(САМО)УБИСТВО
За књигу Несрећа без жеља Петера Хандкеа заинтересовао сам се када сам негде прочитао да на корицама књиге пише: „Једна од најбољих и најважнијих књига нашег времена.“ Ову похвалу за Хандкеа изрекао је Карл Уве Кнаусгор[1]. Знам да се није шалио, али могао је да каже и: „По мом мишљењу…“ па да остане жив.
Други, много важнији разлог је Хандке. Тај је најважнији.
И трећи важан разлог је што сам имао прилику да читам изванредан текст др Марије С. Јефтимијевић Михајловић под насловом Horror vacui или ужаси празнине у роману Несрећа без жеља Петера Хандкеа, и то пре објављивања, што свакако представља част и поносим се што овакви писци, научници, овакве личности као што је Марија Јефтимијевић Михајловић имају поверење у мене. У наслову овог њеног научног есеја је истакнуто да ће се бавити ужасом празнине[2]. „Ужас је нешто што подлеже законитостима природе: horror vacui у свести.“ – пише на крају Хандке. Његов ужас сусретом са празнином је испливао и домогао се сигурне обале романа. Хандке је први у историји књижевности суицид обрадио директно, изблиза, чак је овај његов роман дневнички и снабдевен је мноштвом аутобиографских података и записа анегдотског карактера. „Празнина постаје пуна.“[3] Празнина дозвољава да се попуни, што је Хандке и учинио својим романом. Он је омогућио да и други, научници, књижевници, есејисти, попуњавају разне празнине, да обогаћују свест.
Марија Јефтимијевић Михајловић овако оцењује Хандкеов роман:
„Сâм Петер Хандке је више пута истицао да је превасходно „епски дух“, да је то остао чак и у поезији, али је роман Несрећа без жеља, уз Моравску ноћ, можда његово „најлирскије“ дело. Ако се квалитет једног прозног остварења, између осталог, процењује и по уделу поетског у њему, онда се овај Хандкеов роман може с правом сматрати једним од најбољих његових дела.“[4]
Што се тиче односа поетике и прозе и сам сам тако размишљао[5], а што се тиче другог дела тврђења то не могу прихватити док је Хандке жив, можда би требало додати реч „засад“. Још увек се пита Петер Хандке.
Изостала је љубав према мајци....
На малом простору је сабијено много чињеница, ситуација уочи рата, рат, после рата, социјална ситуација, племићи, касте, ситуација са мужевима... жена која је процењивала да заслужује да боље живи...
Обично прочитам нешто пре спавања. Почнем с почетка странице и полако спуштам капке. Али, не лежи враже, прочитах следећу реченицу: „И за све време лета био сам изван себе од поноса што је извршила самоубиство.“[6] И наравно, од мог спавања не би ништа. Био сам запањен, згрожен и ужаснут. Изненадио ме Хандке, а мислио сам да сам се већ навикао на њега, прочитао сам четири његове књиге. Али сада видим да то није довољно. У ствари, сада сам сконтао да колико год његових књига будем прочитао биће потребно још. Хандке је то. На неке се морам враћати. Није ми довољно једно читање. Целе ноћи сам се превртао. Ујутру сам личио на чаршав на коме сам лежао, био сам ижвакан. И изможден. Размишљао сам о самоубиству. Сетио сам се Јуде. Он је издао учитеља и то се сматра у хришћанској доктрини за највеће издајство. Неки сматрају да му је Бог омогућио самоубиство како би га опрао од греха, од издајства. Ја сматрам да је то такође убиство, друго и не може да буде, те да не би требало трошити време и речи да би се тај чин оправдао. Иако се зове самоубиство мора се признати, свако ко је хтео могао се упознати са околностима под којим је то самоубиство извршено, те да је јасно, да су и други допринели, тј. припомогли извршењу тог одурног чина. Не сећам се да сам негде чуо нити сам игде прочитао да се је неко радовао (само)убиству Јуде.
Самоубиство је издаја живота. Ако је некоме живљење тешко, то није никакав разлог за одрицање од живота, од тог најлешег поклона који вам је Господ подарио посредством мајке. Сетите се у каквим мукама мајке сте дошли на свет. Сетите се,
Само је први плач песма,
Све остало је само плач,
А то је друга песма.[7]
***
Самоубиство је феномен којим се човечанство одувек бавило. Хандке га је искористио као изазивача ужаса празнине. У неколико следећих цртица ћемо се позабавити тим ужасом.
