УЛИЦОМ РАНКА ПАВЛОВИЋА
Упознавање
Тешко је писати о стваралаштву великог српског књижевника Ранка Павловића. Много има а остатак овог мог једног јединог живота је прилично кратак. И одмах да признам, хвата ме страх од величине и од висине. Њега није страх, јер не зна о чему ћу писати, а ни он ни ја не знамо шта ћу све написати. Од тога ме је још више страх.
Књижевника Ранка Павловића упознао сам пре десет година на додели награда Удружења књижевника Србије. Седели смо у првом реду. Он је добио највеће признање УКС, Повељу за животно дело. Сад видим да би му требало дати још двe-три јер се он од тада удвојио, утројио... А постао је и прави мудрац. Његове последње књиге поезије могу се сврстати и у мудре књиге. Као да су му се песме умудриле. Није то неко празно филозофирање. Реч је о споју осећања и мисли, а када мисао обргли емоцију, онда је реч о правој песми. Да бих уверио читаоца у даљем тексту навешћу неке Павловићеве песме.
Ранко и ја смо на лицу места разменили књиге. После пар дана нашао сам песника, крије се међу стиховима. Од тада сам му стално за петама. Пратио сам сваку његову реч.
Замолио сам га за рецензију моје књиге „Зид“. Његове речи су биле одлучујуће за моје даље бављење поезијом. Апострофирао је мој стих, „Ко нађе себе, нашао је цео свет.“ Тај стих био је Архимедова тачка не само у мојој поезији већ и у есејистици којом сам се у последње време интензивно бавио. То сам књижевнику и јавно саопштио. Павловићев одговор брзо је уследио:
Велико ми признање припаде
Од највећег, или једног од највећих живих српских математичара (слабо се разумијем у ову племениту науку, само знам да су врсни математичари уједно филозофи и пјесници, па пажљиво употребљавам ријечи), од пјесника тананих осјећања протканих жестоким рефлексијама, од књижевног критичара с истанчаним осјећајем за истинске вриједности, проф. др Стојана Богдановића из Ниш(а), јуче добих велико признање у виду дијела реченице уз мој коментар на Фејсбуку „... Драги пријатељу, да ме ниси подстицао, 'Зид' би био последња моја књига.“
„Збирку пјесама „Зид“ објавио је 2015. године, а послије тога појавило се још десетак његових књига поезије, кратке прозе и есеја.
Радујем се
новим књигама пријатеља, често више него својима, и волим да их подстичем да
пишу и објављују. Више се не сјећам да ли сам рецензовао рукопис збирке „Зид“
или објавио приказ књиге, што уопште није важно; битније је да је тај текст
подстакао пјесника да настави богомдану мисију.
(Узгред, сјетих се још једног упућеног ми признања, заправо човјека који мисли да је критичар и антологичар, па користи сваку прилику, о било коме, о било чему, било гдје да пише, да сладострасно истиче како ја нисам никакав пјесник (Нико и Ништа, такорећи). Признање? Да! Какву му терапију омогућавам и колико ме то његово (назови) мишљење уздиже!).
Најмоћнија човекаова осећања
Ранко је једноставно добар човек. Ваљда отуда из те доброте извиру оне његове одличне и посве осећајне песме и приче. А натопљене су страхом. Зашто? На то питање не знам одговор, а ко зна да ли тај одговор и постоји. Он каже овако:
„Увјерио сам се да нису љубав и мржња, како говоре и пишу, најмоћнија човјекова осећања, већ да је то страх.“[1]
Ова реченица ме је баш уплашила. О страху су и други разглабали и наклапали, па ево и ја. Можда би боље било да сам се држао љубави. Вероватно се то сада не види, но ја се и сада држим љубави, а пишем о страху. Да није љубави не бих ни почињао овај текст.
Наравно да сам погледао неколико текства који су писани сличним поводима као овај којим би се дао пресек и оцена стваралаштва истакнутог ствараоца. И нисам нашао модел који би ме задовољио, а који би заслужио велики мој пријатељ књижевник Ранко Павловић. Нисам нашао ништа згодно што бих употребио да бих читаоцу дочарао величину књижевника. Зато сам морао да напишем свој текст. А да ли ће он бити одговарајући, е, о томе ће евентуални читаоци. А можда их и не буде. Ранко Павловић је врстан приповедач. Његове приповетке изазивају. Отуда је овај трактат о страху продужен, а може се још продужавати. Иначе јадне су припиветке које читаоца не дирну.
