Овај текст
је поводом књиге Укус Сунца,
али не само о њој.
Весни
(Илкић) Станишић сам предавао математику у панчевачкој гимназији „Урош Предић“.
Била је вуковац. А да је ишла у ту школу у време Милоша Црњанског, колега
Црњански би јој предавао гимнастику.
Ових
дана до мене доспе једна књига из Хипербореје. Кад је оно Тумач написао Код Хиперборејаца историчари књижевности
нису умели да одреде ком жанру припада дело. Додели су му одредницу
„најнеобичнија“ књига, „најнеобичнији“ роман. За мене је најнеобичнији роман
написан на српском језику Унутрашње море
Данице Вукићевић. Ова коју сам сада добио носи наслов Укус Сунца.
Ауторка је Весна Станишић, драматург. Нисам још осетио тај
укус, јер нисам прочитао целу књигу, претерао сам половину, ја увек претерујем,
нисам се још насмејао, али одредница овог романа и без историчара књижевности
је „одисеја“. Наш Одисеј се вратио са романом, али само да напуни батерије па
се враћа у Хипербореју.
Могла би одредница ове књиге бити и дневник, или како је саветовао Јован
Ћирилов: – Мемоари, Весна, мемоари. (202).
Књига
одише аутобиографским подацима. Концепција је таква да је ауторка исписала цео
текст у првом лицу. Кроз ту причу која тече без застајкивања и без замуцкивања
Весна Станишић је провукла муке целог света, до Сунца и назад. Избегличке муке
које се могу посматрати уопштено, јер су муке које не зависе од државе у кој су
доживљене нити зависе од расе нити од узраста, од образовања...
Бекство од стварности, од рата,
послужило је да се види друга стварност,
да се крене
на пут избеглиштва, неизвесности и свакојаких мука, од глади до малтретирања од
стране туђе власти, до малтретирања од стране других избеглица, албанских и
иних, да се види и наличје Шведске. Да
се види живот у избегличким логорима у земљи коју су сви, па и Милошевић,
хвалили као врхунски социјално организовану. Дошло је дотле да јој је син
Стефан рекао: „Мама! Већ сам заборавио како изгледаш када се смејеш!“ (138).
Страх био је тај покретач да се
крене до Шведске, „пут Сунца“, (43). А страх уређује свет. Да није страха, био
би хаос, била би анархија. Страху као средству прибегава свака власт. Па и
свака доктрина. Јудеохришћанске доктрине стално подгревају страх од Бога. Страх
од непознатог је у то уткан. Страх од рата, у ствари је страх од смрти. Он је
био покретач да се крене на пут.
Стари Панчевац, дописник „Политике“,
Славко Павлов испричао ми је у своје време занимљиву причу о страху:
Кад су нас Немци постројили на
Јубучком путу схватио сам да ће нас стрељати. Окренем се према оном до мене, и
кажем му, Хајде да бежимо, а он, Па стрељаће нас, Па зато, прозубих. И док си
трепнуо ја сам заждио. Стигао сам у Ниш све трчећи, а да се ниједанпут нисам
окренуо.
Потресни
су описи ишчекивања одговора шведске администрације на вапаје избеглица који су
боравили у избегличким логорима у којима је одсуство људскости обавезно.
У лето 1993. Нас четворо – Зоран и ја, Гојко и
Мира који су такође чекали на први одговор – потпуно и дословце лудели смо од
чекања. Више нисмо могли да издржимо, па смо одлучили да одемо код Кетрин
Сетон, шефице кампа, која је још увек била задужена за нас. Одлучили смо да
уложимо захтев да Миграциони суд направи преседан и да одлуку о нашем статусу
донесу раније и преко реда. Наша адвокатица је, иначе, говорила да време ради
за нас. Из њеног угла можда је тако изгледало. Из нашег угла време је од нас
правило мрвице расуте по поду. Кад смо стигли у Шведску, Стефан је имао три
године. Сада је био у шестој. Долазио је тренутак за његов полазак у школу –
али коју? Ана је, у кампу, била у мом стомаку, а сада се већ ближила трећем
рођендану. Где ће уопште она живети. Где ћемо сви живети... Испоставило се да
су Гојкови и Мирини папири у Малмеу – а не у Ескилстуни, где је требало да буду
– а наших папира нема нигде! (143-144).
