Стојан БОГДАНОВИЋ: МОЈ ДЕДА

НИКОЛА

Никола Г. Богдановић, краљев ратни друг

 

Бабу сам описао,

Али да ми се деда Никола не би превртао у гробу,

Да кажем нешто и о њему.

Заслужио је он и више,

Али и ја имам душу.

 

Није био цвећка.

Говорио је,

Јахао сам добре коње,

Љубио сам лепе жене,

И што је најважније из његове приче,

Срећни људи се трипут жене.

 

Неки мисле да је врх његове биографије,

Златна медаља за храброст „Милош Обилић“

И то што је са краљем препешачио Балкан.

И ја тако мислим.

 

Немце је победио,

Али су се повратили

И осветили су му се.

Мога је оца неколико пута сахрањивао,

Паковао му је кости у лимене сандуке,

А сад би Немци све да нас сахране.

 

Он и кум Радисав-Диса Станковић

Од блата су правили злато.

 

Наша држава нам је све (од)узела,

За ту работу

Немци нам уопште нису били потребни.

За успомену и дуго сећање

Остале су нам фигурине

Винчанске културе

И разбацани лешеви.

Дигитално доба не смета протувама

Да прекопавају Србију.

 

Све се надам да ће једног дана

Однекуд банути мој стриц Мирко

Који је нестао

Још четрдесетих година прошлог века.

Можда ће из неке црне рупе

Под налетом археолога или форензичара

Избауљати његове крупне кости.

Празно место му је крстом обележено,

Томе већ 76 година.

 

Деда је наредио да се на споменику

Залепе слике бабе и његове друге жене,

А он и бркови усред среде.

Трећу је избегао,

Ко зна зашто?!

Одликовања сам ја покупио

И окачио о клин

Поред његове фотографије у дневној соби

Коју сам ту поставио да ме не би

Људи запиткивали

Чија су,

Или да не помисли неко

Да су моја.

 

У Нишу, 24.7.20.