Стојан БОГДАНОВИЋ: ПО ПОВРАТКУ ИЗ БАЊА ЛУКЕ

ПО ПОВРАТКУ ИЗ БАЊА ЛУКЕ

Стојан Богдановић: песник и математичар

Прошле су три недеље од кад смо кренули из Бања Луке.

Мати, брат и ја смо продужили за Књажевац,

Мој очух Лоте, бањалучки делија,

Остао је са стварима у Нишу.

Део ствари је пошао са нама

Смештен је у стару кућу,

Флашице за кабезо и сифони

Јурили су се свуда по дворишту,

Нико их није могао стићи.

У њима су комшике деценијама

Остављале сок од парадајза.

Као и кад смо се оно селили у Бања Луку,

Прво је отишао Лоте, а ми ћемо за њим.

Поново сам се уверио да

Пар месеци трајe дуже него пар година.

Он је остао у Нишу, а ми ћемо тамо,

Кад се за то стекну историјски услови.

Мене су брзо вратили у Ниш,

Лоте је нашао локал и ортака,

Чувеног Јована Апела,

Предратног индустријалца.

Али требало је неко да дежура у радњи,

Да пуни соду и клакере.

Апел је био фини господин,

Зализан као кум Марлон Брандо.

Пушио је као смук

И стално је нешто записивао.

Био је непрекидно под присмотром.

Видео сам својим очима када су они

У кожњацима долазили да се распитују.

Лоте би ме тада истерао говорећи,

Сине, узми паре из фиоке

Па тркни код Цоке,

Купи нешто за ручак.

Апелова жена била је црвенокоса.

У то време нисам ни помишљао да се жене

Надмећу у фарбању косе, ноктију...

Мислио сам да су тако рођене.

Уста су јој била накарминисана

Као саливена.

Очи морске, плаве, дубоке, гутале су свет.

Употребљавала је неки дискретан парфем

Није смрдела као оне наше

Које су ту на тврђавској сточној пијаци

У ћошку продавеле живину,

Ћурке, гуске, кокошке...

Била је лепа као Келавина жена

Која је продавала доњи веш

У новој робној кући

На тргу ослобођења.

Сви знају да је Краљ Милан

Ослободио Ниш.

Али, трг до данас није освојио.

Тома Келава је био шампион.

Помоћу лоповских мердевина ушао сам

на стадион „Радничког“ да бих гледао

како сређује Линку.

Таман сам се дохватио врха трибина

видим милиционер на коњу са исуканом сабљом

јуриша на мене као Турчин

када је кнез Милан ослобађао

нашу царску варош.

Тако ме је мучки опичио сабљом по леђима,

Поцепао ми је једину кошуљу,

А на леђима ми је за успомену на Томину победу

Заувек остала црвена штрафта.

Штрафту сам љубоморно чувао од женских погледа.

Нисам је показао ни мајци јер би одмах сконтала

Како ми се исцепала кошуља,

А то би већ био белај.

Преко пута наше радње долазио је циркус „Медрано“.

Гледао сам све представе.

И оне циркузанткиње су биле префарбане.

Власник циркуса је био Милан Слива[1],

Човек који је волео циркус,

Живео за циркус

И живео у свом циркусу.

Сналазио се,

А ми са нашим циркусом стално кубуримо.

После месец дана дошли су мати и брат.

Мене су послали код ујка Милета у Јаловик Извор.

Тамо је била врша у току.

Терао сам коње по гумну око стожила по цео божји дан

Све док из класја нисам истерао и последње зрнце жита.

Волео сам коње.

Сад видим да коњи могу и државом да управљају.

У том случају следује им име, коњине!

Под јесен, Мати ме је уписала у техничку школу,

Нико ме није питао да ли волим то,

Било је важно да што пре завршим,

Да се добавим до лебац.

Није прошло много времена од кад смо пошли у школу,

Сместили су ме у интернат

Као жртву фашистичког терора,

Разболео сам се.

Мати је одлучила да ме врати у Књажевац,

Доктори су сумњали да имам туберкулозу,

А ја сам имао пролив.

Срао сам као грлица.

Лоте је негде набавио угаљ

Те су ми некако затворили гузицу.

Био сам мршав, кожа и коске,

Ништа од школе,

Нисам могао ни да стојим

А камоли да идем у школу.

Те зиме су ме дизали из мртвих,

На пролеће сам се уписао у Књажевачку гимназију.

Нисам био лош ђак, али сам био до зла бога пргав.

Расправљао сам се са професорима,

Они су говорили да сам склон свађи!

Нисам попуштао ни када су били у праву,

А ни они нису били цвећке,

Правили су се да све знају.

Али, да су знали, знали су.

Права господа,

Све су правдали младошћу.

Били су у праву,

Само младост има право на грешне мисли!

Мати се убијала причајући,

Држала ми је вакелу у свако доба дана и ноћи.

Претила је, упозоравала, викала је за мном:

Ако нећеш да учиш, чуваћеш овце,

Али пошто ми немамо,

Чуваћеш туђе.

Волела је да каже:

Мој син!

И видео сам како расте,

Кад на крају школске године донесем књижицу.

Опет сам се заљубио,

А можда је оно пре био само сан.

24.6.2020.

---

[1] Циркус „Медрано“ основан је 1705. године у Пољској у граду Племши. Од 1939. циркус се настањује у Србији, у Новом Саду. Данашњи његов власник је Милан Слива (76), по националности Пољак.