Ту се солидаришу људи који живе у нељудским условима избегличких логора.
Дирљиви су описи хуманистичких подухвата
ауторке и њеног мужа. Она борба за Адама (295-305) баш ме је дирнула. Читајући тај део текста
натеривао ми је сузе. А моја жена је неколико пута отплакала Адама.
Дошло је дотле да сам у разговору са њом почео да избегавам причу о Укусу Сунца. Али умами! Весна се
изборила да то дете, пореклом из Судана, које је тамо негде по рођењу нађено у
картонској кутији, а које је на волшебан начин доспело у Шведску, не буде
депортовано. Чак су га и усвојили. Приче о надљудској борби за људска права су
врхунске, не мислим само у српској литератури, у светској. Приче бисери. Прави.
Један
мој рођак је у време Тита путовао послом по афричким земљама. Био је у Кенији,
а можда је нека друга земља у питању, тек он је говорио да су Црнци нерадници и
ленчуге. Црнац цео дан лежи и ако га удари кокос, он га поједе. Ако не, онда
неће ни да једе. Таква је била његова прича, а
видимо да наша изванредна списатељица доноси посве другачију причу о
Црнцу. О мученику Адаму.
Последњих
неколико тачака би могле послужити и као образац за путописну прозу. Неко је
рекао, па роман је путовање и ништа друго.
О
емиграцији сам писао и раније:
„Емиграција
није нека нова појава. Било је тога и у старој Грчкој. Грци су измислили
демократски прогон –
остракизам. У доба ренесансе су такође људи прогоњени, терани у иностранство, у
емиграцију. Сетите се како
је Данте прогнао свога
пријатеља из детињства Кавалкантија.
А и савремена историја сведочи о прогањању. Најпознатији случај је свакако
изгон, како га сада зову,
оца руске нације Солжењицина, па Бродског…
Набокова
је допала емиграција условљена грађанским
ратом.
Не зна се која је гора. Иако
је живео у емиграцији, и поред тога што је
стекао
завидно образовање на престижним универзитетима у Петербургу и Кембриџу, а и
живео је дуго и у Берлину,
и владао језицима, приче су писане на руском.“ То се десило и нашој ауторки. Књига је написана
на српском. Наравно да не поистовећујем догађаје. Само истичем оне чињенице
које прате сваку емиграцију.
Био
је обичај да се у Југославији одлични гимназијалци врбују за Савез комуниста.
Весну су учланили без питања, али она је напустила партију.(31) Нешто касније,
њен стриц, био је то познати писац и председник подружнице Удружења књижевника
у Панчеву, Драгутин Иликић Бирта, понудио јој је да се придружи Демократској
партији у оснивању. Одбила је. Породицу је сматрала основном ћелијом, и главном
партијом. „Бићу члан своје породице. То је мој политички став. (31) Разумљиво,
матерински мотив је један од најачих, а можда и најснажнији. Тај мотив је био
главни покретач за велику и дугогодишњу борбу за обезбеђивање егзистенције, и
идентитета. Она и муж одвајали су од уста да би своме детету могли дати неку
мрвку. (85) Најважније било када је у Шведској стала на ноге, она није заборавила
своје и породичне муке кроз које је прошла. Латила се касније неких послова
који нису били из њеног примарног образовања. Организовала је тренирање
избегличке деце, како би им олакшала живот. (281-305).
Ауторка је написала: „... не волим носталгију.“ (232) Као да носталгија
од тога зависи. Да је тако не би ни било ове књиге која је у ствари књига о
носталгији.
„Емиграција
је учинила своје. Наметнула је теме, ушла
је
и сместила се дубоко у душу. Отуда носталгија. Ако упаднете у носталгију, онда је то гадна работа. То је торнадо који те увлачи,
пијавица која те усисава. Носталгија
је вртлог који дочарава најлепше успомене
из
детињстава, који те даноноћно тера да производиш сећања, успомене Нема упечатљивијих успомена на овом
свету, него оних које производи носталгична, торнадска, патња. Ако којим
случајем искочите одонуд, онда је то сигуран знак да сте писац. Само је потребно још
мало технике. Ако се писцу носталгија усели у главу, онда глава пуца по свим
шавовима. Носталгија је мука у грудима, у стомаку. Носталгија је сигуран чир. Носталгија једе џигерицу. Она
напада мозак. Носталгија је веза између прошлости и будућности. Садашњост не
постоји. Стварност је мука, а ако је гарнирана носталгијом, онда је страшна
мука, зато постоји уметност.“
После проширене верзије приказа Укуса Сунца, списатељица ми се јавила.
