ТАКО ЈЕ ПОЧЕЛО
Приче ми је причао Цоне, па ћу прво о њему. Мало. После ћу о његовим ујдурмама. Можда се некоме и допадну. Цоне и ја смо рођени у исти час. Од рођења се не раздвајамо. Куда он ту и ја. Слушам га целог живота. Чак и онда када лапрда. Ослушкујем и када само (по)мисли, када се не чује, када други не чују, ја чујем, а понекад и реагујем. Намрштим се или одмахнем, а каткад и опсујем.
Сад се свет изметнуо. Не знају шта је лепо. А не знају да је лепо и опасно. Зато се и не једе све што је лепо. Само гледаш. Зинеш и гледаш како други једу. Ако те није срамота. Они који су богати углавном су лопови. Они једу туђу муку и није их срамота.
Цоне, од мајке Надице и оца Миодрага Богдановића, рођен је 1944. у Великом Боњинцу. Задруга је била Николе Богдановића, индустријалца. Богдановићи су познати по надимку Керлини. Прво њихово дете био је Богдан, који је брзо по рођењу преминуо, те су по Цонетовом рођењу детету дали име Стојан, да би опстао, а по савету врачара додали су му име Вук верујући да ће од њега бежати болести. Због тога га већина Великобоњинчана, а и многи из фамилије, зову Вуле Керлин, а неки га зову и Вуле Надичин, или Вучко Надичин. У Панчеву га зову Шестар. Надица је из Милосављевића, из Јаловик Извора, на Старој планини. Њих су звали Пећичи или Газдини. Милосав Милосављевић био је на свадби краља Александра. Поклонио му је триста хектара земље на Старој планини. То су отели комунисти, а и остатак Милосављевићима су отели комунисти и наравно, проћердали.
Николу су звали Николча Керла. Керлини су познатија фамилија у селу. Њихове су куће на Крс, преко пута цркве. Никола је Цонету рекао да надимак фамилије Керлини потиче још из турског времена и да Керла значи ђердан. Николин отац Глиша био је воскар и црепар (Црепана у Лазаревцу заједно са Бејазом). Поред Николе Глиша је имао и четири кћери, Стана је удата у Милошевиће, у Малом Боњинцу, а Љубица, Трајка и Савка су удате у Великом Боњинцу. Глишин отац Пејча био је сточар. Имао је осморо деце: Стојадин, Глиша, Гмитар, Динка, Сребрна, Станија, Ружа и Дена.
Николин чича Стојадин је у деветнаестом веку кренуо пут Београда. Пешке наравно. Стигао је до Зуца, на Авали. Тамо је седамдесетих година двадестог века било педесетак Богдановића. Сви су живели збијено, из једног дворишта у друго су прелазили кроз капиџике. Причали су ми да је Николча био неколико пута код њих. Најстарији био је Драгослав. Када сам га угледао био сам запањен сличношћу, исти Николча.
Николча је имао три сина, Мирка, и близанце Миодрага и Витомира и две кћери, Загорку и Верославу.
Никола је кретао у пролеће у обилазак црепана, а враћао се под јесен, за славу, за Св. Петку. Протоколисане црепане биле су у Смедереву, Чачку, Н. Бањи, В. Плани, Јаловик Извору, Бабином Мосту (Обилић), Гостивару! Имао је удела у црепанама и са другима. Најпознатији ортак му је био Пејчић. Задругом је управљала Николина жена Драгиња. Била је кћи Илије Николића из фамилије Бејазових. Николићи су се бавили индустријом цигле и црепа. Углавном у Лесковцу. Њихов је био „Рингов“.
Никола је био најуспешнији у фамилији Керлини. По повратку из Бугарске где је отишао у печалбу веома млад, петнаестак година, донео је неколико дуката и оженио се. Није то било на брзака као данас, девојка закачи, остане трудна и дај брзо свадбу. Тада се преговарало. Па проводаџије, па навијачи, па оговарачи. Па смутљивци. Не кажем да тога данас нема. Никола је тражио од Илије Драгињу. Овај га је одбио. Када је видео да га Никола угрожава у послу Илија је позвао Николу. Конкуренција. И тек тада је благословио Драгињу и Николу.
