О СМУТЊИ СРБЕ ИГЊАТОВИЋА
Срба Игњатовић, Смутња – 1990. и 1991, Младеновац, Пресинг, 2023.
Поводом књиге Смутња Србе Игњатовића, али не само о њој.
Драги мој Србо, добих Твоју Смутњу. Богами
није лако ово смутити, а
још је теже ово све тумачити. Прочитах
оно О аутору, па ме
спопаде дивљење. ДИВЉЕЊЕ,
а потом неки страх од питања, Да
ли човек мора да уради у животу све што може и све што треба? Дођох до тога да неки морају, а неки
не морају, те да то неко трећи одређује. И
шта сам закључио? Ништа.
Наслов ме одушевио. Одмах сам помислио овде ће бити посла и за мене.
Њушкам около и дођем до тога како су протутњали Борски сусрети балканских
писаца[1]. Једном сам чак и био тамо.
На додели Борског грумена сам и лично присутвовао на позив тадашњег председника општине Бор др Стојадина Станојевића. Очекивао сам да ће ме доктор позвати после церемоније и на вечеру, али то се није десило. Мало сам се освртао лево-десно, али ништа.
Изађосмо из сале и сретох Антонија, био је у друштву своје друге жене која је била знатно млађа од њега, ваљда је зато једном приликом тражио да и она добије награду. Чак је због тога и вратио Октобарску награду Београда. Била је ту и песникиња Десанка Максимовић, па Миодраг Булатовић, Адам Пуслојић... Десанаку сам познавао те се и поздравих са њом, а Антонију који је држао беседу о Хајдук Вељку поводом „Грумена“ честитах награду и рекох му да је бољи текст написао Вук Караџић. Да не околишим, то је значило да је он имитирао Вука, али лоше.
Одлучих се да позовем своје пријатеље на вечеру у хотел на Борском језеру. Били су то изузетни њижевници Света Лукић, Срба Игњатовић... Само што смо заузели своја места у великој сали хотела долази неки господин и зове ме да се придружим председнику општине, а тамо у сепареу на спрату са њим су добитник „Борског грумена“ Антоније Исаковић, Десанка Максимовић... Са тетка Десом сам иначе био у добрим односима, па су ваљда то хтели да искористе како би ме врбовали да се учланим у СПС и да будем њихов кандидат на следећим изборима. То сам већ одбио. Упитах онога господина, Видите, ове људе сам позвао на вечеру, да ли сада има смисла да ја идем горе и да их оставим? Чова слегну раменима и рече, Нема.
Када је стигао фајронт, одлучисмо да се преселимо у хол, тамо је постојао бифе, па су гости могли да седе докле им је воља. Излазећи из сале сретосмо изабрану господу и ту ми Адам скрену пажњу да сам увредио и наљутио Антонија пред његовм женом, те он сада сваки час мора да иде да мокри. Одбрусих му, што се мене тиче, Може и да се усере.
Само што смо сели, Срба, Света и ја, кад ево га опет Адам, а са њим и Буле[2]. Адам наставља да ме напада, никада нисам сазнао за мотиве његовог напада. За нашим столом седа и Буле. Нико га није звао! И ту почиње расправа, било је и грубих речи, између мене и Булета који је био некултуран и сео за наш сто непозван. Том приликом ме је подржао Срба, а на то је реаговао Адам, Ево сад си и Србу увукао у свађу. Наравно да никаога нисам увлачио ни завлачио нити сам ја ту булументу звао да седе са нама. Сведок овим догађајима био је новинар и песник Драган Коларевић[3]. Видео сам да му је било занимљиво. Не знам да ли је био заштићени сведок. Био је ту и Миодраг Ђукић Ђука[4], потоњи министар културе који је распру иронично прокоментарисао: „Све је то демократија.“
Споменућу још да се Адам Пуслојић озбиљно супротстављао покушајима Румунске православне цркве да присвоји Влахе из Тимочке крајине и да их прогласи Румунима. Адам је редовно говорио и писао, Ја сам српски Влах. Почивао у миру!
*
Брзо сам од Србе добио одговор на моје писмо. Његово писамце било је кратко, али је моје откриће било велико.
Драги Стојане,
Разгалио си ме својим писмом – сећањем. Узгред, у тој свађи зачињеној добрим вином ја сам питао Булета шта он то сад хоће, подсећајући га на текстове које је објављивао контра Антонија, спрдајући се дословно. А он ми сместа одговори: "Хоћу да уђем у Академију!".
Велики поздрав,
Срба
Дакле, разлог Булетовог грубог понашања ево откривам после тридесет и четири године: Улаз у Академију! Не спорим да су многи тамо ушли на споредан улаз, на онај за послугу.
