Стојан БОГДАНОВИЋ: ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ДАНИЛА КИША

 

Панчево, Свеске 

138(2020), 173-180.

ЕНЦИКЛОПЕДИЈA ДАНИЛА КИША

             Да ли се све може сместити у енциклопедију? Постоји ли енциклопедија осим Господње? Или је енциклопедија, или није. Да ли се прича може скрпити по систему, сецкам уши, крпим…? Да ли се свака рупа може закрпити? Рупе на души се не затрпавају земљом нити се закивају у чамовину, оне зјапе заувек. Зјапе и кад их сахраните у неку књигу. Нема енциклопедије без недостатака. Увек нешто мањка. Енциклопедија није врећа, али може да буде врећа без дна.

            Енциклопедија може бити права или лажна. На Википедији се може човек обавестити да је сама реч енциклопедија лажна и потиче из (ново)латинског, а реч је грчког порекла, потиче од старогрчких речи εγκύκλιος и παιδεία, које су погрешно од речи egkýklios (округло, заокружено) и речи paideía (наука, образовање)  спојене у egkyklopaideia. Ако ћемо о Енциклопедији, онда одмах можемо рећи, И би лаж! Права је Божја. Лажна се може направити и у њу се могу трпати разне ствари, лажне или праве, имитације, као оне торбице које су прављене од скаја, а имитирају кожу. У њих се могу трпати и носити и туђе ствари. То не могу сви. То могу робови, јер морају. Али, постоје и робови зависности. У те спадају они који су се навукли на дрогу, они који су се навукли на игрице – гејмери, а и лопови. Човека често прогласе за лопова и када је откинуо само једну јабуку у туђем дворишту, а био је гладан. Лопова руља може извикати, као што је учинила са Хермодором у Ефесу. То су извикани лопови, али постоје и они прави који су се навукли као на дрогу. Има и богатих лопова. Лопова има свуда, у свим областима, па и у књижевности. Не знам који ђаво их тера, али знам да им увек нешто фали. Може се направити велика, то не значи озбиљна, нити значи добра, енциклопедија лоповлука.

           Е, вала, свакаквих енциклопедија има.            

           При писању овога текста држаћемо се следећег правила: Да би се видела целина најбоље је писати у фрагментима!  

1

             Симон Чудотовоац је фантастична прича о вербалном рату Исусових присталица и његових противника, овај пут оличених у Симону Чудотоврцу. И као што у филмовима који су снимани у СФРЈ увек побеђују патризани, или у америчким филмовима из времена освајања „дивљег“ запада увек побеђују каубоји, а касније и америчка војска, сећате се да су све Индијанце потаманили у име „правде“, тако и у овој Давидовој причи побеђују Назарећанинове присталице, овде је истакнут само Петар, да подсетим, то је онај апостол који се неколико пута одрекао Исуса, које је Киш назвао хришћанима.

            Има ту и тамо понека опаска да су свеци, као што је Петар, а понегде се промакне и Павле, говорили хебрејски јер божемој, хебрејски је „природан говор међу свецима“, али то ништа не нарушава причу, нити је пак Киш баш инсистирао током приче на хебрејству.

            Чудотворцу је уденуо у уста све најгоре о хришћанском Богу и наместио му је да може да се успне, али га је потом пустио да се стрмекне са велике висине, да одозго полети као камен = πέτρα, како је по тврђењу Петровом била воља Бога, именованог као Елохим, и да се распучи. Наук би могао изгледати овако, Исус који је васкрсао, као што многи верују, а неки тврде и да то знају, није се вратио како се други куну да им је обећао иако га већ два миленијума очекују. Богме, начекали су се, па су и преминули. О премину досад није било никаквих религијских спорова, а о души се још расправља. И још ће. Али, сада бар знамо зашто се није вратио. 

