Мирослав Тодоровић: Сандук пун таме, Народна библиотека „Стеван Сремац“, Ниш, 2023.
У краткој антологијској причи Лик са платна, уврштеној у збирку кратких проза Сандук пун таме, у којој портретисана жена са платна закорачује у живот, а сликар заузима њено мјесто на платну, Мирослав Тодоровић има и реченицу у којој умјетник каже да ће радити на овој слици све док не проговори. При томе сликар мисли на даму коју линијама и бојама оживотворује, а читалац стиче утисак да на посредан начин писац разобличује и свој књижевни поступак. И он тако увјерљиво ваја своје литерарне јунаке, понекад само понеким атрибутом, поступком, смјештањем у посебну ситуацију, да се чини да ће оног часа када завршимо с читањем они закорачити у живот, истина помало уврнут, ишчашен, накриво насађен, баш онакав какав приличи белетристичком дјелу. Уосталом, они – ти јунаци који сви заједно осликавају (и пресликавају) стварни живот онаквим какав јесте – заправо су у ове лирске творевине и доспјели из наше свакодневице; писац није морао да их измишља, него их је препознао у мноштву кроз које се свакодневно креће(мо).
Имају ли Књига и књижевна Ријеч у њој икакву будућност? Тамо гдје су до јуче биле књижаре сада се у излозима кочопере вјенчанице, а у подрумима гдје су љубитељи сатима листали прашњаве антикварне књиге и часописе, сада су ноћни клубови. Издавачких кућа практично више нема. Оне друштвене приватизоване су и добиле неку нову намјену, окренуле се више трговини, као уосталом и приватне издавачке куће које углавном служе за то да од аутора наплате објављивање њихових књига како би се нешто зарадило да власник модао да објављује и своја дјела. Књиге поезије више нико не купује, а читају их само посвећеници, као апостоли у доба зачетка хришћанства, по катакомбама. Књижевни часописи полако одлазе у историју.
А писци? Ко на њих још мисли! Ако су успјели да се „углаве“ и какве жирије, онда се међусобно награђују, а ако су изван тих кругова, онда су и ван интересовања књижевне критике. Упркос свему томе, они ипак пишу и довијају се како знају да штампају своја дјела.
Све то уочава пјесник суптилних осјећања и о томе пише мајсторски „скројене“ кратке, рјеђе дуже приче, често са неочекиваним завршетком, што само разбуктава читаочеву радозналост. Покаткад те лирске минијатуре остану на нивоу драгоцјеног, код нас помало заборављеног записа, цртице, а покаткад се прометну у пјесму у прози. Било да се у њима појављују стварне личности, некад с правим а некад с промијењеним именом, било да су узете из свијета имагинације, Тодоровићеве прозе никога не могу оставити равнодушним. У читаочевој (под)свијести оне још дуго живе и након прочитавања.
Писцима, који из својих чемерних живота циједе стихове и прозне реченице, на неки начин су слични старице и старци, јунаци већег броја прича у збирци Сандук пун таме. И они су препуштени сами себи, усамљени, остали на запарложеној земљи, са псом и понеким домаћим живинчетом као јединим саговорницима, док су им се дјеца разишла свијетом. Сами су и кад су у градској вреви, у аутобусима градског саобраћаја, у возовима када некуда крену, на станицама које су симболи пролазности и својеврсне пијаце људских судбина. У сталном су страху да ће скончати негдје гдје их нико данима неће наћи. Страхују да ће минути свијетом без упаљене свијеће у часу када се буду растајали од душе. Умјесто да, као некада, у познијем животном добу буду окружени многобројним потомцима, у овом времену често су усамљена, неријетко осушена стабла на непрегледним пустарама духа.
Писцима и старцима М. Тодоровић придружује и сродне радничке душе. Они живе у баракама, граде путеве, копају тунеле, хране се и пију у радничким мензама, живе од обећања, клањају се или пркосе углавном неписменим и неспособним шефовима, свједоче одумирању радничког самоуправљања упоредо с одумирањем социјалистичког друштвеног поретка, али су опет пуни живота, склони хумору...
Читалац стиче утисак да писци, старци, обесправљени радници и други убожници с лакоћом из тегобног живота искорачују у причу. Можда овај утисак и не вара, али ипак треба имати у виду да је судбину својих јунака писац дубоко проживио, па их тек онда предочио радозналом погледу читаоца.
Када у неким причама саркастичном оштрицом дубоко засијеца у болесно ткиво друштва, Тодоровић нуди фино освјежење у виду сатиричног погледа на свијет, протканог ненаметљивом иронијом. Још веће освјежење зрачи из прича које говоре о нзненадним љубавима у зрелом, чак и поодмаклом животном добу.
Тодоровић прича питко, увјерљиво, као да приповијест везе уз огњиште, сочним језиком, кратком, језгровитом и проходном реченицом. Порука и поука су му ненаметљиве; читаоцу оставља да их налази и тумачи према свом поимању свијета. Као да жели да потврди да је у књижевности све поезија, не труди се да успостави оштру границу између пјесме и приче. Уосталом, и чему те неприродне границе?! – као да поручује ова књига.
Вратимо се већ постављеном питању: Имају ли Књига и књижевна Ријеч у њој икакву будућност? Судећи по збирци кратких проза Сандук пун таме Мирослава Тодоровића – имају, па зато ову књигу треба свесрдно препоручити читаоцу.
Нема коментара:
Постави коментар