 |
| Жељка Аврић, књижевница |
Стојан Богдановић: „Улицом Ранка Павловића“ Бесједа, Бањалука, 2026.
Књигу „Улицом Ранка Павловића“ жанровски није лако одредити, јер је у њој садржана и поезија и проза; биографски детаљи
и сећања; есејистички и књижевно-критички одломци; различите белешке, дневни коментари,
цртице. Ово је књига коју на својеврстан начин, потписују тројица врсних
књижевника и књижевних сарадника: Стојан Богдановић, Ранко Павловић и Мирослав
Тодоровић. Богдановић као аутор, Павловић као подстицај и Тодоровић као аутор
поговора. Сваки од њих тројице има свој удео који се не мери нити обимом, нити бројем
страница, већ значењима написаног и значајем који има за сваког појединачно. У том смислу, сасвим је извесно да је ово књига дубоке оданости тројице књижевних
и животних пријатеља, а за читаоце трајни и речити сведок једног
дугогодишњег међусобног књижевног
поштовања.
Поред књиге интервјуа Бранка Перића „Оно све што не знаш о мени“ која нам
је на специфичан, новинарско-есејистички начин осветлило личност савременог
српског књижевника Ранка Павловића; и Зборника
радова „Књижевно стваралаштаво Ранка
Павловића“ едиције „Савремена књижевност Републике Српске“ књига II, које је научним студијама, књижевно-критичким и
есејситичким текстовима обухватило његово целокупно књижевно стваралаштво -
поетско, приповедно, романескно, драмско, есејистичко-критичарско; како
стваралаштво за децу, тако и за одрасле читаоце, књига Стојана Богдановића „Улицом Ранка Павловића“ је треће дело
које за последњих годину дана, такође на својствен начин, говори о значају
његовог књижевног дела, али и о њему као човеку, пријатељу, сараднику.
Формално, књига Стојана Богдановића се састоји из
три целине: Сусрети, Улицом Ранка Павловића и Случајно. У њима се налази
поезија, књижевни прикази и есеји, одломци преписке, фрагменти сећања, изрази
подршке, цитати. Први циклус, Сусрети је песнички и садржи укупно
четрнаест песама, од којих пет потписује Павловић, једну Тодоровић и осам Богдановић. Те су песме
настајале спонтано, најчешће као посветнице, песничко натпевавање, тачније,
међусобно отпевавање надахнуто сусретима, пријатељевањем, разговорима песничким
и о књижевницима из различитог времена и поднебља, припадајућих друкчијим
књижевним епохама (Франсоа Вијон, Бранко Миљковић, Ернест Хемингвеј, Брана
Петровић). У њима се спомињу топоси као завичајне одреднице, животни избор и
предели вечите чежње: Ниш и Нишка Бања,
Трешњевица и Ариље, Велико Боњинце, Хиландар и Егејско море, Париз и Понтоаз, Бања
Лука, Теслић и Врбас; о њиховим препознатљивим симболима као што су, на пример,
Ариљски анђео, орах и нишкобањски дуд кога су опевали сва тројица и верни
сапутник – светогорски штап. Песници и пријатељи се натпевавају и отпевавају
један другоме, подстакнути не само међусобним песмама и песничким порукама,
него и оном урођеном раздраганошћу у њима, задржаним дечаштвом и стеченим
мангуплуком које подстиче на игру, импровизацију, доскочицу, али и на међусобни
пијетет. У томе су и озбиљни, духовити и речима разиграни.
У другом циклусу, „Улицом Ранка Павловића“ садржано
је више прозних текстова, чији је аутор Стојан Богдановић и чије је тежиште,
без обзира на њихову врсту, на личност и књижевном делу Ранка Павловића. Текстови
су уланчани хронолошки. У тексту под називом „Упознавање“ реч је о њиховом првом
сусрету, познанству и почецима и развијању књижевне сарадње које је прерасло у
пријатељство. У текст је уметнут део из Павловићевог писма у којем аутор наглашава
значај Павловићеве књижевне подршке у
виду рецензије Богдановићеве песничке књиге „Зид“. Иако се у овом циклусу
налазе Богдановићева писана мишљења о појединим Павловићевим књигама као што су
песничке књиге „Зрно“, „Варљиве висине“, „Пјесма коју никада нисам написао“,
књига прича „Страшни суд“, те књига Бранка Перића о Ранку Павловићу, некако су претежнија размишљања и закључци на која га подстичу
Павловићева дела; о космосу у којем смо и микросмосу у нама, о неизмерној
важности праве речи у правом
тренутку, о мудрости, тражењу и налажењу
себе, о надахнућу,
доброти, о бризи за добро ближњег, искрености и пријатељству. О страшном суду савести. О страху као
најмоћнијем осећању, његовом пореклу, врстама, последицама. О поезији, о песми
и њеним изворима, подстицајима и благородности. О књижевним, академским и другим (не)правдама, књижевним нагрдама и наградама, књижевном и
људском фарисејству.
У трећој целини, Случајно, Стојан Богдановић је сабрао неколике белешке и цртице
које је Ранко Павловић објављивао на друштвеној мрежи. Иако нису писане са
намером да буду уврштене у већ завидни књижевни опус (Павловић је објавио више
од стотину књига), ови кратки дневни коментари, осврти, констатације и записи имају
важност за његове пратиоце а нарочито за поштоваоце и пријатеље. Готово сам почињао дан са Ранком, пише
Богдановић у прослову ове књижевне целине. Та прва, јутарња читања прерасла су
у праве мале ритуале и престала бити случајност. Случајности, тако нема и у Павловићевим
забелешкама објављеним на његовој фејсбук-страници у којима би најавио и
(обично) похвалио какав догађај из културе или ваљан, хуман гест; јавно
захвалио на добијеној књизи, написао нешто о прочитаном делу другог писца. Има
само људскости и доброте и истинског поштовања према другим људима и њиховом
раду. Није све у књигама. Нешто је и до људи.
Посебну пажњу заслужује поговор књижевника Мирослава
Тодоровића. Његово „Вишегласно двогласје“ није сувопаран текст крцат општим
местима, него једна лепа књижевна прича чија је тема, као и целе књиге о којој
Тодоровић пише - суђено, стваралачко
пријатељство, братство по песми.
Писац поговора је, поред приређивача књиге и онога којем је приређена, онај
трећи правац који се читаоцима ове
књиге пружа приликом уласка у „Улицу Ранка Павловића“. Из његовог текста
сазнајемо и о аутору и о носиоцу књиге; о њиховим системима вредновања, поетикама,
начинима тумачења књижевног дела другог аутора и односу према књижевној критици.
Тодоровић се присећа првих сусрета, описује њихово књижевно препознавање, сличности
и посебности у читању и доживљају песама који су се често продужавали у
својеврсно песничко дописивање. Искрена и права пријатељства, па и књижевна,
ретка су и драгоцена, исто као и оваква, заједничка књига која ће једнога дана
бити значајна неком књижевном истраживачу или поклонику дела тројице књиежвника
и пријатеља. Или, како то Мирослав Тодоровић каже, можда баш ходачу улицом Ранка
Павловића, у коју се стиже неким другим путем...
5.3.2026.
(Неготин, Буктиња, 97 - 98/2026, 193 - 195)
