Божимир Божо ПИЛЧЕВИЋ: ЈЕСМО ЛИ СЕ ТО СТВАРНО СРЕЛИ

 

Ранко Павловић

ЗАВИЧАЈ, ПОРОДИЦА, ТРАДИЦИЈА, ЉУБАВ

Читајући рукописну збирку пјесама ЈЕСМО ЛИ СЕ ТО СТВАРНО СРЕЛИ

Божимира Боже Пилчевића

 

Када је генерал Божимир Божо Пилчевић сам себи командовао „Вољно!“ скинуо је генералску шапку и латио се пера. И добро је што је то учинио, јер су у њему још у дјетињству запретани извори надахнућа напросто поплавили папир бујичњацима стихова који су се сливали у давно сањане катрене. И, ево пред нама његове треће пјесничке збирке Кад пшенична поља замиришу на хлеб у којој ће читалац, чак и онај који не познаје лично овог пјесника, препознати дубоке отиске његове душе.

Ако је поезија „умјетност језика у којој се ритмом, сликом, звучношћу и значењем изражавају осјећања, мисли и доживљаји, тако да се уобичајена ријеч преображава у естетско и симболичко искуство“, онда је она за Пилчевића могућност исказивања безграничне љубави према завичају, природи, породици, човјеку, животу и традицији. Када у стих претаче личне доживљаје свега тога, онда они, и без пјесникове намјере и воље, пулсирају  универзалним значењем. Читалац ће у његовом завичају (у Брекову, Рзаву, Бреговима) препознати и свој завичај, у његовој породици и свог оца, мајку ђеда, у неким традиционалним обредима и обреде који су обиљежили њетово дјетињство. Да ли је Пилчићева поезија  музика мисли, да ли је најкраћи пут до истине, да ли је говор душе? На читаоцу је да одговори на ова питања, јер – дефиниција поезије је најкомплетнија и најтачнија у читаочевом доживљају.

Овај читалац поприлично обимног рукописа би рекао да је за пјесника Пилчевића ријеч оно што је за сликара капљица боје на врху четкице коју приноси разапетом платну на штафелају. Она је толико увјерљиво дата да читалац у њој, тој ријечи истргнутој из говора народа у пјесниковом завичају, види облике и боје, осјећа смалаксао жубор завичајне ријеке, слуша вечерњу пјесму косаца са Брегова, шапат вјетра у ђедовом дуду. Увјерљиве су завичајне слике у овој поезији, често осликане зачуђеним погледом дјечака који је морао да напусти завичајне предјеле, да би им се у познијим годинама вратио.

Заједно с оним ко чита његове стихове, пјесник слуша јутарњу тишину. Он је заправо опчињен том тишном, јер у њој препознаје своје дјетињство, разговор својих родитеља, дјевојачку пјесму, жубор сјећања. Када дође у завичај, човјеку се у сјенкама грана воћака дјетињство наново рађа и тада се тај дан претвара у вјечност. У тој вјечности жубор тишине најљепша је и најљековитија музика. Стиче се утисак читањем ових стихова да то осјећа пјесник и жели да пренесе на оног ко ће читати његове пјесме. Можда и понајбољи циклус у овој збирци Пилчевић је посветио космичком феномену тишине, насловивши га „Кад тишина проговори гласно“. У њему сусрећемо супстрат чисте поезије, згуснутије него у осталим дијеловима збирке, нарочито када се у том „нечују гласности“ окрене и егзистенцијалним темама. Тако, на примјер, питајући се зашто се пење на врх, исписује и овај катрен:

Зашто се пењем на врх, кад сваки врх је стрм,

кад сваки поглед с врха, наниже се слива.

У празном небу само ветар шиба,

а сенка расте  док висине има.

 

У тишини, нарочито кад смо на врху, преплићу нам се сјенке са смислом, почиењмо да трагамо за суштаством, «завирујемо» у себе, преиспитујемо се, размишљамо да ли се довољно дајемо другима. Уосталом:

 

Ми ходамо сенком, под небеским сводом,

тражећи смисао, трчећи са собом.

У грудима срце, што верује, стрепи,

Ал' рука нам греши, погледи нам слепи.

 

У свијету који је постао мравињак у градовима, а пустош у многим селима, отуђујемо се једни од других, гледамо једни у друге, али се не видимо, ту нам ни тишина не помаже, јер:

 

Брзина  живота  згазила  тишину.

Људи пролазе, гледају кроз људе.

 

Вратимо се мало завичају и љубави у пјесмама Божимира Боже Пилчевића. Да та два инспиративна порива нема, стиче се утисак да не би било ни пјесника који се тако зове.