           Занимљиво је да је Данило Киш на неколико места у причи апострофирао слепце као сведоке Христових чуда, а да је улогу Магдалене доделио Софији коју је прикачио Симону Чудотворцу, а он је „заиста полетео снагом своје воље и снагом своје мисли и сад лети, невидљив, ка звездама, ношен снагом своје сумње и своје људске радозналости којој, међутим, има граница.“ Софији која је здушно подржавала Чудотворца, отпадника, како и доликује, за заслуге додељена је пустиња. Не шалим се. Да је правда, читај, освета, према Чудотворцу додељена према Великој књизи, онда би Симону било додељено неко занимање где би испаштао своја (не)дела. Али, Данило Киш је одлучио да Симону Чудотворцу елегантно прекрати муке и да остави светини да размишља о могућим варијантама усмрћивања неподобних, илити да наклапа. Прича је избрушена, компактна, течна и питка као ладно млеко после пијанке. 

           Ових дана се много распричава по чаршији, а то значи на друштвеним мрежама, о томе да је Данило Киш нешто исплагирао. Чак је то устврдио и јадни шеф једне државе. Ако је тога негде и било, у Енциклопедији мртвих, наизглед није. Види се голим оком да је обазриви Данило Киш у Post scriptum-у  ове збирке детаљисао  изворе своје грађе. Морам рећи да је Киш знао шта пише и врхунски је то урадио, а незналице, приметићу, не знају ни шта да препишу. А што рече Кишов Симон: „Лакше је мудровати него летети.“

2

            О Данилу Кишу ових дана можете да се саплетете на сваком кораку. Можда и није заслужио толике хвале, а ни покуде. Хвали га Филип Давид, новинарчић који је постао професор, па још и писац. Ја подржавам став Фернанда Песое који је тврдио да од новинара никада писац не може постати, те да би се таквих требало клонити. Филип Давид пише какве је дугачке прсте имао Данило Киш и закључује да је Енциклопедија мртвих најбоља прича Данила Киша. Браво за аргументе (којих нема!). То Киш није заслужио, али Филип тврди да су били пријатељи. Дакле, Данилу и нису потребни непријатељи.

             Било је и писаца на гласу који су се изјашњавали да је Кишово дело прецењено. Сви знају за Јеремићевог Нарциса без лица. Али, Данила Киша су критиковали и Бранимир Шћепановић, Ерих Кош, Миодраг Булатовић, Божидар Милидраговић, Тања Росић, Мило Ломпар, Љиљана Шоп, Василије Калезић, Бошко Томашевић, те Иља Числов.

            Превредновање Кишовог дела је било предмет неколико књига врсног песника и полемичара Небојше Васовића. Навешћемо један фрагмент из његове књиге Европски давитељи из нашег сокака: „Један од најпознатијих преводилаца и слависта Француске, Жан Деска, одбио је да преведе Кишову књигу Гробница за Бориса Давидовича, а сасвим је разумно претпоставити да је то учинио стога што о тој књизи није имао позитивно мишљење. Мајкл Хофман је у „Тајмс литерари саплементу“ 1989. Дао негативну критику Енциклопедије мртвих, називајући Киша „изразито неимпресивним“ писцем. Познати енглески писац (јеврејског порекла) Габријел Јосиповици објавио је у истом листу крајње негативан приказ Кишовог Пешчаника, док у једном интервју са Жарком Радаковићем (Нин, 5.3.2019, 75), Петер Хандке[1] примећује да је Киш озбиљно схватио књижевност, али да је „приступио писању шематски“, да у његовом делу нема ничег загонетног, осим за следбенике теоретских наклапања на трагу Ролана Барта.“ Не знам на које дело се односи Хандкеова тврдња да у Кишовом делу нема ничег загонетног, за сада ја бих то устврдио за причу Посмртне почасти.