Срба је владао господским стилом, а то значи чак
и када му се нешто није допадало он је и о томе говорио бираним речима. И о
људима се тако изјашњавао.
Тако је у овом писамцету у коме је потврдио моје
писање о Булету уметнуо да је реч о „свађи зачињеној добрим вином“ не би ли бар
мало ублажио Булетову бахатост, а и осионо понашање.
*
У Смутњи
Срба је у свакој причи истакао неку личност. Једне је истицао зато што су му
били симпатични, или зато што је држао до њиховог мишљења, а друге је
критиковао. Готово никада није био много оштар, или се мени то само чинило зато
што је његова уметност приповедања била врхунска и више сам обраћао пажњу на
то, него на сaдражј, на мисао. Тако, наиђох на Кочу Поповића. Срба наводи његове речи
из једног интервјуа: „Ништа ја у животу нисам радио сасвим озбиљно“, „Ја сам
рођени надреалиста“, „Такав сам и остао“. Можда би требало надреалистичко
опредељење Коче да послужи као оправдање за његово понашање
и за оно што је чинио.
Кочину причу ћу допунити. Познавао сам госпођу Дару, једну од његових сестара. Дружио сам се
деценијама са његовим сестрићем др Јованом Кечкићем који је био професор
математике на Фармацији. Коча је потицао из богате фамилије. Његови су имали
млинове које су им комунисти одузели као и осталим људима. Кечкићеви нису имали
добре односе са Кочом. Говорили су да их је он опљачкао. Чак нису уопште
комуницирали. Тек, однекуд, у штампи су се појавиле потврде да је Коча млинове
наплатио, мислило се да су одузети. Коча Поповић је узео паре а сестрама није
дао ни кинту. Тада сам схватио да је
револуционар и надреалиста у ствари био ђубре.
Реч политичар је замена за реч смутљивац.
*
Књига има одредницу, хроника, 1990. и 1991. Али
се приче могу читати независно једна од друге. Дабоме да се може говорити и о
делу аутобиографије јер је аутор био сведок и учесник догађаја или је био добар
познавалац личности коју описује.
*
Има у књизи комплетних есеја, кратких, заокружених, као онај о књизи Јанике Печија, Жрвањ, жртва, жар из кога се може сазнати много штошта о књижевној клими али и општој ситуацији, о приликама и обичајима, у Руми, у држави, не и у Роми. Нарочито ми је запео за око, допао ми се, онај део, може се звати теоријски, да је
Доба модернизма донело беспоговорни имератив – оригиналност. Хтели или не ми и данас уметничко дело, књижевни, поетски текст, процењујемо добрим делом сходно том императиву. Али је, у међувремену, у њега уграђено још понешто. Реч је о индивидуалности, о субјективности ауторовој, о његовом праву и „обавези“ да се одреди наспрам света (без обзира на цитатност, интертексктуалност... хипертекст и остале теоријске новине).[5]
*
Још више ми се допао есеј Госпођа халуцинација[6] који је насловљен као и песма Александра Секулића. То је у ствари есеј о поезији изванредног песника Секулића. Описана је и атмосфера и место настајања бомеске поезије мајстора Аце Секулића, „бермудски троугао“ београдске боемије, Под липом, Шуматовац, Грмеч. Угурали су се у овај мали есеј и Гојко Ђого који се прочуо својом књигом Вунена времана, узгред и није нека књига, али одиграла је своју улогу у ослобађању свести, у откривању храбрости и повукла многе књижевнике у борбу за слободу речи. И сам Срба Игњатовић је учествовао у тој борби о чему је натукнуо у овом есеју, али то је само овлаш, тако да је суштина његовог учешћа за данашње генерације остала под велом тајне. Угурали су се ту и војвода Шешељ, клокотриста Адам Пуслојић, Филип Вишњић, Вук Караџић, тако редом стигосмо до будућности предосећања Бранислава Петровића. Стварно је велико Игњатовићево умеће да есеј сажме и да све ове личности угура у причу и да им не буде тесно. Вратимо се „јеретичким“ преокупацијама Александра Секулића.
