Стојан БОГДАНОВИЋ: ГРОЗНИЦА БРАНКА МИЉКОВИЋА

 

Бранко Миљковић, песник

            На ова размишљања о песнику Бранку Миљковићу навеле су ме изванредне књиге, монографија Слика и идеја, Марије Јефтимијевић-Михајловић у издању Института за српску културу, Лепосавић, 2011. и монографија Миљковић између поезије и мита, Лепосавић, 2012. исте ауторке. Слутња, форма, музика, наслеђе-традиција јесу у бити Миљковићеве поезије и есејистике и о овим елементима детаљно и зналачки расправља Марија Јефтимијевић-Михајловић. Расправе су документоване релевантном литературом за коју се човек понекад чуди, како је све ово могла наћи. У првој књизи се налазе шест обимних есеја о Бранку Миљковићу. О његовим ставовима о поезији, и о његовој поезији о поезији. О његовим узорима. А има и компаративних анализа у којима се упоређује мисао и поезија Бранка Миљковића са ставовима и певањима Малармеа, Шопова... Друга монографија је цела посвећена Бранку Миљковићу.

            Не верујем да ће зналци наћи много сличности између мишљења која су изложена у текстовима Марије Јефтимијевић-Михајловић и ових која су овде написана, али то само тако изгледа, јер реч је о истим елементима који се обрађују у текстовима, а не би било добро, не би било сврсисходно, да су текстови и размишљања исти. Моја размишљања немају научну претензију. Она су више импресија. Често су и општег карактера.

              Неће ово бити приказ ових књига Марије Јефтимијевић-Михајловић нити есеј о стваралаштву Бранка Миљковића, пре би се овај текст могао назвати анамнеза и покушај дијагностификовања (стваралачке) грознице Бранка Миљковића од које је он хронично патио.   

            Морам овде рећи да се Марија Јефтимијевић-Михајловић као ретко који критичар посветила и тако дубоко ушла у проблематику која се тиче стваралаштва, поезије и есејистике, Бранка Миљковића. Могу да замислим како би се Бранко због тога шепурио.

           Хвала Марији Јефтимијевић-Михајловић на књигама. Честитам!

1

            Бранко Миљковић се дистанцирао од симболиста, а симболизам је темељ његове поезије и филозофије његове поетике. То би онда значило да се дистанцирао од самог себе.

2

            Кад је о поетици реч онда се разликују поетика уметничког дела и поезија. Уметничко дело, (књижевно, вајарско, сликарско, музичко) јесте толико уметничко колико је у њему поетике. Да ли има потребе за овим разликовањем, да ли има потребе удаљавати поетику од поезије? Ако узмемо у обзир Његоша, „што је скупа ово свеколико до општега оца поезија?“, онда се не можемо отети сумњи да је избегавање „поезије“ у корист „поетике“ непотребно. Поетика књижевног дела јесте његова душа која избија кроз кожу (кроз оквир) тога дела и улази у књижевни нос читаоца код кога изазива умами.

3

            Што се тиче Миљковићевих тврдњи:

Не постоје велики и мали народи,

Не постоје велики и мали језици.

Постоје велики и мали песници.

 

мислим да ниједна од ових није тачна. Кад је о песницима реч сигурно је да не постоје велики и мали песници, него постоје песници и они други. Пре бих се позвао на Ловћенског Тајновидца: „Из грмена великога лафу изаћ трудно није,/ у великим народима генију се гњ'ездо вије.“ Велики народи се препознају по великим делима. Вероватноћа је већа да ће из бројчаности народа изаћи и неки квалитет, али то није баш поуздано.

4

            Бранково дело није завршено. Можемо рећи да је штета. Али то би било мало. Дело није заокружено. Није потпуно. Има и опречних тврдњи. Тражило се немогуће. О томе храбро и аргументовано пише Марија Јефтимијевић-Михајловић у својој монографији Миљковић између поезије и мита наводећи притом и мишљења великог броја српских критичара, Џаџића, Петковића, Милосављевића, Микића...