 

3

            Прочитах десетак страница приче Енциклопедија мртвих. Ко зна по који пут читам. Све нешто тражим, а не налазим ништа. Очекивао сам, ваљда, под утиском оних текстова о Гробници за Бориса Давидовича да се је тај „пљачкаш“ туђих гробница приликом бекства са пленом бар мало ослободио терета, те да је у овој толико хваљеној причи негде оставио неку бомбу или да је трагачима (злобницима!) наместио неку мину, коју је закопао тек толико да је трагач мора намирисати баш у тренутку експлозије. Али, ништа. Све иде као по лоју. Ништа се (значајно!) не дешава. Нараторка разговара сама са собом, наравно да је баба досадна, износи детаље из живота свога оца. У ствари она прича своју причу тако да час-час па вас нешто штрецне, она слика стање у држави и односе у друштву из времена пре Другог светског рата. Види се да је Киш опседнут смрћу и „гробницама“. Већ смо неке сахранили, а о другима су приче у Енциклопедији мртвих. Мени су занимљиве, а ако ми неко не верује препоручујем да прочита, једино на тај начин и њему могу бити интересантне.

            Киш се завлачио по тим рупама, по кућама. Улазио је у туђе приче. Није га мрзело. Занимало га је, а многи тзв. проверени писци су мислили да су те приче изанђале. Али, Данило је успевао да их  оживи, мада су неке од њих брзо колабирале, а неке су на самрти, још се муче.   Сваки човек има своје настраности, виц је у томе да ли, или колико, уме да их сакрије од средине у којој живи. Киш је отуда излазио са ресетованим причама, а каткад, може се рећи и често, старе приче је пресвлачио, шминкао даноноћно, сам се себи дивио и био је убеђен да их нико жив неће познати. Машта за маске које би имитирале старе ликове, а који би требало да изгледају као нови новцијати, није му мањкала. Било је интересантно. Ту је Киш био оригиналан. А што се ерудиције тиче. Хм. Спомињана су многа имена из филозофије, из тзв. окултних наука, али мени је све то било површно. Не знам, можда сам више очекивао од Данила Киша.

            Данило Киш је био један лукави православац који је, повремено, вешто глумио Јеврејина да би се књиге боље продавале. Али мора се признати да је тачно знао када које дугме би требало притиснути да би се стара прича ресетовала. Он то није ни крио. Бар у овој књизи. Видети Post scriptum.

            Завршио сам читање и друге половине приче, коју сам као и прву половину читао неколико пута. Ако сте очекивали да ће се ту сада десити експолозија нагазне мине, преварили сте се, као и ја. Данило Киш се показао као велемајстор приче о обичним стварима, о обичним дешавањима. Можда би се могло рећи да је у описима ратног времена и послератног живљења људи успевао да на завидном нивоу приповедача дочара досаду паланачког живота, у београдској паланци, а  и у другим карјевима државе куда је све ишао гоњен послом један тадашњи геоматар. Једини обрт у причи је скоро при крају када нараторка након што је прочитала последњи пасус у замишљеној Енциклопедији каже, „...вриснух. Пробудила сам се у голој води.“ Тада она одлази код доктора који је оперисао њеног оца од кога добија потврду да је слика коју је насликао њен отац коју је нашла у сну у Енциклопедији у ствари слика саркома од кога је отац умро. Тако  смо сазнали да је ово још једна Кишова спиритистичка прича. Добро је. Браво за Киша! Како је прича одмицала њој су прикачивани вагони са још тежим догађајима, ситуацијама у животу, у држави па и у свету, али прича под теретом није губила брзину. Напротив, на моменте ми се чинило да иде све брже и брже. Баш сам се прибојавао да на некој кривини не испаднемо. Срећом, али још више умећем Данило Киш је успео да „Читав живот“ сажме у свега двадесетак страница. У једном есеју[2] записао сам следеће: „Уметник мора да сажме епоху, као што су то учинили Шекспир или Пушкин! И само тако он може преживети и надживети своје време.“ Ето, и би, Данило Киш.

 

4

             Прича Легенда о спавачима ме је заиста дирнула. Изванредно је написана. Нема никаквих пукотина. Могла би се певати, само је потребан одговарајући простор. У цркви, рецимо, јер има некакав свечарски тон. За мото је Киш узео стихове из Корана:

 

Остадоше у шпиљи триста година

Којима треба додати још девет.