Када људи украду завичајну ријеку и оставе пусто њено корито, у пјеснику се ране расцвјетају у стихове. При томе призива и дјевојку из младости:

Срели смо се изненада,

кô сенке на крају дана.

У очима јој лето засијало,

а у грлу пресушена река.

Сјећају ли се старији читаоци труба прављених у рано прољеће од врбове коре, подливене наједралом мезгром? Можда не баш та, али шта је сеоска труба значила и шта значи човјековом сјећању? Пилчевић пјева:

Њена нота је нежна варница,

што распламсава уснулу страст,

што откида делић душе и врати га тамо,

где је некад био у младости.

Љубав иначе натапа сваки његов стих, било да пјева о травци коју њише повјетарац, о косцима који једва чекају да заврше откос па да запјевају, било о збору код цркве у родном Брекову, о «отетој» ријеци, о воћки («ђединој петровки», на примјер) која пружа хладовину и слатки плод, а нарочито о жени. Тако у пјесми «Испуњени снови», посвећеној Мојој Душки, пушта својим осјећањима да се «распојасају», а срцу да оно исписује стихове:

Заспô сам ти, душо, на латици цвета,

у пупољку руже још непроцветале,

тамо где лептири росом мију лице,

у сну сам те гледао, моја суђенице.

 

На овог читаоца можда су најснажнији утисак оставиле пјесме о породици, о гнијезду које се брижљиво свијало у доба његовог дјетињства, а данас је некако „расуто“, данас смо се отуђили, по становима на својим спратовима, тамо гдје нема огњишта, ни дједа с лулом у руци који прича, док се његова слуша. И памти. Носи кроз цијели живот. У циклусу „Тако је требало“ наишао сам и на стихове који се памте. На примјер, овај дистих: Трчимо ка врбацима, као деца,/ као снови што беже  од јутра... Или овај, који би могао у сваку свјетску антологију најбољих стихова: У зеленим вировима купамо стид. Замислите вријеме када није било нудистичких плажа, чак ни купаћих костима по селима, када су тек задјевојчене младице у вирове улазиле у својим цицаним хаљиницама (можда у памучним рубинама) и када се сквашено платно привијало уз тек испупале груди, колико би прозних реченица требало да се испише оно што је рекао стих: У зеленим вировима купамо стид. Има још један стих који треба истакнути, издвојити га, записати, да се памти. У пјесми о старом бунару у воћњаку наилазимо на слику/ мисао која се усијеца у свијест и тамо остаје: Где руке детињства цедиле су жеђ.

 

Пјесниково дјетињство и рано дјечаштво дубоко су утиснути у душу, збивања из тог периода никада се не заборављају (у супротном не би било ни поезије). Зато Пилчевић у пјесми «Васкрснуће» с усхићењем ниже неизбледјела сјећања:

 

Узимам згужвану хартију из џепа

да по њој проспем потонуле мисли.

Нечујна тишина из даљине јечи,

откуцаји срца боре се са зором.

 

Неопходно је да се још једном вратимо егзистенцијалним питањима која чине потку многих пјесама у овој збирци. Шта би било «Да је будућност мало закаснила» (наслов пјесме!)?

 

Ех, да је будућност мало закаснила,

само за трен, за један уздах дужи.

Остало би време када смо сви  дисали кô један,

када су кораци имали мелодију, а не тежину.

 

Осјетио је Пилчевић потребу и да мало поразговара са Кантом:

 

У углу ноћи где мисао лута,

ти си ми, Канте, стао на врата.

Са светлом разума, хладним и тихим

кројиш мој пут, кроз лавиринте мрака.

Уосталом, у пјесми нашег пјесника «Птићи који никад не полете» (настрану сличан наслов новокомпоноване народене!) дата је сва патња овог свијета, не само птичијег.

Овај кратак и свакако непотпун осврт, прије закључка, желим да посветим пјесми «Ариље у заробљеној души новог града». У њој Пилчевић са сјетом пјева о старој ариљској чаршији, која је уступила мјесто новом, модерном. Али, поред тог емотивног набоја, мени је ова пјесма значајна и као ризница заборављених ријечи, нарочито о заборављеним занатима и занатлијама. Гдје се данас још могу сусрести ријечи: грнчари, вуновлачари, клепаџије, плетиље, сладолеџије, содаџије, клакерџије? Ако не другдје, онда у овој пјесми, која ће их чувати за будуће генерације.

 

Коначно, неко ће можда рећи да је ова збирка пјесама Божимира Боже Пилчевића намијењена његовом потомству, да памти? Има истине у томе, али чињеница да у њој срећемо много добрих пјесама и антологијских стихова, она представља и обогаћење савремене српске поезије.