***
Све успешне доктрине су користиле страх као средство за уређивање односа.
Трудио сам се јутрос, али ми нешто не иде. Небо је кисело. Нисам могао
ништа паметно да смислим па сам преписивао из Библије: "Мудрост
отпочиње богобојазношћу. Баш су разборити сви који тако чине и слава им траје
за век века." (Псалм 111, 10). Кратко
би могло овако да се каже: "Почетак мудрости је страх.", ако је
акценат на мудрост. А, ако је акценат на страх, онда може и овако: "Страх
је почетак мудрости." Моји сељаци пак кажу: "Стра' лојзе
чува!", и то сматрају за мудрост.
***
Павловић наводи чега се човек све боји. „Неко се плаши змија, неко летења, неко висине, други дубине, трећи затвореног простора, ко зна чега се људи све не плаше!“[2] Није затворио списак нити некоме брани да наводи друге страхове. Ту ћу погодност ја искористити па ћу додати још гомилу страхова. И тај списак није коначан. Он се иновира. Змије су сада реткост. Могу се видети у Библији, у Рају и у зоолошким вртовима, али су тамо затворене, те док робијају не изазивају неки страх. Али постоје нови страхови.
Људи се плаше атомске бомбе, хидрогенске бомбе, секс бомбе, и ко зна
каквих бомби још. А у ствари плаше се нечега о чему немају појма. У крајњем,
плаше се свог незнања. Чак се плаше и Бога! Последњих дана су се ухватили за вештачку
интелигенцију. Ваздан су свету сметали паметни људи. A
сада и
паметне машине.
Страх од
затвора, страх
од пролива, страх
од уједа, страх
од боцке, страх
од злотвора, страх
од газде, страх
од оца, страх
од Американаца, страх
од Руса, страх
од жутих, страх
да ће се појавити она аветиња, страх од глади, страх
од полиције, страх
од суда, страх
од осуде, страх
од болести, страх од живота, страх од смрти…
Неки људи се заиста боје смрти. Као да је то нешто. А када их питате да вам објасне смрт они вам кажу, Па! Постоји и много песама о смрти. Ја јој се спремам. Оштрим се и ја да јој отпевам, па нек се носи!
Страх од смрти је генетски! Питање је још, да ли неке животиње имају страх од смрти. Зна се да имају страх од боли. Ја мислим да и њих уређује страх.
Страх од
комшилука, страх
од страха, страх
од пандемије страха, страх
од немоћи, страх
од мужа, страх
од немоћи мужа, страх
да им нешто не уђе, страх да их нешто не грабне, страх од миша, страх од мишка,
страх од дубине, страх од висине, страх од вакцине, страх од преваре, страх од
пса, страх да се нешто не увуче, страх од обесне жене, страх
од лудака, страх
од пијаних, страх од лопова, страх
од убица, страх
од мафијаша, страх
од будала.
Људи се одвајкада плаше будала. Никада не знаш када ће те будала шорнути. Гадно је када не знаш ко је будала. А гадно је и ако си ти будала, а они не знају. Море, гадно је и ако знају.
Да није страха па нашла би се нека белосветска будала да гурне земљу низбрдо. И то само зато што је округла. И још, те будалетине мисле да ће спасти своју кожу, сачувај Боже.
Највише се плашим себе. Не знам ни да ли сам жив.
Бежање од страха
У својој књизи Варљиве висине[3],
али не само у њој, Павловић пише и о страху, али не и о акрофобији. О страху
надничара, о тескоби, о томе како се сакрити „од цијелог свијета“. Ту нам
мајстор прописује лек: „напиши пјесму/ и завуци се крадом/ међу њене стихове“[4].
Скривање
Када осјетиш потребу
да се сакријеш
од цијелог свијета,
а не знаш гдје би,
напиши пјесму
и завуци се крадом
међу њене стихове.
Прогoнитељи те тамо
неће тражити,
а биће ти топло
у тјескоби којој припадаш.
