 |
| Миркан и Стојан у Трешњевици |
О суђеном, стваралачком,
пријатељству. O братству по песми. О
настајању (рађању) песме. O oтпевима,
припевима и допевима. О критичком читању што просветљује. О текстовима оданости
који довршавају прочитано на начин Стојана Богдановића. О фејсбук разговорној
преписци. Све то ходећ улицом Ранка Павловића
Два остварена ствараоца,
сродна по импозантном опусу у разнородним жанровима, укрстили су списатељска умећа у новом делу. Иновативном и
провокативном. Књига „Улицом Ранка Павловића“ је дочекана књига. Претходиле су је деценије присуства на књижевној
сцени као и бројна објављена дела. Иако упловили у девету деценију земаљског живота оба списатеља,
Ранко Павловић и Стојан Богдановић, стварају и објављују, допуњују
респектабилан опус. Импресионира њихова активност и прихватање дигиталне технологије,
као и присуство на друштвеним мрежама – фејсбуку... објављивање на сајтовима...
Дела Ранка Павловића обухватају теме које
описују живот, од детињства до зрелог доба. До старости, одласка с овог света[1],
када се све другачије види, и разуме. Изабраник да се кроз њега и његово дело
објаве овоземаљске теме које су општељудске и универзалне. И као што Господ Бог
начини човека од праха земаљског, дуну му у нос дух животни... [2] тако и Павловић све чега се лати оживи духом песничким. Речју својом, и
Божјом. Дано му је да потврди божанство
поезије о чему су песници, и други умници, свако на свој начин, казивали. За песнике веле
да су медији између Вишњег и песме, нека врста
релеја преко којег се шаље порука - песма. О томе Албахари
записа: „Верујем да то како склапа реченице, сече их, користи тачку,
двотачку, зарез... то неко додељује са неког места, а ја, можда, само имам
довољно среће да су моје антене за пријем тога што стиже до мене управо тако
подешене да се све спусти на право место.“[3]
Ранко Павловић је
изрекао:
„Давно
сам у једном интервјуу рекао како сматрам да су све пјесме и приче створене
када је створен свијет. Оне од тада зује
космосом и траже медијум који ће их прихватити и записати. Нисам вјероватно
једини који тако мислим и који је то рекао, али знам да у тренутку исказивања
ове мисли нисам имао таква сазнања.
У
потврду том мишљењу наводим да ми се често догоди да напишем прву реченицу
приче или први стих пјесме, али ме нешто повуче у сасвим другом правцу
од оног који сам 'пројектовао', па тако настане сасвим другачија прича или
пјесма. Зар се не би могло рећи да ме нађе досуђена тема и потисне ону коју сам
ја хтио да пером (лаптопом) 'зауздам'“.[4]
Бројне су његове
песничке збирке (романи, приповетке, дечја књижевност...) са моћним тематским,
свеобухватним, спектром у којима се говори, кроз лични доживљај и промишљање о
човековом земљаском усуду. Многе песме су реакције на актуелна дешавања код нас,
и у свету, што указују на песников ангажаман и умеће да све(т) преточи у песму.
Као што је у грчкој митологији краљ Мида добио дар да се све што доткане
претвори у злато тако и овај песник све претвара
у песму. У роман. У причу.
О чему ће бити речи
у овом тексту који настаје ходећ Улицом
Ранка Павловића, како је
насловљен рукопис Стојана Богдановића. Преточио је Стојан пријатељство, људско,
песничко и читалачко у књигу. Срели су се када
је за то дошло време, за сусрет су их припремиле објављене књиге које су
личном познаству претходиле. Као и песме које су један другом упућивали,
размењивали, а оне се тако умножавале. Кроз отпеве. Припеве. Допеве. Као када
се ватра разгорева тако су се и стихови разасјавали и указивали на моћ песничке
речи. У којој је „збијена истина света“ и Живота.
Стојан
Богдановић, осим што је песник есејиста је највишег реда, афористичар (Обзнане), прозаиста, читалац и тумач
који зна да се песник о коме пише крије међу
стиховима. Изградио је свој систем вредновања у којем су присутни сви жанрови којима се
бави. Отуда његови текстови зраче
пуноћом и разгранатом садржајношћу. „Читати се може на много начина, и зато човек треба
да има много памети да би могао добро да чита“.[5] Стојан има
памети да добро чита и да о томе пише без „уштогљених критичарских
сагледавања“[6].
