ВУК И ЕВРОПА
Најзад ми се јавио Вучић
Из дубине моје душе.
По Тресибаби у свом Бучуму у своју бучу бучи,
И своју и туђу муку мучи.
По вејавици јаше на Европи.
Јаше он њу, па она њега.
На њему је дојахала у Сврљиг,
Па у Бучум...
За рогове га чврсто држи,
Не може никако да је се ротосиља.
Од силног снега у глави не види се прст.
Тако је годинама
Током читавог леденог доба,
Са лисицама по Бучуму коло игра,
Заједно кокошке чувају
Чекајући пијани медвед из сна да се врати,
Па о времену карте да отворе.
(Бучумци бојажљиво ми натукнуше
Да је меди њушка видно отечена,
Као бумбари да су га изуједали.
Прочуло се по селу
Да су га уврх Тресибабе пчеле затекле
Мед како краде
Из шупљара криве крушке оскоруше.)
Стари вук, негда Вучић беше,
Високо на Тресибаби
На престолу цвета,
Може га само Господ убрати.
Вучић је процветао као љутић.
Усред зиме цвета,
Као љутић у пролеће.
Сваког стигне његово време:
Љутић и дрен имају пролеће,
Кад заљубљени највише цветају.
(Само Господ стално цвета,
Понекад у предвечерје појави се
Да Га људи виде
Ружичасто како цвета ,
Па спокојно на спавање оду.)
Пише тавне песме,
Из тавних дубина Тресибабе
Тавне мисли на видело излазе.
Као лековито биље бере их
Једну по једну,
Уредно у књигу их слаже,
Као прави српски домаћин,
Брине да лоза буде дуговечна.
Оне најбоље и најздравије оставља за семе,
За сетву се спрема.
(Зна човек кад се сеје.
А бере се кад је зрело.)
Кад пролеће гране, посејаће
Своје тавне мисли по српским савременицима,
Како би културна јавност Србије
У његовим мукама могла да уживa.
.jpg)
Нема коментара:
Постави коментар