***
Страх је гадна напаст. И када човек бежи од страха он га носи са собом. Страх ваздан мешетари по човековој глави. Не каже џаба наш народ, Кога уједе змија он се и гуштера плаши. Дакле, страх остаје да заводи ред. Да није страха свет би потпуно подивљао и поништио сва достигнућа човечанства. Једино страх од атомске бомбе спречава луде политичаре у својим монструозним намерама. Страх од оних америчких бомби које су бачене на Хирошиму и Нагасаки још није ишчилео. Одавде гледано, то је срећа, иначе ко зна шта би данашњи идиоти, (читај, политичари!) могли учинити. Страх, брајко, „гутамо као пилуле против главобоље“[5].
Страхови
Сви се ми хранимо сопственим страховима.
Када останемо без наде и вјере,
гутамо их као пилуле против главобоље.
Правимо од њих бодљикаве штитове,
тврђаве с непробојним зидинама,
врата окована челиком и ледом.
С њима дијелимо постељу, с њима се будимо,
од њих правимо невидљива одијела
у којима одлазимо на свечаности.
Када нас напусте наши страхови,
безглаво јуримо лавиринтима празнине,
сударамо се с изгубљеним илузијама,
сумануто газимо прерано рођене мисли,
кријемо се у дубоку таму успомена.
И грозничаво почнемо да тражимо сами себе.
Нисам још „разапет на крсту сумње“[6].
Можда је срећа да сваки човек носи свој крст. А ко нађе себе нашао је читав
Космос. А мене ако питате ја сам нашао песника Ранка Павловића.
Нашао сам песника[7]
Павловић „сам са собом разговара,“[8], води расправу о односу човека и космоса, о односу два или више космоса. Он пева: „Сав космос у човјеку./ Човјек ни тачка у космосу.“[9] Зна се да је Мисао Мајка Божја.
Песмом Улицом иде човек Павловић ме је озбиљно уздрамао. Он испушта душу у песму. Овом је песмом успостављена веза Неба и Земље, а посредник је наравно песник. Навешћу песму исцела да се читалац и сам може уверити у дубину и висину Павловићеве поезије:
Улицом
иде човјек
Улицом иде човјек,
сам са собом разговара.
Улицом иде цијели космос[10]
и ко зна с ким разговара.
Човјек је сасвим тих,
нико не чује његов мрмор.
Космос бруји. Његов језик
тек ћемо научити.
Човјек иде улицом,
унезвијерен себе тражи.
Сав космос у човјеку.
Човјек ни тачка у космосу.
Космос наравно није савршен, иначе би стао, а он се још креће. Земља се још врти око Сунца, око своје осе и ко зна око чега још, систем се још усавршава. Још гори. Кипи. Нећу се бавити проблемима космологије. Мада има резона да се говори о космологији микрокосмоса, човека или како каже Павловић човека – космоса. Кад је реч о мисији човека рекао бих да је једна од ставки те сложене мисије и осветљавање света. Да ли је овде у песми реч о Павловићевој интуицији, о песничком осећају или о знању то је сада неважно. Најважније је да је човек осветлио пролаз ка Небу. Можда је боље рећи, направио је мост од човека до Неба. То је и улога ове песме. Обичан човек се можда не би тога сетио, али ту је песник. Он се ваздан крије међу стиховима.
Негда сам тврдио: „Иако је живот људски ограничен, неки кажу и коначан, мисао је бесконачна, јер мисао је Мајка Божја. Мисао може да пригрли цео свет.“[11] А и њој је лепше у песми која је из душе. Лепо мирише. На Лучу[12]. С тим што је Павловић подигао човека на ниво космоса. Дакле, микрокосмос садржи космос. Павловић је нашао себе, а ја сам нашао песника.
Ранко Павловић је песничка громада. Овај човекољубац пише о човеку – космосу. Уздигао је човека до Бога. Он је тај Космос. Иначе толерантан човек – космос био је непопустљив када је реч о стиховима, брушио их је до крви. Језик је потпуно очишћен од туђица, а нема ни оних рогобатних кованица које сам сретао код песника који су преписивали са немачког. Уво и језик су у потпуном сагласју.
Ако неко тражи песника, он се крије међу стиховима[13].
Јурцам улицом Ранка Павловића
Космос се може створити у глави, а може и више
комада, ако вас нешто потера. Космос служи да се по њему смуцају песничке силе
да тамо праве дар-мар. Он вероватно има и неку другу улогу, али ја сада овог
момента не могу то да вам откријем јер би се неко наљутио на мене што одајем
песничке тајне. У сваком случају можемо комотно закључити да космос нечему
служи, а чему, нека о томе распредају други, они из другог космоса.
