Стојан БОГДАНОВИЋ: РАСПОЛУЋЕНОСТ НА СЛИКАМА СЕРГЕЈА МУРАВЈЕВА

Сергеј Муравјев: Портрет писца, 2021.

На сликама Сергеја Муравјева су стилизовани ликови на чијим лицима се препознаје психологија. Забринутост. Располућеност личности. Ова идеја је убедљиво показана на слици човека чија је глава у облацима, коју је аутор поклопио чаплиновским шеширом,а на свакој њеној половини по два ока. Сигурно је, узимајући у обзир у каквом свету живимо, да уметник овом сликом шаље људима снажну поруку, Отварајте четворе очи!

Аутор је успео да у неколико потеза дочара причу. Могло би се рећи да на моменте главну реч има потез, да се ради о потезном сликарству, али слагање боја то демантује. Боје су најчешће у равни, без нијанси, или незнатно нијансиране, са својеврсном геометријом коју је формирао Сегеј Муравјев и која је препознатљива, његова. Могли бисмо мирне душе рећи да је том својом топологијом веома успешно решавао дочаравање психичких стања својих ликова. Артизам се такође примећује на његовим сликама, али он није ту случајно,  и он је у функцији изазивања повећане пажње. То је и била намера Муравјева коју је веома успешно остварио.

Располућеност личности се примећује на већини ликова, а понегде се чини као да им је Муравјев намерно ставио маску раполућености као на слици (тешко је коментарисати јер слике немају имена! а описивање сваке од њих би нас одвукло од суштине) на којој са леве стране слике у позадини располућени арлекин, а можда је и ђаво, котрља лопту, рекло би се Земљу. За то време на десној страни слике жена у белом се спрема да закорачи остављајући своју црну сенку. Дакле, пола бело, пола црно, иако се тај лик не распознаје његова се улога чита из контекста целе композиције на којој су сви актери упарени, бинарни, па и простор у коме они обитавају. Велика је моћ у онога ко успе да дочара себе, “ко открије себе, открио је цео свет”. Лепо, лепо… Изазивачки…

Контраст је основна алатка, али владати светлом није у моћи свакога, она подразумева суптилан осећај што се дискретно исказује на сликама Сергеја Муравјева. Многе слике су рађене комбиновањем пастела и темпере, па и акварела. Моје је мишљење да уметност зависи од уметника, а не од материјала којим је дело реализовано. И овај пут се то показало као тачно.

Куће на сликама Муравјева су на ивици, као на жици, на једној слици кућа се заједно са небом огледа у одсјају неба, чак баца сенку, на сенку неба. Небо и кућа су се удвојили. На другој слици небо и земља су раздвојени танком плавом линијом а небо и земља су прекривени истим бојама. Реч је о нераскидивој вези неба и земље. Силуета мушког субјекта који је на левој страни слике је природно загледана у женски субјект који је с десна, а повезује их дом, кућа у средишту слике. Да није уметник посадио једно зелено дрвце са десне стране мислили бисмо да се све дешава на небу. Небо и земљу повезује мисао, и то је та чврста веза која се показује и на сликама Сергеја Муравјева.

Стојан БОГДАНОВИЋ: СЛИКА ЗА ЛИЧНУ КАРТУ

 

СЛИКА ЗА ЛИЧНУ КАРТУ

 

