Странице

среда, 7. август 2019.

Стојан БОГДАНОВИЋ: ГРЧКА-H EΛΛΑΔΑ-GRECIA-GREECE-ГРЕЦИЯ-LA GRECE-GRIECHENLAND-ГЪРЦИЯ-GRECIA-GRIEKENLAND-GREKLAND


ГРЧКА
Стојан Богдановић

Сав хришћански свет, католици, православци, протестанти... има један исти темељ који се зове Грчка.
*
Грчка је олимпијска ватра која гори у нашим срцима.
*
Грчка је саставни део српске душе.
*
Ако би се Европа одрекла Грчке, остала би јој само поломљена копља и зарђали мачеви.
*
Родили смо се као Срби, а проходали смо као Грци.
*
Грчка је онај молекул душе по коме се препознају Срби.
*
Грчка је вечити пламен.
*
Ако Грчка изгори, свет ће остати без душе.
*
Кад год Грчка плаче сетим се своје мајке.
*
Грчка је наш манастир.
*
Грчка је Велики метеор.
*
Грчка је Света гора.
*
Грчка на својим леђима носи целу цивилизацију.
Грчка је Платон.
*
Грчка је песма,
Грчка је грч,
Грчка је трагедија.
Грчка је Дионис и Аполон.

H EΛΛΑΔΑ

Όλος ο χριστιανικός κόσμος,οι καθολικοί,οι ορθόδοξοι, οι προτεστάντες,έχουν το ίδιο θεμέλιο που ονομάζεται Ελλάδα. *
Η Ελλάδα είναι η ολυμπιακή φλόγα η οποία φλέγεται στις καρδιές μας.
*
Η Ελλάδα είναι το συστατικό της σερβικής ψυχής.
*
 Άν η Ευρώπη απέρριπτε την Ελλάδα,θα της έμειναν μόνο σπασμένα δόρυα και σκουριασμένα σπαθιά.
*
Γεννηθήκαμε ως Σέρβοι και πρωτοπερπατήσαμε σαν Έλληνες.
*
Η Ελλάδα είναι εκείνο το μόριο ψυχής με το οποίο αναγνωρίζονται οι Σέρβοι.
*
Η Ελλάδα είναι η αιώνια φλόγα.
*
 Άν η Ελλάδα καεί ο κόσμος θα μείνει άψυχος.
*
 Όταν η Ελλάδα δακρύζει, θυμάμαι τη μητέρα μου.
*
Η Ελλάδα είναι το μοναστήρι μας.
*
Η Ελλάδα είναι το μεγάλο μετέωρο.
*
Η Ελλάδα είναι το Άγιο Όρος.
*
Η Ελλάδα κουβαλάει στις πλάτες της όλον τον πολιτισμό.
Η Ελλάδα είναι ο Πλάτωνας.
*
Η Ελλάδα είναι το ποίημα,
Η Ελλάδα είναι η κράμπα,
Η Ελλάδα είναι η τραγωδία.
Η Ελλάδα είναι ο Διόνυσος και ο Απόλλωνας.

(Превод на грчки: Снежана Врачарић)

LA GRECE

L’ensemble du monde chrétien : catholique, orthodoxe ou protestant... repose sur une fondation unique, identique et qui a pour nom la Grèce.
*
La Grèce est cette flamme olympique qui brûle dans nos cœurs.
*
La Grèce est un des éléments qui composent l’âme serbe.
*
Si l’Europe reniait la Grèce, il ne lui resterait plus que des lances brisées, des épées rongées par la rouille.
*
On nait serbe mais on se met à marcher en tant que Grec.
*
La Grèce est cette molécule de l’âme par laquelle on reconnait les Serbes.
*
La Grèce est une flamme éternelle.
*
Si la Grèce partait en fumée, le monde perdrait son âme.
*
A chaque fois que la Grèce pleure, je pense à ma mère.
*
La Grèce est notre monastère.
*
La Grèce est le Grand météore.
*
La Grèce est le Mont Athos.
*
La Grèce porte sur ses épaules toute la civilisation.
La Grèce est Platon.
*
La Grèce est poème,
La Grèce est convulsion,
La Grèce est tragédie.
La Grèce est Dionysos et Apollon.