- Нисам носталгична. Ни мало. Ја сам
меланхолична. Мозак у дуру, срце у молу. Хвала што сте се књизи толико
посветили.
-
Меланхолични људи нису од акције, што код тебе није случај. Напротив, ти
си веома предузимљива. А носталгија те је можда сада и попустила, али првих
десетак година увек је копкала. То сам и сам искусио. Више пута.
- Јесте,
копала је, али ме није кочила. Знам људе који су због носталгије остали у њој.
Она је погубна, деструктивна, пасивна. Тих првих десет година била сам (и не
само ја) најактивнија по питању егзистенције, идентитета... Мада, можда... да
нисмо носталгични не бисмо имали референце ка томе, ко смо и одакле смо...
Занимљива је књига. Баш је
приметно да је писац драмататург, да уме од обичне ситуације да направи драму,
представу, подигне тензију. Драму је одмицањем књиге убацивала у већу брзину.
Вожња је била жешћа. Али без испадања на кривинама.
Преиспитивање
савести незаобилазна је тема која се као јегуља провлачи кроз њигу. Дијалози су
углавном избегнути. Ако их читалац сретне онда су то они разговори са самим
собом. Анализе. Грижа.
Никада
нисам волео оне људе који оду у иностранство и отуда лају, опањкавају, своју
земљу, или исмејавају свој народ, а
ми смо
имали чак и оне коју су позивали НАТО да нас бомбардују. Друго је када си ту и
када се буниш, протествујеш против
власти не би ли се некако уразумила.
Има књига у своме садржају и политичке оцене ситуација и личности из
времена распарчавања Југославије. Има и ламентирања. Сладуњавих причица.
Да се не
лажемо, ламентирање је чиста носталгија. Све је то на нивоу импресије јер се
писац нашао у безизлазу у туђој земљи где „пријатељи постају родбина“. (177).
Ваздан је било комшија ти је најближи род. Нисам осетио да је иза текста нешто
у позадини, да је написано из злобе, из обести, да је подметачина...
Она писанија да су Срби најгори народ на свету, не баш тим речима,
провејавала су већим делом књиге, да би их драматрург испеглао описујући
гостовање у Бeограду
Драматена, Краљевски Драмски Театар у Сткохолму. Када су Швеђани после
представе стигли у хотел „Палас“, били су „нацврцкани као тинејџери на
екскурзији“ (254). „Најзад смо ми Срби, људи
с мозгом рептила, морали да умирујемо цивилизоване
Швеђане и да их молимо да се у хотелу лепо понашају.“ (254). Наравно, постоје
цивилизацијске разлике које су због накардног тумачења једне или друге стране
доводиле и до сукоба, и то, не само вербалног. За оне с друге стране говорило
се ваздан да су нецивилизовани.
Негде је споменуто да је супруг дезертер, што он формално није био, јер
су их отпустили из војске, а нису успели да их поново саберу. У међувремену,
они су као породица одлучили да напусте земљу захваћену бесмисленим ратовима. А
кад су се окренули мало лево, мало десно, Шведска је била пуна избеглица разних
националности са простора бивше Југославије. Штавише, добро су се слагали. Апсурдно
је да су се слагали они који су у Југи ратовали једни против других, али је тако.
Читајући Веснину одисеју често упадао у дубоке вирове, каткад и у
јазбине, и да би се некако искобељао морао сам делове ове изванредне књиге да
читам по неколико пута. Има ту још много посла.