            Према Богдану Поповићу четири особине које је изнео у есеју Шта је велики песник? које сваки песник мора да поседује јесу: дубина мисли, дубина осећања, жива машта и пречишћен укус. Примењујући ову методологију Марија Јефтимијевић-Михајловић дошла је до веома интересантног закључка:

            „Када је реч о Бранку Миљковићу, може се рећи да су код њега присутне све четири особине неопходне великом песнику, али је степен њиховог развитка разлићит. Он није песник дубоке осећајности, али његова поезија није лишена емоционалности. Његов укус јесте „пречишћен“, али се за језик не може рећи да је рафиниран, тако да се у његовом делу могу срести и слабе и „целе лепе“ песме. С друге стране, њега одликујевисоко развијена жива машта и имагинација. Ипак, најразвијенијом његовом особином, од четири поменуте, можемо сматрати дубину мисли. Миљковићеву поезију одликује висока ерудиција, интелект и филозофска основа. Синтезом ерудиције и маште створена је поезија која га чини великим песником.“

            Фернандо Песоа је мишљења, које налазимо у његовим Хетеронимима, да је за даровитост потребна филозофска способност и стваралачка способност, да је за мудрост потребна способност изражавања, способност поређења и способност расуђивања, а да је за генијалност довољна оригиналност, искључиво. Нема сумње да је Бранко Миљковић геније.

            Његови упорни симболистички захтеви за избегавање сензације нису у сагласношћу са његовом поезијом, а још мање са његовим бурним животом. Миљковић је живео у сталној грозници. Боловао је од стваралачке грознице. Био је образован, амбициозан, срчан – брзо је живео. Ипак неке ствари морају да се слегну. Као када је вода мутна, потребно је време да се она сталожи, да се избистри. Па и они захтеви за избегавање нарације???

5

            Прича је саставни елеменет драме, она појачава драматику, навлачи читаоца на дубље размишљање, изазива и појачава код читаоца емоције, а нико није толико луд да тврди да Горски вјенац није поезија, да Хамлет није поезија...

6

            Тежња ка формалном савршенству јесте одлика симболиста. А неосимболисти су само нови симболисти. Форма зна и да пригуши емоцију и мисао. А није тачно ни да ће се изгубити ритам, ако се песма препусти слободи-слободном стиху. Јер, ритам је екстаза, каже Милош Црњански.

7

            Био је склон алкохолу, а привлачила га је и боемија. Али није био припремљен за такво живљење. Људи мисле да је боемија строго везана за кафански живот??? Био је амбициозан, гурао се у партију. Писао је оде диктатору. Са талентом који је поседовао то му није требало. Али ђаво никада не мирује.

8

             Због чега је напустио Београд где је био цењен и може се рећи утицајан. Добио је и Октобарску награду града Београда. Та је била најпрестижнија. Зашто је изабрао баш Загреб који је био нетолерантна средина према онима чија се мисао ослањала на српске митове, на Ариљског анђела, на Утву златокрилу... На српску мисао, на злато на српским опанцима.

9

             Београд му је постао тесан. Почео је да га жуља. Београдска чаршија, као и свуда у свету, не прашта успех. Београдском чаршијом су владали они који су се уселили у туђе куће. Они су имали своју поезију и своје рачуне. Осетили су опасност. Побуна је била ту. Био је то Бранко Миљковић. Незгода је била што су његови наступи били хировити – ерупције. Коста Димитријевић бележи и овакав Бранков наступ беса у ресторану „Скадарлија“:  „Хоћемо слободе! Дајте нам слободе! Докле ће комунисти само за себе да држе јавне куће!“ Кукавица не може бити песник, може само да кука. Наравно, али његови иступи нису били у сагласности са оним што је тражио за поезију: „... нема велике поезије без строге форме...“ Форма је доминантна у правилима које зовемо закони, она и чине форму, као што и бонтон јесте форма. Форма јесте униформа која регулише социјално понашање. Помањкање очекиваног понашања се санкционише, али санкције које долазе од чаршије су најригидније и најподмуклије. Београдска чаршија је полако притезала уже око врата песничког генија. Београд му је био тесан, али његове песме су излазиле из његове унутрашње тексобе као из вулкана. Његове песме су биле праве ерупције. Чињеница да је Бранку Миљковићу столица измакнута у Загребу не може Београд ослободити кривице. Не каче се велики људи на танко дрво. Онима којима недостаје оправдање могу га наћи у Бранковим стиховима:

Свет се дели на оне који су запевали

И на оне који су остали робови.