Пише:... а када мисао обргли емоцију, онда је реч о правој
песми. У овом стиху сажета су многа сазнања која
доприносе вишезначности... и асоцијативности која призива изреку овог песника –
филозофа: Мисао је мајка Божја. Кроз
њу се може тумачити поетика овог песника филозофа.
Стиче се утисак да Богдановић пише с лакоћом. Али
та лакоћа има својство једноставности до које се тешко стиже. Само изузетнима
је дано да се искажу јасно и пријемчиво. Да се стигне на врх, забораве све препреке
и тешкоће. „Ништа није тако
сложено као једноставност“, биће једна од кључних мисли његове филозофије.
Прожима његове речи и хуморна боја саркастичног соја, огрне је рухом
свакодневног, тако да заведе читаоца и
наведе га да помисао како је то лако. Одговориће: Будале
мисле да је то лако /а види шта је Стојан написао.
***
Својствен,
неконвенционалан, субверзиван... ’Poete de la dérision’ – ’Песник
подсмеха[7]’,” Maverick[8], дивљи човек, како рече Зоран Ћирић на промоцији збирке песама „Зид.“
Пише и чита - тумачи књиге на
свој начин. Откривалачки, утискује се у
књигу,... Тако да прочитана књига више није иста. Отуда су његови прикази и
есеји својеврсна допуна књиге по
његовом осећању и поимању. Потврда да дело не завршава писац већ читалац. Премда
се нерадо позива на друге, чини се да Рилкеово мишљење подржава Стојанов став
према критици. Јер „Уметничка дела бескраjно су усамљена, и понајмање се могу досегнути критиком.
Само љубав може да их докучи и држи, само она може да буде праведна према њима.
– Дајте сваки пут себи и свом осећању за право, насупрот сваком таквом
расправљању, приказу или предговору…“[9]
Богдановић тако и пише, према свом осећању за право води дијалог са
писцем „као да су за столом у његовој омиљеној кафани.“[10]
Он има свој пут, своју мустру и пише сигурном руком зналца. Зато Богдановић
није досадан есејиста. Пише есеје који су читљиви, у којима књига дише, из
којих се писац чује. Реч је о пунокрвним
текстовима који привалаче читаоца.
***
На
улазу у књигу Улицом Ранка Павловића стоји
песма „Сусрет“ која легитимише Павловића као богом даног песника. Песника кога
„налазе песме“, чији је он релеј, записивач
космичке поруке. Песма казује о догађају – сусрету - у цркви Светог Ахилија
у Ариљу. Песника је мотивисала Стојанова
песма у којој је описан његова посета цркви Светог Ахилија, а објављена на
фејсбуку. У песми се
„срећу“ два песника... Све ће се под кровом ове песме наћи: Песници и места.
Париз, Ариље, Понтоаз, Трешњевица, Велико Боњинце, родна места која постају
песничка грађа и тема у коју се сплиће и историјски дискурс. Призива га црква Светог Ахилија посвећена
епископу Ахилију из Ларисе што ће кроз асоцијативне
призиве повезати времена под чијим сводом ће се дешавати „прича“ ове поезије. Ранко,
Вијон, Стојан су „лирски јунаци“ стихова чије су речи симболи, метафоре, теме.
Речи - песме. Кроз које се артикулише поетика доживљаја и песниковог умећа да све
повеже, упесми и усагласи са личним доживљајем на месту рађања песме. Да одјекује над горама и водама под сводом небеским,
увек. Да зрачи, и све надилази...
Јер:
Песник
је песник / Не мења ћуд / Ни када бомбе падају / Ни када озелени Нишкобањац дуд
// Спрема свилене нити / Којима се повезују / Сродне душе / Подно смреке Мирослава
Тодоровића / Или у сенци Хиландарског штапа / покрај Егејског мора / Које
професор поезије / Ранко Павловић / Лагано пресипа у Врбас / Како би и понад
Бања Луке / Летеле златне рибице / Које је песник Творац ослободио / Мреже
свилених нити небеске харфе / И удахнуо им лахор / Који мрси будућност. (Нишкобањац,
За Миркана и Ранка).