Има
у књизи много ликова. Наравно да се из ламента над Југославијом може видети као
на длану опредељење ауторке па ћемо овде и навести део из књиге:
Ми смо били млади људи, заражени рок музиком,
загледани у филмове и позоришне представе, зачитани у књиге. И за мене су,
тако, Југославију најпре чинили њена уметност и култура. Моја Југославија су
били Слободан Селенић, и Дубравка Угрешић, Борислав Пекић, Крлежа, Данило Киш и
Мирјана Миочиновић, Јован Ћирилов, Гордана Суша и Душко Радовић, Мика Антић и
Мира Фурлан, Балашевић, Горан и Влатко Стефановски, сви наши кошаркаши, скијаши
и остали спорташи. (54).
Неке од споменутих људи сам и лично познавао. Нашло се место и за
Црњанског (177). Додуше, он је у Хипербореју, у Упсалу, ишао да би видео
саркофаг Емануела Сведенборга. Није га мука тамо отерала. Ја сам ишао у
Фјезоле, поврх Фиренце, да се видимо. Распитивао сам се за њега, али тамо га
нико није запамтио, иако је тамо живео неко време. Срели смо се тек у Панчеву. Преко
пута Палате Пити на једној кући је табла са натписом да је овде боравио
Ф.М.Достојевски и да је овде завршио Идиота.
Своје опредељење
Весна Станишић је појаснила касније. Када су јој понудили место културног
саветника у шведској амбасади у Београду "уз сву захвалност на поверењу,
нисам прихватила. Више сам веровала у културу, него у политику. Политика никада
није била мој позив, колико год да сам била политички свесна, и колико год да су
ме политички позивали и прозивали.".(276)
Занимљив је лик оног Албанца коме је Зоран поправио радио и који је
скинуо бесу са породице наше ауторке. Све ликове је аболирала. Књига је веома
мрачна, можда је боље рећи горка, али нема негативних ликова, осим Милошевића и
оног Шицера.
Тога
дана за ручак смо имали нешто што је личило на гулаш. Други избор је била риба,
кувана, у бешамел сосу. Мирис , а нама смрад те куване рибе увукао се у зидове
и намештај избегличке мензе, па с временом и у нашу одећу. У сваком случају, ми
смо узели гулаш. Љут као ђаво. Ми смо некако могли да га поднесемо. Али Стефан,
мало дете, четворогодишњак, сав се зацрвенео већ од првог залогаја. Знала сам
да је строго забрањено фа се један оброк мења за други, али морала сам да
пробам да гулаш заменим за рибу, макар и смрдљиву и отишла до шанка на којем су
издавали храну. Говорила сам на енглеском, уз много извињавања и објашњавања да
знам правила да имамо право на само једну порцију по особи, али, ето, ово је
преседан, у питању је дете, па ако може... Момак за шанком је рекао да нема
проблема, осмотрио прво лево, па десно и дао ми порцију рибе. Стефан је таман
зарио виљушку и уснама привукао први залогај када се поред стола створио Шицер Зграбио
Стефана за руку, извукао му виљушку из шаке, одузео му тањир и бацио његов
ручак у канту за ђубре. (85).
Аболиција се може протумачити само карактером
писца.
***
Постоје људи који мисле да сви
треба дуже да живе.
Неки
мисле и да су заслужили да живе вечно (то би значило: бесконачно), мисао то
и омогућава.
Шта би било када нико не би умро?
Нико и није умро својом вољом.
Иако
постоји назив "самоубица" за неке особе које су наводно дигле руку на
себе, и оне су отишле вољом Господа. Чак и ако прихватимо да су отишле вољом
ђавола и тада нису отишле својом вољом. Но, манимо се ђавољег посла.
Знамо
да је Мисао мајка Божја.
Ако
је мисао мајка и ђавола, онда су он и Господ браћа. У природи иначе постоје
браћа од којих је један црн, а други бео. Сви људи су браћа, али само је један
човек успео да постане Бог.
Доктрина
тврди да се може постати бог, али тај
пут иде преко крста. Исти је пут и до вечности.
Истину
многи виде, али је не разумеју. Ми верујемо да је Господ истина.
Књига је о потрази за местом под Сунцем. Потрага се протегла до Северног
пола. Могла се одвијати и на другом месту. На некој другој локацији. Па и у својој
земљи, зашто не?