                                                                               

Бања Лука, 5. 10. 2025.                                                   Ранко Павловић

 

            

Пилчевићи, Бреково.

             

ПЕСМЕ ИЗ ЗБИРКЕ „ЈЕСМО ЛИ СЕ ТО СТВАРНО СРЕЛИ“ 

 

МАЛИ ИСПОД ВЕЛИКОГ БРДА

Гледам у моју давно насликану слику.

Избледела.

У џепу од сукнене џоке до срца је носим.

 

На слици ја пишем домаћи задатак на

дасци од састављених колена.

Столица бели камени облутак у страни

са кога се шири поглед на све стране.

 

У географском средишту мој родни крај,

мој завичај моја родна кућа чатмара, моја домовина.

За добро урађен задатак добио сам похвале.

       Мали је успео.

       Био је то онај мали, испод Великог брда.

 

ЦРВЕНА МАРАМА

 

Рођен сам у тами качаре старе,

једнога божијег дана у подне

између Велике и Госпојине Мале.

 

Родила ме мајка Савета – Мица,

божанског лика, гласа и стаса.

У постојбини честитих тежака

уз лавеж изгладнелих сеоских паса.

 

Носила је каже црвену мараму

ишарану сликама најлепшег пољског цвећа.

Хтела је да буде поносна и лепа

и да јој са лица бескрајно сија срећа.

 

У тој црвеној марами каже,

изнела ме да видим радости дана

под стару крушку  такишу стала

прекрстила се и милом Богу казала хвала.

 

Е, ту црвену мараму, што пера њена бистре сузе квасе,

у срцу моме носићу до суђеног дана,

када ћемо поново заједно бити и рећи

она мени сине, а ја њој мама.

 

ЈА НЕ ВОЛИМ РЕЧИМА ВЕЋ СРЦЕМ

Љубав је када је срећа друге особе важнија од твоје

                                                                             Јасексон Brown

 

Не тражи од мене да ти говорим !

Речи су моје ломљиве...

Распукну се међу уснама,

пре него дотакну оно што у мени ври...

 

Ја не волим речима...

Речи знају да слажу, маскирају извитопере...

А моје срце, оно је голо.

Не зна да крије. Не зна да глуми...

 

Када те погледам, то ти је љубав...

Када ћутим, а гледам,то ти је нежност.

Када те загрлим и не питам ништа то ти је разумевање.

Не волим те гласно јер љубав не виче..

Волим те тихо кроз дане и ноћи без приче.

 

Када твоје боли, боле и мене то ти је оно

моје искрено: Волим те...

 

Нисам песник да од слова

правим свемир...Али јесам човек који 

уместо реченица - пружа дланове...

Ја сам онај што уместо речи

доноси тишину,у којој смеш да будеш,

баш оно што јеси.

 

Ја не волим да причам о љубави.

Ја волим да уживам у малим стварима.

У погледима који не траже објашњења...

У  присуству које грли и када је далеко...

 

Зато не чекај да ти кажем ишта...

Само погледај како те гледам.

Молим те само ћути са мном

и осети оно што ни једна реч 

не може да изговори,а срце зна...

ИСПУЊЕНИ СНОВИ

                               Мојој Душки 

Засп'о сам ти душо на латици цвета,

у пупољку руже још непроцветале,

тамо где лептири росом мију лице,

у сну сам те гледао, моја суђенице.

 

У сну ми је бехар ружу развијао.

Од зрака месеца кријем се у ноћи.

Видим губиш ми се, ускоро ће зора.

Да до тебе дођем не знам да л' ћу моћи.

 

Док се бехар шири, шапуће ми душа,

именом те зовем, док Рзав пенуша.

Видим и ти луташ, пут сакрила тама,

кад процветаш с' ружом, ти ћеш доћи сама.

 

Процветала ружа, процветала и ти.

Зазорила зора, седамдесет неке,

са почетком јутра ја сам те убрао,

и кренуо с тобом пут среће далеке.

 

У вечери ране кад се светла пале,

пригрлимо наше руже процветале.

Уживамо с' њима као првог дана.

И тако ће бити до последњих дана.

 

 

 ЗАВИЧАЈНА ВИЛА  

                                   Посвећено ћерци Сандри

 

На висоравни где ветар шапуће,

међу јелама што небо пију,

у колевци завичајног мира

Бог ми подари ћерку, горску вилу...

 

Рођена тамо где јеле шуме,

где се са небом тишина разуме,

ливаде и реке добро те знају

још у тебе мирис живота дају.

 

На рукама ти сунце, у оку ти река

душа ти нежна, а снага велика.

Кад погледаш цветови се нагну,

животиње прилазе, а   деца ти машу...

 

Коса ти пада ко класје зрело

у очима ти светлост,  извора сјај.

