Странице

четвртак, 16. мај 2019.

Стојан БОГДАНОВИЋ: ЗАСТРАШУЈУЋА СФЕРА ЧИЈИ ЈЕ ЦЕНТАР МИСАО


ЗАСТРАШУЈУЋА СФЕРА ЧИЈИ ЈЕ ЦЕНТАР МИСАО
Блез Паскал (1623-1662)


            Човек је одвајкада тежио да буде у центру збивања. Он је небо снабдео Богом и поверио му душе својих предака иначе би оно било само једна обична провалија која гута погледе, која је способна да прогута сваки поглед. Ни Паскал није одолео небу. И он се пожалио на страх који оно изазива. Писао је: „Застрашујућа сфера, чији центар је свуда а кружница нигде.“ Осећао се усамљено, тражио је одговоре о космосу, али одговора није било па је и он потражио друштво Бога. Бог је тај центар који су сви тражили од Ксенофона надаље. Иначе Х.Л. Борхес у своме тексту Паскалова сфера (Нова истраживања, Београд, Паидеиа 2018), нам открива да та мисао о „застрашујућој сфери“ оригинално није Паскалова, те да сличних, па чак и идентичних записа је било и неколико миленијума пре Паскала. С обзиром на Паскалову ерудицију логично би било закључити да све оне мисли из Борхеосве Паскалове сфере Паскалу нису биле непознате. А зашто је Борхес насловио свој текст именом Паскала на то питање ћете морати сами да потражите одговор.
            Ако се којем читаоцу ова истина не свиђа, најбоље је да измисли своју истину, или бар да покуша да одагна мрзост и потврди истину. А човек се комотно осећа само у својој истини. Чак и ако усвоји туђу истину она ће бити његова. Ако је то искрено, она неће бити пасторка. Исказ,све је истина доводи до парадокса. Ако већ знамо да све није истина, онда су шансе велике да откријемо истину, ако не можете да је откријете, онда пробајте да је измислите. Ако сте се одлучили за лењост, онда ћете живети у лажи, у блату. Свиње воле тако. А човек се осећа комотно само у својој чистој мисли, у свом Богу, чак и да је реч о Паскалу, коме се ево дивим. Али, не заборавите Х.Л. Борхеса (1899-1986)! Она проблематична, „застрашујућа сфера“ јесте то зато што јој је центар свуда, због тога што јој је центар мисао коју понекад зовемо Бог. А Он је свуда.

15.5.19. Ниш

среда, 15. мај 2019.

