Раиса МЕЛЬНИКОВА
ОДНО ПИСЬМО
Я удалялся от тебя всё дальше
В теплушке тесной в холоде, тоске,
И становился с каждым часом старше
При каждом новом боевом броске.
Пишу тебе в окопе, на рассвете.
Я помню, как любила ты цветы.
Когда вернусь, я соберу букеты
И подарю, чтоб улыбалась ты.
Ты для меня, как Родина, родная,
И не страшны мне трудности войны.
Мы победим, я твёрдо это знаю!
Другой на свете нет у нас страны!
Прорвусь я сквозь огонь и гаубиц раскаты,
Ползком пролезу, выдержу я бой.
Не устрашат меня ни пули, ни снаряды.
Живи и верь, что я вернусь домой.
Пройдут года. Хлеба заколосятся.
Исчезнут признаки ужаснейшей войны,
Счастливые посёлки возродятся,
Но о войне расскажем внукам мы.
Раиса МЕЛНИКОВА
ЈЕДНО ПИСМО
Одмакао сам се даље од тебе
Скучен хладноћом, чежњом,
И остари сваких сат времена
Са сваком новом борбеном ролом.
Пишем вам у рову у зору.
Сећам се како сте волели цвеће.
Кад се вратим, скупит ћу букете
И дај да се насмејеш.
Ти си за мене као домовина,
драга
А ратне потешкоће нису ми
страшне.
Победићемо, то сигурно знам!
Нема друге земље на свету!
Пробијат ћу се кроз ватру и
тутњаву хаубица
Провући ћу се, могу поднети борбу.
Ни меци гранате ме не застрашују.
Ни меци гранате ме не застрашују.
Живите и верујте да ћу се
вратити кући.
Године ће проћи. Хлеб се
преврће.
Знаци страшног рата ће нестати
Срећна села ће се препородити
Али рећи ћемо нашим унуцима о
рату.
С руског на српски превео С. Богдановић
Нема коментара:
Постави коментар