 |
| Цртеж Катарине Баћевић |
НЕЋУ ДА ЧАЧКАМ
Рођаци и пријатељи гађају ме у
главу. Ко би други? Можда је на другом месту другачије. Можда неке људе рођаци
и пријатељи само мазе. Чувају их од стресова. Можда, али све мислим да они
неће, неки не смеју, а неки не умеју, да кажу поштено шта им се дешава. Из
простог разлога што се рођаци не налазе на улици, осим ако их извшитељи не
избаце из сопствених кућа и станова које су поштено зарадили. Комунисти су то
радили једноставније, без извршитеља, једноставно уселе се у туђу кућу и то „у
име народа“. Сматрало се, у оно време, да је власник добро прошао ако га нису
убили. Ја мислим да су наши комунисти били најгори, а за оне тамо, знају они
тамо.
У последње време у вези са рођацима
акутан је проблем наталитета. Ретко се рађају. Да ли су метиљави, или су педери,
свеједно је, све их је мање. Апсурд је да педерска влада говори о проблему
наталитета. Педери се брину само о педерима и о парама. Али, да не буде забуне,
деца се не праве у гузици! А, тек, пријатељи, немојте мислити да су они у бољој
ситуацији од рођака. Јок. То је још тежи проблем. Јер рођак мисли да си му
дужан братску љубав. А пријатељство је виши ниво. То се мора заливати.
Пријатељство није Рамонда сербика, па да се поврати на једну кап, на једну
сузу.
Није довољно само да се праве куће
и путеви. Важнији су путеви свести. То је тежек посао и не завршава се док је
племена. А ни после. Она племена која не граде те путеве сама себе сахране. Ако
баш нешто и не умеју помогну им комшије. Тако је било досад. Нико не верује да
ће се то скоро променити, а највећи део света нема намеру то никада да мења.
Комшије будно прате ситуацију.
Да се вратимо на оно гађање у
главу. Ево, јуче ме зове један рођак
телефоном, и право у мозак. Дакле, у главу. Још увек ми је мозак у глави, иако
не знам где ми је глава. Дабоме, није ме гађао телефоном. Био је далеко. Него,
обавештава ме да је мој пријатељ на умору. Сад сам сав ошамућен. А да ли је
њему бар мало лакнуло када је са мном разменио тих неколико реченица. Не знам.
Сумњам. Али, нећу да чачкам. Чини ми се да и без тога могу да схватим чему
служе рођаци и пријатељи. Знам, забринути сте за комшику, а она је нешто сасвим
друго. Да не ширимо причу, сви знају да ти је комшија род рођени. Жене иду код
шнајдерке из истих разлога као и код фризерке, да би оговарале комшику. Али,
само оне које нису на Фејсбуку! Данас ме, мајку му, још нико није звао!
13.8.19.
Нема коментара:
Постави коментар