Још сам у космосу. Јурцам улицом Ранка Павловића, тражим себе.
Поезија се докопала моје главе
Космос се може пресликати на мањи космос и то бијективно, и онај већи се може разматрати ту, не мора човек никуда да путује. Најчешће се ту мисли на духовно трагање, на духовно путовање, и то у унутрашњост, у себе. Ради сазнавања себе. У тим дубинама душе свашта се може наћи. Ту се ствари таложе и вољно и невољно. И тамо се морају разматрати пажљиво и није пожељно њихово произвољно померање, штавише, није сувисло нарушавати распоред, јер се при померању могу догодити хаварије, ломљава, при чему су могуће непредвиђене експлозије које доводе до тешких стања која притискају душу и изазивају депресије. Поновно успостављање духовног мира је веома сложена операција, често и немогућа. А то ће ретко ко признати. Најбоље би било, ако би се човек потрудио да буде оно што јесте.[14]
Ја, на пример, ја се трудим, али нешто ми јутрос не иде. И није ово прво јутро да ми ништа не полази за руком. Ни глава ми не помаже. Јуче сам био у апотеци иза ћошка. Знам добро апотекара. Фин млади господин. Он ми препоручује, ја њему препоручујем. Тако годинама. Пожалих му се јуче да сам изгубио главу и уптах га шта бих могао да попијем, рече ми да имају лекове само за оне грађане и грађанке које боли глава, тј. који имају главу. А мене боли... уместо главе боле ме ноге. Главу сам одавно изгубио. Поезија се докопала моје главе и сад је тамо у космосу мрцвари. А могло је све бити другачије да сам ја почео на време да трагам за собом. Можда би се и снашао. Можда бих се негде нашао у неком космосу или у вртлогу песничких сила. И како књижевни критичари мисле да ја могу овако бангав да стигнем тамо у тај њихов космос на књижевно вече и да слушам њихове глупости уместо поезије, како?
Ако не васкрснем не знам како ћу овакав безглав изаћи на мегдан пред Ранкову песму, пред принцезу.
Господе, помагај!
Ранко, шта кажеш?
Кад сам стигао до краја улице, крајичком ока спазих како ме космос гледа. Био је прави мргуд. Није био задовољан. Ко зна шта га је мучило. Није он једини такав, али он је песник, а ти су опасни, они боље виде од осталих. И други су бежали. Одлазили су у Америку, ишли су у Русију, Кину, неки су стигли и до Аустралије... Сви су мислили да су нашли нови свет, да је то неки други космос. Свет је јединствен, а сваки је човек други космос. Разни људи су се покајали и брзо су кренули назад. Неки су се и вратили, неке је прогутао океан, а неке је прогутало небо. И све је то било у истом космосу. Окренуо сам се у супротном смеру. Вратио сам се у место рођења. Мислио сам да ћу до краја живота певати. Не певам, али се бавим поезијом космоса. Можда ћу пропевати кад се ујутру рано будем срео са (својим) космосом.
Моја би мати, да је жива, била срећна кад бих нашао себе. Кад бих се смирио, да не будем луталица. Да не будем бескућник као да је цео космос мој. Сад је питање, да ли за то има времена. А има и других проблема. Сваки космос има своје време. Космос зависи од времена. А време зависи од брзине кретања космоса. Па ко је овде луд! Време је гадно и када је лепо. Једе све живо и мртво. У стању је и Бога да поједе, а онда шта ће нам космос.
Ранко, шта кажеш?
Ништа није тако сложено као једноставност
Данима пребирем по космосу. Претрчавам с једне на другу страну. Премеравам мој, а по старом српском обичају гледам преко плота. Мотрим колики је комшијин. У старим катастарским књигама лепо пише да сам ја власник свог космоса, па и црне рупе. Они богатији имају више космоса и више рупа у глави. Мени њихове рупе нису потребне, јер не могу да се протнем ни кроз ову моју. Ко има добре очи он може да влада звездама, а ко има добре уши, не велике, он може да се дружи и са птицама, са певачицама. Некима уши служе само за пртислушкивање и за ослушкивање, али нису сви људи доктори. Хвала Богу! Сцена на Фејсбуку је била спремна за појаву космоса. Било је ту песника, преводиоца, инжењера... Мало смо диванили о космосу. Др Слободан Тричковић је први бацио коску: „Неко у оку види и препозна космос, а неко, колико год да гледа, не види космос! У космосу не постоји време, време је иначе имагинарни појам, с тим се и Кант слаже. Некоме је и у космосу тесно, а камоли у оделу које носи!“ Онда је дошао песник Ранко Павловић и из дубине свог космоса извадио шок-бомбу која ме је потпуно слудила:
Мој космос и ја
Тако ја
Са својим космосом,
Као са псом
Кога сам одгојио.