У Зрењанину је било књижевно вече. Дешавање је било негде на периферији. Било је више песника, међу њима и Брана Петровић. Организатори нису обезбедили превоз, али су обезбедили вечеру после књижевне вечери. Песници су завршили казивање поезије. Публика је била задовољна, па и организатори. Песници су кренули према локалној аутобуској станици. Требало је стићи у ресторан у центру, где је заказана вечера са неизбежним локалним политичарима. Већина нису ни били на књижевној вечери, нити они знају шта је то поезија, знају само да ждеру, пију и лажу. Песници су улазили у аутобус.  Један по један. Тумарали су по аутобусу тражећи слободно место да седну. Неки су и успели да нађу место. Брана је улазећи у аутобус, одмах ту, тик до врата, угледао једног ћелавог путника. Човек је мирно седео. Може се рећи да је дремуцкао. Брана је у рукама држо новине у којима је била вест да је добио неку књижевну награду, или да му је изашла из штампе нова књига. На средини странице била је велика Бранина слика, са обавезном цигаретом у устима. Када је угледао ону ћелаву главу, брана га је звекнуо по ћели. Ударио му је ланкер. Човек је негодовао, али је више кукао и запомагао. Направила се гужва. Људи су почели да негодују. Неко је позвао милицију. За тили час створили су се милицајци. Аутобус је заустављен. Почело је испитивање. Брани је милицајац затражио личну карту. Он је из задњег џепа извадио неку дрљотину, личило је на личну карту, али се на слици која је била сва изгужвана и исцепана није препознавао лик носиоца личне карте. Брана је тврдио да је то он на слици, да је то његова лична карта. После дужег убеђивања Брана је отворио новине које је држао у руци и рекао милицајцу, друже, ево, ово сам ја. Милицајац је погледао огромну Бранину слику у новинама, скоро пола стране, насмејао се и рекао му, у реду је друже, само залепите ту слику у личну карту.

 

 

 

 

 

 

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: НАЈЈЕВТИНИЈЕ

 

                                                       НАЈЈЕФТИНИЈЕ

Мој професор Светозар Милић и ја враћајући се из Новог Сада смо због гужве у возу кренули према бифеу воза, није било места за седење. Често смо путовали возом због рестрикција у продаји бензина, а у то време у нашој држави било је сваквих рестрикција, рестрикција струје, рестрикција меса, рестрикција млека... Воз је био много конфорнији од аутобуса, у аутобусу ако ниси на првом или на задњем седишту не можеш нигде да сместиш колена, тесно је,  као да су аутобуси прављени само за мале људе, за кикирезе. Но главни разлог нашег заједничког путовања је био тај да смо успут могли да размењујемо мишљења о разним математичким и филозофским проблемима, којима смо се професор Света и ја бавили. Често смо објављивали заједничке радове. Био сам млађи, амбициознији и вреднији, а професор искусан научник, образован, прави ерудита, онакав каког сам ја замишљао. Јасно да сам ја профитирао путујући са професором.

   У бифеу је било много људи, много се пушило, просецајући дим набасасмо на Брану и Ацу, познате српске песнике и београдске боеме, сви смо се обрадовали сусрету, било је грљења и љубљења, по српском – три пута, знали смо и ми и они да ће пут до Београда бити кратак. Згурасмо се поред шанка и поручисмо пиће. Уобичајено питања при таквим сусретима су одакле путујете, докле идете. Света и ја им рекосмо да се враћамо из Новог Сада где смо тада радили на ПМФу и узвратисмо питањем, А ви, они нам одговорише, Не идемо никуда, Како? Тако, ту смо ми од јутрос, овде је најјефтиније.  

 

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: ВРЕМЕ ЗА СМРТ

 

ВРЕМЕ ЗА СМРТ

             Гомила би била повелика ако бисмо све оне који су распредали о смрти, наравно неуспешно, покупили као лешине и натрпали на једном месту, не мора бити скровито, и не може, јер би то била планина, не брдашце, не ни брдо, масив.

             Нико још није успео да објасни смрт. Она је ту, напада све живо и мртво. Њен циљ је да дође до саставних делова, до елемната од којих је субјект/објект састављен. Смрт не разликује субјект од објекта. А можда и разликује, али о томе упорно ћути тако да су и тзв. научници збуњени, а неки су избезумљени, њушкају генерације, а ништа није изашло на видело. И њих је стигла смрт. Кажу да је то Господ удесио. Није му било довољно што је добио име Господ. Ни људима није доста што су постали људи из Библије. Они би на Небо, али спречава их извор живота, Сунце. Не кажу боњински сељаци тек тако, Сунце му Богово.