Стојан БОГДАНОВИЋ: О КЊИЗИ ТЕКСТОВА УВОД У ВАКУУМ Б. ПАСКАЛА II

Блез Паскал (1623-1662)
О КЊИЗИ ТЕКСТОВА УВОД У ВАКУУМ Б. ПАСКАЛА  II  


           Већи део текста Паскал је посветио проблему дељења простора, трагајући за најмањим простором. Било би логично да најмањи простор буде нула простор, али није. Деобом простора се као резултат добија нула простор само у случају када делимо нула простор. Овај закључак би се могао уопштити на деобу било којег објекта, па и на бројеве као објекте неке математичке теорије. Како год нешто делили и колико год пута то радили не може се као резултат добити ништа. Не може се нешто поделити на неколико ништа, па када саберемо та ништа онда нећемо добити оно нешто, него ништа. Тако бисмо коначно добили да је нешто једнако са ништа. Друго је питање како ефективно спроводити деобу.
            Подсетимо, иако је живот људски ограничен, неки кажу и коначан, мисао је бесконачна, јер мисао је Мајка Божја. Мисао може да да пригрли цео свет. Б. Паскал  каже: „Нема ниједног математичара који не верује да је простор бесконачно дељив. Математика не би могла постојати без тога закона, као што ни човек не може опстати без душе.“ Чему ова компарација, ако није у птању, Верујем, дакле постојим?
           Бесконачно дељење простора како га је Паскал описао у овом свом трактату није математички проблем. Више је физички, а још више филозофски. Уосталом, Паскал је говорећи  једном о теологији рекао: „Боље је да сам се држао филозофије моје једине струке.“
            Паскалов текст О геометријском духу многи сматрају апологијом математичке методе. Ако би се текст односио на одбрану, онда се из текста не види од кога је Паскал бранио математички метод. Пре би се ово могло крстити препоруком или залагањем за математички метод, па чак се овај текст може назвати и одом математици. Овај Паскалов текст се може звати и Страшило јер је вековима плашио недоучене. Он их и данас плаши што доказује и пратећи текст у овој збирци од неколико Паскалових текстова чији је значај само историјски. Ваљда је због тога и споменута историчарка књижевности Матија Гргат коју преводилац парафразира „да знаност, у чију вредност не сумњамо, не вреди много ако не испуњава човеков основни духовни императив: упознавање Бога.“. У импресуму је напоменуто да је преводилац по питањима математике консултовао своју школску другарицу, а боље је било да консултовао неког ко се бави филозофијом математике, а још боље је да је рукопис снабдевен поговором неког таквог стручњака. Тада оцене текстова Б. Паскала не би биле паушалне и свакако не би шкодиле Паскалу већ би му обезбеђивале место које је овај горостас књижевности и науке заслужио.
        

уторак, 14. мај 2019.