(Traduit par Boris Lazić)

(Превод на француски: Борис Лазић)

GRECIA
 
Tutto il mondo cristiano, cattolici, cristiani ortodossi, protestanti ... ha la stessa fondazione che si chiama Grecia.
*
La Grecia è un fuoco olimpico che brucia nei nostri cuori.
*
La Grecia è la parte integrante dell'anima serba.
*
Se l'Europa avesse rinunciato alla Grecia, avrebbe solo le sue lance rotte e le sue spade arrugginite.
*
Siamo nati come serbi e abbiamo camminato come i greci.
*
La Grecia è la molecola dell'anima che i serbi riconoscono.
*
La Grecia è una fiamma eterna.
*
Se la Grecia brucia, il mondo sarà lasciato senza un'anima.
*
Ogni volta che la Grecia piange, ricordo la mia madre.
*
La Grecia è il nostro monastero.
*
La Grecia è il grande meteorite.
*
La Grecia è la Montagna Santa.
*
La Grecia sulle spalle porta l'intera civiltà.
La Grecia è Platone.
*
La Grecia è una canzone,
La Grecia è uno spasmo,
La Grecia è una tragedia.
La Grecia è Dioniso e Apollo.

(Превод на италијански: Јована Банић)

GREECE



The whole Christian world - Catholics, Orthodox, Protestants... have the same root - Greece.
*
Greece is an Olympic flame that burns in our hearts.
*
Greece is a part of the Serbian soul.
*
If Europe would abandon Greece, only the broken spears and rusty swords would remain
*
We were born as Serbs but we walk like Greeks.
*
Greece is that tiny part of the soul by which you can recognise the Serbs.
*
Greece is an eternal flame.
*
If Greece burns down, the world will loose it’s soul.
*
Every time when Greece cries, I think of my mother.
*
Greece is our monastery.
*
Greece is a Great meteor.
*
Greece is The Holy Gore - Mount Athos.
*
Greece is carrying a whole civilization on its shoulders. Greece is Plato.
*
Greece is a poem,
Greece is a spasm,
Greece is a tragedy.
Greece is Dionis and Apollo.

(Translated by Dušanka Narančić)

(Превод на енглески: Душанка Наранчић)


ГРЕЦИЯ

Весь христианский мир, католики, православные, протестанты... имеет один и тот же фундамент,  который называется — Греция.
*
Греция — олимпийский огонь, горящий в наших сердцах.
*
Греция является неотъемлемой частью сербской души.
*
Если бы Европа отказалось от Греции, Европе остались бы только сломанные копья и ржавые мечи.
*
Родились мы сербами, а начали ходить греками.
*
Греция — это та молекула души, по которой можно узнать сербов.
*
Греция — это вечный огонь.
*
Если Греция сгорит, мир останется без души.
*
Каждый раз когда Греция плачет, я вспоминаю свою мать.
*
Греция — наш монастырь.
*
Греция — Большой метеор.
*
Греция — это Святая гора.
*
Греция на своей спине держит всю цивилизацию.
Греция — это Платон.
*
Греция — это песня.
Греция — это судорога. 
Греция — это трагедия.
Греция — это Дионис с Аполоном.

(Превод на руски: Александар Мирковић)

GRIECHENLAND

Die ganze christliche Welt, die Katholiken, die Orthodoxen und die Evangelischen… haben das gleichen Fundament das sich Griechenland nennt.
***
Griechenland ist das olympische Feuer das in unseren Herzen brennt.
***

Sollte Europa von Griechenland verzichten, es wurden ihr nur die gebrochene Speere und die verröstete Schwerte übrig bleiben.
***
Wir sind als Serben geboren und als Griechen haben wir zu gehen begonnen.
***
Griechenland ist dieses Molekül der Seele an dem sich die Serben erkennen lassen.
***
Griechenland ist das Ewige Feuer.
***
Sollte Griechenland verbrennen, die Welt bleibt ohne Seele.
***
Wenn Griechenland weint, ich errinere mich an meine Mutter.
***
Griechenland ist unser Kloster.
***
Griechenland ist ein Großer Meteor.
***
Griechenland ist der Heilige Berg.
***
Griecheland trägt die ganze Zivilisation an seinem Rücken.
Griechenland ist Platon.
***
Griechenland ist ein Lied,
Griechenland ist ein Krampf,
Griechenland ist eine Tragödie,
Griechenland sind Dionysos und Apollon.