У рукама нежност, у гласу утјеха,

а у срцу места за цео свет...

 

На ливадама где детињство расте,

још чујем твој глас испод лета ласте.

Ко срна си трчала боса по роси,

завичај и сад у срцу носиш...

 

Ниси заборавила стазе детињства,

ни мирис пољског цвећа, ни песму потока.

Ни како се поштује старо огњиште,

ни како се носи душа планинска...

 

Увече кад ветар низ планине сиђе,

мени у наручје твоја сенка приђе.

Срце ми заигра ко жубор потока,

видим те душо у зеници ока...

 

За све што јеси  ћерко моја мила,

за живот што живиш, посвећена сваком,

нека ова песма загрли твоју душу,

као што си ти загрлила моју судбину...

 

РАЗМИСЛИ ПА КАЖИ

                                  У спомен   ђеду Војимиру

 

Волео је разговоре о договорима.

Волео је да слуша и оне „не обавезујуће"

Свашта се прича, а ништа не каже...

 

Говорио је „волим да чујем ко шта каже - није битно шта каже".

Тако сам их „читао, ценио и оцењивао".

Није волео разговоре оне „бучне".

Њих је само слушао.

За њих је говорио

-они трају само док се чују, а онда нестају, ко руком однешени...

Заборав их однесе...

Водио је разговоре, о договорима већ'ма ћутећи...

Са трагом који обавезује...

Говорио је „до озбиљних договора стиже се без журбе.“

Његови тихи већ'ма ћутећи договори остављали су траг...

Одобрење су добијали у благом покрету промућурне главе...

Из ње је допирала и памет и мудрост...

 

ПОГЛЕД И ШАКА  

                                         Не каже ништа, а ја чујем:

                                         Добро си дошо дјете.

 

Чекају ме, знају да ћу доћи.

Чекају ме,  не речју, већ крилом што задрхти

на прозуклој грани моје младости.

Знам где сам. 

                     Стигао сам...

Кућа она иста.Чатмара...

Шкрипућа врата, али увек отворена...

Прозори мали и плави као очи,

кроз које смо некада гледали даљине...

 

На камену плочу прага

тихо стаје мој корак...

А ђедо - стари чувар времена - седи...

Рука му на колену, као испуцали  хлеб.

 

Љубим му руку ћутке с уздахом

као што се љуби неко,

што се одувек чек’о.

 

У авлији - липа и мирис што пробуди срце.

Испод липе клупа, а на клупи птица и тишина...

Седох поред ђеда

као да сам опет дете...

Ђедо ми стеже руку... Поглед и шака...

Његово ћутање говори ми више

од свих реченица света...

 

У том часу липа задрхти пред нама,

и цела авлија претвори се у прошлост

Кроз главу пролазе године...

Крећу нам сузе...

„Немамо ми кад да плачемо, ајде" рече

Погазиће нас време.

Ено га како трчи...

 

ДУША СЕ ПРЕВАРИТИ НЕ ДА

                                         Аутобиографско казивање

Певао сам и кад је душа тихо плакала,

на ивици сна где ме душа дочекала.

Одан свему што човек може бити

човеку,професији,истини Богу...

 

Волео сам и волим људе ,децу жене.

У њиховим осмесима налазио мене.

Лепоту завичаја, земљу што миром мирише,

носим у срцу и волим нај више...

 

Сањао сам данима пуним светлости,

ал пут ме водио кроз сенке вечности.

И када сам давао,нисам штедео себе,

јер љубав је једина истина у мени.

 

У очима мојим носиће ме моји,

супруга,ћерка ,син и унучад-бродови моји.

Са њима сам вечно , у кораку у речи.

Док срце моје куца,предати се нећу...

 

Заједно ћутали , кад речи нису биле лек,

у погледима њиховим налазио век.

Подршка њихова лечила ми ране,

њихови осмеси обасјавали дане...

 

Носим у себи и оне којих нема.

Њихова тишина кроз мене се спрема.

У снове моје долазе ми често,

као молитва Богу којом се молим увек.

 

Не питај ме „Када и како ће бити"?.

Јер душа се никад не да преварити...

Она зна где је дом и где срце спава,

она зна да је истина моја и Божија слава...

 

И кад ме не буде ја бићу у њима.

У песми у сузи у даху у стиху.

Моја биографија није само реч,

већ срце што дише и дарује вечност....

ПОСЛЕДЊА ЖЕЉА

 

Кад живот тихо побегне од мене,

као сенке кад вечерње сунце крене,

нек последње слике у оку мом,

буде мој завичај и мој родни дом.

 

Нека ми срце још једном задрхти,

кад зашуме шљиваци кроз село,

кад се с ветром помешају песме,

из времена кад сам живот плео.