Миркан и ја са Нишкобањцем
Све је у овој песми у
којој се сплиће стварно и имагинарно, дахом песничким сабрано, луцидно и
непредвидиво, асоцијативно и концизно, бритко и препознатљиво. По месту где се
песма догађала: у порти, и у храму Светог Ахилија, у коју је песник Богдановић дозвао
песнике и места да их заодене у рухо поезије. Уверљиво, животно, лирски
васколико. Својеврсно „песничко надметање“ под окриљем исте теме. Вијон. Париз.
Цар Константин. Дуд којег Стојан види и доживљава, као људско биће у песми је Нишкобањац. Симбол је и метафора кроз
коју се изражава и цивилизацијска вертикала са мноштвом исказа и реминисценција
у којима се препознаје драма живота и времена.
А
кад човек боље размисли
Од
живота боље поезије нема.
И
творцу и Нишкобањцу то било је
Јасно
и пре него је песник
Почео
да се бави лепотом.
Песник Ранко Павловић није
ходочастио у ове крајеве у које се уписао
песмама што казују о његовом доживљају тема и мотива, (ариљским и трешњевичким)
виђеним на фотографијама које је преточио у песму, или призваним стиховима што
су га подстакли за своју песму о песми коју допуњује и ствара нову песму. Циклус
песама: Орах (Мирослава Тодоровића) Старац (Читајући
пјесму Опроштајно Мирослава Тодоровића), Ватра (Пред снимком пјесника Мирослава Тодоровића ) Дуд који
памти (Инспирисано фотосима М. Т.), Лампа
у прозору, Трешње из Трешњевице, Рађање сунца над Трешњевицом (Читајући пјесму „Зора понад Трешњевице“ Мирослава
Тодоровића) као и
песма Космичка врећа са доПевом
песника Ранка Павловића сугеришу на повезаност ова два песника када је песничка
тема у питању. Она упућује на свеопшту повезаност, на једност свега на чијем почетку је Реч. Ранко се преко песама
обрео у Трешњевици и цркви Светог Ахилија, места које је Стојан походио и
доживљено у песми удомљавао.
Бранко Миљковић је пре Стојана и Ранка боравио на месту рађања песме „Сусрет“. Написао
је песму „Ариљски анђео“ чији се стихови „Ко тебе није видео тај
не зна. Себе, ко тебе не виде тај неће. Никуда
стићи, јер бескрајан је пут...“ имају места у овом
тексту. Казују: Бескрајан је пут који
води кроз дела ових песника Улицом Ранка
Павловића,... чије песме и текстове о њој треба пажљиво читати -
промишљати, јер „Све је у самој песми, али тако да није самим песником
постављено. Ништа међутим, у њој неће наћи онај ко не уме да зарони...“[11] Ни онај
који не прође Улицом Ранка Павловића...Миљковић
је написао песму „Ариљски анђео“, Богдановић је приликом посете цркви доживео
просветљење и записао песму Сусрет са Плавим анђелом:
Улазим у цркву Св. Ахилија,
Халапљиво гутам тишину,
Очекујем сусрет са
Плавим анђелом,
Ништа се овде не дешава онлајн,
Спазих га како силази са зида,
Лебди, ту пред мојим очима
Почињемо разговор
уживо...
Ранков Сусрет
казује о сусрету Стојана Богдановића
и Вијона[12] у
цркви Св. Ахилија. Песник луцидно
повезује места, записује песму са фактографском
грађом која зрачи мисаоним апстракцијама у сагласности са тематским оквиром
песме. У коме ће се песници и Светац (Осмјехивао
им се Светац, / дотичући обод ореола) наћи на сцени, у цркви. Сугестивно
ослоњени на чињенице стихови ове песме ће кроз песника Вијона показати да
поезија више призива него именује. У њој као да је и ехо „Великог завештања“,
дочим метафизички (ис)пламсаји, доприносе пуноћи и слојевитости песме. С нитима
стварног, знаног, песнички чутог, и умећа да се доживљају – теми обезбеди
универзално значење.
Зазвонише
црквена звона.
Загрљене
песнике
јека
однесе
у
Океан Поезије.