Јуда је можда извршио самоубиство, а и остало, због неузвраћене љубави.
Није јасно зашто се Јудино самоубиство изједначава са сваким самоубиством и тиме се самоубиство уопштава. Није сваки самоубица потказао учитеља. Могло би се рећи да је сваки самоубица издао себе. Али то не значи да није издао Господа. Постоје и други разлози за самоубиство. Да ли су они довољни, тј. имају ли довољно оправдања? То је тешко питање, али је одговор лак: Немају.
По чијој вољи се Јуда убио? Ако је по вољи Господа, онда је питање зашто је Господ дозволио тако гнусну работу. Да ли је Господ могао да избегне тако нешто? Дабоме, могао је. А зашто није? Зар није могао Господ да га натера на кајање? Није ли сам живот мука?
Јуда је потказао (издао) свог учитеља. Потом се убио, те због те своје глупости није имао више времена да исправи првобитну грешку. Није му дата шанса.
Јуда је имао мало времена за кајање. Питање је: Зашто је Господ допустио Јуди да га изда? Ако је допустио зашто је то урадио? Ако није допустио, онда није све у рукама Господа. То онда и није било у његовој моћи! Е то није сагласно са Великом књигом. Та мисао није добра.
Још је питање: Докле сеже моћ Господа? Ако људи могу да мисле и да раде шта хоће шта ће им онда Господ. Онда он служи да надгледа и да кажњава. Коначна казна је смрт. Тада човек почиње да мисли о ослобођењу. У том систему су и буквално ограничени и мисао и делање. Дакле, слободе нема. Сада на сцену ступају мангупи који би да тумаче мисао Господњу. Да тумаче Реч. Не сећам се да се Господ одрекао тог права! Зар нису вођени ратови, а и данас се воде, за име Господње? Сачувај Господе!?
***
Живот није само смрт. Живот је смрт и још нешто. А ипак је смрт већа подвала од живота. Од ње горе је само мртвило.
Ни смрт није вечита. Живот и смрт јесу уређен двојац. Живот и смрт су близанци. Све живо има своју смрт. Смрт има свој живот док не постане живот.
Најлакше се поднесе сопствена смрт. Туђа смрт је гадна работа. О њој се распреда надугачко и нашироко. А о сопственој смрти ни а. Нико се није ни бавио својом смрћу, па ни Хандке.
До смрти се не стиже преко трња, него преко живота. А живот је цвет. Чак и када је тежак, и када нам се не свиђа. Није ли и прича о Исусу у ствари прича о томе како је тешко постати човек, а још теже остати.
Смрт и није тако страшна ствар. О њој су са свим оним стравичним епитетима из речника Матице српске исконструисане разне приче. Значи, реч је о мисаоним конструкцијама. Ниједна од њих не покрива суштину. Ђавоља посла, а да се тако унакаради једна потпуно природна радња. Сачувај Господе!
Смрт је рупа без дна. У њу се трпа све живо. У њу трпате све живо: изван себе, све из себе, и себе. Остаје само мисао. И Хандке је то овом књигом потврдио.
Понекад и смрт је решење. Али зна се да није свако решење добро. Решење је и да нема решења. Али то би требало живот да потврди. Смрт потврђује само ништавило.
У смрт се улази свечано као на бал вампира. Припреме су каткад дуготрајне, а и када су кратке оне су озбиљне. И Хандке је описао како се његова мајка припремала, лагано, водећи рачуна чак и о облачењу.[8]
Ако и напишем нешто добро, нема ми спаса. То је сигурно као смрт.
Има људи које неће смрт. Има људи који скачу у смрт. Има људи који иду свесно у смрт. Има људи који стално изазивају смрт, а ни смрт није будала. Има људи који ходају по жици. Има људи који ми иду на живце. Има свакаквих људи, ал тешко је наћи човека. Сви људи иду у сусрет смрти.