Прича
увек има два краја или два почетка. Тек Никола је
то признао Цонету, а Цоне ево сада износи причу на видело. Таст га је помогао.
Дао му је 1921. године на зајам 10.000 динара с тим да му идуће године врати
12.000. Дакле, камата 20%. Никола је зарадио 100.000. Тако је почело.
ДРАГИЊА
Када су за Св. Петку засели уз славску трпезу, Никола је задовољан гладио своје бркове и пошто се прекрстио рекао би, Моји синови, да би га баба Драгиња прекинула својом причом, Док сам ја децу чувала, теб' су свирке свириле, а с'г твоји синови.
Драгиња
Моја баба Драгиња била је велика жена,
Имала је, поред осталог,
Све што жене њених година имају,
Још и упечатљиве као зифт црне бркове.
Од ране младости, па и као дете, била је слатка.
Имала је висок шећер.
Када је стигла у моје године,
На столу је била торта,
Одлучила је да се наједе.
И би шта би!
Због оних њених бркова
Нико јој се није дивио,
Сви су је се плашили.
Снахе су биле смотане,
А кћери обесне,
Да није било Драгиње,
Кућу би дигле на рогове.
Деда Николча је из печалбе долазио под јесен.
Кад би на Свету Петку поседали уз славски астал,
Солунац би усукао своје бркове,
Били су убедљиво дужи него бабини,
Издеклемовао би Оче наш
И почео да се хвали:
Моји синови…
На шта је одмах уследила бабина реакација:
Твоји синови,
Док сам ја децу чувала, теб' су свирке свириле,
А с'г, Твоји синови!
Не знам на кога сам се ја (из)метнуо,
Мрзи ме да се бријам,
Обашка то што се ту испод носа увек посечем!
НИКОЛА
Цоне прича, ја само записујем.
Мени увек западне онај најгори део. Могао сам и ја њему понешто да испричам, али он се прави много паметан и неће да слуша. Не слуша ни себе. Има таквих људи. Не чују никога. Као да су глуви. И мени се дешава да се замислим, па и да се умислим. Чак ме понекад и хвата страх због тога. Ни на гробље не смем сам да идем. Знам да нема вампира. Онај што су га последњи пут видели био је из околине Шапца. Јесте Шабац далеко, али никада није на одмет да се човек мало припази.
Никола је учествовао у ратовима, (од 1910 до 1919, Српско – Турски, Српско – Бугарски, Албанска побуна, према Николином казивању!) које је водила Србија. Краљ Александар је одликовао свога ратног друга Николу Г. Богдановића Албанском споменицом и Златном медаљом Милош Обилић.
Никола
Бабу сам описао,
Али да ми се деда Никола не би превртао у гробу,
Да кажем нешто и о њему.
Заслужио је он и више,
Али и ја имам душу.
Није био цвећка.
Говорио је,
Јахао сам добре коње,
Љубио сам лепе жене,
И што је најважније из његове приче,
Срећни људи се трипут жене.
Неки мисле да је врх његове биографије,
Златна медаља за храброст „Милош Обилић“
И то што је са краљем препешачио Балкан.
И ја тако мислим.
Немце је победио,
Али су се повратили
И осветили су му се.
Мога је оца неколико пута сахрањивао,
Паковао му је кости у лимене сандуке,
А сад би Немци све да нас сахране.
Он и кум Радисав-Диса Станковић
Од блата су правили злато.
Наша држава нам је све (од)узела,
За ту работу
Немци нам уопште нису били потребни.
За успомену и дуго сећање
Остале су нам фигурине
Винчанске културе
И разбацани лешеви.
Дигитално доба не смета протувама
Да прекопавају Србију.
Све се надам да ће једног дана
Однекуд банути мој стриц Мирко
Који је нестао
Још четрдесетих година прошлог века.
Можда ће из неке црне рупе
Под налетом археолога или форензичара
Избауљати његове крупне кости.
Празно место му је крстом обележено,
Томе већ 76 година.
Деда је наредио да се на споменику
Залепе слике бабе и његове друге жене,
А он и бркови усред среде.
Трећу је избегао,
Ко зна зашто?!
