Стојан БОГДАНОВИЋ: "РУЧНИ ПРТЉАГ" ГОРДАНЕ ВЛАЈИЋ

Гордана Влајић, књижевница

Овде ће бити речи о књизи Гордане Влајић, Ручни пртљаг, Службени гласник, 2025. али не само о њој.

Стиже овај Ручни пртљаг. Тако пише, али изгледа да је тежак. Личи на путописе. Али шта се све тамо крије, да не кажем шверцује, то ћемо установити када све полако испретурамо да нико не може то поново да среди, тј. да уреди како је било. Ипак, у свему томе човек, може бити и жена, требало би да ужива.

Крећемo. Вежите се! 

Кула од незаборава и 146 светиња (Мојсињска гора, Србија). Почело је са војводом Пријездом и његовом Јелицом. Помислих, и ова прича почиње од Кулина бана. Али, то је била само потка за љубавну причу коју је испричала до краја, до просидбе. Било је ту и ручног пртљага и компјутера под моравском врбом, али љубав, али љубав.

Ух, умало да заборавим, Турци су успели да уђу у подрум куле војводе Пријезде илити куле Тодора од Сталаћа, а пролаз су им откриле гуске. Нису то гуске које као верни пси чувају енглеске фабрике. Овде је реч о правим гускама. Коме па објашњавам? Гуске су гуске. Да нису гуске, оне то не би ни учиниле.

Гордана Влајић је показала како  се од легенде, па и од мита, прави стварност. Важи и обрат. А све заједно можете видети у овим причама. Приче су модерне. Не бојте се. Ауторка је на волшебан начин мешала жанрове користећи поезију, драмске заплете, туристчке приче, па и новинарско умеће извештавања, да би њене приче са путовања постигле врхунски квалитет и изазивале радозналост, а и жељу за читањем. Сада је опет на путовању. Навешћу на крају овог текста њен синопсис за следећу причу, а можда и за књигу.

Међу стотинама ружичастих фламинга (Сувојница, Србија). Списатељица је одвела у Кенију одвела Димитрија. У печалбу. Није се изјаснила да ли је и сама тамо била међу Масајима. Тек Димитрије се после неког времена ужелео своје жене и она је стигла у Кенију. Вратила се у Сувојницу и родила црног дечака. Димитрије је остао са Вангари која му је родила Божидара и Стојана. Обилазила га је и на гробљу у Сувојници. Нисам ништа измислио. Све је измислила Гордана Влајић. Ако сте мислили да ћете се овде наслaђивати промискуитетом преварли сте се, начисто. Све је било природно. Сва мука коју доноси печалба. Сетих се да су све српске новине писале о томе како су у Белој Паланци у време изградње аутопута Ниш-Пирот знатно поскупеле кирије и да се током радова у Белој Паланци за годину и нешто родило више деце него за десет-петнаесет претходних година. Дакле, печалбари решавају проблем наталитета. Ако то и није тачно за нас није од значаја. Нама је важно да је прича изврсна. Дотерана је до савршенства и стилски и језички. Обогаћена је јужноморавским и свахили речима, које су вешто укомпоноване у текст.

Дречава успомена с отомана (Казбеги, Грузија). И у овј причи Влајићка је користила легенду као основу приче. Прича је о јастуку са отомана који лечи, чак и повреде које рвач задобије бежећи од медведа. Тај део служи за замајавње читаоца. И то успешно. Сличну ситуацију сам срео и нашим просторима:

 „Када професор Светозар Милић и ја стигосмо код нашег домаћина те вечери Богића Вујошевића, учитеља из Ораова, двориште бејаше пуно. Пањеви су били поређани у полукруг. На улазу у кућу је било нешто што личи на доксат, али није. Као један мало шири степеник. На њему беху два пања, један за госта а други за домаћина. Богић је био бистра старина, син племенскога капетана. Тих капетана данас нема, али они стари се памте. Тако да је он поред свога угледа баштинио и углед капетана. Како дођосмо до оног степеника, он ми тутну некакво јастуче да метнем на онај пањ пре него седнем. Ја се мало зачудих и само што не одбих, а професор ми са стране дошапну, Узми, увредићеш га, те ја узех оно јастуче. Положих га на пањ и седох. Сутрадан дознах шта штити оно јастуче.“ 

А главни део је крај приче:

„Не умем ни да изговорим то... куда идем – рекао је својој жени. – Град неки... Накуру... код језера Нгуру, или обрнуто. Зарадићу, ваљда. Ти ме чекај. Или немој. Један је живот. Боли ме Џорџија. И Грузија ме боли.

- Једна је Иверија – прошапутала му је.“ (25).

