ПОГЛЕДИ УНЕДОГЛЕД
која је настала по књизи "пОгледи из Трешњевице" Мирослава Тодоровића.
(Учесници: М. Т., Светолик Станковић, Мирослав Димитријевић и Драгомир С. Радовановић. Списатељу Светолику Станковићу је исте вечери уручена награда "Књижевни печат професора Радовановића:" "....Благо онима који нису читали књигу "пОгледи из Трешњевице" јер ће је читати..." казао је писац Станковић. Књига га је освојила, с њом се данима и ноћима дружио, у родном селу Бабичко као на острво спаса је носио, над њом бдио, на маргинама утиске бележио. Тако је настала књига о књизи о којој је реч. О истој књизи приређивач, блаженопочивши, проф. и писац Недељко Богдановић је на промоцији у Народној библиотеци библиотеци „Стеван Сремац“ у Нишу дне 6. дец. 2016. казао: „Ја сам овде данас да вам препоручим читање једне књиге која је већ прочитана у много примерака, и у деловима. Наиме, под насловом „пОгледи из Трешњевице“јавља се збирка текстова, колумни и огледа који су најпре и у највећем броју објављивани у нашој водећој штампи – Политици. (Политка је синоним за новине. Сећам се када ми је давно отац говорио: „Купи новине“, а мислио је на Политику. Сећам се да сам први пут, у прошлом веку, држао Политику причвршћену на бамбусов рам, у кавани, на Дивљаци...) И ево, књига је пред вама, у јадном тиражу, који ће, као и друге књиге које излазе у унутрашњости и припадају песни-штву, највероватније бити испоклањан уском кругу пријатеља, јер на нашем културном тржишту скоро да нема менаџмента у којем је књига основна јединица промета…“ У књизи су били сабрани текстови објављивани у „Политици“ на страници „Погледи“ у времену од 2010 – 2020. Тематизоване су животне ситуације и стања овог времена. Положај писаца, радника и сељака, све празнијих села, живота у граду... хроника која сведочи o нашем (не)времену. Уредници Бранислав Радивојша, Биљана Цпајак и, сада, Александар Апостоловски су текстове допуњавали це цртежима и фотографијама. Књигу се појавила и на сајту Амазона. Follow authors to get new release updates, plus improved recommendations. Follow Miroslav Todorović Discover more of the author’s books, see similar authors, read book recommendations and more. Текстови објављени на он лајн издању су читани и коментарисани диљем земног шара. Он Флориде до Аустралије где год је наших људи. Чини се да нема кутка на земаљској кугли без нас. Али, мени су више од свега значили текстови штампани у „Политици. Јављао сам се тако знанима, и незнанима. „Ево жив сам, још се не предајем, са светогорским штапом идем по завичајним шумама и горама. Још се батргам у мом малом малињаку...“ Јављали су се и мени. После текста „Сеоски дневник“ 19. април 2017 . телефонира пензионисана професорка Анка К. И из Београда. Потврди се знано да ако неко жели да те нађе наћи ћете. Каже, преко десетине телефонских позива је требало док је стигла до мог броја. Имамо заједничке пријатеље писце. Купује и чита књиге. Политику суботом због културног додатка. А пензија мала, како само може бити пензија просветног радника код нас. А тек они на Фејсбуку, посебице када Мошо Одаловић напише: Стари Грци веле „Кад цвета пољопривреда, цветају све људске делатности - на копну, мору и ваздуху!” ПОЗДРАВ, Мирославе Један! На истој смо страни!!! Поводом текста „Који је ово град“ истакне: Који је ово Мирослав? МАЈСТОР приче која је увек песма! То је тај Мирослав!!! Поштовање!!! У поводу текста „Пол Валери у Трешњевици“ на он лајну коментар: Предраг Павловић „…Он упорно и добро-намерно опомиње Народ и Државну управу да предузму нешто, што би спречило или успорило пропадање села али не успева. Народ не може да уради много без помоћи Државе а она неће. Ваљда има преча посла? Из наших Трешњевица потекло је пуно интелигентног Народа. Како села пропадају тако се смањује и прилив ителигентног живља. И шта нам остаје? Медиокритет.” Могла би се склопити изврсна књига од коментара на текстове. Боља од самих текстова. У поводу текста „Уметници и спонзори“ Момчило написа: „Прича тужна и жалосна, да тужнија не може бити. Још жалосније је што та туга влада у скоро свим областима живота. Увек сам мислио и мислим, да постоје култура и култура. Ова друга култура која делом помаже прву је на жалост нестала. Имамо неку организацију за “Културну деконтаминацију” што тумачим као помоћ и подршку опоравку праве културе. Али, од тога ништа, или ја грешим. Да ли су чланови те организације немоћни због личне контаминације.!? У вези с тим, морам напоменути, да ипак постоји група писаца, чија су дела увек “нај дела” и који се увек штампај, јер су, чини ми се, њихова дела “спонзори” издавачима. Све у свему, изгубили смо државу, волели је или не, која је досегла неке нивое живота, па и културе, али ова држава у стварању, на жалост тек учи шта је добро и шта није, шта је култура и култура, какве су сличности и разли-ке између њих и колико су зависне једна од друге. Зато сам мишљења, да ће се неки резултати у култури и култури, осетити тек по стварању државе.