Одликовања сам ја покупио
И окачио о клин
Поред његове фотографије у дневној соби
Коју сам ту поставио да ме не би
Људи запиткивали
Чија су,
Или да не помисли неко
Да су моја.
ЦАР
Најстарији Николин син Мирко нестао је за време Другог светског рата. Са својом женом Зорком изродили су два сина, Боривоја и Радивоја. Зорка је била из чувене фамилије Спасић из Свођа. Њих су звали Тропшини.
Један од близанаца, Миодраг, погинуо је у Јаловик Извору. Када су га Немци појурили, упао је у минско поље код моста, у месту званом „Река“, недалеко од црепане „Миџор“ која је носила назив „Прва српска фабрика европског црепа, Никола Г. Богдановић & синови“.
Када је Никола од стране комуниста био осуђен на казну затвора јер је наводно подигао цене црепу, а држава је после рата ограничила цене, Никола је црепану пренео на свога сина Витомира кога су звали Цигански Цар. Цар је тада био син јединац, јер су му браћа Мирко и Миодраг нестали или погинули за време рата. Одмах после тога Цар је наговорио Николу да се поделе. Није хтео да учествује у издржавању Боривоја, Радивоја и Стојана, деце своје погинуле браће. Растурио је задругу.
Пре деобе, Цар је продао нов камион. Паре нико није видео. На лагеру у црепани било је 32 000 црепова. Држава је конфисковала црепану, а лагер је нестао. Тим цреповима могле су се покрити 32 куће. Цреп је испарио, а приликом деобе Цар је удовицама, својим снахама, Зорки и Надици, дао по педесет банки Недићевих пара које више нису биле важеће. Чак је тражио да се поделе и дукати које су удовице донеле у мираз када су се удале. Царски.
Цару царево, Богу Божије.[1]
А братанцима ништа!
***
Цонетов стриц Витомир, звани Цар, живео је са својом женом Видосавом у Књажевцу. Варош се негда звала Гургусовац. Неки тврде да се пре тога звала Голубовац по голубовима које на турском зову гургусани. Ту је пре Коџе Милоша био највећи турски затвор на Балкану. Књаз је срушио затвор, остатке зову „Кула“, а куле нема. Он је направио цркву и школу и варош се сада њему у част зове Књажевац. Цоне је прекстио главну улицу. Звала се Маршала Тита. Сада је Књаза Милоша. Цар је био висок, леп човек. Црномањаст. Вида је била ситна жена. Имао је двоје деце, Драгишу и Даницу. Цар је био содаџија. Често је био у ортаклуку. И сваког ортака је заврнуо. Чак је са Желимиром Желом Сибиновићем на његовом имању у Трговишту ушао у производњу цигле. Брзо су се раскантали. Не знам детаље. Ваљда је мислио да може да поврати црепану преко Желиних леђа.
Диле и Стојка су побегли од њега у Ниш. Имали су радњу преко пута железничке станице. Један је отишао у Минићево, а Цонетов очух Вилотије – Лоте је због Цара прво заглавио затвор. Потом је отишао у Бања Луку.
Путовање за Бања Луку[2]
(Одломак)
Мој очух, звали су га Лоте,
Пинтер по занимању,
Робијао је, ни крив ни дужан.
Калку му је подметнуо мој рођени стриц.
Гурнуо је папир у машину и преко нуле ударио кеца.
Био је то доказ да је мој Лоте
Три године радио у содаџиској радњи.
Чим је Лоте то уверење приказао,
Стриц га је потказао.
Судије су му у име народа
Одрезале три месеца са принудним радом
У руднику мрког угља „Дубрава“.
Смрт фашизму, слобода народу!
Не мислите ваљда да би овде требало објашњавати
Каква је рђа био мој стриц.
ГИЛЕ
Драгиша, неки су га звали Гиле, није био баш неки ђак, понављао је у Kњажевачкој гимназији, те је навио главу и отишао у подофицирску школу. Задaр. Артиљерија. Није био Јеремија! Дошао је једном у униформи. Подофицири у то време нису могли да се крећу у цивилу. Чак су и спавали у касарни. Проста униформа. Као за наредника. А он је то и био. Возио је мотор. Нису му то дали они из Титове војске. Цар му је купио. Возио ме до Дубраве, ту надомак Трговишта окренуо је назад. Усрао сам се да се негде не стрмекнемо. Много је шеврдао. Не знам да ли је био пинут. Али био је весео. Отац и мати су му били несрећни, као сви богати људи.