              Многи постављају питање времена смрти. Тим послом су се људи бавили одувек, од постанка. И Добрица Ћосић се бавио Временом смрти, али Постање, па и трајање није га интересовало, или је то била телећа глава. Далеко је Сунце. Углавном су то биле комесарске анализе. 

              Постоји време рађања, постоји радно време, постоји и оно истраћено време, време рата, време љубави, време када се праве деца, време када се чувају деца, време за удају, време за женидбу, време за војску, и време мемоара! и поред свег тог времена и даље касним. А сад кажу постоји и време за смрт.  Па да видимо шта је о томе забележила песничка душа:

 

ВРЕМЕ ЗА СМРТ[1]

 

Ооооом Јелоооо!

Зову моју мајку са Свеловине.

Ми вучемо плашће.

Озго јара туче као маљ.

-          Брат твој Љубо трећи дан у постељи лежи.

-          А што лежи, а овако леп дан?

 

-          Слаб је Јело, поручује да дођеш!

Изнад у зрењу шенице крили се глас.

-          Оће да мре, судњи вели стигао му час.

 

-          Иди кући, Душане, не дангуби.

Знам ја брата мога Љубу

Шта је навро, оће сад мрети

Домаћин је човек а ми нисмо докони

Шта извољева?

Није време за смрт љети...

 

              Сви знају шта је смрт, сви се нешто курче, а нико ништа не зна. Не знају ни шта је вирус, те ће знати шта је смрт. Боље је било да су (са)знали шта није смрт па да се на то баце. А они се ускопистили, хоће смрт. Па ко хоће добиће је. Брже ће је добити, преко реда, не мора да чека да га издају ноге испред неког диспанзера. Не мора никога да чека. Смрт чека свакога. Она никада не жури, као време, стигне свакога и престигне. Њу до данас није прешишао ниједан атлетичар, ниједан светски рекордер. Занимљиво је, и зачуђујуће да она стиже и оне који је не чекају. Раније су моји сељаци у Великом Боњинцу уз цујку Боњинку распредали приче о онима које је она испратила на Милков Дел. Сада сви ћуте. Разумем оне што су под земљом, катакомбе су испод Рима, ми имамо само земљу, уму, али не разумем оне који су отишли горе, шта им смета да се јаве, да зврцну, па у данашње време свака будала има мобилни телефон. 

                Још као дечак чуо сам кад су моји сељаци у Великом Боњинцу говорили за тамо некога, Најбољи је кад спава. То се може тумачити и да је најбољи ако је мртав! Изненадио ме песник Зоран М. Мандић, и он мисли овако: "Човек је боља особа у – СМРТИ.
Коначно, човек живи да би – УМРО. Зар не?" Могао бих овај први део његовог тврђења протумачити и овако: О правом човеку и о његовим достигнућима се лепо говори тек кад премине. Али тешко је поверовати да је песник на то мислио. Ту важи и она наша, О покојницима све најбоље. Други део Мандићевог тврђења је хераклитовски, ту не бих ништа додао.

              „Наша цивилизација је алергична на неуспех и смрт.“[2]

 

Само да се зна,

Кукавица није гавран!

А смрт је смрт!

 

           Живот ствара и разара. Живот је хаос. Осим живота постоји мртвило. Време не залази у њега. Оно је саставни део живота. У самом животу битан је садржај. Он садржи и смрт. Живот без садржаја припада мртвилу.

            Сви чекају смрт, а она нит коску глође нит је другом даје. Она и не кињи мене. Мене кињи мој живот, а и њој он смета иначе би се она одавно сладила.  Списатељица Јадранка Миленковић покушава да утеши оне који брину за своје будуће место:

 

Кад неко од нас оде други никако не могу заузети његово место. Свако има тачно одређено, властито место. И то је сјајно и страшно, као и све важне ствари у животу човековом.

