Стојан БОГДАНОВИЋ: ОДЗИВ НИКОСУ КАЗАНЦАКИСУ

 

 

 

Никос Казанцакис (1883-1957)

1

Песник, мисао и мисија. Дужност је Песника да се стара о свом Богу кога је створио и у кога полаже све наде као у будућност. Мисао је Мајка Божја. Она ваздан брине о Богу. О свом чеду. Као Песник о стиху.

            Стих је Бог. Он покреће мисао. Он покреће свет. Свет је мисао и ништа више. У томе је смисао.

            Земља је измишљена да ствари доведе у ред. Да све дугове изравња. Да покрије болест. Да поврати воду. Да пригрли семе. Да нахрани свет.

2

Слутња. Одавно сам почео да лајем на звезде, али оне не хају!

            Наслућујемо ништа!

3

Одлучили смо да се увоштимо. Одлучио сам, Не купујем књиге пријатеља. Ако ми не поклоне, рачунам да су ме ослободили. Одлучио сам да чувам Бога.

            Ми Великобоњинчани одавно смо одлучили, да подижемо зидове, а за зидове потребне су цигле, да чувамо Бога.  Одлучили смо да се увоштимо, да будемо воштане фигуре, да будемо стражари. Уосталом у мозгу има више места него у свету. Па да се човек не пита зашто је Бог отуда излазио. Због чега је напустио комоцију? Да ли је то била пуста радозналост? А онда је схватио да му је мало да буде човек. Чак је и човеку то мало. Људи одоше на месец, а нас неколицина ћемо остати да бисмо почистили Земљу и да бисмо на кућу ставили катанац.

            Пчеле су нам ваздан биле помоћнице. С њима ватра дуже лелуја. Можда је то вечност. Восак и мед.

 

Није то Никос Казанцакис.

Више су ту Достојевски и Ниче.

А нисам ни ја за подсмех.

Ни Никоса не остављам на цедилу.

Уосталом, пробајте!

4

Ко је крив за мир? Проблем је исконски, како освојити Бога. А после кад сте га освојили, како га одбранити. Намерно нисам овде употребио реч заробити, а сви стари списи говоре о томе да су људи робови Бога. Чак и они старији од спознаје. Они су чак заробљавали богове.

            Ако желите мир, онда морате свим силама својим упокојити Бога. Мир ће завладати када се он смири. Али то неће донети мир. Почеће распре о томе ко је крив за мир.

5

Заблуда. Од кад је света увек су са људима били богови. Раније их је било више. Али сада се још воде битке за заштиту овог једног. Ратови се појављују и тамо где их људи не очекују. Штавише, тек када се рат захукти открива се да је он због заштите Бога. Често је реч о истом богу само га зараћене стране друкчије називају.

Колико ратова,

колико енергије је потрошено у одбрани Бога?

Колико људи је прогутала Земља

да би се заштитио тај један Бог?

Неће се то ускоро ни завршити.

Заблуда ће истрајати.

И Земља тражи своје.

            Стално се ближи крај. А краја нема. Као да је све даље. Као да се негде сакрио, као да је отпутовао. Неки спомињу и Месец. Чак су и А-бомбе експлодирале. Али свет се уплашио.

            Шта би било да нема страха? Да није случајно страх тај бог кога се сви плаше? Кога сви замишљају као неког старкељу. Да ли је деда на издисају. Да ли га може спасити унук?

6

Ослобађање. Чини се да је Бог постао заробљеник и да не жели да буде ослобођен.

Све више се улаже у ослобађање људи, а они све више бивају сапети. Смишљају се нови окови. Чипови. Нове интелигенције. И све су природне. Да ли ће нове интелигинције бити проглашене за богове? Колико ће ум кумовати безумљу?

Ослобађање људи не значи ослобађање Бога.  

Напротив.

А ослобађање од Бога је немогуће. Таман човек уђе у неку фазу и умисли да је бог, почне да се кочопери, да смишља пакости за Земљу, и људи су Земља, сав Космос је састављен од истих елемената, одједанпут земља се отвори и покаже му зубе, а он почне да призива Бога. И шта у том случају Бог може да учини? Може да ослободи човека од себе самога.

             Ослобађањем људи бивају само пребачени у други затвор.

7

Бог је најстарији. Уосталом, ко би био тај кога би Бог послушао? А зна се да су они у годинама тврди на ушима и не чују баш најбоље. А да ли има на овом свету неко ко је од бога старији? Иако је песник измислио Бога, то не значи да је он старији. Нити је песник кокошка нити је Бог јаје.

 

8

Спасавање. Спасавање Земље је исто што и спасавање човека. Човек је од земље. Човек се једино Земље не може ослободити. А шта ту тражи Бог? Каква је његова улога? Он је ту да заједно са човеком проживи овај земаљски живот. Да човеку чува страх. Док не пукне. Казанцакис је покушао да спаси Бога. Замало је због тога заглавио у атеизму. Била је то превелика јабука. Уз то, тврда и кисела. Задатак људи, тежак, али интересантан и леп, био би да спасе Земљу. Ако им се то посрећи спасиће себе, а тиме и Бога.

            Поезија је штит од атомске бомбе.

             Отаџбина је свест и подсвест, али и савест.
Она постоји и без државе. Земља је отаџбина свих људи.

            Ако је прах праху, онда ће се Земља распршити. Човек ће бити зрнце. Као што је и био. Ко нађе то златно зрнце постаће Бог.