Отац, Цар, а син наредник.
Трудили су се свим силама како би царевића, званог Гиле, извадили из војске. Морао је да одслужи колико је потписао. Служио је у Сарајеву. Тада је било пет година. После је могло и да се отплати. Најзад они су га извадили из војске. Али он није хтео да буде содаџија као његов отац, па и мати. Зар Царевић да буде содаџија. Уписао се на Вишу економску школу у Нишу. А тамо је важило правило, Путниче када пролазиш кроз Ниш сврати по диплому ВЕШ.
По завршетку ВEШ запослили су га у „Леди“. Комерцијала.
Гилетова кћи Данче, имала је брата Дракчета, тврди да је Гиле
завршио гимназију па је онда отишао у Задар. Може се и тако рећи само испред
речи гимназија треба додати придев нижа. Ако бисмо упоређивали тадашњу нижу
гимназију то би данас била основна (осмогодишња) школа. Уосталом, да ли је па
важно за историју колико је разреда основне школе завршио тамо неки Гиле. Овај
о коме ми
Цоне прича, а ја пишем, није
завршио гимназију. А и Драгишу Цветковића, председника краљевске владе су звали
Гиле. За
његову школу се мало ко интригирао. Више су руљу и историчаре интересовали
трачеви. Свако је кројио причу за себе о томе шта је Гиле разговарао са
Хитлером.
ПРЕКО
Преко пута Цара почиње стара Циганска мала. Горе, ближе пошти, Цар је имао содаџијску радњу. Ту је Цар постао Цигански Цар. Комшије из Циган мале су га извикали за Цара. Имао је и златан зуб. До њега је био албатин. Ту су у низу биле углавном ковачке радње. Једну је држао Стојан Кујић. Његов син звао се Драгиша, али га нису звали Гиле, него Гија. Одлично је свирао гитару и лепо је певао. Нарочито је волео мексиканске песме. Били су то мирни, вредни и поштени људи. Ковачи. А да би човек у оно време постао мајстор ковач морао је сам да направи наковањ.
Преко Тимока, на месту данашњег Спомен парка била је пијаца. Спомен парк
је пројектовао архитекта Богдан Богдановић. Усред парка је фонтана у којој се
купају рибари Петра Палавичинија.
ИГРАНКА
Цоне прича, ја само записујем. Нека буде записано. Сви се нешто упињу да наследе земљу. Освајају, ограђују. На крају им као бајаги припадну два метра земље. Некима ни то. Кажу да је за наследнике јефтиније спаљивање. Али нема у сваком селу крематоријум. Да је земља добра не би Он отишао горе. Сви смишљају нека оружја да би некоме напокостили. Успут испадне и понешто што људима користи да се лакше боре са земљом. Али она на крају све прогута. Неки сањају да ће отићи на Месец. Мисле да их он неће прогутати.
При великим брзинама све су путање закривљене па и оне којима се креће мисао.
Док сам био гимназијалац у Књажевачкој гимназији су се одржавале игранке. Ретко када је била жива музика. Плоче су биле главне. А доносио је ко је шта имао. Долазили су и светски хитови. Битлси... Деца комунистичких главешина су их доносила из иностранства. Остали су могли само понекад да их слушају. Игранке су биле интерног карактера. Није био дозвољен улаз онима који нису били гимназијалци. Једном приликом појавио се Гиле. Био је пијан. Са њим је био његов другар Ива и још двојица које нисам познавао. После сам сазнао да су то неки фудбалери из нишког „Радничког“. Мислим да се један презивао Совровић... Одгурнули су ме и ушли. Гиле ми је и опсовао мајку. Немам појма како, тек ухватио сам га за гркљан. Ива и она двојица Нишлија су ме једва одвојила од Гилета. Спасили су га да га не задавим.
Гилетов отац, Вита Цар, нас је олешио после рата. Јада се Цоне. Лично сам сматрао да Гиле није крив што му је отац лопов и одржавао сам везу са њим. После овога нисмо више никада проговорили.