***
Бранко Миљковић и Стојан
Богдановић су рођени у истом крају, у Заплању.
Све је повезано, и судбином
дано. Ништа није случајно.
Црква Свети Ахилије, (11. септ. 2020). Родно
место песме „Сусрет“ (Стојан Богдановић, Ранко Павловић)
Миркан, Биља, Стојан код Све. Ахилија
2.
Стојан Богдановић је ходочастио
у Трешњевицу 9. 10. 11. септембра, 2020. године. Стигао је са својом Биљаном,
одсео подно брда Остреш, у етно домаћинству „Митровић“. Десетог септембра. смо
посетили манастир Клисура, посвећен
Светим Архангелима Михаилу и Гаврилу, попели се
на Градину до манастира посвећеног Св.
Илији, били у манстиру на Ливадама, у Трешњевици посвећеном Светим Николају Охридском и Жичком.
На
дан Усекованија главе Светог Јована Крститеља били
смо у манастиру посвећеном Светом Ахилију, родном месту песме Сусрет која стоји на улазу у Улицу Ранка Павловића. Тог дана смо били у цркви св. архиђакона и првомученика Стефана у селу Грдовићи. Ишли и били као да нас је водила
рука невидљивог у свему присутног.
Приликом посете манастиру
Клисури испричао сам Стојану причу о којој се деценијама ћутало. Причу о
страдању искушенице Ђенадије Ђорђевић. Која казује како су „Након
слома Совјетске Ужичке Републике у позну јесен 1941. године, припадници
локалних партизанских јединица, предвођени потоњим „народним
херојима” Милинком Кушићем и Милосавом-Мићом Матовићем, упали у манастир
Светих Архангела Михаила и Гаврила, а затим су, након пљачке комплетне
манастирске имовине, претукли и силовали искушеницу Ђенадију Ђорђевић. Овај
безбожнички пир завршен је клањем несрећне искушенице, које је извршио још
један потоњи ”народни херој”, Виктор Зевник из
Словеније. Зевниково име и данас носи једна од најдужих улица у Ариљу, док
имена остале двојице носе и улице и школе у овом крају...“
Стојан је написао песму „Манастир Клисура“
датирану 12. 09. 2020. o том
злоделу. Поред камените стазе којом смо походили манастир Градина подигнут је споменик
Ђендији који је освећен 17. маја 2025. Да ли је Стојанова песма пробудила
нечију савест? Да ли се подизање споменика догодило случајно? У свету свеопште повезаности
земаљског и небеског све
је повезано... Ништа није случајно.
Стојан је о свом ходчашћу
написао књигу песама које су се саме насловиле: „Песме из Трешњевице“[13].
Као да су га ови предели и
светиње чекали да их песмом обасја да се у њих утисне. У њима да остане.
Потврдило се да су те песме њему суђење, да су га дочекале. Допунио је песнички
опус, исказао снагу талента и моћ да песнички и филозофски речју ослика пределе
и време – оно прошло у данашњем и данашње
у прошлом. Да личном доживљају обезбеди универзалну ноту. О томе сам
написао текст - приказ[14] ( Пелен и мелем). Био сам присутан ономе
што нисам могао да видим. Како се у песниковом уму виђено, чуто,
знано у генима записано претвара
у песму. У збирку у чијим сам темама
био и живео, али које су њега изабрале, да их духом песничким у песму претвори, да себе у њу утка. Света тајна песме је у њој самој и не
може се објашњавати. Мислим да је у песничкој речи и Дух Свети[15]. После
одласка Стојановог често ми се причини да га видим у пејзажима Трешњевице, о
којима је писао стихове... Можда је у овом ходочашћу један од могућих одговора
који се тиче настанка – рађању песме. Који казује да свака песма има свог
суђеног песника, која је, по Ранку Павловићу, давно настала.
Стојан и Мирослав, пред вратима црквице посвећене Светом Илији – Градина (10. 09. 2020).
3.
25. окт. 2023. већ трећи дан сам
у Радону у соби 512. Мој цимер је невољник са Косова
М. Упознали смо се, и препустили личним
бригама. Прозборимо колико да се упознамо, и да један другоме не сметамо. По
обичају будим се рано, пре изласка сунца, прилазим прозору и као из кавеза,
гледам у пејзаж: обронке Сврљишких планина који сежу до Нишке котлине и Сићевачке
клисуре. Измаглица понад котлине, силуета планинског пејзажа која се изоштрава.