(Превод на немачки: Ивана Пихлмаир)


ГЪРЦИЯ

Целият християнски свят, католици, православни, протестанти ... имат една и съща основа, наречена Гърция.
*
Гърция е олимпийски огън, който гори в сърцата ни.
*
Гърция е неразделна част от сръбската душа.
*
Ако Европа би се отрекла от Гърция, щеше да остане само със счупени копия и ръждиви мечове.
*
Ние сме родени като сърби, а проходехме като гърци.
*
Гърция е молекулата на душата, чрез която сърбите се разпознават.
*
Гърция е вечният пламък.
*
Ако Гърция изгори, светът ще остане бездушен.
*
Всеки път, когато Гърция плаче, си спомням майка ми.
*
Гърция е нашият манастир.
*
Гърция е Великият метеор.
*
Гърция е Светата Гора.
*
Гърция носи цялата цивилизация на гърба си.
Гърция е Платон.
*
Гърция е песен,
Гърция е спазъм,
Гърция е трагедия.
Гърция е Дионис и Аполон.

(Превод на бугарски: Немања Сарјановић)


GRECIA

Todo el mundo cristiano, ya sea católico, ortodoxo o protestante, tiene un mismo cimiento, y su nombre es Grecia.
*
Grecia es el fuego olímpico que arde en nuestros corazones.
*
Grecia es parte integrante del alma serbia.
*
Si Europa  renunciara de Grecia, solo le quedarían lanzas rotas y espadas herrumbradas.
*
Nacimos como serbios, pero los primeros pasos los hicimos como griegos.
*
Grecia es esa molécula del alma gracias a la cual se reconocen los serbios.
*
Grecia es la llama eterna.
*
Si Grecia se quema, el mundo se quedará sin alma.
*
Cada vez que Grecia llora me acuerdo de mi madre.
*
Grecia es nuestro monasterio.
*
Grecia es el Gran Meteoro.
*
Grecia es el Monte Athos.
*
Sobre sus espaldas Grecia carga toda la civilización.
Grecia es Platón.
*
Grecia es el canto.
Grecia es el ánfora.
Grecia es la tragedia.
Grecia es Dionisio y es Apolo.

(Traducido al español por Silvia Monrós de Stojaković)

(Превела на шпански Силвија Монрос Стојаковић)


GRIEKENLAND



De hele christelijke wereld: katholiek, orthodox of protestant ... is gebaseerd op een unieke, identieke basis, die Griekenland heet.



Griekenland is deze Olympische vlam die in ons hart brandt.


 Griekenland is een van de elementen waaruit de Servische ziel bestaat.

Als Europa afstand deed van Griekenland, waren er alleen nog gebroken speeren en door roest geteisterde zwaarden over.

We zijn geboren als Serviërs, maar met de wortels in de griekse cultuur..

 Griekenland is het zielemolecuul waarmee Serviërs worden herkend.

Griekenland is een eeuwige vlam.

Als Griekenland in rook opgaat, zou de wereld zijn ziel verliezen.
Wanneer Griekenland huilt, denk ik aan mijn moeder.

Griekenland is ons klooster.

Griekenland is de Groot Meteoron.

Griekenland is de Heilige Berg Athos.

Griekenland draagt ​​alle beschaving op zijn schouders. Griekenland is Plato.

Griekenland is een gedicht,
Griekenland is een spasme,
Griekenland is een tragedie.
Griekenland is Dionysus en Apollo.

(Превео на холандски Милан-Мика Попов) 

(Vertaald naar het Nederlands door Milan-Mika Popov)


GREKLAND

Hela den kristna världen, katoliker, ortodoxa, protestanter ... har en och samma grund som kallas Grekland.