 

                                                                            Коран, XVIII, 25

 

            Кад сам по ко зна који пут прочитао причу реших да нешто о њој напишем. И не знам који ме је андрак терао да прочитам и Post scriptum. Тамо је Киш веома детаљно описао шта му је била основа приче, стр.158. За ову прилику навешћу један део: „Седам спавача, седам племенитих младића из Ефеса који су, по легенди, побегли пред Децијевим прогањањима (250. год.) у пећину на брду Целион. После 230 или, по неким другим верзијама, после 309 година, они су се пробудили али су убрзо умрли, а њихова су тела пренесена у Марсеј у великом каменом ковчегу који се налази у Цркви Виктор.“  Текст испред и иза овог који сам овде пренео читалац ће наћи у Кишовој књизи. Да напоменем овде још и ово, и ја мислим да сваки пут кад сам се пробудио да сам васкрсао, а „мељава вечности“ је већ у клепсидри. Ради.

            Ово пишем да бисмо поделили муку. Реч је о оригиналности приче, она ми ствара муку, јер је под сумњом. И не само ова Кишова прича. Није под сумњом чињеница да ми се прича много допала. Разлоге сам споменуо већ на почетку. Течна, богата, као поема. Можда би требало избацити ову реч „као“.

            Хоћу ли моћи да се извадим, да изађем са неком причом која ће ме оправдати пред собом, или ћу се осећати као саученик у крађи, у тешкој крађи, у разбојништву? А можда и нећу. Само ме лепота приче може ослободити терета који носим. Лепота је мој спасилац. Цело замешатељство ми личи на таписерију. Као да је Киш био велики мајстор за везење гоблена. Гоблен се везе према шеми (слика) на платну. Али, лепота гоблена зависи од конца, а не само од шеме, важне су нијансе боја. У нашем случају боје је бирао Киш, а он је и „вукао“ конце. Кад је гоблен извезао Киш је то све лепо урамио у луксузан рам, пажљиво је бирао тај рам, оквир приче, да не буде кичаст и да не угуши гоблен. Да није рама гоблен би био обична крпа. Али да није крпе, и рам би се прсио само својом празнином.

              Навешћу сада део  тачке 19. из Кишовог гоблена да бих са вама поделио и уживање кад смо већ делили муку:

 

         „Ах, коће омеђити сан од јаве, дан од ноћи, ноћ од свитања, успомене од тлапње?

            Ко ће ставити белегу јасну између сна и смрти?

            Ко ће, Господе, ставити међу и белегу јасну између садашњости, прошлости и будућности?

            Ко ће, Господе, оделити радост љубави од туге сећања?

            Благо онима, Господе, који имају надања својега, јер њихове ће се наде испунити.

           Благо онима, Господе, који знају шта је дан а шта је ноћ, јер ће се они науживати дана и науживати ноћи и починка ноћнога.

           Благо онима, Господе, којима је прошлост била, садашњост јесте а будућност биће, јер ће им живот протећи као вода.

            Благо онима који обноћ сањају а обдан се сећају сања својих, јер они ће се радовати.

           Благо онима, Господе, који обдан знају где обноћ иђаху, јер њихов је дан и њихова је ноћ.

            Благо онима, Господе, који се обдан не сећају ноћнога пута својега, јер њихова ће бити светлост дана.“ 

 

             Ако ће бити за наук, онда би требало имати на уму да Исус није скочио у плићак него у небо.