 (Судбина песника)

10

             Бранко Миљковић је био склон изненађењу, ексцесу и сензацији. Волео је да привлачи пажњу. Није се мирио са оним што има. Није му био довољан његов таленат. Сматрао је да на основу талента има право и на неке друге привилегије. Да му таленат није довољна привилегија. Њему су ваздан били потребни слушаоци. Милован Данојлић сведочи: „Миљковић је био жива ватра од интелигенције: за једно преподне могао је измислити три различита књижевна правца, и бранити их с једнаком убедљивошћу. Тако је настао неосимболизам...“ А Миљковић тако мисли и о песми: „Њој више нико није потребан осим слушалаца.“

11

            Питко и лако није исто. А неразумљиво је нешто треће. Као што постоје тешка (јака) вина која су питка, а после се човек чуди и притом се хвата за главу. Тако постоје и текстови који су питки, али тешки! Миљковић и Маларме се слажу да је у песми важна слутња, а не објекти. Слутња би требало да вас води ка томе да сами откривате, да будете саучесник. Али ту је проблем како наћи меру тајновитости – „неразумљивости“, како се провући кроз замке лавиринта песме. Е, то је посао за песника. Уколико је његова луцидност „вођења“ кроз песму завидна, он ће бити проглашен песником. Која ће средства бити употребљена то се слушаоца или читаоца не тиче, осим ако тај није песник или критичар. Миљковић каже: „Пут до песме не води кроз интелект већ кроз слутњу. Песник види више од других јер слути оно што је другима неприступачно; с друге стране, он види неодређеније од других јер слути и оно што је другима очигледно.“ Али ко год је читао Миљковићеву поезију и његове есеје уверио се да је он издашно користио свој интелект и своју ерудицију. Велико је умеће, потребан је истински таленат, да би се слутња пласирала, да би се сместила у песму, у текст уопште. То могу само песници у чијој је моћи понирање у несхватљиве дубине и спасавање песме од дављења. Од скрибомана, а и од самог себе. Ту моћ је несумњиво имао Бранко Миљковић. Његов (уз)лет до неслућених висина није успео да сагори његову песму. Бранко Миљковић је успео да сачува своју песму од себе самога. У плићаку нема великих риба. И када је већ имао велику рибу зашто је скакао у плићак, у жабокречину, у пишталину? За одговор  на то питање ћемо бити закинути заувек. Његове каткад црне слутње су се обистиниле на самом аутору:

 ...ко не уме да слуша песму слушаће олују...

 (Поезију ће сви писати)

12

             „Поезију ће сви писати“, кликтао је Миљковић. То се досада није десило. Руку на срце, он и није рекао да ће сви писати добру поезију. А да многи нешто пишу, то је тачно. Али је тачно и да у Србији данас има више неписмених него у време Бранка Миљковића. А тек колико их је који су функционално неписмени?!

13

            Многи су хвалили Миљковићеву интелигенцију, његов завидан ниво образовања, његов таленат. Али када је реч о социјалном васпитању, данас се говори о социјалној интелигенцији, то је Бранку Миљковићу мањкало. Коста Димитријевић сведочи: „Нисам заборавио једну Бранкову сцену у Клубу књижевника, где је, додуше, стигао припит, и одмах са улаза напао за столом окупљене чланове „старе гарде“: Николу Тимотијевића, Божидара Ковачевића и Бранка Ћопића. „Шта ви, застарела господо, хоћете овде?“ упитао их је Бранко. „Ваша литература је никаква, старомодна, плачевна, безлична!...Докле ћете да једете наш хлеб док се наша модерна генерација упиње да препева Ајнштајна!...“ Штета је велика што Миљковић није прочитао писмо Антона Павловича Чехова своме млађем брату у коме Чехов наводи услове које би требало да испуњавају људи који претендују да буду прихваћени у друштву. Навешћемо овде само прво правило из тог писма: „Они поштују људску личност и зато су увек љубазни, пажљиви, учтиви и спремни да чине за друге.“

14

           Неки песници су забринути за будућност поезије.
Као да ће се будућност бавити будалаштинама. Драги песници, будите обазриви када читате да се не бисте заглибили у неки муљ.

15

            Када критичари као пишу о поезији углавном пишу о ауторима, то је тзв. трач критика, а за поезију баш их брига. Најчешће поезију и не разумеју и због тога никада не поцрвене. Навијају као да је поезија фудбал. Суде о поезији као подмићене судије. И нико их не суспендује. Али клепсидра све то доведе у ред. О неким песницима се већ сутра ништа не зна, а прексутра је за њих далека будућност.