„Можда
нојболнија међу њима јесте она што говори о крхкости и недовољној укорењености
наше културе, као и моћницима за које је Филип Вишњић (или свако њему налик)
још увек „дангуба“, док је за живота многоопадани Вук Караџић по некима и даље
„протува“ (јер је Србија „груба“ а Европа „глува“). У том новом контексту јеретичког говора Секулић пише и ванредну, вероватно понајбољу до данас написану
песму у Спомен на Бранка Миљковића,
примећујући да је тај „Црни и златни младић“ савладао чудо наопаког раста,
могуће само у фантазмагоричном свету. Наиме, „окренуо је гране према земљи/ и
на корен се попео“.“[7]
Искористићу прилику да наведем целу песму Александра Секулића:
СПОМЕН НА БРАНКА МИЉКОВИЋА
Наиграо се младић са својом кометом,
Црни и златни младић,
Окренуо је гране према земљи и на корен се попео
Помешао је кромпир и рајске јабуке,
Он, који је разликовао исту реч,
Који је проповедао: реч – шакал не уме да буде крволочна
А одмах затим тврдио да из те речи капље крв
Он је биљкама говорио да могу да проходају
ако науче глаголе
И одмах затим, придев не може да буде зелен.
О мајсторима сам распредао у тексту „Мајстори“[8]. Наравно да је под тим насловом немогуће избећи песму „Мајстори у кући“ Аце Секулића, а ни Булгакова – макар да је код њега реч о прози. Навешћу овде и песму Саше Радоњића да се види поход песме на будућност. Разлика у речнику Секулићеве и Радоњићеве песме је тотатлна. А о намерама песника се може диванити. Једно је тачно о неправди се може говорити на свим језицима, може се и певати, али текст зависи од речника, а речници могу бити и различити а одређивати исту суштину.
Саша Радоњић
МАЈСТОР У КУЋИ
Безболно и повољно
бушим космосе по кућама
брусим и каријес слабих стихова
са астероида промашених књига
одлажем у црне рупе заборава
намештене награде
а њихове намештенике
остављам без заштитног скафандера
изложене благој лековитој критичкој радијацији
располажем са још астрономских вештина и поетских рутина
запратите ме на углу две галаксије које ће експлодирати у новом великом праску
универзума чистог као
дечија вера у љубав свога
на јастуку од звезда
уснулог пса
*
Срба је признао да се Крлежа некако извукао из гужве у вези расправе о језику соломонским решењем тако што је устврдио да језик којим говоре и пишу Срби и Хрвати један те исти језик с тим што га Срби зову српски а Хрвати хрватским језиком. Додао бих иако ме нико ништа не пита да је Крлежа писао полушвапски, а не знам како је говорио.
*
Када је ослобођен Загреб генрал-лајтнант Коча Поповић је послао мајора Оскара Данона, можда је Оскар био капетан, али то сада није важно, да потражи Крлежу који је у то време радио за усташког поглавника Павелића. Коча и Оскар су били наклоњени Крлежи који је пре рата важио за левичара. Када је Оскар дошао на адресу где је требало да буде Крлежа дочекао га је ливрејисани слуга и рекао му да господин Крлежа није ту. Крлежа се био сакрио. Оскар је поручио, кажите му да га је поздравио генерал-лајтнант Коча Поповић и позвао га да дође код њега. Много година касније Крлежа се домогао моћи, да не кажем избезобразио, Коча је на његово понашање реаговао у једном антрфилеу у Политици, Драги Крлежа, сети се да је све могло бити другачије.
*
Нашло се место овде и за Десимира Тошића који
након доласка из дугогодишње емиграције у Србију затиче неки други народ и
„неке огромне жене“. Дуго Тошићево одсуство време је искористило на свој
уобичајени начин, променило је понешто на лицу српског народа и то оног који
живи у Београду док онај у провинцији није ни репом мрднуо и да сви Срби чекају „неког човека, неку паролу или,
шта ти ја знам – неку браду“[9]. Било је у тој смутњи
разних брада које су се смуцале по Београду, па и по целој Србији, неке су чак
мислиле да у Србији треба променити народ. Разни и данас говоре да су Срби
однекуд дошли, а то не значи ништа друго, него да би требало одавде да оду. Морам
овде да напишем и ово шта ми је рекао један нишки професор универзитета,
редован члан САНУ, уз то и политичар, Одличан је професорски посао, само да
нису ови студенти. Чуди ме да виспрени Тошић није приметио онолике браде или,
пре ће бити, није приметио да оне чине нешто за свој народ. Не верујем да је
идући Београдом жмурио, јер је већ видео „неке огромне жене“, а
није видео „колебљиву инетелигенцију“.
*
Срба се осврнуо на тврђење Благе Димитрове да је немогуће ускладити политику и поетику. Занимљива тема. Позван је Милован Данојлић који каже: „Бежећи од принудне ангажованости писци су се, у време „модернистичке“ моде, почели одметати од животне свакодневнице. Некомуникативни израз налазио је у себи највише естетско оправдање, поносећи се својом неприступачношћу чаталачкој публици.“ Модерна је производ „принудне ангажованости“. Могло се писати, па и добро живети од писања, али не таласати, тј. писати да те нико (из власти) не разуме. Било је код нас и тзв. дисидената који су објавили гомиле књига, а имали су и велику материјалну корист од тога. Јосиф Бродски кога Срба Игњатовић цитира, избегао је „принудну ангажованост“ тако што су му одузели држављанство и истерали га из државе. По Бродском су романи Достојевског, попут библијских парабола, „средство да се добије одговор а не циљеви за себе.“
Да ли се из овога може закључити да ће се
политика појавити на која год врата покуцамо. Једноставно, свака поетика је
ангажована, а да ли је принудно или не, ако ми не умемо то да проценимо то ће
учинити они после.
