Ранко ПАВЛОВИЋ: СУМОРНА ЗБИЉА ПРОТКАНА ИРОНИЈОМ

 

Ранко Павловић, књижевник

СУМОРНА ЗБИЉА ПРОТКАНА ИРОНИЈОМ

Стојан Богдановић: Све крајина до крајине, па Украјина, Ниш, Ревнитељ, 2023.

 

             Ако је неко у дилеми има ли заправо ангажоване поезије и како би се она могла дефинисати, требало би да прочита обимом невелику, али у доживљајном смислу и те како значајну збирку пјесама Стојана Богдановића  Све крајина до крајине, па Украјина („Ревнитељ“, Ниш 2023), која на читаоца оставља дубок утисак. Овај универзитетски професор, доктор математичких наука, аутор великог броја научних радова објављених у најпрестижнијим свјетским часописима и другим публикацијама, оснивач у свијету познате Српске школе за алгебру и информатику и, изнад свега, пјесник с истанчаним нервом за животну и друштвену збиљу, није могао остати равнодушан према рату између Русије и Украјине. Повезујући то с оним што се догађа у његовој земљи, окружењу и цијелом свијету, прошле и дјелимично ове године написао је тридесетак потресних пјесама и повезао их у мотивску и тематску цјелину која се, могло би се рећи, уланчала у својеврсну поему и, сама по себи, добила антиратна обиљежја.

              У пјесми која отвара збирку „Песници, светски и наши“ Богдановић, не без ироничне жаоке, констатује да Сада се пишу ситне песме./ Можеш да прођеш поред ње/ и да је не видиш. Американцима су најважније награде, српски пјесници лутају тражећи издаваче, Руси ратују с пјесмом на уснама, да би се све завршило луцидном опаском: Лако је пољским песницима,/ Гомбрович је заспао. Послије овог, како то волимо рећи, „општег мјеста“, такозваног универзалног мотива, читаоца чека приземљујуће „Завртање“. Оком ангажованог посматрача, па сам тим и ангажованог пјесника, математички прецизно, Богдановић стихом исказује како је погрешно мислити да се украјинско-руски сукоб нас ама баш ништа не тиче. Спомињући гас, авионе, тенкове, хеликоптере, ауто-путеве, сајбер ратове и у том контексту Русе, Французе, Кинезе и друге који су у чврстој повезаности са пјесниковом земљом, није немогуће да би послије завртања вентила могло доћи и до завртања шија. Треба ли бомбардовати оне који су те бомбардовали? На пјеснику је да поставља питања, а на читаоцу да домишља одговоре (ако их уопште има).

             Сам наслов пјесме „Волим Украјинце, Русе и Србе и не волим бомбе“ говори шта ће нам испод њега пјесник саопштити, али читалац не очекује питање које пјесми даје нову димензију: какво задовољство онима који се тенковима тркају Украјином представља аплауз Американаца и Енглеза? Умјесто одговора, слиједи констатација: „Кајање ће нас стићи,/ али никакав Исус неће нам вратити нашу браћу...“ Пјесник не оставља по страни ни лажљиве медије који на суровој ратној збиљи подстичу развој бизниса, а када стихом злокобно зазвони трговина људским органима, немогуће је не сјетити се Косова и оне фамозне прекречене жуте куће која је ушла у историју безумља. Уз помоћ „топова, попова и лопова“, „историју су заузели диктатори и убице“. Европска папазјанија је често „јело“ на украјинској трпези. Европљани често преплаве Кијев. Свијет то, такође често, равнодушно посматра, али пјесник не може остати равнодушан:

 

Не видех

да ли су коме запалили свећу,

обећали су свима оружје

а хлеб и лекове нико да спомене.

 

             О рату пјесник разговара са пјесником. Ако не може наћи неког другог, разговара са собом. Покаткад у том разговору суморну збиљу, да би је потцртао, заголица иронијском опаском. Пита га, на примјер, љекар да ли шта пише, на што пјесник има јасно објашњење: „Види човек да нисам добро“. Ипак, збиљом овјерава завршетак пјесме „Сваког јутра“:  

Сваког јутра наћулим уши 

не бих ли чуо да је рат завршен.

Уместо тога чујем други  је почео...

            Око лирског субјекта свуда је Украјина. Ако није Книнска, онда је Босанска, Тимочка, Војна, ријечју: „Све крајина до крајине/ Па Украјина“. А појам Украјине асоцира на расељавања, избјеглице које неки називају издајицама, присилне мобилизације... Не само Украјинци, многи бране земље које су продали Американцима за доларе. Ту су, наравно, и оне колоне Срба које су, у потрази за бољим, данас у Луганску и Донецку, „Као да је реч о Косову равном“.

              Пјесма „Јутрење“, написана 6. октобра 2022. године, заслужује да буде у цјелини наведена, не само због свог иронијског тона, него више зато што духовитом опаском осликава и стање у пјесниковој земљи:

 

Одлазим сваког јутра у Украјину,

Као на јутрење.

Крстим се кад видим шта се тамо збива.

Присећам се каква је то красна земља била,

Нису је се стидели ни цар ни Гогољ,

А сада сваког јутра пребројавају мртве душе

Као у Србији пред изборе.

 

             Не оставља Бгдановић по страни ни политичаре, који се, на примјер, послије пребројавања мртвих уљудно рукују, затим хвалисање бројем убијених, Европљане који заједно с Американцима чекају пропаст Русије, призива у сјећање светогорске манастире, ламентује над прогањаним руским великанима писане ријечи, а збирку завршава минијатуром посвећеном Весни Капoр, насловљеном „Све дубље тонем“:

 

Небо ми је понад главе,

Не могу га се решити.

И други су пробали.

Све дубље тонем

У Небо.

 

Заиста добра збирка ангажоване поезије.

 

30.10.2023. Бања Лука