Да упростим, надам се да нећу и да упропастим, Коста Палама овако је видео ситуацију; „Куд год да пођемо, отаџбина нас чека.“

Хор пистаћа и зрикаваца. (Егина, Грчка). На Егини су људи живели тако што су из мора вадили сунђере. Наравно, за ситне новчиће. Када је и то пресушило наша списатељица се бацила на старе грчке митове. Не могу сада све да препричавам. Занимљиво је, али Чехов је говорио скрати почетак и крај па шта остане то је то. Нешто ћу скратити. Када је Зевс отео Егину њеном несрећном оцу тајну њеног нестанка открио је Сизиф. Тај мангуп био је преварант. То било је раније, а сада Влајићка му је наменила издају Зевса. И би шта би. Ено га још гура ону каменчину. На острво је доктор Николас Пероглу донео пистаће. У време пуцкетања пистаћа и зрикавци учествују у њиховим хорским свечаностима. Занимљиво да се у то време на Егини највише беба рађа. Гордана Влајић је тај мит приписала Св. Нектарију. Можда је зато он сада дошао у Ниш. Испред улаза у Дом здравља Нишевљани су му подигли капелу. Остаје да чекамо још девет месеци да видимо шта ће се десити. Пистаћи, зрикавци или Нектарије, само да се нешто роди, а да се не изроди.

Госпођа с неразумно високом пунђом. (Солун, Грчка). Споменута су скоро сва значајна, боље би било рећи туристима знана, места и грађевине: Via Egnatia, црква Св. Димитрија, Бела Кула... Дочарана је атмосфера која је владала у туристичком аутобусу и ван њега. Буљили су у мобилне телефоне и читали наглас. А за такав доживљај нису морали да путују до Солуна. Ону госпођу из наслова сам препознао, али није ред да откријем о коме је реч. Ред је да прочитате. У књизи је решење енигме.

Није ни овде могло без Срба. Реч је пре свега о великом светом српском краљу Милутину. Ту је Милутину Андроник предао своју кћер Симониду. Дакле, и Симонида је наша. То је она иста, српска краљица, којој су Турци у Грачаници ископали очи.

Безвременост бронзаних плетеница. (Кијев, Украјина). Мајдан је постао заштитни знак Кијева. И ево га и овде. Смучио ми се ових година. Не због промене власти у Украјини. Власт би свуда требало да се мења и то без насиља. Али цивилизација још није дотле стигла. Кијев је изграђен на мочвари. Као Панчево у време кнеза Михаила. Причало се негда, Протеран из Србије у Панчево. Али ни Панчево није што је било.

Ту је и онај део о одузимању жетве сељацима који нису били за Стаљина. Коба им се осветио. Умирали су масовно од глади. Спомињу се цифре од око 10.000.000 људи. Страшно. А страшно је и оно спаљивање Руса у Одеси. Као када су у Глини усташе спалиле Србе у цркви. Све сам мислио да је то време прошло. Али! 

Дођох и до ове реченице: „Украјина је била Русија!“ (40). Сад се питам, да ли ће Трамп то схватити? И како?

Потрошио сам доста речи, а сада ћу навести бајку, по моме, најлепши део ове приче.:

„Ево приче: била јеном једна лепа девојка, која се звала Каљина. Волела је природу. Познавала је биљке и животиње, а шума јој је била други дом. Али, онда се догодило нешто страшно. Њену су земљу напале монголске хорде. Предводник освајача је наредио Каљини да их најкраћим путем проведе кроз шуму. Наизглед приставши, одвела их је у дивљину из које није било повратка. Монголи су убили Каљину, али су и сами скончали у том беспућу. У пролеће, из земље на коју су кануле капи Каљинине крви, израстао је грм са црвеним бобицама. У славу храбре девојке, ову биљку прозваше каљинка. Или худика. Видела си, код Великог крста, код музеја гладомора, посађено их је безброј.“ (43).

Прича се и завршава огрлицом од црвених бобица. А сад је питам вас, да ли све ово не личи на косовске божуре? Не знам ни зашто сам то питао. Није ни важно. У мојој глави су косовски божури.

Лепота коју би да отму. (Оребић, Хрватска). Не може се ова књига жанровски одредити. Сада, ова прича је у облику писма. О Оребићу пре и после.  Закључак је На почетку приче: „Све несреће овога света потичу отуда што човек не уме мирно да седи у соби.“ (45).

Најновији театарски класик. (Санкт Петерсбург, Русија).  У веома новом театарском класику – Евгениј Онегин требало је да буде неко убијен, али неко је подметнуо ћорак.