***
Гиле се оженио Зорицом ћерком Милета Холандије.
Добио је ауто. Амерички. Трошио је 40 литара бензина на сто километара. То је у Америци нормално.
Преселили су се у Београд. На Канарево брдо. Тамо им је Цар купио кућу. Оне у низу. До њих је живео Љупче, звани Татоја, медицински брат, чији отац је погинуо у Корејском рату, на америчкој страни. Не зна се да ли је Љупчету кућу купила жена или је добио нешто од Американаца. Његова мајка Зора живела је у Књажевцу. Становала је у Гавре Аничића преко улице од нас, говорило се да је паре које је добила од Амера после погибије мужа потрошила на љубавнике. Знате како је, била је старија госпођа. Све има цену. Додуше, направила је лепу кућу. Али ко је то наследио, није познато. За Гилета и Зорицу то није било задовољавајуће решење. А дошла су и деца. За амбицозне скоројевиће Београд је нудио велики избор.
Гиле и Зорица били су запослени у великој београдској трговачкој кући. Мислим да се звала „Обућа“. Гиле је неко време радио у „Леди“, у Књажевцу, па је као бајаги знао понешто о обући. Преселили су се у Вишњичку бању. Стан у два нивоа. Намештај боли глава. Живели су богато. Посећивали су ексклузивне кафане. Ишли су на концерте народне музике у Дом синдиката. Тамо их је снимила телевизија. Цар и Вида су се хвалили по Књажевцу и околини. Ишли су и у Велико Боњинце. Богато.
Нису дуго живели у Вишњичкој бањи. Почела је истрага. Било је и суђење. Новине су писале. Одвођени су у суд са лисицама на рукама. Као оно у америчким филмовима. Осуђени су за проневеру. И Гиле и Зорица. Ишли су на издржавање казне на смену. Такав је закон. Не могу истовремено у затвор оба родитеља.
Једнога дана Цар се појавио код свог братанца Боривоја, заменика регионалног шефа полиције. Хтео је да га моли да Гилета некако извади из апсе. То је онај исти Боривоје кога Цар није хтео да издржава. А сада је дошао да од њега тражи помоћ. Случај је решила Боривојева мати Зорка, Цонетова стрина. Рекла је Цару, Па он такве апси.
Кућа и стан у Београду су им одузети.
Поново су у Књажевцу.
Цар је купио једну кућу коју је суд огласио за продају. Код нас се људи клоне таквих кућа. Избегавају да купују такву имовину. Говорило се да је проклета.
ДРАКЧЕ
Гилетов син Дракче је пословао са Шиптарима. Дабоме да је тај посао мирисао на дрогу. Презадужио се. У тим пословима дуг се не прашта. Почела је јурњава за парама које треба вратити Шиптарима. Гиле је пошао код кума Иве. То је онај Ива што га је у своје време у Књажевачкој гимназији спасио од Цонета. Тражио је од Иве 100.000 марака. Ива му није дао. Много је то пара. Гиле је претио да ће се од Иве одрећи преко новина, да више нису кумови.
Цоне прича да је ову причу потврдио Ивин син Мишел који је присуствовао догађају.
Дракче је пукао.
Обесио се.
ЦАР СЕ СНАШАО
Цонетов очух Лоте радио је као келнер у „Тимоку“, али пошто је пре рата био кафеџија знао је да ради и друге послове из те бранше. Плате су биле мале и он је решио да промени посао. Дао је отказ. Али последњег дана посла месио је роштиљско месо и за несрећу убоде се на кост која се поткрала у том месу. Гангрена је букнула. Једва је спасио живу главу. Остао је и без посла. Општина је платила болницу.
И баш у то време његов пасторак Цоне је требало да иде у Београд на студије. Лоте се задуживао код Цара, Цонетовог стрица. Овај му је дописивао и ракију коју му је продавао испод тезге. Тако да је тај дуг прилично нарастао.
Деда Николча је предложио да он и Цар помогну Цонета, да му позајме по 50.000 динара како би кренуо за Београд. Новац је Цоне требало да врати када се по завршетку студија буде запослио. Деда је дао Цонету обећане паре.