*
Grekland är den olympiska elden som brinner i våra hjärtan.

*
Grekland är den oskiljaktiga delen av den serbiska själen.

*
Om Europa hade avstått från Grekland skulle hon bara haft brutna spjut och rostiga svärd kvar.

*
Vi föddes som Serber, men har börjat gå som Greker.

*
Grekland är den själsmolekylen som får Serber att känner igen sig.

*
Grekland är den eviga lågan.

*
Om Grekland brinner ner, kommer världen att bli utan sin själ.

*
När Grekland gråter är det min mor jag kommer ihåg.

*
Grekland är vårt kloster.

*
Grekland är den stora meteoren.

*
 Grekland är Det heliga berget.

*
Grekland bär hela civilisationen på sin rygg.
Grekland är Platon.

*
Grekland är en låt,
Grekland är en kramp,
Grekland är en tragedi.
Grekland är Dionysos och Apollon.

(Превела на шведски Весна Станишић)


субота, 3. август 2019.

Јелена РАДОВАНОВИЋ: ЧОВЕК КАО ТАЧКА У КАМЕНУ


ЧОВЕК КАО ТАЧКА У КАМЕНУ



            Иако је многим песничким и прозним књигама већ дуго присутан на нашој књижевној сцени, Стојан Богдановић у маниру искусног homo ludensa својом новом песничком збирком показује да и даље ужива у својеврсном поетском љуштењу лука, нудећи нам својом поезијом сузе кроз осмех, и још увек не пропуштајући да нам отвори нека нова тумачења и значења, задржавајући притом препознатиљиви трагикомични манир свог певања. Драж Богдановићеве поезије управо и јесте у тим лудистичким оксиморонским опречностима – ту његова стална запитаност над судбином и Богом иде руку под руку са десакрализацијом и јеретичким моментима; готово побожно песничко бављење смислом правог стиха иде укорак са болном аутоироничношћу и детронизовањем поезије и песника; свеприсутна тема пролазности директно је супротстављена банализованој свакодневици; однос хришћанског страхопоштовања према Богу стоји напоредо са, готово фамилијарним, односом према Човеку-Богу.
             Један од Богдановићевих песничких лајтмотива је стална метапоетичка запитаност над смислом и значењем поезије и процесом настанка песме. Немали је, притом, његов (ауто)иронијски отклон према песништву и песницима, па ће тако у програмској песми и стожеру целе збирке, Разговор са мајком Божијом, он рећи како му мати говори да „нахрани музе, а то значи козу“. На сличан начин у песми Фазе Богдановић самокритично каже да је у трећој фази живота почео да се бави поезијом када је почео да „гњави и да дави, да смишља и да умишља“.
            Бавећи се умећем стиха, песник покушава да одгонетне и смисао надахнућа и настанка добре песме. У репрезентативној песми из тог тематског поља, Песма треба да уме, Богдановић каже да „песма треба да се њише/као јаблан на ветру поред Тимока/притом да држи мисао/чврсто као мали враг сису“. Богдановић нам овде опет нуди свој поетски кредо привидно неспојивог – песма мора да обједини те опречности у себи као што су лиричност и стаменост јаблана који се њише на ветру, насупрот структуралности и стабилности који наликују математичком систему; притом песма не сме да изгуби ништа од своје враголасте заиграности, кружећи око мисли која као стуб држи песму. Богдановић притом није за неку пуку ларпурлартистичку игру и песму која је лепа зато што је песма или је песма зато што је лепа; успела песма у његовом поетском свемиру мора да буде рефлексивна, мора да има мисао, логос, на чијем таласу ће бити ношена. Уплив Богдановићевог математичког ума је и овде очигледан – песма нема кичму ако у себи не садржи мисао, јер мисао је она велика енергија без које је песма пуко надувано празнословље. Богдановић је у теми метапоетичности често и аутореференцијалан и аутоироничан. Рађање песме, Богдановић одлично зна, није никакав узвишени парнасовски моменат, већ често чисто мучење и тегоба. Песма долази ниоткуда, кроз несаницу, затиче човека у кревету са другом песмом у сну, „од чега човеку буде мука“. Богдановић, међутим, зна и какав искрени усхит доноси право надахнуће, јер „Од песме се човеку заврти мозак/И ништа га не боли“. Песник је зато онај чудак који под кривим дрветом, и сам нахерен, искривљен, неуклопљен, померен из општеприхваћене стварности, чека своју праву песму, док свет око њега у клаустрофобији свакодневице непрекидно безглаво иде за својим послом и за општим жамором. Песник зна да песму вреди чекати, јер „песма је као срна/очас се преплаши/и штукне у густиш“. Уопште узевши, метапоетичке играрије су у Богдановићевој поезији врло честе. Песник се често бави смислом правог стиха, који је „као несташно дете“, дакле оно што је најтеже укалупити и зауздати у општеприхваћену и смислену форму.