Дешавање је ауторка приче сместила у Санкт Петерсбургу. Једно време се звао Петроград. Мењали су му имена, па се чак звао и Лењинград. Код туриста кажу да је уобичајено да га зову Питер.

„У данашњем Меморијалном музеју одбране  и опсаде, уз изложено парче хлеба умешено  од пиринчаног крупно млевеног брашна и тешко 125 грама, колико је било дневно следовање за оне који се још увек нису прејели смрти, стоји и податак да је у том паклустрадало више деце, жена, цивила, него у бомбардовању Хамбурга, Дрездена, Токија, Хирошиме и Нагасакија – заједно. Нева је током тих година била црна. Као учмало зло.  Мало је било преживелих очевидаца. Људи су тада живели у земљи. Куда, куда...? Дуж канализационих цеви, кркљало се.“ (54).

„Рус је. Значи, невин није.“ (60).

„Публика која је присуствовала представи тражила је новац назад. Враћен им је.“ (60).

Препознавање по плочицама. (Лисабон, Португалија).

„Кукавица не може бити писац.“ (67).

 Јака мисао. Зато сам овде избегао даље коментаре. Браво!

Часна куртизана у понуди локалних атракција. (Венеција, Италија).

„Ко ће спасити Венецију?“ (77).

Дабоме, књига подразумева да ће је читати високо образовани људи. Дакле, њени читаоци припадају елити. Морали би знати понешто, али то не значи помло, о Ботичелију, Вивалдију, па и о Симонети Веспучи. Гордана Влајић је убедљив посредник у разговорима Ботичелија и Вивалдија. Задивљујућа је њена ерудиција. То нећу моћи да образложим. Нажалост. Уредници ме упозоравају да мој текст не би требало да пређе 5000 карактера. Безвезњаци.

Време ће показати да ли ће лепота спасити Венецију.

Избеглиштво на свим језицима. (Будимпешта, Мађарска). Дирнуле су ме ове минијатуре. Морам сам себи признати да се ово поглавље баш и не уклапа у ову књигу. Недостају ми тргови, мостови, парламент... па и кафане. Будимпешта заслужује више. Било је тамо и веома интересантних и заслужних Срба.

Има седамдесет и осам причица. Толико дана су нас бомбардовали савезници. Избеглиштво је гадна работа. Ако се не сећате, гледајте на ТВ шта зликовци раде у Гази. Дуго сам бирао коју овде да препишем. Изабрао сам најкраћу. 

-        Долази ми муж.

-        Када?

-        Сутра.

Избегао сам да узнемирим читаоца. То не би требало да ради ниједан писац. Али мене боле леђа. Ноге ми се одузеле. Кичма се удрвила. Кад се сетим бомбардовања узмути ми се мозак. Побесним. И шта још хоће господин читалац?

Аксиларни чворови и лакримаријуми. (Несебар, Бугарска).

-        Зато што је он свуда где смо ми. (104).

Претходна реченица извучена из текста Гордане Влајић се односи на првог српског архиепископа Светог Саву. Био је он и први српски патријарх Бугарске.

Ханс Кристијан Андерсен, Панчевац и Смедеревац. (Панчево, Србија). Олга Смедеревац је заслужна што се у Панчевачком музеју налазе историјски значајне слике као што је Сеоба Срба Паје Јовановића и друге. Има она још заслуга. Заслужила је и да јој се пронађе гроб. Требало би да и нека улица, па и институција понесе њено име. Захвалан сам ауторки што је истакла лик ове заслужне српске жене.

Размена вируса и уметничких чуда. (Њујорк, САД). Мајка је отпутовала код своје ћере која је живела у Њујорку. Разговор мајке и кћери водио се о Алену Гинсбургу, Вилијаму Бароузу и његовом цимеру Керуаку. „Они су о правди писали из богатих станова. Ми из беде. Њихово битништво бих назвала обесном куражи. Разумеш?!“ (126). 

Да додам још једног Панчевца. Емил Мрошан познати професор физике панчевачке гимназије „Урош Предић“ боравио је код своје ћере у Њујорку. Кћи и зет су га водили на разна места где су се окупљали Срби са својим америчким пријатељима. Емил је у више наврата негативно говорио о америчком председнику Роналду Регану. Дошло је дотле да га је кћи укорила: „Па, тата он је амерички председник, није југословенски и он је нама добар.“

Мириси неочекиваности. (Јерихон, Палестина). Прича је о сусрету Палестинца који је рођен у Београду, а сада је у улози таксисте у Јерихону, и Србина/Српкиње.  Њега је раздирала сумња да дете које је родила његова жена није његово. Али по повратку његов брат га је загрлио: „Није мој. Твој је. Господ зна.“

Ако текст не изазива никакве асоцијације, онда то и није неки текст.  Овде, чим сам прочитао реч Јерихон одмах сам се сетио Буњина[1].