Понекад
Сједи ми крај кољена
И дуго ћутимо
О сазвјежђима
Која треба ловити.
Онда ја хитнем
Неку планету,
А мој космос отрчи
И донесе ми је у зубима.
Понекад побјесни,
Па трга ланац
Којим је везан,
Хоће да истражи
Границе којих нема.
Треба знати
Са својим космосом,
Као са чедом
Које си родио.
28. 3. 2024.
Све је спремљено. Све. Нису потребна никаква средства за дотеривање, за аранжирање. Есцајг није потребан. Одмах сам прогутао све.
А онда смо космос и ја још мало попричали. Пренећу овде део разговора који ми је помогао да у вези космоса штошта боље разберем:
Стојан. Драги Ранко, одлично си ми ово отпевао. Да знам овако, ништа друго не бих радио. Певај роде, певај!
Ранко. Ти и те како знаш написати пјесму, а знаш на прави начин прочитати пјесму другог пјесника, што ништа мање није важно.
Стојан. Ево неколико дана непрекидно читам твоју песму и још је нисам прочитао, али све се надам да ћу једног дана успети. Макар морао онако тихо, да се прикрадем, бос, на прстима да уђем у твој космос.
Ранко. Да сам филозоф, написао бих да
ништа није тако сложено као једноставност.
Стојан. Ја сам од оних који мисле да
поезија не може без филозофије.
Разумео сам песника. Али, до једноставности се треба уздићи говорио је Николај Васиљевич Гогољ.
Извори
најбољих песама
Ранкове песме и приповетеке су базиране на конкретним догађајима, а мисао је велемајсторски уопштавао. И други књижевници то раде, али не налазе меру па им песма или прича побегне у апстракцију и ни на шта не личи. Ни сами аутори је не разумеју. Можда ме је откривање тог конкретног догађаја у конкретним песмама/причама и довела до убеђења да су Ранкове песме/приче то што се зове поезија/приповедање.
Недавно ми пристиже књига „Пјесма коју никада нисам написао“ песника Ранка Павловића. Реч је о једној сјајној поеми која дубоко погађа и оне који су тврде душе. Мене је расплакала. Ранко потврђује старо правило да се најбоље песме пишу поводом велике несреће или велике радости. Нажалост, реч је о одласку Славице, његове драге супруге. Са њом је песник живео свој и њен живот. Заједно су живели песму. Право је чудо да је песму записао током трагедије. Велика мука, али и велико срце, а још већа душа. Објашњење за ово чудо песник је дао на крају књиге:
Лажем, драга,
да ти никада нисам написао пјесму.
Ову сам писао цијелог живота; сад само записао.
Завршница овог текста
Песник је јуче отишао на операцију. Не знам да ли је у питању страх, али пошто нисам могао да заспим реших да завршим овај текст. Тако сам преседео ноћ. И управо када сам покушавао да успоставим везу са једном од његових кћери да бих сазнао како је прошла операција стиже вест: „Драги Стојане, операција успјешно прошла, трајала око један сат, било је све у реду.“ Има Бога!
Јутрос добих нову порукицу: „Прегледао ме хирург. Презадовољан.“ Овакве вести ослобађају. Осећао сам се као Сизиф. Сада могу да одложим камен и да се вратим Ранковој поезији.
Морам овде јавно да признам да ми није криво што сам Варљиве висине читао неколико пута. И опет ћу. А Ти, Ранко, оправљај то твоје око па кад се очи у очи нађемо да се погледамо као два космоса. Доста смо се нишанили преко поезије.
Моја душа и ја у сезони лова
За Ранка Павловића
Моја душа и ја
Седимо на прагу старе песничке куће,
Одмах преко пута цркве,
Чекамо царско звоно да се гласне
Да објави
Долазак звезде.
Припремамо се за сезону
Лова на стихове.
Душа хоће,
Али космос је расточио живот.