***
Многи књижевници избегавају тему Мајка. Могло би се о томе распредати, али те распре трају од када постоји књижевност и увек се нађе неко ће рећи да је то застарела тема. Прави писци знају да то није тачно. Уз то мајка је први прави учитељ. Она је и Мајка Божја. Она је изазвала Петера Хандкеа. Великог писца. Што се књижевности тиче то је било право време, иако је Хандке завршио роман речима: „Касније ћу о свему томе тачније да пишем.“ У ову писану изјаву се може сумњати, из простог разлога што време утиче на заборављање, а утиче и на јачину емоција, које временом слабе. Не верујем да је Хандке изузетак. Мада, рећи ћу да је и после Несреће без жеља писао о својој мајци, али у другом контексту, другим поводима, бранећи је од бескрупулозних новинара напасника. То што ће историја ставити битанге на своја места, нама ништа неће значити. А ни потомцима, они ће имати своју причу, као што је и Хандке има.
Несрећа без жеља, та синтагма која је у наслову књиге, односи се и на Хандкеа и на његову мајку. Она није имала жељу за животом, таквим каквим је живела, а сматрала је да није у њеној моћи да то промени, а што се помоћи тиче... те је одлучила да се са њим растане у миру. Изабрала је мир. Али оставила је тестамент, ту су биле неке жеље. Вероватно неважне. Тестамент је био важећи, а жеље неважне. Несрећа, ево, погађа и читаоце. Ја сам сведок.
Смрт је важна тема ове књиге, поред мајке и смрти пратиоци су друштвена збивања, историјска... Третира се и живот у времену, и то углавном сиротиње која не може изаћи из своје касте. Хандкеова мајка јесте жртва кастинског система.
„Све у околини што је, у оно време, било од вредности, припадало је цркви или племићким земљопоседницима; један део даван је у закуп народу, углавном занатлијама и сиромашним сељацима.“[9]
Мало даље Хандке наставља:
„Оно што се иначе догађало у свету остајало је покривено велом; никакве се друге новине нису читале осим недељног бискупијског листа...“[10]
А мисли се да касте постоје само у Индији. Аустрија је ту. Сада се стварају нове касте. Тајкуни, хакери, лузери, политичари, бизнисмени, менаџери... а сви они имају мајку, или су је имали... Хандке, дакле, није завршио сав посао.
Није мали број људи који су изабрали смрт као утеху. Али утешна награда за освојени живот никада није била бог зна шта.
Петер Хандке износи своје мишљење: „Била је; постала је; од ње ништа није постало.(подвукао С.Б.)“ Не верујем да је Хандке сметнуо с ума, да је заборавио тему, те да је овим промашајем погодио мајку у срце.
За своју мајку Хандке каже: „Светски бол католичке вере био јој је стран, веровала је у овоземаљску срећу...“ Веровала је у живот. У његову лепоту. А лепоту живота виде и неписмени и слепци... Када је то веровање утихнуло, она је одлучила. Већ је почела да се мири са животом, али тај мир је био привид, он је био припрема за трајан мир. Узела је лек, а сваки лек је отров. То је буквално, а отров вас одводи у стање укочености, у тишину из које повремено излазе сећања, искачу слике које увесељавају, жалосте, нападају, муче...
Хандкеова мајка се није интересовала за политику. „Политичари су живели у неком другом свету. Кад год бисте разговарали са њима, нису одговарали на питања него су износили ставове. „О већини ствари се ионако не може говорити.““ Да ли је ово став Хандкеа о политичарима? Има ли овај став неке везе са његовим иступима у књигама које су се појавиле после ове? Мислим, да.
***
Хандке је исказивао бојазан од апстаркција у овом свом спису, од општих прича, и закључио је да је то немогуће избећи. Занимљиво је да је и у овој књижици изнео неколико запажања о књижевности. То ћу протумачити, као бежање од теме мајка, и не само то већ и да га је и у овoм случају интерсовала (само) књижевност. Не могу му одрећи посвећеност. Али страна је упитна.
Од 48-51. странице Хандке описује како превазилази апстракције које доводе до такве приче у којој се не види конкретан лик, у овом случају лик његове мајке. Као да је то могуће. Буквално, то је немогуће, али се у књижевности то постиже фигурама, описима, при чему се користе одговарајуће речи, а њих треба наћи и то не полази за руком сваком ко се лати писања. Али може се потврдити да ова Хандкеова повест „заиста има везе са онемелим секундама ужаса“.