“ Саша Трајковић пише: „У времену ријалитија, неклултуре и примитивизма када нам се уметност претвара у пројекте а уметници само секундарна појава у ери историчара уметности није ни чудо да нас уместо из библиотека књиге чекају у киосцима јер није пожутела само штампа већ и књижевност у земљи Србији. Трагедија Србије је што није банкротирала економски већ је девалвирала култура етика и морал. У земљи Србији затворених музеја највећи трагичари и губитници деценијске транзиције из ничег у ништа су управо уметници, без спонзора и партијских књижица препуштени себи на маргинама друштва заборављени од свих. Огласи се новинар и писац Данило Коцић: „Пажљиво читам ваше прилоге у „Политици“. Увек ме одушевите!“ Могла би се склопити изврсна књига од коментара на текстове. Боља од самих текстова. Јави се, на дигиталном издању, из Аустралије чувени Сретен Божић што пише под псеудонимом Б. Вонгар.( Dr. Sreten Bozic –Wongar: Odlicno dragi kolega Todorovicu. Zivim u Australiji ali sam rodom iz Tresnjevice kod Arandjelovca. Pratim sudbini malinara. Ostace upamceni verni selu i plodnoj zemlji od koje se nazalost Beograd davno odrekao . Selo ce ipak preziveti ali mozda ne i Beograd u nadi da ce EU da ih hrani. Bilo bi dobro ako neko pise o njihovoj sudbini. Molim za Vasu adresu, hteo bih da vam posaljem neku od svojih knjiga. Nazalost, ja pisem na Engleskom.) Јављају се из целог света, књигу дописују. Каквих све мудраца има међу читаоцима? Писци читаоци. Чини се да има више писаца међу читаоцима, него читаоца међу писцима. Писац којег ће ова књига инспирисати да напише књигу Светолик Станковић је као писци из прошлих времена даром и маром труковао књигу „Плач новојеремије наших дана М. Т.“ Аутор обимног описа слови за српског Фокнера. Наградио је књигом аутора, и књигу о којој је написао књигу. Живи судбину српског писца у унутрашњости која је раније одређена. Зна да су српску књижевност створили писци унутрашњости, да је и он допуњује, свестан да је и његова књига драгоцен дар српској култури. И на ползу отачаству. И награде књижевне око којих се писци џапају, силну џеву дижу, имају имена писаца из унутрашњости: Вук Караџић, Бора Станковић, Бранко Миљковић, Гордана Тодоровић, Раде Томић, Дис, Ускоковић, Митић, Драинац (Радојко Јовановић),... Трве се и крве за звања заслужних, жуде за бесмртношћу... Ко разуме схватиће, другима, по народној глувом шаптати, ћоравом намигивати узалудно је. Новине се читају да се забораве, а књига да се памти. Такве су књиге у којима је овде реч. пОгледи унедоглед.
* Књижевник, живи у селу Трешњевици, и Нишу (Повремено и привремено)
Уводни текст у књизи Светолика Станковића: **
ПЛАЧ НОВОЈЕРЕМИЈЕ НАШИХ ДАНА
Мирослава Тодоровића
Према књизи пОГЛЕДИ ИЗ ТРЕШЊЕВИЦЕ, Мирослава Тодоровића
Узмите ми све, оставите ми књиге. Ако ми узмете и њих тек онда ћете ми узети све. Само без књига бићу пуки сиромах. Док ми је иједне књиге бићу богат. Књига коју, после свих животних бродолома, носим са собом на моје острво спаса - Бабичко, управо је књига есеја – огледа, пОгледи из Трешње-вице, Мирослава Тодоровића.
На дан 06. 05. 2021.године, Ђурђевдан, записујем:
пОгледи из Трешњевице књига је исконске мудрости, и лепоте српскога језика.
Громовитим и језгровитим језиком, Новопретеча нашега доба, Мирослав Тодоровић, вапије у пустињи ововремене српске стварности, забринут над судбином Срба и Србије чији се пут опасно ближи понору без дна.
Ко хоће да чује, чуће.
Ко хоће да види, видеће.
Ко хоће да схвати, схватиће.
Хвала аутору.
На дику му и понос .
Поштење и храброст.
Текст који следи највећим делом су цитати из напред наведене књиге, у којој је сакупљена мудрост њеног аутора, али и великана људске мисли који су му духовни и интелектуални узори, па би исправније било да се именује као МУДРОСЛОВИЈА честитога, и забринутог, човека Мирослава Тодоровића.