Отвара се књига новог дана, слика - песма коју гледам. По којој погледом
прелазим. На ФБ постављам фотос пејзажа.
Jutro
mog
vidika. Kroz ok/n/o prozora sobe Inst. za kard. N.
Banja. Kao soko tica u kavezu. Песник Lj. Dj.
u
telefonskom razgovoru mudruje: Zdravlje
nije
sve, ali SVE je bez zdravlja NISTA. I
zato...
У коментару испод фотоса:
Жељка Гавриловић - Zato piši i odmakni te zlokobne misli od sebe. Ne pridružuj brigu nevolji. Nisi samo tu, ima te gde god si nogom kročio, reč izrekao. Šaljem ti društvo, фото
голубице на прозору. Погледам: На симсу голуб и
голубица. Свиће. Рађа се песма.
***
Dobro jutro iz sobe 512
Inst. za kardiologiju. Sivo
napolju još sivlje unutra... a sat kuca
sve kucanje je sata...
Dobro jutro! Pokušajte da gledate unutra, potražite
lepše slike.
Читам Маркесов
роман „Сто године самоће“ до времена за доручак. Који ме посебно онеспокојава.
Пуна је сала пацијената пре отварања испред ресторана. Мало ко говори.
Забринути погледи, суморна лица. Срећом не видим себе, а видим се у овим
старцима. Мало је старица, значи мушке је живот више сломио. Самлео. Живот је
остао иза, на лицима суморним суморна боја сете.
Сваки је од ових
овде које видим прича, роман који неће нико написати.
На столовима су лимене плочице са бројевима соба
тако да свако зна своје место. Храна болничка, једе се ћутке, нема ни жеље ни времена
за причу. Какву причу? Журно се враћа у собу. Терапија и чекање на визиту.
Настављам да читам, лакше ми је да се са Маркесовим ликовима „дружим“, неко да
ишчекујем. Доктор Бојан и сетра улазе с осмехом који храбри. Дишите, дишите
дубоко... добро је, још није срце за бацање... И тако данима, месецима годинама,
неко у овој соби чека, стрепи. Као на некој бесконачној траци смењују се ликови.
Помишљам о запису, песми о болничкој соби. На уму ми Раичковићеви „Записи о
црном Владимиру“, Ранкове песме из болнице. Болничка соба.
(Мисао што се у клупко сплела, само када би се
болест разболела.)
И Судбина да јој станари буду болни, и људи на
заласку живота. Размишљам: О онима који су пре мене овде боловали, и онима који
ће после доћи. Да ли је неко писао о томе? Да ли је неко написао ово што ја
пишем? Сестра се осмехује, лекар поздравља и одлази. На уму ми стихови песме
„Коме још требају лепе приче“ Јована Христића.
Осмехнуте приче
још могу да причају само лекари
Кад
кажу болеснику да је смрт далеко, далеко,
А
она чека у ходнику.
Затворим књигу и изађем на ходник. Тишина
болничка. Видим испред собе „Дежурна сестра“ седе два старца. Чекају. Испред: „Интензивна
нега“ колица. „Забрањен
улаз“. Полако низ степенице сиђем, одем до аута да узмем
светогорски штап. Јесен је, сунчано, лишће опада, злати се на трави. Каква
лепота растајања од живота. Крошње се огољавају, вршне гране се црне без лишћа.
Ветар стреса лишће које лелујаво пада на земљу. Стазама иду старци, понека
старица. Лагано, стигли докле су могли. На клупи док седе и гледају како опада
лишће размишљају о животу.
Мене
радује сусрет са Стојаном. Донео је рукопис Улицом Ранка Павловића одштампан на артији. У кафићу о томе
разговарамо и темама које се кроз разговор јаве. С нама је и Ранко о чијим је делима
у овом рукопису писао и у њих себе уписао. Излазимо из кафића и ходимо ка белом
дуду, старини од више стотину љета. Нишкобањцу, како га је Стојан
назвао. Годинама сам приликом сваког доласка овде, у Нишку Бању, ишао до овог временом
избразданог стабла, живе скулптуре. О чему сам написао песму. Песма је призвала
Ранка и Стојана да по фотографији и песми напишу своје песме.
