ангажована књижевност. Под тим се обично подразумева антиратна. Али има и другачијих које нису у вези са ратовима. Ја сам присталица тврђења да је свака књижевност ангажована, те да то и није нека одредница. Ако јесте, онда књига која ми је ту, пред очима, је антидиктаторска.
Реч је
о аутобиографском роману. Прецизније, о значајној допуни биографије аутора. Диктатура
је изазвала старог Профу на двобој. А прави подстрек Профиној одлуци дали су
Студенти који су подигли Србију из мртваје и ослободили је страха.
Књига
тече кроз две реке. Једна би била стварност, а друга су снови. Ова друга се
ослања на Хомера. А ликове аутор узима према томе какав му је у том моменту
потребан. На пример, узеће Терзита. Одисеј га је излупао, док су се остали
војници смејали. Тај поступак Хомера аутор је осудио. То би значило да би
требало осудити сваки такав поступак силника. Но, да не идемо сада у детаље.
Меандрирањем Профе кроз дневне (стварност) и ноћне (снови) приче Савић је
изградио моћан антидиктаторски роман. Постоје такве књиге са „паралелним“
причама[1].
Ова је по том моделу. Савић је и раније примењивао такав поступак. морам
признати да је и у овом роману све изгланцао. Просто, при читању не осетите
никакве нелагоде приликом преласка из дневног дешавања у сан. Нема провалије,
па нема ни пропадања. Мајсторски. Мора се честитати Профи Савићу.
Навешћу
један део:
23. Прекидам комуникацију
с пријатељима који
подржавају Диктатора
Коначно
се појављује Страхиња, с примерцима опозиционих листова који су објавили
петицију за ослобођење девојке. Један је објавио комплетан списак потписника.
Неких стотинак имена. Моје је на 90. месту Од оних десетак имена која сам
издиктирао Страхињи само је троје потписало.
Истога
дана пишем писма седморици бивших познаника и пријатеља који нису потписали
петицију и кажем им да прекидам сваку комуникацију с њима. (55).
Овај
текст јесте пример нетолеранције. Али накупило се. Видим када сам објавио на
Фејсбуку вест о књизи са снимљеном страницом претходног текста да су аплаудирали, лајковали и писали: „Браво,
мајсторе!“ и највећи српски интелектуалци. Свима се накупило. Међу тим именима
нађох и своје.
Милисав
Савић овом књигом указује читаоцима да се неки догађаји могу само сањати, да се
могу остваривати само у сновима.
Али,
има и делова књиге који ће отрезнити и оне задрте читаоце.
26. Запаљен аутомобил
Студент
ме, сутрадан, обавестио да су његовом оцу запалили аутомобил. Разбили су стакло
на прозору и убацили молотовљев коктел. (58).
28. Страхиња је очајан
Страхињу
су целу ноћ држали у затвору. Много брине за своју девојку. Ако настави са
штрајком глађу, изгубиће дете. (60).
Веома
ценим бригу писца за свог сина и за студенте. И наравно, подржавам и њега и
студенте. Мој син није имао среће. Убили су га. Пуцали су му у леђа.
Полиција
је нудила...
Милисав
Савић, велемајстор из „Црног таласа“, испливао је маратон, а сада је у базену
пуном крокодила, а око базена бесни пси, које власници изгладњују да би жешће
уједали. Дају им по сендвич, али ретко.
27. Крезуби пујда вучјака на мене
Око подне се појави Крезуби, власник паса.
Оде до Вучка, одвеза га и напујда на мене.
Вучко се залете, али на корак од мене застаде, умиљато ме
гледајући.
Видно изнервиран, Крезуби натаче поводац вучјаку.
„мрцино једна, време ти је да липшеш“, дрекну на пса. (59).