 

На прашњавом путу без имена,

где сам  љубав чекао и срео,

нека ми поглед кроз ливаде крене,

нека ме испрати завичај цео.

 

Зелени гајеви, моји чувари,

нека ми душу тихо приме тад.

Нека ми пшенична поља на хлеб замиришу,

нека слике старе, у прошлости дишу...

 

У наручју ноћи, да заспим тихо,

да не боли, да не жалим дан.

Већ  да шапат са прозора чујем,

почивај у  миру божији сине, 

и сањај најлепши сан...

 

КАДА МЕ НЕ БУДЕ СИНЕ

                         Сину Филипу

Када ме не буде сине, 

ти помени очев и твој крај.

Тамо где река тихо шапуће 

кроз твога детињства рај.

 

Ту си правио прве кораке,

са осмехом дечијим благим.

Воду си са извора пио,

са очевим загрљајем драгим.

 

Наш завичај нека ти буде мир

у срцу светиња и дом.

И ма где био носи га у срцу свом.

Нека твоја деца упамте за увек,

шта значи та завичајна земља мила

која нас је хранила хлебом и песмом, 

и са љубављу и њедра свила.

 

Корачај гордо, буди муж, брат 

и отац са вером.

Када ти се учини да си сам,

сети се очеве речи што тихо дише

и себи кажи „Ту сам у ветру у листу 

зеленом и у капима завичајне кише“.

 

Завичај чувај као очи своје,

и када се све затре и сруши.

Он ти је једина мирна лука,

када ти немир заигра у души.

 

Прошетај децу очевим стазама 

И покажи им где ти је отац растао.

Где је први пут заплакао, па онда

целим бићем за  вас трајао...

 

Када ме не буде сине,

не тугуј већ подигни главу.

Причај им о оцу и мирису хлеба 

И настави да славиш очеву славу.

 

А твој отац ће бити тишина,

што шапће у твој сан.

Слика си моја сине,

крв моја и вечити дан...

 

 

 

Манастир Клисура.
Божо, Мирослав, Пајо

 

 

Кавана Бисер, Ниш.
Стојан Богдановић, Мирослав Тодоровић, Божимир Пилчевић.

Кавана Слобода, Ариље.
Петар Вучићевић, Божидар Пилчевић, Мирослав Тодоровић,

Срећко Николић
 

 

ПОГОВОР 

Мирослоав ТОДОРОВИЋ 

СВЕТЛОСТ ДУШЕ БОЖИМИРА БОЖЕ ПИЛЧЕВИЋА

 

ТИШИНА КОЈА ГОВОРИ

 

 

Знам само једно – споменар никада завршити нећу.

                                                                   Можда га допуните ви који сте ми најдражи.

                                                                                 опишите га, док га драги Бог не заврши и

                                                  поклони вама на читање ... сећање.

                                                                                            Б. Б. Пилчевић: Рана, касна јесен

 

Као што горска река Рзав бистрином и свежином  богати Моравицу и преко ње остале и токове тако и Божимир Божо Пилчевић  својим песмама  богати свеколику поезију. Завичајна река и Биљевац засеок  родног места Брекова су  „извор индетитета где запамћени доживљаји остају као светиња.“ За Црњанског  завичај  је оно што човек носи у срцу. Божимир завичај носи у срцу и души. Као безгласан крик у његово песме  се сплићу  доживљаји из детињства, потврђују да “Живот није то што човек проживи, већ његово сећање, и начин на који то сећање приповеда"[1].

 

 Ситуирана   у овом времену она се утискује у   свеколико поезију која казује о завичају као  теми и универзалној   метафори. 

Мишљење  (Борхес) да сви писци пишу једну књигу, потврђује колико је сваки глас у тој све књизи битан. Посланица Коринћанима каже: „Има на свету Бог зна колико различних гласова, али ниједан није без значења.“ Поручује да је сваки глас, свака песма важна , без обзира на њену величину, ту људску меру и оцену.  Важан је и глас овог песника који је у свом бићу рођењем  носио песму да би је у зрелом добу обелоданио. Не што је  хтео, већ што  је његова душа желела. Отуда његови стихови имају боју његове душе. Потврдио је знано, оно што су пре њега рекли . „Не пишемо ми већ се нама пише“,записује Фриш.

Пилчевић  пише собом, мисли душом и срцем. Он је све теорије о писању синтетизовао  у исказ: ...ја не пишем песме, приче... Ја их само записујем, преписујем из срца и душе моје. И то се не дешава често. Само кад нешто заталаса у мени  и кад ми срце каже:  запиши..[2]."