Онда ја му бацим коску,
Он је само оњуши
Подвије реп,
Легне и чека
Месо да надође.
Чека он, чекам ја,
Побесним
Почнем да вичем,
А мој космос,
Понаша се као да је
Читава песничка кућа његова,
Показујем му
Пожутеле тапије,
Он ни репом да мрдне.
Космос замиче иза угла,
На земљу пада мрак,
Чекамо црвену звезду.
Има ли краја
Оваквом понашању
Мог надобудног космоса,
Питамо се моја душа и ја.
Једном сам имао паметног пса
Али у време парења,
Отишао је са својом кучком.
Сада да бих нешто уловио
Морам сам да лајем на звезде.
Додатак
Чекао сам Ранкову реакцију. Брзо је написао: „Ооо, хвала ти, драги Стојане! Само ТВОЈЕ, оригинално, инвентивно, како нико до сада о мени није писао.“
Знао сам да то није све, те сам упорно чучао поред небеске капије. И кад су се двери отвориле појавио се Човек – Космос доносећи речи које су ми биле неопходне за крај овога списа:
„Никад краја списку страхова. Ето и новог: страх од Стојана Богдановића. Завукао се под кожу, па чека. Умјесто буздована, у рукама му је сувисла, сопствена, свјежа, само његова мисао. Можеш се завући међу своје стихове и сакрити се, од других, не и од њега. Он те нађе и тамо гдје сам себе не можеш наћи... Ето, такав је твој текст. Онакав какав нико други не би могао да напише. Мени се много свиђа, тим прије што тако о мени још нико није писао.
На филолошким факултетима може послужити као изузетан образац при тумачењу херменаутике. И још којечега...
У најкраћем, хвала ти!“
До зоре смо певали.
Он мени песму:
Пјесник и његов
Космос у шетњи
Шетају полако крај Нишаве
Песник и његов Космос.
Пјесник ослоњен о штап,
Космос о Пјесникову мисао.
Улови ми рибу за доручак,
каже Пјесник Космосу.
Дај ми харпун своје мисли,
њим ћу ти уловити рибу.
Сједа Пјесник на клупу,
сједа Космос крај његових ногу.
Одједном, Пјесникова мисао
замрешка се на таласићу Нишаве:
Ако му дам харпун своје мисли,
чиме ћу ја писати пјесме?
И устаде Пјесник. Замишљен
крену у свој у Галаксију.
Ја њему песму:
***
Кренух јутрос Улицом Ранка Павловића.
Све сa надам да ћу уловити неки стих.
Морам да запржим чорбу
Док je нису појеле але,
Mислим рибе, из туђег атара,
Mислим, река,
Mислим, море,
Oкеан – Небо.
Понад главе Космос флертује,
По дану са Сунцем
Крије се иза облака,
А по ноћи лови звезде.
А ја са њим
Водим расправе
О поезији.
Кад су петли утихнули прешли смо на прозу.
[1] Ранко Павловић, Страшни суд, Бања Лука, Удружење
књижевника Републике Српске, 2021. Стр. 23.
[2] Види (1), стр. 24.
[3] Ранко Павловић, Варљиве висине, Арт принт, Бања лука, 2022.
[4] Види (3), стр. 21.
[5] Види (3), стр. 10.
[6] Види (3), стр. 11.
[7] Ранко Павловић је предложио наслов: Богдановићева
космологија
[8] Види (3), стр. 5
[9] Види (3), стр. 5.
[10] Цртица са Википедије: Космос (грч. Κόσμος — свет, васиона) је појам који је првобитно означавао ред, лепоту, хармонију. Због хармоније света овај назив је Питагора пренео за назив света уопште, у ком смислу су га употребљавали и грчки филозофи. У средњем веку алхемичари су човека сматрали малим светом, микрокосмосом, а спољашњи свет — великим, макрокосмосом. Наука која изучава космос назива се космологија.
[11] Стојан Богдановић, Грозница, Ниш, НКЦ, 2021. Стр. 353.
[12] Петар II Петровић Његош, Луча микрокозма, Нови Београд,
Весмарк, 2003.
[13] Ранко Павловић, Пјесма коју никада нисам написао, Нови
Сад, Прометеј, 2024., стр. 17.
[14] Стојан Богдановић, Робија, Ниш, Наис принт, 2020, стр. 25.
Нема коментара:
Постави коментар