               

5

             Огледало непознатог јесте спиритистичка, окултна, прича о виђењу убиства оца и две сестре у огледалце једне девојчице којој је отац купио то огледалце. Отац је одвео сестре на школовање. Изношени су детаљи о блатњавом путу кроз шуму као да је дешавање из неког романа руских класика. Помало сладуњаво. Потом је описиван смештај код рођаке, и манири и назори рођаке уседелице и разочараност девојчица свиме што су виделе у новој средини. Прича, дакле, има две приче. У једној се десило убиство, у другој није. Да су се дешавале овакве ствари потврде су налажене у петпарачким новинама у којима су постојале странице за објављивање спиритистичких измишљотина. А код нас су уместо огледалцета гледали у боб. Прича је отворена за дописивање. „Кишова фуга смрти.“[3]

 

6

          Прича о мајстору и ученику може се односити и на Платона и Аристотела. Аристотелу се приписује да је за свога учитеља Платона рекао: „Драг ми је Платон, али дража ми је истина.“[4] Хоћу рећи, модел није нов, али то и није важно, важна је идеја, а може се под истим насловом наћи више прича или песама веома различите садржине и посве оригиналних поступака обраде задате теме. Најпознатији пар учитеља и ученика који је и највише експлоатисан у разним уметничким и филозофским делима у хришћанском свету чине Исус и Јуда.

            Први део приче који би требало да читаоца уведе у расправу о односу уметности и морала је доста развучен. Навођени су разни покушаји како би се боље објаснио однос уметности и морала, њихова дистинкција и њихово јединство. Претпостављам да је аутор овде намерно спомињао Платона, Канта, Спинозу, Кјеркегора да би преко Тао-а дошао до Светог Слова, не би ли показао своју ерудицију. О Светом Слову ће таксативно изнети свој суд: „Веровати на реч, макар то било Свето Слово, носи у себи опасност једног много тежег моралног пада него што је кршење забране задате тим словом.“

            Други део приче је опис сусрета Мајстора и ученика, он је мекши и разумљивији, питкији. И овде се полази од Платона, „мајстор бира ученика, али књига не бира читаоца“ – каже Киш. Кључ приче је у следећем, када је Мајстор открио тајну прављења књиге ученику, овај се отргао и окренуо против Мајстора. Овај део приче је одлично изведен. Прича би била комплетна и без првог дела у коме Киш демонстрира разна знања и непотребно сужава круг читаоца. Навешћемо један инсерт разговора између Мајстора Бен Хааса и ученика Јешуа када је Мајстор донео рукопис књиге Јешуе који је прегледао и исправљао:

            „Ако сам добро схватио“, каже Јешуа потиштен, „овде није остало ништа.“ – „Напротив“, рече Бен Хаас, „остало је оно чему се може дати Привид пуноће. А између Привида пуноће и Пуноће разлика је тако неприметна да само најмудрији могу да је наслуте. Како је, међутим, мудрих сувише мало – по неким свега тридесет и шест у целом свету – мало ће бити оних који ће уочити ту разлику. А за оне бројније, Привид је исто што и Пуноћа.“

            Лице Јешуе Крохола се озари, јер му се учини да је у мајстотовим речима открио своју тајну мисао, своју мисао-водиљу: да се све ствари на овом свету збивају преваром, на тананој и неухватљивој разлици између Пуноће и Привида пуноће, но како ником није дато да процени шта је једно а шта друго ( у томе се његова мисао у бити разликовала од Мајсторове) то су све вредности, моралне и песничке, само питање спретности и среће: пуста форма.

 

Овај део приче појашњава и приступ израде ове приче и веома је јасан, те ће даљи комантари изостати.

            Морам приметити да ни овај пут Данило Киш није одолео да причу потпуно не затвори придиком (закључком) „да је опасно нагињати се над туђом празнином, а у пустој жељи да се у њој, као на дну бунара, огледа своје сопствено лице; јер је и то таштина. Таштина над таштинама“. А тај закључак је већ био видљив. Данило Киш ми није био учитељ, али ћу ову тачку завршити прафразом, Драг ми је Киш, али...