Писао је и када није писао, носио у свом бићу, слагао доживљено  кофер тишине стварни и имагинарни  из чега је тишина проговорила. 

Октавио Пас у песми „Рукопис“ пише: Док перо хартијом пише / у било који самотни час,/ ко ли га / води?/ Коме ли пише онај који пише мноме... .Одговор Божов је у његовим стиховима који казују о настанку песама.

Песник рођењем, вођен животом и  судбином другом животном стазом[3],  поезију је носио у себи, где је   зрила.У кристал песме се формирала кроз који је он гледао прошло из садашњег.  Као јабука у  завичајном воћњаку дочекала руку која ће је убрати и даривати драгој. Као што је ова поезија дочекала време  да се појави.  „Све има своје време, све што се чини под небесима има своје време“, каже Библија.

 Пилчевић  није учествовао у тзв, књижевном животу, нити је његова поезија контаминирана  разним измима, песничким модама, утицијама, постмодернистичкима маглама. Које су поезију одвојиле од живота и времена.  Случај песника Пилчевића је близак случају  проф. др Драгољуба Симоновића (1935 – 2019)  чије су стручне књиге превођене у свету  а који је од ране младости писао поезију, али је није објављивао. Тек када је отишао у пензију почео је да објављује  књигу за књигом. Остале су те књиге критички невалоризоване, да чекају  тумача (е) који ће их ваљано вредновати. Треба имати на уму и оскудно време и  страшна збивања на овом делу балканског тла која су утицала на судбину народа у годинама када је Пилчевић живео и стварао.  Када је уметност нашла прибежиште у апстракцији, поезија у постомедрнистичкој апстракцији, а књижевна критика  изгубила смисао. Све је то довело да су  и читаоци  одустали од књиге, од поезије, које је било све мање у људима и животу.  Верујем пророчким речима (Рилке): „Свануће доба друкчијег тумачења и неће остати ни једна реч на другој, и сваки смисао ће се растурити попут облака и сручити се поут воде“.  Верујем у поезију која је настала из живота „поезију која је настала као резултат личног искуства и емоција аутора“ његовог унутрашњег збивања, и потребе да се оваплоти у речима у којима куца песниково срце. Таква је поезија коју Божимир Пилчевић исписује, која „има снажан емотивни набој и дотиче читаоце на дубоком нивоу, јер се у њој препознају универзалне теме и искуства.“

       Нова   Пилчевићева збирка   песама допуњује претходне збирке[4], с њима  склапа тројство: Кад корени проговоре,  Огледало душе, Светлост душе (?) Теме претходних збирки се допуњују, садржајно и композициону заокружују, и продубљују. Аутор, поезију снажи филозофско религиозним слојевитостима, гномским исказима: О животу, о  времену - пролазности, , Богу, Завичају, о Жени – Љубави,  Човеку (На нишану човечност) располућеном у овом времену  усагалашавајући их са аутобиографским чињеницама. Што овој поезији обезбеђују оригиналност и документарност.

У биографској белешци се истиче: „Посебно драгим сматра признање СПЦ - ,,Велика грамата“ коју му је уручио Патријарх Павле. Отуда  у овој поезији толико  духовности коју  је то признање побудило, религиозности  која се објавила у бројним стиховима, потврђујући да је поезија религија душе.

Песма „Пробудимо човека у себи“ са завршним стиховима „Благодари и подај колико можеш, / али тако да лева рука/ не зна шта чини десна (Исус Христос)/ Пробуди човека у себи.“ Комуницира са хришћанском  вером, потврђује  и  зашто се овај песник зове БожиМир.

 Поновно читање раније објављених песама открива  снагу ове поезије,  њен емотивни набој, лепоту израза и суштину  преточену у речи. Написане  уверљиво тако да сугеришу мишљење да су стихови од Бога, што потврђује и сам песник самим чином писања. Писања  из душе. Песме се јављају одабранима, а сам песник је медиј  који песму записује. Јован Дучић, кнез српских песника, каже:„Одиста имају само два творца у Космосу: Бог и песник; песник је први објавио Бога, а поезија је главна веза између неба и земље.“ 

Владика Николај Велимировић на једном месту пише: „Све што ткаш, везуј конце за небо!“

Пилчевић ће у својим исповестима душе и срца  налогом Вишњег изразити кроз симболе са личним печатом размишљања феноменом пролазности, и свега људског пропадљивог,  који је „ставио у стихове“.

Својеврсна поезија сећања и незаборава  оживљава се избледелом фотографијом (сликом) на којој је Мали пише домаћи задатак, на дасци од састављених колена, а столица  је камени облутак... Поетске слике су у речима које осликавају завичај – домовину: кућа чатмара коју песник памти, која га инспирише на стихове, будући да стваралац има моћ да види и оживи метафизичко, сада ће схватити да је то вредело упамтити у животу, а све друго је заборав сушти.  У зрелом добу написаће синтагму да је то  било богато сиромаштво  које   памте генерације из песниковог завичаја.... О чему се може студиозније писати.