Цар се снашао. Уместо да да Цонету паре рекао је да Лотету опрашта дуг. У то име Цар и Лоте су попили по једну. Цар је уредно дописао нови дуг.
НАДИЦА ЈЕ ПОБЕДИЛА
Цоне је преко лета боравио код деде Александра Санде Милосављевића у Јаловик Извору. Једног дана дошли су Цар и Вида са Надицом и још једним човеком, звали су га Вита. Био је то Вилотије из сврљишког села Бурдима, тамо су га звали Лоте. Рекоше да ће Цонета водити у Књажевац. Надици су нашли новог мужа. Тако је и било.
Али било је повуци-потегни. Николча се није сложио да му унука одведу од куће, из Великог Боњинца. У то време по обичајном праву мушко дете није могло да иде са мајком ако се она преуда. Вођен је и судски спор. Цонетова мати Надица је победила.
ЦАРСКА КУЋА
Цар, Надица и Љуба Ћоса, Лотетов отац који је био граничар, купили су куће од неког Сировице. У улици Гавре Аничића бр. 6. У сокачету, одмах иза моста. У истом дворишту. Куће су биле две са једне стране, наслоњене на Богу голубара, те су припале Цару. У ону мању кућицу Цар је имао подстанара. Ту је једно време становао Мика Стојановић који је краће време деведесетих година прошлог века био директор „Леде“. Друга већа је била наслоњена на Аџијини. Ту су поделили Љуба и Надица. Ове куће су имале штале и шупе, кочине, а биле су наслоњене на брдо, ту су биле и степенице које су водиле на брдо. Двориште је било заједничко. После су Цар и Вида одлучили да се ограде. По средини су никле тарабе.
Чуо сам причу у комшилуку, а комшилук све зна,
да је у оној кући у коју су се уселили Цар и Вида живео неки Сировица који је пре рата био месар. При крају рата је отишао у Америку. Никада се није вратио. Говорило се да је био неки опасан четник, те да су на тавану у Царевој кући удбаши нашли гомилу људских кости. Таван је био заштићен причом. Тамо нико није смео да се попне.
Пар година па је Цар продао његову кућу у Гавре Аничића. Преселили су се у Змај Јовину улицу. Преко пута улаза у касарну. Данас је то улаз у „Кулу“ изнад зграде Скупштине општине. „Кула“ је остатак турског затвора у Гургусовцу. Разне се приче испредају. Неки тврде да постоје подземни ходници чак до „Баранице“. Нема доказа. Али приче колају. Нису се ту дуго задржали. Цар је купио кућу у центру Књажевца. То је она спратна кућа код моста у којој је сада посластичарница „Корзо“ коју држи књажевачки хотелијер Славиша Ћирић Пицеринац. Наравно да се једноставна замена кућа није могла извршити по паритету. Јер је кућа у Змај Јовиној била од ћерпича, а она доле у центру, код моста, била је зидана двоспратница. Царска.
Шта је било у позадини? Многи су нагађали. Изгледа да су они црепови са лагера у црепани „Миџор“ уграђени у двоспратницу. Царева унука Данче тврди у својој објави на Фејсбуку да је за кућу у центру њена бака Вида дала много златника. Цоне то никада није оспоравао. Чак је није ни питао откуда толики златници.
***
Педесетих година су се људи исељавали из Великог Боњинца. У Књажевац се доселио Драгослав – Гена Богдановић са женом Надицом и децом. Радио је у „Бранки Динић“ као пословођа. Био је врстан кројач. Гена је био Царев рођак, а Надица Видина рођака из Соколовци.
Цар и Вида су у кући у центру Књажевца где им је била содаџијска радња отворили кафану. Ноговорили су Наду и Гену да пређу код њих да воде кафану. А иза кафане су задржали содаџијску радњу која се сада водила на Цареву жену Виду. Штавише, говорили су им да ће се брзо обогатити. Људи су видели да Вида и Цар имају паре, али нису знали како су стечене те паре. Нису знали да је Цар уновчио лагер из црепане „Миџор“ коју је добио од Николче Керле. Када је црепана преведена на Витомира Никола се надао да ће Цар сервисирати сву децу из задруге. Али Цар се одметнуо и одрекао својих сиротих братанаца. Па и оца.