Намеравам да потоњим генерацијама понудим лексикон етичке, интелектуалне и људске мисли – забринутости, једног од ретких српских писаца који су спремни, и способни, да на свет, време и људе, нашега доба, гледају широм отворених очију, и успаванима шареним лажима, ватраљем суну истину у лице.
Моје су само оне реченице, ( писане италиком ), које поку-шавају да дају везу међу појединим поглављима и разми-шљањима цењеног аутрора, додајући притом личне коментаре, запажања и искуства на теме о којима говори Мирослав Тодоровић.
То, и ништа више.
Све мањкавости у тексту који пред читаоцем падају, искључиво, на душу мене грешног Светолика Станковића; све похвале заслужује искључиво Монтењ наших дана, Мирослав Тодоровић.
СИРОМАШТВО И КЊИГА
Сразмерно паду стандарда, сиромаштву, о/пада и интересовање за књигу, културу.
Не знам да ли је гладан и уморан човек без душе, али без душе су, јамачно, они који су га у ту ситуацију довели.
( У недоумици сам. Да ли тек сит човек, сит и задовољан, има потребу за књигом? Долази ми у сећање казивање пријатеља који је седамдесетих година прошлога века посетио Москву. Са чуђењем је гледао како, готово сви, путници у метроу, читају књиге, док одлазе, или се враћају са посла. Нисам сигуран да су сви били сити и задовољни. Склон сам веровању да су, загњуривши главе у књиге, бежали од сивила стварности, ниског стандарда и пресија једног система који је гвозденом руком држао све под контролом. )
Наше животе засипају с екрана стравом, политика је ушла у све поре, затровала и обезвредила све што је могла. Она је инструмент у рукама власти, треба да опчињава, да скреће пажњу, она је страшна звечка; медијима су добре само лоше вести. Што трагичнији догађај то већа помпа. Већи тираж.
Тек сит човек имаће потребу за књигом.
Речено је: Човек без стана је без психологије. Уз додатак: Дом без књиге је као тело без душе.
Давне 1972.године Добрица Ћосић је писао: „...од Вука до данашњих дана у овој земљи судбина интелектуалаца остаје иста, јадна и трагична. Ако се не покори, ако не пристане да служи, онда се прогања.’’
„Шекспир или кобасица?’’ пита Киш 1960. и закључује ( каква дилема по мери Хамлетовог „Бити или не бити?’’ ) – „још увек је пар кобасица кориснији од Шекспира.’’
Али, у коју изреку да склонимо муку и бруку овог дугогод-ишњег трена.
Нема више сељака полутана, покој им души, негда деца, сада грађани без посла и без одступнице.
А села опустела, у коров зарасла, туго, нигде живе душе.
Преко по столећа ова држава се свим силама бори против села и пољопривреде, читај земљорадње илити земљоделства.
Неколико стотина села је већ пусто, без живота.
Пише књижевник Мирко Лукић: „Сад Србија личи на предкарађорђевићевску Србију по надирућим шумама.’’
И, коме је више до књиге?
Потребно је постићи да знање читања и писања послужи подизању културе, да сељак дође до могућности читања и писања употреби за побољшање своје привреде и своје државе(Лењин).
(Напомена: Лењин није више у моди, пропала ствар, начисто. Одиграо је своју улогу у уништавању Русије и сишао са сцене. Једино је српски амбасадор у Москви, Мирослав Спалајковић одбио да му пружи руку у знак поздрава, рекавши: „Ви сте господине Лењин највеће зло за словенске народе.’’).
У граду Нишу где пишем овај текст (M.T.) нема више издавачких кућа, нема, богме, ни књижара.
Бивши комесари културе, ћуте. Зашто? Зар су заборавили шта су радили? И за кога?
Да ли су нам потребни писци? Песници?
Читају ли наши политичари?
Сећају ли се кад су последњи пут узели књигу у руке?
Из сиромаштва се може извући, али из духовног посрнућа и потонућа никако.
„Шездесет и кусур година култура је споредна игра власти у којој су националне институције гажене и презиране.’’ ( Жарко Команин, Књижевне новине, јул – август 2009.)
„Ко не воли књигу, не воли Србију.’’ (Наташа Марковић, Политика, 25.јул 2009.)
Не само Србију, не воли никога. Ни себе тај не воли. Зато вратимо се књизи( M.T. )
Али: Хлеба, хлеба, хлеба... чује се испред затворених фабрика.
Шта да каже, и коме, Мирослав, што гласом Григоријаћанина из XVI века, ставља вапај тачку на овај мали есеј.
„Вај, печали моја зла хартијо, где мене то враг нанесе?’’
Нема коментара:
Постави коментар