Стојан БОГДАНОВИЋ: О КЊИЗИ ТЕКСТОВА УВОД У ВАКУУМ Б. ПАСКАЛА I


 О КЊИЗИ ТЕКСТОВА УВОД У ВАКУУМ   Б. ПАСКАЛА  I


Блез Паскал (1623-1662)
Ових дана је у књижарама доступна књижица текстова Б. Паскала под насловом Увод у вакуум у издању Службеног гласника, који иначе објављује изванредне књиге које други издавачи избегавају, наводно нису комерцијалне. Ова књига није добила наслов од Паскала, него је то избор текстова уредника Јовице Аћина и преводиоца Зорана Миндеровића. Као и сваки други текст који је стар више векова и ови текстови који се налазе у овој књижици имају углавном историјски значај. Што се данашње науке, теологије или књижевности тиче   могућности озбиљног утицаја ових Паскалових текстова је немогућа. Иако су сви ови текстови у своје време били веома утицајни и веома радо читани. Они су изазивали веома жустре расправе. А садрже и оцене Паскала о многим спорним питањима у вези са хришћанством.
            Паскал као што знамо био је истакнути математичар, физичар, филозоф, теолог, мистик, књижевни горостас, застрашујући геније... Б. Паскал је био и коцкар. Коцкање је упражњаво онолико времена колико му је било потребно да схвати шта коцакање представља као порок, али и да учествује у стварању једне од данас најкориснијих математичких теорија, а то је теорија вероватноће, те преко ње и на стварање статистике и низа других изведених дисциплина које се данас изучавају на свим универзитетима и које се примењују на познате науке као што су физика, нарочито атомска, па и квантна физика, медицина, економија, ... Руку на срце, њега је интересовало као може остварити добит на коцки. Грубо речено то се може десити случајно. Да би играч осигурао добитак потребно је много више уложити него што ће добити. 
            У огледу О геометријском духу – што ће рећи добро промишљених и савршених – доказа, Паскал се залаже за методе којима се служи математика која би се унивезално примењивала, што је апсолутни нонсенс, јер се те методе не могу примењивати у теологији коју он нарочито апострофира. И овај текст као и остали из ове књиге је од историјског значаја. Иначе, Псакал предлаже дав правила:
            „Аутентичан метод, помоћу којег формулишемо најсавршеније доказе, утемељен је на двома правилима. Прво правило забрањује термине чије значење није претходно прецизно објашњено. Друго нам правило налаже да никада не формулишемо став који није заснован на познатим истинским тврдњама...“ Ово би могло данас да прође само код математичких лаика, али се не може порећи иницијатива овога на формирање данашњих математичких теорија које се налазе у многим и веома различитим логикама. Он даље говори о дефиницији која мора да има нека нужна својства која су  и данас важећа. Дефиниција не сме бити креативна (описивана са претерано мого речеи), не сме се дефинцијом један појам описивати истим или мање јасним, тј. требало би избегавати cirkulus vitosus,... Не би требало означавати истим термином два различита објекта...  Дефиницијом се даје ново име за описани објект, не упуштајући се у природу тога објекта. Паскал је сматрао да се прецизношћу дефинисања и дедукцијама (строгим доказима) може ефикасно борити „против софиста и њихових подмуклих клопки“.
            „Математика је савршена учитељица овог метода.  Кад говори о простору, времену, кретњи, броју, једнакости, као и многобројним срдним терминима, она их не дефинише, јер људи у математичаревом језичком подручју тачно знају на шта се термини односе. Додатна појашњења не само што не би била поучна него би изазивала збрку.“ Тачно је да је математика савршена учитељица математичког метода. Рекло би се да је ово таутологија. А овај други део Паскаловог тврђења да математика не дефинише простор, време, кретњу, број, једнакост просто није тачан. Није ме зачудило то што је Паскал тако тврдио у седамнаестом веку, али ме чуди да је оваква тврдња  у књизи остала без коментара, па и без објашњења мотива да се овај Паскалов текст нађе у књизи.
            У формалним теоријама и у оним наукама које користе дедуктивне методе дефинише се и доказ. Дефиниција се може наћи у свакој књизи из математичке логике. Паскал не дефинише број. Мислио је на природне бројеве, иако касније употребљава деобу да би дошао до појма бесконачности. Природне бројеве је аксиоматски устројио тек Ђузепе Пеано (1858-1932). Прво се набрајају Пеанове аксиоме, потом се дефинише скуп на коме важе те аксиоме, а елементи тога скупа су природни бројеви. Много је времена прошло од Паскала до Пеана.
            Паскал је тврдио „да математика није у стању дефинисати ниједан од фундаменталних објеката, као што су кретња, број и простор“ она  „је заснована на претпоставци да сви знамао шта се подразумева под речима “кретња“, „број“ и „простор“.“ Паскал је погрешно мислио да је математика јединствена теорија, те да су у њој основни појмови који се не дефинишу: кретња, број и простор. Простор се такође дефинише на различите начине. Уобичајено је да се разликују према димензији. Људи су навикли на тродимензионални простор. Многи га зову и физички. Али да је само то физички простор, тај који има три димензије: дужину, ширину и висину, а да нема димензију времена, онда бисмо изоставили и кретњу. Вишедимензионални векторски простори су данас врло обични, а постоје закривљени, постоје разне врсте геометрија, брзина зависи од брзине кретања система референце,...
            Простор се данас прави према проблему који би требало решити?! Бесконачност је опчињавала Паскала. Уочио је да не постоји највећи број, као ни највећи простор, а и са друге стране, да не постоји ни најмањи. Иако у данашњим просторима имамо и нула простор, као простор димензије нула. А и Паскал је констатовао „да се све величине налазе између ништавила и бесконачности“.  Кад би се данас Паскал кладио на Бога, није сигурно да би добио, јер се мора дефинисати простор за одговарајућу вероватноћу, а то би био теолошки простор у коме се верује или не верује, али шта ако има и неодлучних?!

петак, 10. мај 2019.

Стојан БОГДАНОВИЋ: НОТЕ О ХАМЛЕТУ


НОТЕ О ХАМЛЕТУ

            Шекспир је за живота постигао славу, али комедијама. Трагедије му нису биле на гласу. Али он је знао за моћ трагедије, не само ону коју је форсирало хришћанство него и ону која је наслеђена од Грка. Да је био у праву показало се много касније. Сада га сви славе као генијалног трагичара. Ехо трагедије је снажнији од звука комедије, продире дубље и много дуже одзвања у глави читаоца. То је главни разлог што се трагедија јавља у свим доктринама као носећи стуб. Свуда је реч о трагичном окончању живота, о светим мученицима.