„Нека је
проклета земља у којој су
Пашчад пуштена, а камење свезано.“[2]
У првом делу романа срећемо нека имена из претходних Савићевих
књига: Грбавко, Турчин, Револуција, Чепел, Италијан Глиста, Главати... Погрдна
имена су вешто коришћена. Готово нигде није потрено посебно појашњавати
значење. На пример, Савић пише, Кепец с трбушином... (43). Мада писац је сам
понегде појашњавао значење: „Лопурда од Пикавца тетка лоповима назива све
политичаре, оне високе части аугментативима“. (98). Видите каква је грозна
последња реч у претходној реченици. Тешко се изговара. Могла се употребити и
реч „увећаница“, али то је на душу лектора. Та су се имена појављивала у
догађајима из 1968. године. Она су била симболи у Савићевим књигама из црног
таласа. Аутор их сад поново вешто користи. Онолико колико му требају. Јер је
наишао још црњи талас. У другом делу је проредио као што је смањио и улогу
Хомера. Ситуација је била све црња и морбиднија. На Србију је пао мрак. Сви
чекају, а никад да сване. И док пишем овај текст још траје мрак.
„Нема ништа слађе на свету
од власти.“ (53). Кад сам ово прочитао сетих се, када су у Београду почели
немири Ђилас је питао Матију: „Да ли бих ја требало да се укључим у ово?“ А
Матија му одговори: „Шта ће теби то? Стар си.“ На то му Ђидо одговори: „Е,
драги мој, не знаш ти шта је то кад лизнеш власт.“ То се наравно, односи и на
„Трбушину од Председничића“.
„Заборав је тај који лечи нашу душу, од сећања само болујемо,
понекад неоздрављиво.“ (89).
Заборављање је изврстан феномен.
Помаже да човек заборави непријатности, да преболи тугу... Многи ламентирају,
говорећи да је раније било боље. Јесте то тако, јер су били млађи. А сада о
младости не говоре баш набоље. А свака следећа генерација је боља. И
образованија. Томе нису допринеле само конзервативне школе већ нарочито
информационе технологије, интернет, друштвене мреже. Свашта се тамо може
срести, али и велики број књига. Чак и лоше књиге су корисне. Нарочито за
писце. Могу да виде како не треба писати. Размена научних информација, и то
брза, а још се убрзава, свакако доприноси бољитку живота. Мисија човека, сад је
већ извесно, неће бити ограничена животом само на земљи, у рају. На дохвату су
друге планете.
Заборављање
доводи до мира. Да
ли је то лек?
Неки људи размишљање схватају као
казну, а не као дар. Не постоји човек који је овлашћен да ништа не мисли. Мисао
непрекдно тече и пече.
Срећа је да постоји и заборављање.
Постоји и софизам. Што више учиш,
више заборављаш. Што више заборављаш, мање вредиш. Дакле, што више учиш, мање
вредиш.
Заборављање је мелем.
Многи су ликови намерно сакривени иза неких погрдних имена. Неки су
описани тако што их је писац упоредио са неким Хомеровим ликом. Већину читалац
може препознати, пронаћи у нашој суморној стварности. Обилато је коришћена
иронија.
Било је речи о диктаторима после Првог великог рата. Било је
диктатора у Србији и у свету и пре тог времена. Било је бркатих и оних без
бркова. О свима њима је овде било речи. Народ има кратко памћење и треба неко да га подсећа. О громаде какав је
Профа Милисав Савић се и очекује да поучи свој народ.
Књига је писана за елиту, али ако се мало послужите интернетом
разумећете роман у потпуности.
Таква ерудиција, која је код Савића веома уочљива, и тера га да
пише за елиту. И не чуди што је против диктатора и што је пружио подршку елити.
Мислио сам да ће добити НИН-ову награду за претходну књигу[3],
али су га елиминисали током процеса жирирања са образложењем да су искључени
сви досадашњи добитници НИН-ове награде. А тога није било у пропозицијама. Уосталом, он није био добитник, него
одбитник. НИН-ову награду је одбио. И овај пут се не надам бољем. Али због
будућности здушно подржавам ову изврсну књигу.
Честитке издавачу на храбрости.
9. маја. 2026. Ниш