Онај  Мали испод великог брда живи у  песнику, и подстиче његову имагинацију   да поново  кроз прозор  песме све види,   доживи и оживи. У песму живота утка, јер поезија је постојање. Поново открива завичај и минуло у поезији коју исписује. Као да се ехо стихова из Књ. проповедникове чује  у овој поезији: и срце моје видје много мудрости и знања.

И срце његово виде Живот. Време и дела времена. Свест о пролазности и нестајању исписује песмама са печатом личне филозофије:  Пресушио бунар стари, Кућа мога ђеда... Као код Бранка Ћопића и Пилчевић ђедо је  „лирски јунак“ његове поезије.

 

Тамо где почиње моја прича,

нема питања, нема одговора.

Само ветар шапуће имена

која нико не памти и не познаје.

 Велики  есејиста, и мудрац овог краја, Сретен Марић (1903 – 1992) пише:

„Оно што несумњиво дугујем завичају, пре свега, своје језик, у вези с тим, нешто мало сељачке, здраве, памети“. Та сељачка памет у најсветијем значењу те речи, речи која памти и оно што није забележено, што је у генима човековог бића, надопуњује  ову поезију и чини је истинском и универзалном. Песников ђедо ( „Његово ћутање говори ми више /од свих реченица света...“ је један од  битних  симбола ове садржајне  поезије.

О њену  пише  непатворене стихове  што одишу ђедовом мудрошћу  каква се само  у књигама које ђедо никада у рукама није имао налази.  Изрека каз'ће ти се само, одгонетну ће се аутору у  зрелом животном добу. После доживљеног и проживљеног  указаће  да је искуство живота „оно на шта се поезија наслања“ преко које се и долази до сазнања  „ о суштини бића  и света, о смислу живота и смрти“.

ПроГОВОР ТИШИНЕ

Небо над завичајем није само лепота.

Оно је сећање, заклон и нада...

Са њим сам цео, и никад изгубљен.

ма где да кренем ту ми је светлост.

 

И овој дубоко проживљеној поезији посебно место има мотив тишине. Меша Селимовић пише: Тишином срца причају. Ко не разумије твоје тишине, ни ријечи неће никада. Оличени имају својства бића која  теми обезбеђују животност. У тишини се сабирају догађаји који када проговоре износе на видело истине које су се преточиле у крик: о томе стихови: „Кад тишина проговори гласно, то није шапат! То је врисак.“

Тамо где почиње моја прича,

нема питања, нема одговора.

Само ветар шапуће имена

која нико не памти и не познаје.

О чему се може студиозније писати. Синтагма кофер тишине  сугерише  моћ песничког језика да сликовито изрази драматику живота и времена сачувану у тишини.

 Све што је у коферу тишине - сећања сачувано сада оживљава и постаје песма животног пута. Овде је тишина у коферу што чека време и  песника да је оживи. Тишина као метафора. Тишина у којој је све што је било нашло  станиште.

Песник каже: „Пишем да проговорим гласном Тишином.” Из тишине и ћутања избиле су песме, на начин пролећне траве, коју је песник као посредник између Вишњег и песме за бележио. Каже: „Бележим оно што  душа хоће“.

 „Проговор тишине" је метафорички израз који означава тренутак или појаву када тишина престаје да буде празна, већ почиње да говори, симболизујући нагомилана осећања, скривене истине или значења која избијају на површину. Овај израз се може користити у књижевности, поезији или филозофским размишљањима да опише тренутак када се тишина "отвара" и открива своју дубљу поруку, као на пример у наслову "Проговор тишине".

 

Песник овог краја Бранислав Петровић каже : Више је поезије у ћутању него у говору, тој звучној варијанти језика. И ћутање је говор, само је у ћутању више пространства и дубине, више оног нечег што је суштинско биће поезије, а што  не знамо шта је, оног што долази из бесконачног, дакле божанском. Поезија је својство велике божанске поезије , која се нама указује  као видљиво у невидљиво у свеколиком постојању.“[i]

Указују се и овом песнику   кроз теме које, како казује,  преписује/м из срца и душе моје, чиме потврђује порекло песме. Он је тај што бележи, и не зна да је песник.  „Поезија је она фина честица у нама која разређује пречишћава, и уздиже читаво наше биће“. Хазлит пише[ii]: Човек је поетична животиња; и они који не проучавају принципе  поезије, делују ипак према њима  у току целог свог века,  као Молијеров Грађанин Племић, који је увек говорио прозом а да то није знао. Песник је и сељак кад застаје да види дугу...“ Можда највећи песник  не пише песма, као што најбоља песма још није испевана.