Храброст и во

            Сима Пандуровић у предговору свог превода Хамлета пише: „Нека нам је допуштено, бар у парентези, рећи на овом месту да је очевидно да су фразу „храброст је живети“ измислиле кукавице. Јер ту „храброст“ има свако во, сваки црв, и сваки зец. И кад је храброст умрети за отаџбину на бојном пољу, на ломачи на гиљотини за једну идеју, ми не видимо зашто не би била храброст умрети сам, за једно осећање, једну љубав, или једну жену.“ То о чему говори Пандуровић се много пута десило, као што се свакодневно дешава волу, црву и зецу да немају никакву свест ни о чему, а понајмање о храбрости, те да су само подвргнути својим инстинктима за одржање.
           „Иначе, говорећи праведно и стварно, сентименталност и рефлексија су у тесном сродству, не само што је за финије мишљење и расуђивање психолошки потребна и финија осетљивост, него и по томе што су мислиоци и песници подједнако будале у обичном животу, у коме, по правилу, најбоље пролазе они који ништа не мисле и ништа не осећају.“ Овај Сима баш га је претерао! Шта значи то боље пролазе? Да ли то значи да имају хране да се преждеравају, да ли је то боље? Да ли то значи да имају власт? Па свакоме ко се власти докопао, она му је појела мозак!

Компилација илити превођење познатог на изводљиво

             Компилација је дело састављено пабирчењем из туђих књига. Реч компилација означава и процес превођења изворног програма на објективни програм који је прилагођен захтевима његовог извођења у централној јединици. Обе ове одреднице одлично осликавају Шекспиров рад на Хамлету. Овог тренутка ми је занимљивија ова друга која у случају Хамлета значи да је Шекспир преводио познато на изводљиво у позоршту.
           У данашњем смислу Шекспир је био обичан компилатор. У свом позоришту, био је сувласник, имао је чак око две хиљаде гледалаца и његове драме су одлично примане. Информације су споро ишле и ретко је ко од гледалаца и помишљао да драма коју је поставио Шекспир и није изворно његова. Али, ако Шекспира посматрамо као сценаристу, онда је то друга прича. Шекспир је писао сценарије за позоришне представе на познате приче. Али он је био и песник и захваљујући тој чињеници његове драме су високог поетског набоја. Навешћу овде део поговора Боривоја Недића за превод Хамлета који су сачинили Живојин Симић и Сима Пандуровић:
            „Шекспир је врло ретко сам смишљао басне за своје комаде, он је радије узимао познате приче или историје које су занимале машту његових савременика и давао им драмски облик и поетски садржај. Тако и Хамлет води порекло од древне скандинавске легенде из X века, коју је дански историчар Саксо Граматикус, у XII веку, забележио у својој Данској историји, која је први пут штампана 1514, у Паризу. Из овог Саксовог дела, причу је пренео Ф. Белфор, у своје Трагичне историје, објављене у Паризу 1576. Шекспир ју је вероватно читао у тој француској верзији, - делу из којега је већ раније узимао басне за неке своје комаде, - јер је енглески превод Балферове приче (и то само ове о Хамлету) објављен тек 1608. Међутим, поуздано се зна да је пре 1589. Постојала једна драма о Хамлету, данас изгубљена, чији је писац, мисли се, био Т. Кид, први популарни енглески трагичар. Како се прво штампано издање Хамлета (1603) знатно разликује и упола је мање, од другог (из 1604), сматра се да је оно прво груба прерада те првобитне драме, начињена  вероватн много раније за тренутне потребе позоришта и, по обичају времена, пиратски штампана; доцније, Шекспир је написао свог Хамлета, а онај рани тескт је „узео за своју полазну тачку, и вероватно задржао оквир саме басне“, али дијалог, ликови, и психолошки мотив, његови су и само његови, а у њима је величина Хамлета“, како то каже један од најбољих познавалаца предмета, сер Едмунд Чемберс.“