16

             Разматрање поезије је (као) геологија. Тражи много копања. Мора сваки стих да се озбиљно сагледа. Критичар мора да га окреће као белутак и да му види сваку страну. Мора много камења да се претури преко главе. И сваки камен човек мора да лупне главом, а да би га добро осмотрио потребно је и да га подигне према Сунцу. После првог њуха, следи микроскоп. Интуиција и осћеај за камен. За тврђаву. За прави стих. Коначно, требало би срочити закључке. То значи требало би то све обући у свадбено одело. Код нас кажу у црквено и мртвено. Код Миљковића је то метафора.

 

Речи имају душу гомиле

Разнежује их просташтво и гугутка

Али опасности превазиђене метафором

На другоме ће месту запевати опасније.

 (Орфичко завештање)

 

            Под микроскопом се виде само ситне ствари. Ако је реч о некој мало већој, озбиљнијој, ствари, онда се не види целина. Да би се се она видела мора човек мало да се измакне. Још боље је ако може да се попне више. Понекад мора и да промени век, па и миленијум-два. Уз микроскоп се мора укључити уво. Уво је неописиво важан орган за поезију, мада је Песоа форсирао нос када су у питању асоцијације. Али уво! Без музике нема поезије. Тога је био свестан Бранко Миљковић, а то у књизи Слика и идеја истиче Марија Јефтимијевић-Михајловић. Реч је о унутрашњој музици која се чује из песме.

17

ПЕСНИК

7

Реч може пасти на памет, на главу,

може се о главу обити

а може човека и убити.

 

Погледајте мог земљака,

Мог комшију Бранка Миљковића!

Онаква људина!

 (Стојан Богдановић, Песник, Наиспринт, Ниш, 2017)

 

18

            Ретко је који критичар пропустио прилику да каже „да целина скоро сваке Миљковићеве, бар понегде 'храмље'“. Ово мишљење Џаџића, као и слично Новице Петковића, наводи Марија Јефтимијевић-Михајловић у својој монографији Миљковић између поезије и мита. У истој књизи налазимо и тврђење Петра Милосављевића: „Иако је за собом оставио неколико хиљада стихова „у траљама“, који ће увек задавати муке антологичарима...“  Нико од њих пак не спори да је Бранко Миљковић велики песник. Када проради песнички вулкан Миљковић, када је у фази ерупције, онда он избацује и пепео и дим, не избацује само злато и драго камење. Антологичари и нису антологичари ако код Миљковића нису нашли материјал за своју антологију. Уосталом у антологијама се налазе и делови песама, а не само целе песме. Приређивачи Антологије савремене енглеске поезије 1900 – 1973, Светозар Бркић и Миодраг Павловић у свој избор нису уврстили Чарлса Томлинсона, али обиман предговор од преко сто страница ове антологије који је написао Светозар Бркић закључен је стиховима Томлинсона:

...Уметност

Је потпуна, кад је људска. Људска је

Кад обрушени пигмент, иглице светлости

обезбеђујући простор унутра својих ограничења

Убеђују, као показатељи могуће страсти,

Као одговарајуће мерило, и страсти

И њеног предмета. Уметник лаже

Да би поправио истину. Верујте му.

 

(Размишљања о Џону Констаблу)

 

И то је начин да се уђе у антологију.

 

19

Навешћемо најпре Миљковићеве стихове:

 

Речи су моћан оквир света.

Све што се дешава, дешава се

на подручју језика и симбола,

било да се ради о атомима

или о звездама

 

            Сви који су се бавили стваралаштвом Бранка Миљковића су инсистирали на његовим запажањима о речима или на његовим стиховима у којима се говори (нео)симболистички да је реч кључна у стварању поезије, као што је у Библији у стварању човека. Миљковић пише: „Речи су довољне да се напише песма.“ У истом тексту (За једну песничку уметност) он наводи стихове Рејмона Кеноа:

 

„Добро смештене добро изабране речи

Неколико речи чине поезију“

 

Дакле, добро изабране и добро смештене. Шта у овим стиховима Кеноа није јасно? Речи су атоми, али везе између истог скупа атома могу бити различите. Да се мало послужимо (ал)хемијом, стабилне везе атома, молекули – стихови, јесу кључ поезије. И по тим молекулима разликујемо тело од тела – песму од песме. Истим речима – атомима, се могу правити различити молекули – стихови, којима се одликују различите песме. Дакле, битна је веза између речи.  Све је јасно.

20

            Неки локалци покушавају да од Бранка Миљковића начине Бога. А шта ће то њему? Поезија је Бог. Бранко је песник. А песник је измислио Бога.

 

Савременик плус, Београд, 270-271-272/2018, 64-70