            Мајка је један од главних песничких мотива збирке, који такође уједињује богдановићевске опречности – са једне стране, то је фигура патријархалне сељанке која је јака, вредна и стамена, која обаљује букве, музе козе, гаји децу, кува, носи воду, којој ништа није тешко, иако за сина жели бољу судбину и шаље га у Београд „да учи за господина“; која је, другим речима, парадигма традиционалне балканске жене. Са друге стране, мајка постаје обожена епифанијска фигура која се песнику указује у виду Мајке Божије, оне која увек светли, подучава, исцељује, умирује и дели савете. Кроз фигуру мајке одвија се и песников дискурс са прошлошћу, обичајима, традицијом, породичним свецима, умрлим рођацима, прецима и завичајним фолклором. Мајка тако постаје синтеза личног и општег, профаног и религијског, индивидуалног и колективног. Ронећи у индивидуално сећање, песник гради истински снажну емоцију, која читаоца уме да затекне и погоди у плексус, као и у другим песмама где је Богдановић у дослуху са својим срцем – кад пева о свом детињству и завичају, о нашим обичајима, о стварним људима који су прошли кроз његов живот.  Тад његова поезија буја, ври, ромори и жубори и разбарушена је у најбољем смислу, као оно несташно дете.
            У Богдановићевом космосу, који се често показује као јединствено прожимање математике и поезије, појам тачке постаје онтолошка жижа његове поетике. Тачка се и у лингвистичком и у математичком смислу чини једноставним појмом, али се лукаво опире дефиницији, због чега је њом и најтеже овладати – тачка у себи садржи и цео свемир и коначност, и празнину и пуноћу, и почетак и крај. Стога је у поетском смислу најтеже знати кад треба ставити тачку, „да ти памет не исцури кроз реченицу/Као вода кроз баштенско црево“.
            У фокусу Богдановићевог певања налази се и непролазна песничка тема пролазности, која се код њега често неминовно развија кроз дијалог са Богом, или пак кроз монолог о њему. Песник тиме отвара нека кључна питања есхатологије – Бог се код Богдановића не васпоставља као узвишени, недодирљиви и табуизирани Апсолут, већ је, напротив, песников однос према Богу фолклоран и готово фамилијаран. С обзиром да је код Богдановића Бог увек више Човек-Бог него Богочовек, нисмо само ми запитани над Богом, већ је и Бог запитан над нама и над смислом света који је створио, као у песми Крст: „Понад главе крст/У чуду/Шири руке.“ У ауторефлексивном покушају да докучи ко стоји иза сложеног механизма покретања времена, Богдановић ће на сличан начин у својој поеми рећи Питао сам сајџију, да би се у тој својеврсној оди пролазности тек на крају размрсило клупко енигме људске егситенције на земљи – сајџија не може да пружи одговор на питање како сат тачно зна када човеку треба узети меру, већ се Бог васпоставља као једини Велики Сајџија, као онај метафизичар који стоји иза космичког механизма судбине и пролазности, једини који поседује одговор на питање о људском крају. Богдановић ни не крије своју скепсу према могућности да се време измери, укроти или заустави. Време је суштински немерљиво, јер не постоји. Сат само подсећа на време, а освета према часовнику се показује као јалов људски покушај да се време победи. Богдановићев сат није мерач времена, он је парабола нас самих и наше неминовне и безнадежне људске метаморфозе у времену, јер: „Време те заскочило и јаше,/Јаше те као рагу/А сви од тебе траже/Да се осећаш као Пегаз.“ Зато је на такав сат, пуку механичку људску творевину, немогуће ослонити се, баш као ни на људско сећање. Тај сат или касни, или је херав, или без казаљки – ту се помаља познати бергмановски метафизички мотив  осакаћеног часовника отпалих казаљки, који нас све чека: „Јер смрт ће доћи тачно у секунду, каже песник, све ће бити на време/па шта ће ти онда сат“. Богдановићев сат је и симбол колективног сећања, заједничког људског искуства и колективног записа у времену. Као оне умрлице у песми Криво дрво, које подсећају на пролазност живота и свеприсутност смрти, јер нас очи мртваца са слика непрекидно посматрају. У већ поменутој песми Фазе одвија се на сличан начин и иронично поетско сравњивање рачуна са животом и са његовом неминовном цикличношћу, иако је потка песме типично људска жеља за непролазношћу, жал за ефемерним и за прокоцканим шансама: „Некада сам због љубави хтео да се убијем/По неколико пута дневно/А сад копам и ногама и рукама/Ако икако могу последњу фазу да прескочим.“
             Иако згуснута симболима, Богдановићева поезија је свеједно освежавајуће нехерметична. Презент је у њој доминантан глаголски облик, јер је то поезија која је пре свега уземљена и укорењена у садашњости, и у ту сврху често користи и разговорни стил и жаргон.
            Збирка се елегантно заокружује симболом камена. У камену је кључ којим песник синтетизује све своје поетске теме и мотиве. „Камен вам се смеши“, рећи ће песник и подсетити нас да сваки људски пут води само једном циљу и да је све пролазно, макар било и уклесано у камену – од људских прапочетака, цртежа у пећинама, првих књига, првих слова природе, фосила, до надгробних споменика.
            На крају, на камену је уклесана и поезија.