Освета и издаја

              Као позоришни човек Шекспир је у своје текстове убацивао догађаје и сцене из свог свакодневног живота, из своје професије. Ови делови су изванредан дидактички материјал за глумце, сценаристе и за позоришне редитеље јер је писан на основу великог личног искуства. Шекспир је био глумац, сценарист и редитељ и уз све то још и песник. Ово последње нарочито истичем зато што је тај поетски набој који зрачи из Хамлета у ствари уздиго Хамлета  до најзначајнијег песничког дела у свеукупној енглеској поезији, а можда и у светској.
            Иако се у Хамлету веома често спомиње реч освета. А освета је гадна работа и она навлачи публику на бес. Хамлетов бес Шекспир вешто и елегантно, миц по миц, преноси на публику, те изазива бес и код публике. Али у основи трагедије је издаја која је везана за убиство.
              Издаја је стара колико и човечанство и има је у свим културама. Увек је саставни део трагедије. Најчешће као узрок. Последице су украси трагедије у којој је издаја носећи стуб. У западној цивилизцији матрица је она коју је наметнуло хришћанство и она је базирана на издајству Јудином. Јуда је издао учитеља. Последице су трагичне: убиство и самоубиство. Али цела прича ове трагедије јесте издаја. Шекспиров Хамлет је такође саздан на издаји.
              И у Хамлету се говори о Јудином издајству кроз разговор гробара. Хришћанство због Јудине издаје не прихвата самоубиство. О томе је и Шекспир водио расправу о најпозитивијем лику његове трагедије, преко Офелије. Расправом гробара је покушао и да Офелији опрости самоубиство.

Чишћење драме

            Освета представља велико мучење. Као да је реч о подвижништву. А није. Она је велико мучење са несаницом и са грашкама зноја које се сливају у реку која натапа јастук. Освета је даноноћно пеиспитивање које води у амбис звани трагедија. Тај ће амбис на крају прогутати и осветника. Ако га не доведе до самоубиства, што Шекспир није дозволио Хамлету из чисто хришћанских убеђења, макар да га је у време школовања сместио на протестантски Универзитет у Витембергу, што се има сматрати рационалним приступом, обазривошћу, јер је протестантизам у том времену имао окрутну форму нама познат преко  ликова тадашњих властодржаца Хенрија VIII и његове кћери славне краљице Елизабете која је била стуб протестантизма. Шекспир је Хамлета гурнуо у двобој, али су околности тако исконтруисане да сви актери који су на себи имали било какву мрљицу морају нестати. Очистио их је све и тиме, тоталном трагедијом очистио je и драму, целог Хамлета. Драма се може бити могла завршити и мање ригидно, мање окрутно, али би се у том случају изгубило на упечатљивости, а нестале би и поруке о чистоти живљења и шта се све може и мора платити животом,  које је Шекспир хтео драмом да пошаље ондашњој, па и садашњој публици.

Вечита тапија

            Шекспирово умеће је потврђено тиме што се драма Хамлет, и по завршетку свеопштом, тоталном трагедијом наставља у главама читалаца и позоришних гледалаца у (од)гонетању, тражењу одговра на битна питања о животу и смрти. „Бити ил' не бити? – питање је сад.“ је један о најпознатијих цитата у енглеском језику. Шекспир је ову дилему намерно пласирао да би појачао драмски доживљај, да се не би публика успавала, а он је знао да се у то време самоубиство сматрало највећим проклетством! А у протестанској Енглеској је донедавно, до 1961. године самоубиство сматрано злочином! Можемо само замишљати колика је храброст била потребна за јавно исказивање ове дилеме, сумње. Али, Шекспир је мислио и држао се свога мишљења, тражио је одговор, то је за њега било „бити или не бити“, а сада је то пренео нама у наследство. Реч је о вечитој тапији, која се не гужва, која не стари и не застарева. У њој нам је Шекспир завештао и смрт као нешто више од сна!