***
Хандке је брзо схватио, још као млад човек, као и велики српски песник Бора Станковић, да млади писци не би требало да се одричу провинције. Требало би да се домогну метрополе. Са стране се све боље види, а са висине још боље. Провинцијализам је код нас нешто друго. То је оно што је презирала Хандкеова мајка. А то смо видели исцурило је из његовог пера.
Старт
је најважнији,
а на циљ дођу сви.
Кад-тад.
Носим се мишљу
Да забаталим тај циљ.
Видећу са Хандкеом, када поново дође у Србију, ако га не обрлате мангупи. Досад се успешно отимао и страним и домаћим. Браво чичин! Само ти пиши, има ко да чита. Пиши кад стигнеш! Руку на срце, стављам руку у врућу воду да се откравим од леда у коме живим(о), а у гушу досипам грејану ракију, „Боњинку“, меку, љута удара у мозак, не желим ти да стигнеш на циљ. Ипак, ти си добар човек. Знам неке који су пали пред циљем, једноставно човек се саплете и падне. То га је спасило.
***
Имао сам велике тешкоће приликом писања овог текста, не због Хандкеове мајке, него због моје Надице. Нервирао ме Хандке. Стално је писао „моја мајка“, или само „мајка“, никада јој није споменуо име. Тек када сам прочитао књигу схватио сам да то тако треба. Али нисам разумео због чега је свога брата стално звао „њен млађи син“. Тражио сам неколико пута, грозничаво листајући књигу, не бих ли негде набасао на речи „мој брат“, али ништа. Хандке је био доследан. Писао је: „Из мог детињства остао је: смешан јецај у клозету, шмрктање, очи цвене као у зеца. Била је; постала је; од ње ништа није постало.“ Када сам ово прочитао нисам мислио на зеца него на црвене очи моје Надице.
Зарезивао сам оловку и кад год сам помислио да сам то добро урадио тог момента сломио сам јој срце. То је био разлог да сам прешао на компјутер. Сада ми ни он не помаже. Овај Хандке пише да му се учинило док је збуњен и загледан у леш своје мајке видео како јој је мрднула рука. Од тих речи надаље ја видим руку моје Надице. Црна, спечена, сија као црне лакиране ципеле. Учинило ми се чак да сам видео како је мрднула прстом. Буљим у компјутер, па наставим да гледам кроз прозор. Кад смо Надицу сахрањивали, на Божић 1985, било је минус двадесет и осам степени. И Хандкеова мати је отишла по лошем времену. Испратио сам ужас. Сада зурим у компјутер. Као мртвац. Не мрдам. А компа, он је живахан. Игра ми пред очима.
Стигавши до краја Хандкеове књиге Несрећа без жеља открио сам да био роман ту требало да почне.
Краљево, Сизиф, 27/28(2021), 93-102.
[1] Карл Уве Кнаусгор ( 1968 - ), норвешки писац.
[2] Др Марија С. Јефтимијевић Михајловић, Horror vacui или ужаси празнине у роману Несрећа без жеља Петера Хандкеа“, Институт за српску културу – Приштина / Лепосавић. У овом раду богатог садржаја она детаљно анализира ужас празнине, коришћењем своје ерудиције, од Аристотела, преко Достојевског, Ничеа, Берђајева, Камија, Августина, Томе Аквинског... дате су каткад и компаративне анализе... Потпуно је објашњен, а може се рећи и поново дочаран ужас који је Хандке доживео и за нас преписао из својих сећања. Рад саджи и обиље података из историје суицида у књижевности, а указује се и на релевантну литературу проблема суицида.
[3] Лаоце, Изабрани списи, Београд, Просвета, 2006, стр. 43 и 55.
[4] Види [1].
[5] Стојан Богдановић, Ехо, Ниш, НКЦ, 2019. Стр. 313.
[6] Петер Хандке, Несрећа без жеља, Београд: Лагуна, 2020, стр. 87.
[7] Стојан Богдановић, Криво дрво, Књажевац: Народна библиотека „Његош“; Уметничка академија „Исток“, 2014, стр. 14.
[8] Види [6] стр. 86.
[9] Стр. 23.
[10] Стр. 28.
Нема коментара:
Постави коментар