15.2.2019.

уторак, 30. јул 2019.

Стојан БОГДАНОВИЋ: НАШ АМЕРИЧКИ ЈАСТОГ (НАЈ)


НАШ АМЕРИЧКИ ЈАСТОГ (НАЈ)

            Читам ових дана књигу Узмимо јастога и други есеји[1] покојног Дејвида Фостера Воласа.
Волас је у есеју Погледајте јастога у овој књизи водио, рекао бих, успешну, расправу о томе како се поједина људска бића, која је Бог створио као и јастоге, како се та нека бића односе према јастозима. Да ли их једу или не једу, или јастози једу људе – код њих виртуелно, а код нас стварно.
            Историјски, јастози су на Косово и у друге крајеве Србије дошли у време америчког бомбардовања. Американци су у убацивању јастога у живе организме били, а и сада су, прави велемајстори, какав Боби Фишер, какви бакрачи.
            Јостог се у Србији не кува у специјалним лонцима какве је виртуозно описао Волас у књизи, рецимо,Узмимо јастога,нити ови наши могу да се својим штипаљкама (клештима) домогну врха ивице лонца у који га је гурнуо неки Воласов кувар, може да буде и аматер, како би се искобељао из лонца и из кљешта његовог бескрупулозног противника: човека.
            Наш јастог, кажем наш, а у ствари он је амерички, али они су нам га поклонили као помоћ у вези Косова, а поклону се у зубе не гледа!, лако подноси температуру до четрдесет степени, а циљ су му органи меких ткива, као што су
џигерице, неважно је да ли је реч о белој или црној џигерици, он их успешно конзумира, а човек то осети тек када јастог порасте па због тога мора да почне да мења униформу – тесно је и њему. Не зато што је наш амерички јастог (кратко, НАЈ), него зато што је он изванредних патолошких могућности, хоћу рећи, способан је да за веома кратко време досегне сваки део човековог тела, да дође до сваке ћелије и то не само нас Срба него како су ескпертизе о његовим способностима показале и до сваке ћелије Италијана који су се у време бомбардовања затекли на Косову, иако су знали да то није Ломбардија.
            Нису од јастога настрадали само до зуба наоружани гости Италијани. Није им помогло никакво њихово оружје. Јастог је био бржи. Чудо невиђено. Неки Италијани су залази по српским манастирским црквама. Васпитани српски сељаци нису са оружјем улазили у цркву. Оружје су одлагали испред. Једино оружје које се могло видети у цркви било је оно на фрескама светих ратника. Али свет се мења. Чак су и окупатори постали ослободиоци. Једни су мислили да ће се тамо домоћи дроге, други су се надали иконама. Неки су се молили. Неки су се и крстили, шта их је ово снашло. А јастог је грабио. И оне који су уместо Срба изигравали домаћине. И њих. Када су то схватили Шиптари су у неколико наврата јурнули ка својој спаситељици Европи. Водили су са собом и жене и децу. Видећемо шта ће од свега тога направити јастог. НАЈ се не конзумира орално. Он конзумира. Његов лонац је човек. Тајна је шта се тамо кува за јастога. Наш домаћи јастог није као онај из Мејна, НАЈ је моћнији каже докторка Д. Г. А шта мисле српски сељаци?