Монолог и краљ трагедије
                       
             И велики Шекспир је водио рачуна о томе како ће изгледати изговорена реч. Не зато што се он и практично бавио сценом, него је и читаоцима и позоришној публици, а нарочито посленицима позоришта, глумцима и редитељима, па и писцима трагедија, и драма уопште, детаљно кроз Хамлета поручио, дао прецизна упутства, како се треба односити према публици. Навешћемо неколико делова из Хамлета у којима је виспрени Шекспир вешто користио дидактички материјал којим би подизао тензију код гледалаца и из кога се види да је самом краљевићу Хамлету доделио своје улоге, глумца и редитеља:
            „Молим вас, изговорите тај говор онако како сам вам ја показао, да вам готово клизи са језика. Али ако будете жвакали, као што чине многи ваши глумци, онда ће ми то бити исто тако пријатно као да сам општинском добошару дао да говори моје стихове. Па немојте сувише ни тестерисати ваздух рукама, овако; него будите у свему умерени. Јер и у самој бујици, бури, или, да тако кажем, вихору страсти, морате имати и показати мере, која ће то ублажити. О, како ме вређа до дна душе кад чујем каквог плећатог, разбарушеног клипана како у дроњке цепа неку страст, да би пробијао уши најјевтинијој публици у позоришту, која није ни за шта друго него за неразумљиве пантомиме или за галаму. Волео бих да ишибам таквог дрипца који жели да превазиђе и самог Термаганта; такав би дрипац надиродио Ирода. Молим вас, избегавајте то.“
             Па опет Хамлет:„Али не будите ни сувише кротки, већ нека вас учи ваше рођено осећање мере: удесите радњу према речи, а речи према радњи, и особито се старајте да никада не прекорачите границе природе. Јер свака таква претераност промаши циљ глуме, чији је задатак, у почетку и сада, био и јесте, да буде, такорећи, огледало природе: да врлини покаже њено сопствено лице, пророку његову рођену слику, а самом садашњем поколењу и бићу света његов облик и отисак. Сад, ако се у томе претера, или не дотера, незналице ће се можда смејати, али ће паметнима бити врло мучно. А суд ових, ако допустите, мора претегнути читаво позориште првих...“
            Са прецизним упутствима генијални Шекспир наставља кроз свог Хамлета: „О, поправите сасвим. И нека они што играју ваше будале не говоре више него што је за њих написано. Јер међу њима има и таквих који ће се сами смејати, да би тиме натерали на смех и известан број будаластих гледалаца, иако је баш тада, можда, у питању какав важан тренутак радње. То ружно и код будале која се тим служи показује сажаљења достојну амбицију. Идите, спремите се.“  
            Има текстова у којима поједини аутори покушавају оправдати уношење у драму ових редитељских и сценаристичких елемената ради дочаравања Хамлетовог лика као веома образованог и изврсног познаваоца позоришта. Али, пре би се рекло, ако је о томе реч, да је овде изронила Шекспирова нарцисоидност. Но, не може се порећи значај Хамлетових монолога, али не ових, него оних у којима се истиче унутрашња драма, у којима се разговара са самим собом, у којима се преиспитује савест, у којима се открива Хамлет, у којима открива дубину своје душе, На тај начин је веома високо  подигнута поетска вредност Хамлета и то је једна од кључних ствари које су допринеле да ова драма инаугурише Шекспира као краља трагедије. Јер, како рече један песник, Ко нађе себе, нашао је цео свет!