Занимљива је следећа дигресија. Тамо где је Исус провео  четрдесет дана у посту и молитви „политика је легализовала криминал под плаштом општег добра, а опште добро је заправо увек грамзиво и зове се демократија“. (134).  

 

Котрља се гола ружа Јерихона

 

Пре пар дана,

Јевреји су се хвалили својом

Гвозденом куполом.

Па зар је то живот?

 

До пре пар дана,

Људи су се склањали

Испод маслине.

 

Из земље су изашли,

Из катакомби,

Није им сметала гвоздена купола,

Али Јевреји су исукали

Гвоздени мач.

 

Летеле су главе

Као ракете, као бомбе,

И са једне и са друге стране

Одскакала су тела

Као мува без главе.

 

Сирене су објављивале

Шта је све срушено,

Колико је људи убијено.

Жене, деца, старци...

Само плач.

Нема струје, нема воде, нема лекова...

Само кукњава.

 

Највећи проблем су људи.

Нема људи.

Котрља се сама,

Застајкује, осврће се,

Гола, боса, гладна и жедна,

Наставља свој суви живот,

Ружа Јерихона.

 

Из далека личи ми

На нечију чупаву главу,

На Исуса,

На Светог Јована,

Ко зна када ће

И где ће експлодирати.

 

Још сам у Палестини.

Бљујем од муке.

Све ме боли.

Највише ме боли што нема људи.

Само се котрљју главе као Јерихонске руже.

 

Зид плача преселио се у Газу

И то на југ.

4.11.23.

Осми дан маја, 2025. (Москва, Русија).  Рат је почео. Разне санкције се уводе и са једне и са друге стране. „Авион грчке авио-компаније „Пегазус“ није полетео ка Москви.“ (138). „Авион „Ер Србије“ полетео је са незнатним закашњењем.“ (138). „На друштвеним  мрежма ни словца о селективном отварању и затварању аеродрома у Москви.“ (146).

Човек с две жене и четири руке.(Стокхолм, Шведска).

„Истина не постоји, осим оне која нам није доступна.“ (148).

Чвор свих чворова. (Јерусалим, Израел).  Овако пише: „Око квргавог чвора, запеклог од бар три веровања, у срцу најстаријег дела Јерусалима почива Камен опстанка.“(153). Чвор још није развезан. Прођоше миленијуми. Да ли човечанство чека неког већег Александра? 

Веома је занимљива прича, уживао сам читајући, о српском манастиру Светог архангела Михаила. Ауторка је проникла у везу српског краља Милутина који је манастир откупио од Грка 1313. године и цара Константина Великог.

Манастир су изградили Свети Цари, Константин и Јелена. Цар је рођен у Нишу. Ето, ако нисте знали, Ниш је царски град.

Цртице које следе сам скинуо са фејсбук профила Гордане Влајић. Она је на путу, тако да сам то морао урадити без питања.

ШТА СВЕ МОГУ ЧЕТИРИ "ЦРТИЦЕ"!

- Старији син испунио услов да члана најуже породице позове на бесплатно крстарење бродом Компаније за коју ради 10 година;

- старија ћерка "члану породице" купује авио карту до места где ће се укрцати на крузер (Напуљ);

- млађи син "члану породице" обезбеђује солидан џепарац за то десетодневно крстарење и

- млађа ћерка одрађује логистику у циљу очувања менталног спокоја "члана породице" (кућни љубимци, пословне обавезе итд...).

"Члан породице" поздравља ФБ "посаду" док плови из Палерма ка Криту... Остало је небитно за ову објаву чија је ПОЕНТА не у дестинацијама, него у цртицама[2].

ИЗВОД ИЗ БИОГРАФИЈЕ ГОРДАНЕ ВЛАЈИЋ

Гордана ВЛАЈИЋ (1959) дипломирала је на Факултету политичких наука у Београду. Специјализирала је у Утрехту, Холандија. Објавила је 20 књига. Радови за децу и за одрасле заступљени су у више антологија и књижевнх часописа и превођени на неколико језика.

Награђена је за књигу ”Заистинска српска бајка”, за роман за децу („Зедси“) проглашен је најбољим (2016)“, добитница јепризнања на три међународна сајма књига за књигу „Позив на бис“ (о животу глумице Жанке Стокић, у оквиру едиције „Знамените Српкиње из пера књижевница за децу“), за целокупан песнички опус награђена је „Повељом Мораве“ коју као једину међународну награду додељују Удружење књижевника Србије и Књижевно друштво „Мрчајевци“. Добитница је награде на Фестивалу кратких прича у Умагу (Хрватска). 