 

            Смрт је тешко преварити. Она све доведе на своје место макар да дискусије о томе знају да потрају. Штавише, она зна да влада страхом што може обојити нечији живот.

            Куда год да кренем свуда су окачене умрлице. У Великом Боњинцу све је мање умрлица. Нема ко да их окачује. Каткад ми се чини да све што видим јесте нека умрлица, обавештење да је неко умро. Зар није боље да нам се чини да је човек жив?! Ако уђете у цркву која је посвећена неком свецу, она је симбол његове смрти, тамо ћете на зидовима, па и на плафону, наћи само умрлице. Морам признати, терају ме на размишљање, али не могу рећи да је то размишљање у неком смеру који бих волео. Подсећање на смрт је огавно. А црква, епископи (владике) се свакога дана куну да је реч о живој цркви, а не спомињу да жива црква живи на мртвацима.

               Песник, посвећеник, Мирослав Тодоровић од  Трешњевице пише: „У опустелим селима Србије/ једина забава је нечија смрт“. Ову сам чињеницу сазнао од другог посвећеника Мића Цвијетића, он је то обелоданио у Културном додатку Политике 24.7.21. у својој песми „Самотни гласови“. Стојане, срам те било!

             Ако човек жмури, то не значи да спава нити значи да је мртав, али може да значи да је лењ!!!

             Свуда сам закаснио, а понегде сам и закасао. Само ми је још ово требало.

            Покушавам да се оправдам за нечињење код Слободанке Живковић, врсна песникиња, промотор поезије, а то значи живота, штавише, видим да је она задовољна, то значи: добра душа, али савест је неумољива. Једина мањкавсот савести је што је немају сви. Праштај Господе! И Милица Марковић, из Трстеника, тврди да Реч, није реч о Господу, продужава трајање. Занимљиво. Ако сам некога од оних који су се навукли по Београду и мисле да су песници изоставио то за овај текст никаква штета није..

 

XLVIII

 

Смрт је као ловац.

Увек је на трагу животу,

Прати га су стопу.

Вија га около,

Потом га у заседи чека.

 

Смрт је стара чекалица.

И уме да кињи до смрти.

 

(Стојан Богдановић, Први пољубац)

 

            Слажем се да је смрт велико срање. А што се гробља тиче, тамо се одлази због живих и због савести. Грижа савести је гадна работа.

           Неки и на гробље иду да би били виђени, а неки имају Пинк!

          Шеф показује своје жртве, део по део, да би се видело колико познаје анатомију жртава и модус операнди злочинца.

            Здрав човек има хиљаду жеља. Болестан само једну. – Антон Павлович ЧЕХОВ

 

 LI

 

О жени,

О љубави,

О новцу,

Или о хлебу,

Највише се мисли

Онда када их нема.

Са животом је савим друкчије.

А, о смрти размишљају други.

 

(Стојан Богдановић, Први пољубац)

 

СМРТ НЕ ОСЛОБАЂА,
ОСТАВЉА Д(Р)УГОВЕ! 

 

Смрт боли само оне који преживе!

 

Тони ХАРИСОН:

 

ИЗ ПАЛАДАСОВИХ ПЕСАМА

 

11.

Смрт је дуг који свакога човека прати

издржи ноћ дуже, нико то неће знати.

Научи лекцију и захвали звездама

на вину, друштву и механама.

Живот ка смрти јури и то вратоломно чини,

зато пиј и љуби, остало препусти Судбини.

            Костолац, Мајдан, 2(2024),116-120.   

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

---

[1] Мирослав Тодоровић, Тамно и дубоко, Београд,  Апостроф, 2002, стр. 43.

[2] Немања Ротар, Сенке  и дим, Панчево, Хабит 013, 2013. стр. 94.

3.6.21.