Велико је постигнуће ова
изванредна књига Весне Станишић. Била је потребна невероватна храбост,
искреност и поштење пре свега према себи, а мора се признати да је и цена
велика: напуштање отаџбине, одлазак у емиграцију. Описана искуства из
емигрантских логора и оних после логора. Успех ауторке и њеног мужа на
професионалном плану сугеришу да је све могуће, само је потребна воља. Могуће
је превазићи невоље. Победити. Стићи до поларног круга и осетити да човек
припада „нечему много већем него што је љуски живот“. (314).
„Бог, љубав, судбина – у сваком случају племенита
сила која управља нашим постојањем – узвраћала ми је поглед док сам посматрала
вечито Сунце на крају света. И у том погледу читала сам све наше повезаности и
у времену, и у простору.
Поглед ми је и даље био прикован за рађајуће Сунце када су топле, слане
сузе додирнуле моје топле, слане усне, и ја сам први пут осетила укус једне
звезде.(314).
Има људи који се нису одважили на
овакав пут, а који су платили већу цену. Рат у Југославији појео им је децу.
Још се нису опоравили од лудила.
***
- Драга Весна, радим на тексту о књизи. Чист
импресионизам. Мало сам успорио због твог потресног текста и због одурних
асоцијација које се односе на убиство мог сина Миодрага у Панчеву. Нагурао сам и године, оне ми не
сметају, али сметају мом здрављу. Време се у све петља. И не могу му ништа. Не
могу га зауставити нити спречити у његовим намерама. Можда си то означила као
СУДБИНА. Позз. твој профа.
-
Желела сам да баш ви прочитате Укус
сунца. Дуго се нисмо видели, цео је живот прошао, али онај осећај који сам
имала као гимназијалка, а то је да ме разумете, држи ме до данас. И тачан је.
- Сунце је у очима.
- Управо.
- Сунце је у очима. Мислим да је то прави наслов
мога рада.
- Кажите ми више како вам иду импресије. Због чега, зашто, пишете
Сунце је у очима?
- Кад сам једном приликом то
питање поставио песнику Стојану Богдановићу одговорио је, Тера ме неки ђаво
изнутра.
- Поздравите га од мене
- Хоћу, чим се врати из Шведске. Њушка тамо по емигрантским
логорима. Знам да ће се обрадовати.
- Кажите му: „Hej, välkommen hem!“
- Чим дође к себи. Рече ми да је у великом послу. Учи српски да би
могао људски да разговара са собом. Малопре је разговарао са Богом. Није му
требао ниједан језик. Ћутали су.
- Да, моћни су ти разговори. Нису ни мало немушти.
***
Завршићу овај текст песмом Мирослава
Тодоровића, није ми до песме, али чини ми се да је овде баш оваква потребна:
ТЕЖАК
и невидљив терет
Носим
на плећима
Суђени
један другоме
О
томе ћутимо
Ћути
у мени Сизиф
И
Тантал у души мојој
Скућио
се чека боље дане
И
не слути да живот прође
А
никако да сване
9.4.2025. У Нишу
О АУТОРКИ (Преузето
и књиге)
Весна Станишић
је драматург, преводилац и позоришни продуцент. За њом је преко педесет
представа за децу и одрасле у три земље (Југославији, Србији и Шведској) и на
три језика (српском, шведском и енглеском). Аутор је неколико драма, од којих
је шведска драма Имитација живота
(Лотсаслив), приказана на Стеријином позорју 1998. године. Једна је од
кључних носилаца дугогодишње сарадње Народног позоришта из Београда и
Краљевског драмског позоришта Драматен из Стокхолма, као и сарадње шведских и
српских позоришта за децу и младе. Аутор је триптиха Три круне – обраде историјских драма Аугуста Стриндберга, као и
драматург све три представе, којом је Драматен 2008. године обележио сто година
постојања куће. Аутор је сценарија три документарна филма (РТС/СинеПро), од
којих је филм Код Хиперборејаца био
представник Југославије на При Италија 1997. године. Годинама је била један од
уметничких директора шведског дечјег позоришта Пигметеатер. Члан је борда
Шведског Аситежа – светске организације позоришта за децу и младе. Носилац је
неколико награда и признања како у Србији, тако и у Шведској. У слободно време
је тренер у кошаркашком клубу Теби баске