Пријатано јесење подне,
тишина бањског парка, ретки пролазници... на клупама видим: седе невољници из
Радона, моји сапатници... Стајемо поред стабла дуда (Нишкобањац ), фотографише
нас млађана пролазница... Овде су се догодиле
наше песме. Моја, Стојанова,
Ранкова...Стојан поставља фотографију на ФБ.
Стојан,
Мирослав, Нишкобањац, 25. окт. 2025.
Ранко у Бањалуци коментарише: Три громаде - старовјеки дуд и два писца!
Испраћам Стојана, враћам светогорски штап у кола.
После ручка и десетину прочитаних страна Маркесове књиге излазим у парк. Одлазим
ритуално до белог дуда (Нишкобањца) ходећ по стазама гледам како лишће са
дрвећа нечујно опада. Слутим песму са именом „Јесења тишина у парку болнице.“
Сутон, све ређи пролазници, само ја још седим на клупи посматрам како се мрак гусне
како су и људи сенке што мину стазама и утапају се у таму...
Рађа се песма.
26.
окт. 2025.
***
Света тајна поезије је
чин који је обредни, песник је њен свештеник. (Љубиша Ђидић)
***
Улицом
Ранка Павловића, рече гласно доктор Б. И. сутрадан приликом визите. Рукопис
стоји на лаптопу. Пишете. Не. Читам. Читање помаже, каже. Обећавам књигу. Сада
ми је, чини ми се лакше. И Ранко је овде у овој соби. И на клупи, у парку. Прелиставам.
Листак паде на страницу са песмом. Допуни је и клизну на стазу. Све више лишћа је
на земљи, голе гране као црне линије у ваздуху видим као цртеж. Као што лишће
опада са грана, тако и људи одлазе из живота. Неко рече да не треба бринути о
томе јер до сада нико жив није отишао из
живота... Од таквих мисли спасава ме рукопис Улицом Ранка Павловића. И шетња до белог дуда који Стојан крсти
именом Нишкобањац.
Седим на клупи, поново прелиставам рукопис.
Призива ми време када је Стојан ходочастио у Трешњевицу, бројне Ранкове књиге које
сам прочитао, фотосе који су овог песника савременика и класика мотивисали да
их преточи у песме. Чиме ће допунити Океан
поезије. Читам: Песници. Живот. Време. И реч песничка у коју се све слива. Присуствујем
својеврсном песничком надметању
између два књижевна горостаса. .Миљеника муза, записивача космичких порука
Ранка и Стојана песника - филозофа. Својевремено је написао „поезија је густа
чорба“[16].
Шта је онда текст о књизи поезије? Тајна његове мустре (od nemačkog Muster) је да у текст
утка сва сазнања, животна и стваралачка искуства, поезију и филозофију да је
дискретно прошара трункама[17].
Којe допуњују и згушњавају тему
о којој пише. Пише о феномену појма страх, о
страшном суду чиме сугерише свеколику повезаност која инспирише ствараоце да
је пишући тумаче. Стојан се позива на Гогоља и његову мисао да се до једноставности треба уздићи. Уздигао
се понад и на белини комбинује есејистичку чорбу
о којој је Павловићева поезија, проза, преписка, његове дневничке белешке, кроз
које се попут нити провлачи његова филозофија. У којој је дискурс субверзивног
што га чини особеним. О томе како треба читати Стојан пише:
„Сваки текст се мора читати критички. То не значи да не
верујете аутору текста. Напротив, критички читатате зато што верујете да је
аутор нешто озбиљно написао, али задржавате право да тумачите написани текст...
И када читате књижевно
дело ви тражите оно између, оно иза, оно што узбуђује. Букванима ништа не значи
читање.
И научни текст се мора
читати критички. Да није било таквог читања. Човечанство би тапкало у месту.