*
Одушевио ме Срба што је при крају књиге подигао споменик барба Милосаву, негдашњем управнику Дома ученика у Књажевцу, који је заслужан за развој туризма у Водицама код Шибеника. Барба Милосав је био пионир у том послу за целу Хрватску. Његовим стопама су пошли многи из Србије. Српске фирме градиле су одмаралишта диљем „Лијепе наше“. Кад су се Србија и Хрватска раздружиле готово да нико није ни споменуо ту српску имовину.[10]
Срба и ја смо као извиђачи летовали у одмаралишту барба Милосава. Спавали смо у истом шатору. Једне вечери ја сам се напио црног вина „чија горчина не потиче од грожђа већ од „крштавања“ смоквама“. Срба ми је помагао да своје бљување, своју срамоту, сакријем од васпитача и од управника, који је био шеф, управник и економ. Не тврдим да је овај есеј међу најбољима у књизи, али мене је погодио. А то је за мене довољно. Никакво писаније није добро ако никога не додирне.
У ову наизглед сладуњаву причу уткан је однос федерације према републици. Федерација је „деценијама по декрету откидала од својих зарада, све зарад развоја јадранског туризма који је требало да јој у догледној будућности богатао узвраћа као важна привредна грана?“ И сада поента, „Ван сваке је сумње да би и та издвајања ваљало да уђу у могући економски „деобни биланс“ федерације...“ Уместо тога остала нам је слика барба Милосава, „огроман његов сламени шешир, дуге, црне, летње гаће до колена и просте сандале на босим ногама.“
Ових дана запад је дигао дреку против јефтиног, тј. масовног туризма. Почели су да наплаћују улаз/таксе у градове у којима је изложено благо које је вековима пљачкано по свету. Све је то укомпоновано у причу коју још увек продају, слободан проток људи роба и капитала,али купаца за то је све мање. Моментално је актуелан литијум. Западни трговци још носе старе маске. Важно је да се не види осмех док ти не увале евро са којег се није осушила штампарска фараба.
Да не би овај текст постао смућак, последња реч може бити и без слова „с“, овде ћу свршити.
[1] Стр. 89.
[2] Миодраг Булатовић Буле (1930-1991). Буле је био покварењачина, не говорим о књижевности него о карактеру, писао је, фалсификујући, шминкајући, текстове против Шиптара. Tи су текстови редовно излазили у облику фељтона у "Политици". Булетов коаутор био је уредник за унутрашњу политику. Блатили су Шиптаре, и поштене и непоштене, редом. Свакога дана је председник Милошевић долазио у салу „Политикиних великана“. Увек је сео баш на средишњем месту, као Исус на тајној вечери, да бисте морали да му се поклоните. Текст су потписивали именом Халита Трнавција који их је снабдевао подацима о људима из Приштине, па и са целог Косова. Буле је био онај писац који је приче Халита Трнавција преправљао како би људи у Србији стекли утисак да на Косову не ваљају само Шиптари и лансирао их у „Политици“. Свакодневно. Фељтон је дуго излазио, а његово излажење је свакодневно контролисао лично председник републике који је сваког јутра пре него оде у председнштво свраћао код хаџи Драгана. Буле је чак постао и посланик. Све је то био хохштаплерај.
[3] Драган Коларевић, био је фактор у министарству, а можда и министар! Имао сам неколико сусрета са њим, ан пасан, увек ме подсећао и радовао се том подсећању на мој сукоб са Булетом. Срели смо се у Бору када је после тетка Десе „Борски грумен“ добио комесар Антоније Исаковић Луле. Драган је био сведок сукоба мене и Булета.
[4] Миодраг Ђукић (1938. — 2010) био је драмски писац и министар културе Републике Србије. Била је драгоцена његова помоћ „Ноти“ из Књажевца приликом издавања Сабраних дела Стевана Стојановића Мокрањца.
[5] Стр. 54.
[6] Стр. 188 – 102.
[7] Стр. 192.
[8] Стојан Богдановић, Илузија, Ниш, Наис принт, 2024. Стр. 89 – 95.
[9] Стр. 132.
[10] Стр.205.
Нема коментара:
Постави коментар