Марија ЈЕФТИМИЈЕВИЋ - МИХАЈЛОВИЋ: ПО(ВЕРЕ)ЊЕ У (МАГЛОВИТУ) МИСАО ИЛИ ПОЕТИКА ЛУЦИДНОСТИ СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

 

ПО(ВЕРЕ)ЊЕ У (МАГЛОВИТУ) МИСАО ИЛИ ПОЕТИКА ЛУЦИДНОСТИ СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

(Маглa, Ниш, Наис принт, 2021)

 Марија Јефтимијевић-Михајловић, књижевница

 

„Некада давно чинило ми се да

живот има дугачак реп као комета,

Недавно су преко радија јавили

Све је то нека магла!“

                                             (Магла)

 

            Андрић је писао да писац у читаоцу може да побуди само оне сензације које у њему већ постоје; да покрене, дакле, оне светове, видљиве и невидљиве, материјалне и духовне, које читалац већ у себи носи. То се, с пуним правом, може односити и на критичара: у његовим оштрим или благим, добронамерним или мање добронамерним тумачењима/ критиковањима/ увидима у свет једног књижевног дела огледа се његов сопствени унутрашњи свет, његов одраз, об(лик). То је и Бранко Миљковић потврђивао речима да је у есејима које је писао о другим песницима у ствари говорио о себи, јер је „свуда и на сваком месту тражио себе“. Осим тога, читање неког дела, пре свега доброг књижевноуметничког дела, у знатној мери утиче и на то како ће критичар о њему писати: што је дело вредније, дубокоумније, луцидније, провокативније, то ће и његова сугестивност и моћ да утиче на обликовање критичарске перспективе бити већа, па се догађа и то да латентна сугестивност обликује и језик тумачења самог дела.

            Када пред собом имате нову књигу једног аутора чија је поетика јасна, прецизна, строго дефинисана, читалац, па и критичар, сматрају да су лишени задовољства упознавања нечег новог, неочекиваног, другачијег од онога на шта нас је тај писац или песник навикао, те се на неки начин понаша као размажена публика жељна сензације. Међутим, добри и велики песници (по чему се, између осталог и препознају) тек тада изненађују „новим, а старим“ темама, начином који је Бенедето Кроче назвао „ауроралним феноменом“. Такав песник или писац се у својим тематским и идејним преокупацијама, мисаоним и фантазмагоричним сензацијама, не креће хоризонтално (у ширину; проширујући познате теме, идеје и мотиве новим), већ вертикално (у висину и дубину; продубљујући их, сагледавајући их из нових углова, нових аспеката и изнад свега – са новим поетским, али и животним искуством), учвршћујући тако властити поетички код, утемељен дубоко у бићу, а усмерен далеко изван хоризонта (очекивања) читаоца и/или критичара. На тај начин, он (песник и/или писац) потврђује идеју велике руске песникиње Марине Цветајеве да је „мисао стрела, а осећање – круг“. Управо о таквој природи песничке мисли је овде реч – песничка мисао Стојана Богдановића је стрела, усмерена да погађа суштине, намерна да испровоцира срамежљиво, смела да разголити лицемерно и надасве савесна да проблематизује актуелно, историјско и истовремено, луцидно сагледа надисторијско, односно оно непроменљиво и вечно.        Богата библиографија радова овог савременог књижевника, о чијим је есејима, поезији, записима, критичким и филозофским промишљањима, већ посведочено много тога, није, међутим, ограничена само на књижевни рад. Бројне студије и радови из области математике чине другу половину његовог стваралачког универзума, чије је средиште – Мисао, која је, како сâм Богановић тврди – „Мајка Божја“. Мисао тако постаје математички (геометријски) елемент, при чему се математика у Богдановићевом мисаоно-филозофском систему, поетском алгоритму, показује као виша поезија, а поезија – виша математика. Мисао је, дакле, средиште тог универзума, чије „кретање“, попут комете, оставља речит траг, магловит и често нејасан, али траг – као основну Сврху и Смисао сваке, а нарочито песничке егзистенције. Због тога, Богдановићеву поезију не можемо читати изван контекста који чине његов есејистички и критички рад, али ни изван математике, будући да је реч о Једном сложеном, аутентичном, заокруженом систему (вредности), специфичном првенствено по бриткој мисли, луцидним увидима и иронично-духовитом отклону према историји, свету и себи – песнику-ствараоцу (света) и сведоку (његових великих историјских и савремених промена). Његова најновија књига поезије Магла, симболично сачињена од седам књига, односно цилуса („Песници“, „Отаџбина“, „Погледи искоса“, „Маске“, „Тачкасти Исус“, „Субота“ и „Песме из Трешњевице“), јесте један новостворени свет, иако сачињен од елемената који су већ део његове поетике. Ако је „осећање узда и мамуза духу“, како је тврдио Хелдерлин, мисао је, по Богдановићу, „стуб песме“, „она је Мајка Божја“, „само је мисао вечна“, „штавише, сав свет је само мисао“ („осећање зна и да кипи / Мисао је ту да не прекипи, / Да не искипи, / Да не остави песму / Без игде ичега, / Без сушта“). Мисао је она хераклитовска ватра која се с мером пали и с мером гаси, довољно моћног пламена да с(а)вест (песника и човечанства, истовремено) држи будном. У том смислу, Богдановић је збирком Магла исписао својевсрну оду Мисли, тој вечито упаљеној искри у сваком од нас. Мисао је она бакља којом Богдановић осветљава мрачне глобалистичке тенденције савременог света (и њених моћника), „мрачне“ периоде и догађаје наше и светске историје или оне за које смо бар мислили да такви јесу, учинио да „многи велики људи без ордења“, заборављени хероји наше прошлости (и песниковог живота), али и многи песникови савременици, хероји у животу и хероји у стваралаштву, добију оно место које заслужују – у Поезији.

            Иако сачињена од седам „књига“ (у којима су се дијахронијски и синхронијски, поетички и историјски, биографски и метафизички укрстили слојеви песникових искустава, у Крс(т)у као симболу укршатај песникове биографије и „биографије света“  – од Великог Боњинца и Књажевца до Париза и Сорбоне, од мајке Надице до Мајке Божије, од Албанске голготе до Косовске голготе, од Харона и античког мита до Обилића и Косовског мита, од Хомера и Бранка Миљковића, савременика попут Зорана М. Мандића, Мирослава Тодоровића, до недавно преминулог сликара и песника Живојина Ћелића), збирка Магла дословно прати једну поетску идеју, једну Мисао, да је само Песник онај чија је позиција поимања света нешто већа и виша, јер је то место означено као „видиковац“. Но, и са тог видиковца, види се „магла налегла на Србију“, али се и кроз њу препознају лица и наличја, песника и „песника“, хероја и „хероја“, вера и невера... Иако познаваоцима Богдановићеве поетске речи није непозната оштрина и луцидност његове мисли, прожета иронијом и често сарказмом, способношћу и храброшћу да се ствари назову правим именом (лицемерством, кукавичлуком, подаништвом, издајом итд.), он Маглом разобличава лице света и лице историје, успостављајући тако једно важно поетичко начело: да књижевност (поезија) не мора бити лепа, али мора бити Истинита; да она, попут Христа, мора да опрашта, али по потреби и бичује; једном речју – да буде мач који ће, како би рекао Ћопић, сећи магле и месечине.