Обављала је функцију заменице председника Удружења књижевника Србије, чији је члан, и чланица је Друштва књижевника Војводине, Удружења књижевника Црне Горе, Православне академије уметности, науке и вештина, НУНС-а и УО Задужбине Здравка В. Гојковића.

Покренула је и уређивала дечји еколошки часопис “Екопедија“. 

Добитница је првог Српског пасоша од владе РС као једна од 204 заслужних грађана Србије, Златне значке за допринос култури Србије, Сребрног ордена Удружења Краљевина Србија, Светосавског благодарја УКС-а, Велике грамате Друштва књижевника Косова и Метохије и Књижевне награде „Златни прстен“, коју додељују македонски Институт за науку, алтернативу, културу и уметност и ИК Феникс (Скопље, С. Македонија).

Иза ње је реализација великог броја хуманитарних пројеката и активности (за НУРДОР, за СПЦ, децу са КиМ, заштита животне средине...) 

Уз Гордану Пешаковић и Тању Шикић, реализаторка је пројекта ”Београдски читач” који афирмише књижевност и захваљујући којем су постављене три скулптуре „читача“ у Београду, Панчеву и у америчком граду Каселберију.

Главна је уредница „Књижевних новина“.

Живи и ствара у Панчеву.

---

[1] Знам да ме је Иван Алексејевич Буњин заборавио, али ја њега нисам.

Иван Буњин: Ружа Јерихона

Као знак вере у живот вечни, у васкрсење из мртвих, полагали су на Истоку, у древно доба, Ружу Јерихона у мртвачке ковчеге, у гробнице.

Чудно, назвали су ружом, да, још Ружом Јерихона, то клупко сувих, бодљикавих стабљика, сличних нашем ветроваљу, те сурове пустињске изданке, који се сусрећу само у шљунковитом песку ниже Мртвог мора, на пустим обронцима синајских планина. Но, постоји предање да ју је тако прозвао сам преподобни Сава, који је за свој манастир одабрао страшну Огњену долину, голи мртви теснац у Јудејској пустињи. Симбол васкрсења који му да дат у облику дивље пустињске биљке, украсио је најлепшим од њему познатих земаљских поређења.

Јер он, тај коров, уистину је чудесан. Отргнут и однет од путника, хиљадама врста од своје родне земље, годинама може лежати сув, сив, мртав. Но, када се спусти у воду, истог трена почиње да се расцветава, да шири меке листиће и ружичасти цвет. И јадно човеково срце се обрадује, утеши: нема у свету смрти, не умире оно што је било, што је некада живело! Нема растанка и губитка докле год је жива моја душа, моја Љубав, Сећање!

Тако се тешим и ја, васкрсавајући у себи те светлоносне древне земље, по којима је некада ходила и моја нога, те благословене дане, када је у зениту стајало сунце мога живота, када сам, у цвету снаге и нада, руку под руку са оном којој је Бог одредио да буде моја сапутница до гроба, пошао на своје прво далеко странствовање, брачно путовање, уједно и ходочашће у свету земљу господа нашега Исуса Христа. У дубоком покоју вековне тишине и заборава, лежала је пред нама она, Палестина ‒ долине Галилеје, брда јудејска, со и страшило Содома и Гомора. Али било је пролеће, и на свим путевима нашим весело су и мирно цвале исте анемоне и макови, који су цвали и пред Рахелом, исти љиљани красили су поља и исте птице небесне песму појале у блаженој безбрижности којој их је учила јеванђеоска прича…

Ружа Јерихона. У живу воду срца, у чист извор љубави, туге и нежности урањам корен и стабло своје прошлости ‒ и ево, опет, опет чудесно оживи моја заветна биљка…. Одступи часу неумитни, кад влага ова пресуши, осиромаши и усахне срце ‒ и навек покрије прах заборава Ружу мога Јерихона.

(1924)

Иван Алексејевич Буњин је у време Октобарске револуције преко Србије побегао у Француску. Тамо је скончао. Овај велики писац добио је Нобелову награду. Боље би било да је срео неку Рамонду Сербику. Ако се Рамонда потпуно осуши потребно је свега неколико капи да оживи. Такву особину има и Ружа Јерихона.

[2] цртице су у овом случају људине које се одликују својом посебном интерном комуникацијом и добрим делима о којима ћуте. Те су људине пре три, четири деценије били "цртице" у пеленама, али већ дуже време они подучавају мене, а ја због њих желим да сам свакога дана бољи човек.