 

7

             Славно је за отаџбину мрети. Киш је у Post scriptum-у дао подлогу за ову причу и њен извор, и то врло прецизно. Добро је то Васовић[5] приметио, то се односи и на друге приче из Енциклопедије мртвих, а то би значило да га је Драган Јеремић ипак увео у ред. Он се иначе већма бавио конструкцијама. Али, овде је конструкција била готова. Мајка племкиња посећује у затвору сина издајника који је осуђен на смрт. Храбри га, каже да ће се импертору бацити пред ноге да би измолила милост. Уговорен је и знак: обући ће белу хаљину, ако успе, а црну у супротном. На дан смакнућа она се појавила у белој хаљини, син је умро храбро и достојанствено. Наук би био да је за достојанство и за одлазак одговорна мајка. Ову причу Киш је потпуно затворио. Није читаоцу оставио нимало места за размишљање. Све је до танчина објаснио. Добро је то видео Ханадке, шема је ту, али загонетке нема. Нема борхесовског лавиринта. Нема. Причу је завршио тривијалним флоскулама: „Историју пишу победници. Предања испреда пук. Књижевници фантазирају. Извесна је само смрт.“[6] Па, добро, где је то што раде књижевници? Где, Данило, забога?! Чини се да је Данило Киш записујући да је „реченица једноставна, али некако размекшала и као напрсла“[7] сам оценио себе.  Негде му се изгубио сан и све је постало кусо.

 

8

           Књиге су бомбе од којих пуца глава. Оне су Опасније од атомских. Књиге садрже неуништиве бомбе. Оне садрже мисли. Бомба се уништава тако што се изазове њена експлозија. Мисао је другачија, када експлодира постаје моћнија. Старе књиге су као бомбе заостале из неког рата. Не знаш када ће експлодирати.

            Једна таква књига, коју многи називају књига-убица, јесте предмет Кишове приче Књига краљева и будала. Из приче се види да је реч о књизи Протоколи Сионских мудраца. Киш износи да је та књига извршила снажан утицај на Хитлера и на Стаљина, те да се последице њихове владавине добро знају. Данило Киш је према свом признању ову причу замишљао као роман, потом као есеј, а ево појавила се као прича. Не може се рећи да се он није бавио истраживањем појаве контроверзних Протокола. Али, не може се избећи ни сумња у Кишову оригиналност. О томе имамо детаљну упоредну анализу Небојше Васовића[8]. Главна је сумња била у аутентичности рукописа, те у томе да ли је реч о подметачини руске тајне полиције. Ово питање није у Кишовој причи добило одговор. Његова прича је изазвала даље расправе о томе да лу су Протоколи фалсификат или смишљена подвала. Да ли се може сада поставити и овакво питање: Није ли Киш намерно пустио овакву причу? Ја мислим да јесте. А оне његове приче о „економичности“ не држе воду. Киш је прибегао причи не би ли је оставио отвореном. Избегао је одговор. Штавише, закључио је причу констатцијом да постоје и људи као капетан Вирт којима та „књига улива сигурност“. Мисли се на Протоколе у причи назване Завере. Може се и овако помислити: Данила Киша је савладала жеља да подгреје атмосферу око Протокола. Чини се и да је успео. Расправа се још води и у њој се још повлачи његово име.

9

              Црвене марке с ликом Лењина јесте прича о љубави и страсти. Можда је то и једина прича из ове књиге у коју је Киш уградио и своју душу. У којој нема превише његових интелектуалних конструкција којима је доказивао своју ерудицију. Нема никакве дилеме да је у причи реч о Осипу Мандељштаму и његовој љубавници Марији Сергејевној Петрових. Не знам зашто је коришћен анаграм Мендел Осипович. Шта је Данило Киш хтео да сакрије, а можда је хтео да појача знатижељу. Пре ће бити ово друго. Интригантан је наслов приче, а изврсна је метафора да су „црвене марке с ликом Лењина довољан акценат да дочара црвени жиг „царске крви“ “[9]. Алузија је очита на ликвидацију целе царске породице Романових. Јасно је да се „царска крв“ не може опрати са Лењинових руку. О грозним убиствима Совјета и њиховом истребљивању интелектуалаца налазимо у причи да су „током те године сви чланови организације јидиш-писаца побијени“[10]. Ипак се зна, иако се у причи тврди да су писма Мендела Осиповича нестала, већину је уништила његова љубавница, остатак су однели агенти КГБ-а. „Оно што страшни „мач револуције“ није успео да уништи, уништила је махнитост љубави.“[11]

 

10

            Добра је она књига која изазива, а не она која је оригинална. Чак може и да не ваља.