Није се појављивао код оца до сахране. А ни после.
Главни терет сахране поднео је његов унук Боривоје. Споменик Николи, Драгињи и Гмитри је подигао Мика Петровић из Завидинца. Он је у Великом Боњинцу чувао Николу и његову трећу жену Гмитру... За узврат њему је припала имовина и кућица која је припадала Николи.
Мика је био добар човек. Његова жена Мирјана је повремено ишла код сестре у Беч. Радила је по кућама. После једног таквог одласка у Беч није се вратила. Пронела се вест да је у другом стању. Брак Мирјане и Мике се распао. Кућу је суд продао како би се извршила деоба јер ниједно од њих двоје није било у могућности да исплати друго. Тако је кућа отишла трећем.
МАЈСТОРИЦА И ОЧЕВ ЏЕПНИ САТ
Слику краљевог ратног друга, џепни сат и одликовања наследио је његов најмлађи унук Цоне. Гмитра је била присутна када је Цоне тражио сат од деде Николе. Сат марке Longines био је власништво Миодрага, Цонетовог оца. Али старац је Цонету на потраживање одговорио, Он је прво мој син па онда твој отац. Тако је Цоне морао да сачека своје наслеђе. Али када је дошао тај тренутак Гмитра је сакрила сат и говорила је да она не зна где је. Сат је извадила из појаса испод прегаче када јој Боривоје подвикнуо.
Мајсторица је некада била жена мајстора. Гмитра, трећа дедина жена, била је претходно удата за мајстора. Дакле, била је мајсторица. Њен први муж био је сеоски кројач, абаџија, као Лека Ранковић[3]. Једнога дана он је узео свој шнајдерски метар, смотао га је, ставио у џеп и отишао. После извесног времена прогласили су га мртвим и мајсторица је могла да се уда. Како је тај баксуз нашао Николу то нико не зна. Не можемо поставити ни овакво питање, Где су му биле очи?, човек је био стар. А мајсторица је била баксуз.
СРЕЋНИ ЉУДИ
Никола је целог свог живота говорио, Срећни људи се три пута жене, а хтео је да забашури другу жену, нису је ставили на споменик. Била је три пута млађа од њега. Била је млађа и од његових кћери и од снаха. Родила му је једно дете. И она и дете су умрли од туберкулозе. Та се болест у оно време није лечила. Ових дана Цоне је обилазио гробље у Великом Боњинцу. Испитивао је где би се могло наћи место и за њега. Тражи си ђавола. А ђаво се излежава у Нишу. Каже да је хепи јер није у Америци, тамо би га самлели и нађубрили њиве, а у Београду мељу људе и хране дунавске рибе. Не зна се шта се десило када је Никола давао упутства кога све да туре на споменику. Цоне је помислио, можда му се учинило да за срећу нису довољне три. Можда.
НЕКОЛИКО РЕЧИ ЗА КРАЈ
Цоне прича
како је било. Ја записујем и запиткујем. Нико никога не тера да поверује у
Цонетове приче нити да их чита. Нико никоме не брани да измисли своје приче. Ако се понеки лик из ових прича успут изгуби не
секирајте се то се дешавало и Маркесу, па га због тога нису много лајали. Андрићу се то није дешавало, био је прави
тесар. А ни Толстоју. Др Јован Д. Кечкић је написао расправу „Толстојев
математички метод у Рату и миру“.
Идем у Књажевац на вашар. Покиснућемо испод неког вењака. И ранијих година се то дешавало кад је оно долазио покојни Шабан Бајрамовић. Имао је уво. Кад се ушикамо ми се и усвињимо. Ма, и он. Певао је на сто октана. На вињак. Кад му се прегреје мотор, кад прокува, он суне у гушу нешто хладно и цепа даље.
Она кућа у центру Књажевца је у животу. Тамо је посластичарница „Корзо“ коју држи „Пицеринац“. Цар је није понео са собом. А није је ни оставио наследницима. Није им ни потребна, као ни њему. Од свега остале су царске приче. Мало ли је???
16.12.2024. У Нишу.
(Београд, Савременик плус, 342-343-344/2025, 52 – 63)
