Стојан Богдановић, песник и приповедач, филозоф и афористичар, али уједно и доктор наука и универзитетски професор, декан, аутор уџбеника и светски цењених радова из математике (више од 170 на нашем и енглеском језику) до сада је објавио око 20 књига: збирки поезије (од 1977. године), афоризама и кратких прича. Такав спој математике и књижевности догодио се и код наших савременика Ранка Рисојевића, Владимира Тасића и других, наших и страних писаца.
Књига есеја „Грозница“ у издању „Нишког културног центра“ (2021) заиста је књига која ће вас бацити у грозницу саглашавања и негирања, уз многа лична преиспитивања на пуних 434 странице. После уводног текста истоименог као наслов књиге следи једанаест поглавља од тражења себе, есеја о сумњи, соли, стола и столице и сличних тема, преко актуелних питања болести рака и интернетских блог – појава, до Хамлета, Његоша, Миљковића и Бећковића, Ћирића и Чехова, Гомбровићевог става о песништву, Василевског и делима неколико сликара, до најинтересантнијих: с-мисао, постојање, виртуелност и појам времена који се помиње и у другим деловима књиге, као нека врста лајтмотива појаве кроз коју сви пролазимо а већ двадесет векова нико не зна шта је то – самостална супстанца или тек један елемент простора?
Знамо ли шта је то есеј? Класична теорија види есеј као текст у коме аутор излаже своја размишљања о било ком предмету, не тражећи коначну истину. Сазнања до којих есејиста долази су субјективна. Вирџинија Вулф есеј повезује са забавном или рекреативном литературом која се чита у возу, током вожње на посао и са посла – оно што је данас преузела колумна у штампи. Филозофи Ђерђ Лукач и Теодор Адорно мисле да је повлашћени предмет есеја нешто што је претходно већ обликовано културом, и да зато есеј увек поседује критичку димензију и упућује изазов систематском мишљењу и његовом обухватању целине.
Богдановић сматра да есеј “мора да садржи лични став, а пожељно је пренети и своје снажне емоције” (стр. 125), што поткрепљује позивом на Владана Десницу и дефинише да есеј као уметничко дело “мора да садржи песничку жичку” (стр. 292) да би на страни 396, у тексту оспоравања Гомбровићевог есеја “Против песништва” одредио да би есеј “морао бити озбиљан текст са завидном луцидношћу”. Оно што дозвољава себи: лични став, подсмех и иронију до гротеске, то оспорава Гомбровичу у наведеном есеју.
И аутор овог текста сматра да је Гомбович претерао али треба имати у виду да он разматра да ли се песништво претворило у обред јер већина не разуме поезију. Гомбровић пише: “наше дивљење је указивање много веће части неразумљивом и неприхватљивом него знак стварног разумевања. Песник је свештеник који декламује стих, допуњује обред; и ми допуњујемо обред, клечећи пред поезијом”. Тачније би било рећи да поезију свако разуме на свој начин, пратећи своје емоције и да кроз поезију обредно слави своје емоције и себе, поистовећујући се са оним што најчешће није - са самим песником. Биохемичари би одговорили да су емоције прецењене јер су оне реакција на спој различитих хемијских елемената у нама. И сви би били у праву јер посматрају свет, уметност, поезију из свог личног угла. “Свак прича своју причу по својој унутарњој потреби, по мери својих наслеђених или стечених склоности и схватања и снази својих изражајних могућности; свак сноси моралну одговорност за оно што прича, и сваког треба пустити да слободно прича.” (Иво Андрић на додели Нобела).
Богдановићеви есеји имају све одлике његове прозе: говорни урбани језик, лежерано хуморан, сатиричан и елегантно нехајан у односу према догађајима, свету и проблемима. Без епске распричаности, чешће недоречен, јер се много шта подразумева, са стереотипима који овде не сметају јер дају ауру аутентичности.
Појаве и догађаји виђени су са дистанце која отвара просторе за хумор, иронију и сатирична поређења, понекад уздигнута до гротеске. Многе његове реченице имају двоструко значење и могу да буду и посебни афоризми.
Да би постигао тај хуморни ефекат, скривени смисао или провокацију читаоца он образложене реченице своди на скраћени текст који му је потребан да омађија читаоца. Већина његових есеја су хуморни, али што је тема озбиљнија – у приказима наведених писаца и о текстовима са темом с-мисао, постојање, виртуелност и појам времена – подсмешљивост и иронија се губе, али не и пламсаји духовитости.
Први део „Грознице“ је пример „живота у култури подсмеха”. Ту влада слављење поезије и емоција, најчешће у хуморном и провокативном тону. Исмевање, подругивање или код нас жаргонски названо „зезање“ – није ново. Када није малициозно и не повређује друге оно је лака игра и згодан начин за оснаживање односа међу људима.
Глава девета ове збирке есеја посвећена је мисли, са великим М. Кроз тумачење Берђајева, Паскала, Керкегора и појма времена Богдановић подиже есејистички споменик Мисли и луцидно разматра појам Времена. „Верујем да је све мисао – пише он. Мисао објављује човека. Мисао је мера времена“. Та велика Мисао људска је у центру око кога се окреће време. Али да ли се време савија заједно са простором, да ли гравитација савија простор и време? То су питања на којима се сукобљава савремена физика са бесконачношћу простора око планете и на која, вероватно, још дуго неће имати доказане одговоре. До тада ћемо живету у овоме „сада“ које је само тренутак, а све што знамо о свету и видимо изнад нас је прошлост у којој живимо.
Време руши и ствара, пише Богдановић „Човек би требало да прати своју мисао, само у њој смо слободни... Мисао је једини спасилац... а објављивањем мисли објављује се човек“.
Тако се, по двадесет и неки пут, објавио и доктор математичких наука Стојан Богдановић, уједно и песник и приповедач, филозоф и афористичар - обимном збирком есеја за чије потпуније сагледавање треба направити регистар тема као за научни рад. Од хумора и ироније пуних двосмислица преко квалитетних есеја о писцима до људске мисли и времена који све стварају али и руше. Књига која провоцира читаоца па, ако сте жељни полемике, ево вам прилике – ту је мало сазвежђе тема о којима се можете спорити са ставовима аутора.
Нема коментара:
Постави коментар