 

Епилог

 

             Прочитах Енциклопедију. Мислио сам с обзиром да је писана после Гробнице да ће то бити друкчије. Да ће се Данило Киш мало тргнути. Преварио сам се. Преварио ме Киш. Али, као што писци живе у стваралачкој грозници тако је и Киша дрмала нека грозница. О каквим поривима је реч читалац се може обавестити у изванредним књигама песника Небојше Васовића које сам већ навео, а навешћу још две.[12]  

           Својевремено је један мој пријатељ, звали смо га Бата, усмртио једну старију госпођу, возећи пијан, згазио је жену, и то на пешачком прелазу. Казну од неколико година затвора  издржао је у познатом затвору у  Сремској Митровици. Приликом издражавања казне имао је Цимера који је у цивилству, хајде да кажемо, на слободи, био лопов. Професионални лопов. Остали осуђеници, па и затворски стражари, саветовали су Бату да на свом сандуку, који је личио на војнички сандук у Титовој Југославији, постави локот. Он се нећкао и после извесног времена када му је дошао отац у посету рече му, Требао би ми неки добар катанац. Пао је избор на најновији „Елзет“. Отац је донео локот марке „Елзет“. Бата је закључао сандук. Са сандука је сијао месингани катанац. Боцкао је очи Цимеру. Једног момента Цимер је склопио руке као за молитву и скоро цвилећи завапио је, Бато пусти ме само да отворим катанац, нећу ти ништа украсти! Бата га је убеђивао да је то најновији катанац и да га не може нико отворити. На упорно наваљивање Цимера морао је да попусти. Цимера је тресла грозница, брзо је окренуо сандук да Бата не би видео тајну и док си рекао кекс, катанац је био отворен.

           Моја је мати говорила, Катанац је ту да упозори поштена човека!

  Simor  

 

 

  

 

 

 

 

 

 

 

---

[1]  Можда се онај србомрзац Филип Давид због овог интервјуа, а

   не због његовог памфлета, Правда за Србију, острвио на

   Петера Хандкеа и на (а)дресу нобеловца прилепио етикету:

   Зеро – морална нула!( Портал, Србија данас, 16.10.2019)

   Колико би нула било потребно за Давида? – 00!

[2] Стојан Богдановић, Ехо, Ниш, НКЦ, 2019. Стр. 20.

[3]  Михајло Пантић, Енциклопедија мртвих: Прича и смрт,

   предговор у Енциклопедији мртвих, Београд, Књига-комерц,

   1997. Стр. 21.

[4]  У Федону Платон каже овако: „...мало се старајте за Сократа,

   али зато много више за истину...“

[5]    Небојша Васовић, Европски давитељи из нашег сокака,

      Београд; Стари Бановци: Бернар, 2016, стр. 29.

[6]    Данило Киш, Енциклопедија мртвих, Београд, Књига- 

      комерц,  1997, стр. 113.

[7]    Исто, стр. 111.

[8]    Небојша Васовић, Зар опет о Кишу?, Београд, Конрас, 2013.

      Стр. 391 – 413.

[9]   Исто, стр. 153.

[10]   Исто, стр. 152.

[11]  Исто, стр. 154.

[12]  Небојша Васовић, Полемике и портрети, Лесковац: 

   Задужбина Николај Тимченко, Београд: Altera Books, 2015. –

   (Награда „Николај Тимченко“) и  Лажни цар Шћепан Киш,

   Београд: Народна књига, 2004.

   Небоша Васовић се залагао за превредновање књижевних

   дела а против њиховог  митологизирања.