*** 
            Многи Срби и Шиптари су потрошили силне паре не би ли се изборили са јастогом, а јастога нису ни окусили.  Никада у животу. Продавали су куће и имања. Бежали су од америчких бомби, али јастог их је стигао. Италијани су добили обештећење од своје државе. Италија им се одужила, а они су за узврат поумирали. И они нису окусили јастога. Да бисте осетили јастога морате се сродити са њим. Морате му ући у срж. А када он вама уђе у срж, онда је све готово, све је бадава. Ту се прекида сан.
            Обични ракови живе у бистрим водама. НАЈ рони по крвним судовима. За мезе једе црвена крвна зрнца. Американци у Мејну не знају за ту посластицу. Знају за јастога, а чули су и за кавијар. На Мејнском фестивалу јастога се препричавају ловачке приче. Уз пиво, за вино је потребно више духовитости. Чули су за Ф 22 и за Сухој 57, а за кавијар мисле да расте на високом дрвећу у сибирским тајгама, да је за садашње генерације америчких ловаца недоступан и да је зато скуп. А у Сибиру се до јастога не може доћи. Ова генерација Американаца није способна да га изручи. Многи становници Мејна мисле да је кавијар храна за руске медведе. Убеђени су да медведи љуште кавијар као мајмуни банане.

***
            Читам јутрос да онај јастог из Мејна воли топло море. Шуња се по дну и клопа све на шта наиђе. Не бојте се, не једе биље. Није вегетаријанац. Ако вода захлади, он се спусти ниже. Цитирам Воласа у вези Мејнских јастога: „А истина је да су морски ђубретари, јер једу цркотине.“ Морао сам овде да цитирам Дејвида Фостера јер је он као млад и веома талентован писац озбиљно схватио задатак који је добио од часописа Gourmet да представи крканлук на Мејнском фестивалу јастога. Текст је изврстан, а немам повратну информацију о томе какао су га примили читаоци поменутог часописа. Волас је после (из)имитирао Јуду. Дошло нешто човеку до гуше, тако да сада немамо компетентну личност коју бисмо питали за ехо Воласовог текста.  Овај НАЈ, који хара по Србији, није ђубретар као онаj мејнски. Овај једе само живе људе. Права посластица су му мала деца. Лекари са Универзитетске дечје клинике у Тиршовој, који су врхунски обучени, скупљају децу по Србији не би ли их сачували од јастога. Али сваког јутра са запрепашћењем констатују да им је НАЈ ноћом покупио децу као чума. Амерички амбасадор, Биг Скот, само се смешка и повремено промрси нешто на лошем српском. Али то није ништа чудно у Србији, јер већина Срба лоше говори српски језик. У ствари, чепе се на српском, а замишљају да је на енглеском. О писмености ћемо други пут.