Текстови из тзв. друштвених наука су само критички осврти на претходне
текстове, претходних аутора.“
(1.12.22)
Читам
- идем Улицом Ранка Павловића по трећи пут. Као да улазим у тамни
вилајет, у лавиринт – библиотеку. У тексту Књига
Борхес пише: „Једнога дана упитали су Бернарда Шоа да ли верује да је Свети Дух
написао Библију. Он је одговорио:
Сваку књигу коју вреди поново прочитати написао је Дух“. Књигу о којој је овде
слово треба поново прочитати. Треба ићи „Улицом Ранка Павловића“.
4.
Фасцинира како су се песници
Ранко Павловић и Стојан Богдановић снашли у виртуелном простору званом Фејсбук.
Као да их је тај простор чекао да га поезијом, преписком и другим сочињенијима
допуне. Песничка имагинација се обрела у виртуелној сфери, препознала и
оваплотила кроз њихове речи, постала видљива. „Варљиве висине“ и илузије виђене
кроз око речи ишчитава се као суочавање са суровим истинама овог света, и
поезијом као уточиштем. Богато Садржајно.
Као „Страшни суд[18]“ што са
асоцијацијама призива (и отвара) странице прошлих времена. Стојан Богдановић их
види кроз призму своје песничке филозофије, и на тај начин допуњује дело о којем пише. Реч је о стваралачком читању, тумачењу,
о „дописивању“ аутора. О чему пише: Пријатељство међу песницима је посебно
категорија. Оно се меша и у уметност. Тако, песници допевавају једни друге. Или
на песму одговарају песмом. Као што сам и ја учинио.
Допевавао је, и дописивао
Богдановић Павловићеве песме и прозу, и на тај начин их обогаћивао. Када
читам Богдановићеве текстове о некој књизи у њима је и Глас који позива да се
књига поново прочита.
И ова књига позива да се пође Улицом Ранка Павловића у којој народ
речи жубори о стварању, о пријатељству, о магији поезије и приче која живот чини
бољим. Која је склониште и уточиште какво само светост књиге може да пружи. О чему се може писати али која се
не може до краја докучити. Ма колико звучало као опште место ова књига је
драгоцен прилог за српску књижевност, важна за аутора и писца о коме је реч, битна
за ходаче улицом Ранка Павловића.
Улица у коју се стиже неким другим путем...
Трешњевица – Ниш
Велико
Боњинце – Горња Шњеготина,
О јесени
2025.
[1] Поводом смрти супруге
Славице из песникове душе је изасјала поема: „Пјесма коју никада нисам написао“(2024).
Потврдила да се све претвара у светлост.
[2] Мојсијева 2:7 Библија ...
[3] У: Мирослав Тодоровић: пОгледи из Трешњевице, НКЦ, 2020.
[4] Ранко Павловићу - Разговор са Мирославом Тодоровићем Преображењска светлост Ранка Павловића, Мајдан, I/II-2025. Костолац, јануар2025. – јул 2025.
[5] Гистав Флобер,1812 -1880.
[6] Ранко Павловић
[7] Борис Лазић:
[8] Маверик се често повезује са индивидуализмом, оригиналношћу и слободним духом. У модерном времену, име се користи да означи некога ко размишља својом главом и одбија да се повинује очекивањима.
[9] Р. М. Рилке, Писма младом песнику, Градац, Београд, 2012.
[10] Ранко
Павловић
[11] Миљковић : Херметичка песма
[12] Франсоа Вијон (фр. François Villon; рођен 1431. или 1432 - нестао 1463) био је први модерни француски песник. На ову песму Ранка је поред осталог подстакло моје адресовање места рођења: Ариље код Трешњевице. Кажу да је Вијон говорио како је: Из Париза крај Понтоаза... Песма се јавила Ранку када су се мотиви повезали, илузија време избрисало, а песник песницима омугућио Сусрет у цркви св. Ахилије...
[13] Објављене у књизи „Магла“,
Наис принт, Ниш, 2021. као Седма књига.
[14] Политика, Културни додатак, 24 јул 2021.
[15] „Дух дише где хоће, и глас његов
чујеш, а не знаш откуда долази и куда иде: тако је сваки који је рођен од
Духа.“ (Јн. 3, 8).
[16] Човек песма, 2007. Учитељски факултет Врање
[17] Трунке, књига мисли С.Б.
[18] Страшни суд у есхатолошким
религијама представља веровање у последњи и коначни суд који
ће на крају историје бити изведен
над људима...
Нема коментара:
Постави коментар