Пилчевић  пише по унутрашњем налогу, нешто заталаса у мени  и кад ми срце каже запиши... Он чује из тишине прошло, кроз њега  тишина говори. Песма: КАД ТИШИНА ПРОГОВОРИ ГЛАСНО призива  истине  живота и времена симбиозом садржајне и поетске густине које имају снагу универзалног искуства.   „У гласној тишини се крију све неизговорене речи...“   Огласиле у бројним песмама. У песми: „Кад тишина прогута живот“ казује се о бурама живота,  ломовима у души, и  схватању  смисла живота, јер: Ишло па прошло,  свему дође крај ... смирај и тишина из које се чују стихови:

Ако си волео, макар и са муком,

ако си тугу држао за руку,

ако си са осмехом помазио дах,

живео јеси, ал у залуд ниси...

 

---

[1] Габријел Гарсија Маркес: „Прича  о мом животу“.

[2] Први мој запис десио ми се у трећем разреду ОШ ,кад сам се мало боље "описменио".У кући када је  бубњара загрејала собу - стего беше мраз, на залеђен прозор слеће  промрзли врапчић...И, ето, ја записах тај тренутак – догађај. Дадох име  име песми"Врапчић мали"..."Један врапчић мали на прозор ми стао, па је тужну песмицу нама испевао... Записану на неком картону , видела  је Учитељица Љубица и послала у ужичке "Вести", које су исту објавиле, мислим 61-62 године...

Песме које од тада записујем- преписујем из срца и душе моје....Једноставно речено ја записујем као кад причам са мојим сељанима на откосу, под храстом на крају узоране бразде, у хладу на ручку после вршидбе... Иначе тежим да све  записано- написано, има  увод, разраду,закључак и поуку...Жао ми је неких стихова који су били лепи а зачињени су псовком, оном нашом "озго" из Брековачких  брда...

. Жеља моја је да оставим неки запис о времену које памтим ,које је било а кога све мањ е има...

Мој животни, пређени, пут често од мене тражи да предвидим и "запишем " нешто што ће бити...То понекад чиним на начин који нисам "достојан"-"филозофски приступ...Али нека стоји...Можда се и то некад оствари...Можда, а и није тешко постати филозоф и мислилац у ово времену који преживљавамо, када је све већ виђено и проказано...

[3] Многи значајни ствараоци су се , код нас и у свету,   кретали двема стазама. Једна је била професионала -  за хлеб насушни, друга уметничка. Остали су у памћењу по делима оствареним на другој стази,   као писци, песници...

[4] Кад корени проговоре, Огледало душе, Свен,

---

[i] Бранислав Петровић: Опасна вештина (Беседа приликом уручења „Жичке Хрисовуље“, Политика, 22. Авг. 1998.

[ii] Виљем Хазлит: О поезији уопште

(ОДЛОМАК)                                                                                                                                   МИРОСЛАВ ТОДОРОВИЋ                                                                                                                                                     

Белешка о писцу

     Божимир Божо Пилчевић (Бреково, код Ариља, 1952. године).

      Генерал Војске Србије. Одрастао је у засеоку Биљевац, од оца Драгана и мајке Савете - Мице. Основну школу је завршио у Ручетину и Крушчици, а Средњу техничку у Београду. Војну академију и командно-штабну школу, завршио је у Београду и Задру. Школу националне одбране завршио је у Београду где је стекао највиша академска звања.

     Командовао је Ужичким корпусом и Оперативним снагама Србије и Црне Горе. Носилац је више државних и војних од-ликовања.

     Посебно драгим сматра признање СПЦ - ,,Велика грамата“ коју му је уручио Патријарх Павле.

       Заступљен је у Биографском лексикону Златиборског ок-руга (2006).

      Ожењен је Душанком, имају ћерку Сандру др. сци интерне медицине и сина Филипа службеника.

      Ћерка Сандра у браку са Браниславом (прив. предузетник) има сина Василија. Син Филип у браку са Бранкицом (служ-беницом) и имају кћерку Машу и сина Андреја.

       Божо са породицом живи у Нишу.

       Пише поезију и прозу. Објављивао је у листовима ,,Вести“ (Ужице), ,,Момчило“ (Пожега) и „Политика“.

 Заступљен је у зборнику ,,Руковети завичаја, 9“ и ,,Руковети завичаја, 10.“ (Ариље).

         Књигу  „Кад корени проговоре“ (Записи из њедара) об-јавио је 2021.

 

Фото: Лична архива