 |
| Ристо Василевски, песник |
Стојан
Богдановић
СУШТ РИСТЕ ВАСИЛЕВСКОГ
Као да сам
данима чекао ову књигу и ето, она данас стиже. Да ли је стигла на праву адресу,
видећемо. Поговоре нисам читао. Углавном то не читам да не бих себе
оптерећивао. Оптерећење је и читање саме књиге. Фернандо Песоа каже: „Читање је
ропски облик сневања. Ако морам да сањам, зашто не сопствене снове?“[1]
Не волим ни оне текстове који само цитирају туђа мишљења. Право да кажем, ко
зна шта ћу све написати о књизи Сушт[2] Ристе
Василевског[3]. Да
видимо,
Шта ће тај предзнак рећи о
гласу
када се све , па и говор
врати
у сферу из које је дошао? (8)
Нема никакве
сумње да је Све човек који је „свет у себи/ и око себе“. Одавно сам
написао: „Ко нађе себе, нашао је цео свет.“[4]
Не могу да опишем колико сам се обрадовао када сам видео потврду од овако
великог песника као што је Василевски да сам био на правом путу.
Када је на ред
дошао Бог, Василевски је устврдио да је човек Бог. Не знам зашто сам реч
човек почео малим словом кад смо се „Усмерили против Њега/ дакле, против себе.“
(13)
Ако овако
наставим, забасаћу и, сво писаније ће ми бити о уводној песми. Морам да се тргнем. Да
наставим читање. Увек је шкакљиво кад имаш посла са великим писцима. Оне мале
сви брзо откаче. Чак и ако су одлични. А са великим мораш да отвараш четворе
очи. Јавићу шта сам одлучио. И ако сам одлучио, какве су ми импресије о поезији
овог великог српског песника. Да се не лажемо, све ово што пишем је
имресионизам. Чист.
И да није у
наслову трећег поглавља споменута реч време из песама ће се видети да је реч о
њему. Прави песнички трактат о времену. Занимљиви су наслови: Ниоткуда,
Око(ло), Пре (I), Пре (II), Пре (III)...Сада, После... Све су то одреднице за
време, прилози за време, камичци и пламичци. Познато је да се у нашем језику и
прилози за место често користе као прилози за време.
Има доста
филозофема, готово у свакој песми. То доприноси дубини. Уосталом, дубока мисао
која обгрли снажну емоцију и јесте најбољи стих. Василевски се већ исказао као
мудрац. Више пута. Отисци свесног је позната његова књига филозофема.
Но, да не ширим причу на ту страну. Ево шта песник каже о времену:
Да има облик
не би могло да се увуче у
све.
Да иде у ширину,
да продире у дубину,
да савлада сваку висину. (18)
Ову песму је
запечатио следећим стихом:
Ми немамо други избор!
Да је ова
фаталистичка реченица тачна ја сада не бих писао о изванредној поезији Риста Василевског.
Од кад зна за себе
било је пре. (22)
Могло би се
рећи, било је пре свега. Али не знам да ли би се физичари сложили да се све
дешава у неком времену. Овде се Василевски бави песничким временом које „ствара
привид/ да стално некуд иде...“ (25). Да с њим одлазе и долазе „матерњи
језик и говор“.
„Време је мати“
– писао је Василевски у Отисцима свесног. Да ли то значи да смо дошли до
решења проблема: кокошка-јаје? Да је тако, не бисмо имали сада овај диван
песнички трактат о времену и језику. Мислим да ће Ристо Василевски наставити
своја песничка истраживања у језику, те да ћемо поново уживати читајући његове
бисере.
Време је озбиљна
тема. Само се треба клонити учених критичара. Руку на срце, много су досадни.
Још када бисмо знали да ли време постоји? Наишао сам на траг о времену: Боле ме
ноге. Али нико ми не верује да је ту реч о времену.
*
Сушт је живот. И то пре свега
човека. Трајање човеково јесте нека мера времена. Незадовољство живота својим
животом гура човека да непрестано трага. Да ствара. Човек ствара живот и тако
се продужава. Али човек није једини који ствара живот. Чак није он једини који
мисли. Он сматра да је његова мисао суштина космоса. И сваки човек је космос.
Али се сваки човек није пронашао. Неће му у томе помоћи ни вештачка
интелигенција. Мора се сам потрудити. Време свакоме пружа прилику. Време се
мери људима који су пронашли себе. Њих оно издигне изнад магле. а можда му је
боље било да је подигло маглу. Ниједан сат није добро баждарен. Време тече и
када је сат покварен. Време тачно зна, и без сата, када треба човеку да узме
меру. Живот се усавршава и распрскава. Време пегла човека. Али човек мора сам
да пази на пеглу. Да је искључи да га не би изгорела. „После је памћење.“ (28).
Живот и разара.
И то је стварање. Друга је ствар, да ли то некоме годи. Поезија је ту да ублажи
муку. Да укроти живот. Она је дозволила песнику Василевском да од времена
начини Мајку. Мајка је ту да вас отхрани, да вас подигне, да вас поучи и што је
најважније кад вас живот притисне да вас помилује. Зар не, Ристо?
Није спорно да
је књига утемељена на тражењу себе.
Дакле, све
о свему
са свима нама
стоји на једном месту
које треба тек открити
и тако, коначно, спознати
себе
свет у себи
и око сбе
који је Све ! (13)
У првих седамнаест песама нашао сам реч себе
осамнаест пута, а да је Ристо Василевски ингениозно нашао начин да тражење себе
уведе у поезију на велика врата обрађујући наизглед неважне прилоге за време. Мора
му се признати и врхунска техника приликом брушења песама. Савршено владање
језиком му је омогућило да допре до краја, до сушта.
Највише имају
они који имају себе,
и знају шта ће са тим. (78)
*
Имати, имати у себи
више је него знати! (79)
На крају, морам
признати да је Песоа био у праву, књига ме је потпуно обузела, те да ћу текст
завршити у стилу Василевског.
За Ристо
Василевски
Ако сушт нађе
себе
нашао је цео
свет.
И ја ће
надживети себе.
А шта би друго
могло да буде
циљ сушта.
Оно непрекидно
тражи себе.
Оно моли Бога
да трагање
потраје.
Оно увек „лако
порази живот“.
Човеку је то
мучно,
па нам се чини
да је и њему.
Оно весело
устаје
и наставља да
џара и трчкара.
Оно просипа
бисере-камичке
које песници пре
спавања покупе
и ставе у песму
за под главу.
Оно пали и гаси
Сунце.
Оно никоме не да
мира,
па ни на Ристо
Василевски.
Ми са стране посматрамо.
Зебемо.
Чекамо да нам се
смилује.
Јутрос је
ведрије,
али...
Време тера даље,
ја се инатим,
а оно ми пркоси.
6.11.2025. У
Нишу
[1] Фернандо
Песоа, Хетероними, Београд, Службени гласник, 2013. стр. 367.
[2] Ристо Василевски, Сушт, Живи пламичци и камичци језика,
Смедерево, Арка, 2025.
[3] Ристо
Василевски (Наколец, Преспа, Македонија, 1943) је песник, есјиста, књижевни
критичар, писац за децу, антологичар, преводилац, издавач и академик.
[4] Стојан
Богдановић, Зид, Београд/Ниш, Апостроф/Наис принт, 2015. стр. 40.