9

             Робови и досада. "Надање је врлина робова." – Е.М.Сиоран

            Нема никаквог разлога да помислимо како је Исус чим су га приковали на крст подигао поглед према небу. Та молећивост би му дала извесну дозу кукавичлука. Напротив, он је све гледао одозго. То је био главни разлог, а можда и једини, зашто се попео на крст. Тиме је његова судбина запечаћена. Није могао изаћи из трагедије како га је ономад по Паризу олајавао Емил М. Сиоран. Крст му је послужио као камен коњанику. Оданде је зајахао небо. Људи су још увек робови. Занимљиво је да многи то воле. Бар тако кажу. И није им досадно.

10

            Плакање не спашава Бога. Доктрина је таква да Исус плаче са крста и када га нико не дира. И то баш зато. Проблем је како зауставити плач. То је проблем и за филозофију и за религију. Дође ми да плачем. Срамота  ме је, јер би злобници рекли да имитирам Исуса. О томе је дрндао Казанцакис. Додуше, свиђа ми се то што је написао, Askeza, Salavatores Dei[1].... Али по питању спашавања Бога ништа није постигао. Па ни ја који сам се сада дохватио Никоса. Никос је иначе, био поштен човек. Што се мене тиче, једини минус му је био што је био велики песник. Није успео да спаси Бога, али је спасио себе. Ево још траје. Постао је делић Бога. То је то. То не успева свакоме.

11

             Ћутање. А кад је реч о хришћанству и Ниче виче и риче,  Мрзим те јер ме највише привлачиш. А неки кажу да је убио Бога. Мисао се не може убити. Аветиња се увек изненада појави и то се тешко може контролисати. Ретко када човек тачно зна шта га је асоцирало да помисли на то што је помислио. Човек може да умукне, да не спомиње Бога, али то не значи да га се је одрекао, а још мање значи да га је ликвидирао. Штавише, ћутање је сигуран начин да човек општи са Богом.

12

              Месец се само измотава. Бог је можда био изван, али кад је једном ушао у главу, онда га човек носи са собом целог свог живота. Неки с њим оду. Горе или доле, све је горе и доле и горе, јер Земља је ко бајаги округла. Да јој Бог није подарио силу, људи би одавно поиспадали. То не зависи од величене кола којима се возите по небу. Од те прашине не би се могло видети Сунце. У том случају мрак би појео све, све би се осушило, а Месец је далеко и није створен за људе. Он је чежња. Он само звирка. Нешто је пожутео. Као да је болешљив. Сумрак је за љубавнике, а Месец воли игру сенки. То га одржава у животу. Он се само измотава. Одржава равнотежу песницима.

            Месец је све ближе, а људи све даље. На Месецу нема људи ни на мрачној страни. Дошло је време да иду на Месец да би донели Земљу. А он је одозго сишао само да би био човек.

13

              Расе. Теорије о расама су застареле и увек актуелне. Како су настали бели људи, а како црни, жути... Није било избељивања, а оно о сунчању не пије воду. Крв се може мешати по групама. Сперма се може убризгавати по жељи. Деца ће се родити црна иако се у утроби мајке нису сунчала, а мати је белкиња. Раса су људи. Сви људи су једна раса. Чак и када они то неће да признају. То не зависи од њих. Психа зависи од поднебља, а и од комада Земље. А тек васпитање какве зликовце може да произведе. Сунце и вода могу све да униште и све поново да подигну. Понекад је потребно више времена. Стрпљење је на страни природе. Од ње људи треба да уче живот. Не постоји мртва природа. Можда је каткад успавана. Можда глуми успавану лепотицу.

14

              Покоравање. Покоравање природе није никакво решење. Кад би то било решење, онда је решење и све спалити, све зајазити, све згазити. Није. Решење је искористити јаз. Напити се воде. Напојити стоку. Омогућити и другима да пију. Купање је могуће и у песку. Али се песак не пије. Природа је најстарији  учитељ. Она је стари савезник мудраца.

            Мисао би се морала користити опстанка ради. То не подразумева смишљање пакости. Велика је ствар покорити мисао. Нарочито сопствену. Ко то успе имаће и Бога на својој страни.

15

            Почетак је на крају. Казанцакиса сам одавно упознао. Он ме је касније подржао. Убедио ме је да сам у праву што се писања есеја тиче.

              И када је Исус изустио, Свршено је, те су речи означиле почетак.

             Рибу нећете спасити ако исушите море. Можда је грех, али искрен да будем, било је и таквих риба пред којима бих пао и пожелео да им оперем ноге. Па, чак и да их окупам. После бих пустио рибу да плива по небу. Ја бих наставио да сањам пешке. Све сам се надао да риба неће проговорити о свом подвигу, о томе како је подигла камен. А сви знамо да риба није Сизиф. Али Казанцакис се није слагао са мном. Штавише, био је сладуњав.

            Мислите ли да ћемо се поново попети на дрво. Ако је тако, Господе,  ја бих на шљиву.

           Дуњка, немој се љутити, ја те волим.

           Никоса Казанцакиса је за нос повукао Лав Николајевич Толстој лично, те је у Аскезу додао „Тишину“ коју је закључио тврдњом: „ЧАК НИ ТО ЈЕДНО НЕ ПОСТОЈИ!“  Кажу да се гроф покајао.

 

 

(Београд, Књижевне новине, 1340 – 1341/ 2024, стр. 10.)  

 

---

[1] Nikos Kazancakis ,  Askeza, Salavatores Dei, Čačak, Gradac, 2021. Preveli sa grčkog Efstratija i Branislav Boričić.