Феномен сумње

            Шекспир је врхунски експлоатисао психолошки феномен сумње којом је у овој драми држао тензију гледалаца и оне публике која је драму читала. Форсирајући Хамлетову сумњу у истину по питању очеве смрти, његова открића у вези разних људских порока до сумње у сврсиходност живота уопште, Шекспир је поћавао ефектност у задржавању пажње гледаоцима или читаоцима трагедије. Највећи португалски песник Фернандо Песоа веома је ценио Шекспира. Навешћемо овде његове речи: „Шекспир, ма колико нека његова дела била несавршена као „целина“, никада није досадан и никада није осредњи.“  (Ф.Песоа, Хетероними, Београд: Службени гласник, 2013)

Резултати интроспекције

            Уметник мора да сажме епоху, као што су то учинили Шекспир или Пушкин! И само тако он може преживети и надживети своје време. А шта се чинило Шекспиру, то ће питање с моје стране остати без одговора. Шекспир је у Хамлету сажето изнео резултате интроспекције, али и свој став о животу, те да живот није мед и млеко, али и да смрт није само сан. Све је то уденуо у трагедију чији ехо снажно и дуго бубња у главама читаоца дуго после читања. Дворске интриге су Шекспиру послужиле као кулиса, као параван иза кога се кувала психологија актера драме, пре свега Хамлета, који се непрестано налази у жижи током целе ове дугачке драме, чија преживљавања, унутрашње муке и колебања велики Шекспир, човек искуства, износи живо као своја сопствена,  која  сервира гледаоцима за време позоришне представе као најбоља јела и пића за време гозбе, после чега су они данима омамљени. А да ли су гледаоци доживели катарзу после тоталне трагедије? Ликове је Шекспир почистио јавно, на сцени,  да би етички очистио трагедију, а читаоци ће морати дуже да се чисте зависно од тога кога све имају на души. Сигурно је да ће Хамлет изазвати размишљања, и то дубинска, у том смеру, а Шекспир може бити сасвим задовољан.
            А једна арапска пословица каже, Сви се боје времена!

Тежак фаул

            Дидактичка упутства која је Шекспир убацио у драму, а која смо ми због ограниченог простора навели у смањеном обиму, су одлична и могла би бити од користи позоришним људима, глумцима, сценаристима, редитељима, само им овде није место. Кад се овако нешто убаци у текст драме, трагедије, чији се циљ унапред зна, задат је конструкцијом, у коју је уграђен садржај и коначно трагичан расплет и трагичан завршетак, онда овај есејистички део о томе како би глумац требало да изговара неки текст, (подметнути текст!), да би изазвао бољи, хоћу рећи, снажнији ефекат на читаоца или слушаоца, јесте тежак фаул. Ако је још и енормно дугачак као у овом случају, онда се то не може прогласити ни за шта друго до за велику рану, раздеротину, рупу на телу ове драме, трагедије, коју је Шекспир у заносу направио, а која зјапи, и њена права улога би могла бити пример, ако се већ говори о дидактичким елементима, шта у неком тексту не би никако требало да се нађе.

Трансфузија и поезија

            Бледуњавост поезије се не може лечити трансфузијом. Ако узмете туђе стихове и уградите их у своју песму добићете монструма. Трансфузија не лечи. Она може довести до великих поремећаја организма песме па и до њене смрти. Познати су случајеви да је у трансфузионом раствору било отровних стихова или стихова погрешне крвне групе. Тако ће та творевина, франкештајновска, уместо у књигу завршити у контејнеру или у сандуку за мрца. За добру песму требало би пити мастило у пристојним количинама све док не почнете да пишате крв. Зној и несаница се не рачунају. Ако крв почне да липти, онда ће песма бити крвава! Транфузија стихова не помаже песми ни ако су стихови и песма ваши. Што се грбо роди, вријеме не исправи – упозоравао је правник и филозоф Валтазар Богишић. Код Шекспира је реч о сценарију за драму, па се ова прича не може потпуно применити на песме из дијалога, али се она односи на оне делове где се је претерало са дужином инкорпорираног текста као што су они делови са Хамлетовим инструкцијама глумцима.

6.5.2019.
Ниш


Стојан БОГДАНОВИЋ: ТРУНКЕ, Књажевац, "Бранко Миљковић", 2011.

  Портрет професора Стојана Богдановића Перица Донков , Conte, 13,5 cm x 18,5 cm ...