***
            Ловци на НАЈ са Универзитетске дечје клинике у Тиршовој до данас нису успели да улове ниједног од тих злотвора, не знају ни како изгледа, тако да ту нема збора о некој дилеми, као што постоји опасна дилема, тешка као туч, која ти не да да заспиш, која те притиска, која те мучи даноноћно: да ли  „моралност кувања јастога није само питање личне савести.“ И да ли би требало јести јастоге који умиру у страшним мукама у шерпама усред Мејнског фестивала јастога.
            А о мукама деце у Тиршовој и њихових родитеља повремено се појави понека кратка вест на некој телевизији и то поводом донације неког надобудног принца или принцезе, који их помази и нестане као онај амерички Милосрдни анђео.
            Није се још десило, а верујем и да неће, да се Биг Скот појави тамо на клиници. Јер Амери сматрају да су своју дужност испунили оног момента када су испоручили осиромашене јастоге и када су се уселили у туђе двориште којем су наденули име Бондстил. Дакле, дилеме нема. Да ли кувати јастога целог или у деловима, свеједно је. НАЈ којег су нам великодушно поклонили наши пријатељи Американци се кува у детету, умотан у плућну марамицу или у нешто слично,  на температурама од 40 до 43-44 степена. Зна се када је добро скуван, онда је све готово. Ништа ни да мрдне ни да трепне. Ни дете ни јастог. А около као украси, као бисери, сузе. И само сузе.

***
            Ако је јастог већи и ако је залутао у неко старо тело у старијег човека или у старију жену, онда због споријег метаболизма код старијих особа кување дуже траје, на свако кило додаје се три минута. Али, када се кување у том особном лонцу заврши бива као и код деце, и човек и јастог су скувани. И прича о осећају иманентности смрти у животу је готова, али осећаја није било. Све је и без Сиорана отишло до ђавола. Не сејем безнађе, без зајебанције, само примећујем. А изостала су и осећања људскости јер се политика води без осећања за људе. Свуда и увек.

***
            У систему западне демократије изгледа да је главна теза ОТИМАЧИНА. Друга теза би била што већа разарања. Подметачине и намештање свађа су везивно ткиво, потка. Нови јастог.

***
            У малој држави власт је као лимени певац. Ако се заглави – не окрене се према ветру, мало га подмажу и он настави да се врти, ако скроз зариба, онда дим истера сав народ из куће. Ако се снебивају, или се ускописте па неће да излазе, онда им пријатељи мало помогну, убаце им кроз оџак понеку бомбицу. Може и касетна. Тада побегну они који не погину и они који нису много осакаћени. Углавном, око огњишта буде мирно. Ако и буде преживелих то ће булдожери рашчистити. Само још кућа да се сруши. После свега повратка нема.

***
            Иначе прави јастог који разара државу јесте њена администрација. Јастог не може да ухвати здраву рибу. Он чека цркотину. Лешинар. 

***
            У нас влада мишљење да је јастог квалитетнији ако је увозни. На цени су били они који су паковани у Вашингтону. Сада има и европских, немачких, енглеских, француских... Сви их испоручују у касетама са најбољим конзервансом, осиромашеним уранијумом. То је сада европски и светски стандард. Још бољи је јастог ако му се дода плутонијум и то на захтев потрошача уз обавезну ургенцију добро плаћених домаћих политичара које смо раније звали домаћи издајници, а сада их називају борцима за нову демократију. Ммм!

***
            Они ракови из хороскопа, по причању једне сведокиње, није једина, али онa је убедљиво најискуснија особа коју сам срео, јебу и под старе дане. Знају и да зајебу када се најмање надате. И када се нико не нада. Не зезам се, него не постижем све. Зато што је тражња велика. Жене су се еманциповале, а ја сам сâм. Ракова нема у кинеском хороскопу. А тај који је у неком хороскопу није јастог, чак ни онај наш амерички што највише воли дечје паштете. Њега и није брига што није заступљен у хороскопима. Њему је најважније да се напапа, а једе само дечје паштетице.




[1] Дејвид Фостер Волас, Узмимо јастога, Нови Сад, Културни центар Новог Сада, 2017.

Стојан БОГДАНОВИЋ: ТРУНКЕ, Књажевац, "Бранко Миљковић", 2011.

  Портрет професора Стојана Богдановића Перица Донков , Conte, 13,5 cm x 18,5 cm ...