Странице

четвртак, 5. септембар 2019.

Катарина НЕШОВИЋ: ЧОВЕК ЈЕ ОНО У ШТА ВЕРУЈЕ

Катарина НЕШОВИЋ

ЧОВЕК ЈЕ ОНО У ШТА ВЕРУЈЕ


Има нас разних, на овом свету. Има нас срећних, има нас жалосних. Има нас превртљивих, има покварених, племенитих и лицемерних, несебичних, узвишених, бесциљних; има притворних, има површних, има јасних као дан и недокучивих као јесење небо. Има нас проданих, и непроцењивих. Има нас бедних.
Има нас, људи.
Има нас свих, у његовом перу.

Колико год да смо сви јединствени, ипак је више људи него калупа, и, ако мислиш да се ни у један не уклапаш, то само значи да тај спектар довољно не познајеш.

Он нас је описао све, болно прецизно и тужно истинито, са свим нашим манама над врлинама. Дао нам је опис свих калупа, сву палету наших мисли, осећања, погрешака, убеђења, заблуда, срећних тренутака и несрећних година, одушевљења, разочарања, оне дубоке празнине која расте са нама и у нама и за нама једина остаје. И после 160 година још је он у праву, још је чисто огледало које нам је оставио за собом, још његов аршин може да премери наше стопе тачно и прецизно.

Антон Павлович Чехов, лекар који је писао и писац који је лечио. О њему знамо сви, да је рођен 1860. у Таганрогу, тамо завршио гимназију, тамо почео да пише; у Москви дипломирао медицину, у Воскресењску радио као лекар... Умро од туберкулозе 1904., али живи још увек у својим драмама и небројено кратких прича које је написао за свог кратког живота.

У његовим се делима можемо пронаћи, у једном лику или у сваком помало, или од сваког помало у нама.

Шумски дух, и Ујка-Вања на пример, две драме сличне, а тако различите, дају нам доказ како има људи истих у суштини а у форми различитих – Астрова и Хрушчова; Војницког Ивана и Војницког Игора; две Соње и две Јелене...

Много је међу нама Шумских, идеалиста, наизглед потпуно посвећених једном циљу, у њега дубоко верујућих, све док не схватимо да смо или ми много и дубоко погрешили, или је непоправљиво погрешан сав свет око нас.

Такви смо они који су, чини се, издвојени, обележени, 'лудаци', 'чудни', који иду против гомиле упорно и непокорно, знајући да ће, да морају, бити несхваћени, неприхваћени, а у исто време очајницки кличу: "Ко год да сам, гледајте ме у очи право, јасно, без задњих мисли, без програма, и тражите у мени пре свега човека..."

Има и нас Војницких, људи талентованих и способних, паметних – али погрешно и површно; људи који су тражили од света да их призна, прихвати, заносећи се да су таленат и способност сами довољни. Ми, такви, остаћемо на крају разочарани у живот да бисмо прикрили разочарање у своје постојање; огорчени на друге да не бисмо били огорчени на себе; остаћемо талентовани за празне приче, за проклињање и жаљење; способни једино да за свој усуд кривимо неког тамо Серебрјакова који ће се увек наћи – јер има нас и таквих: старих (макар само у души), болесних (макар у уму), који мрзимо остали свет због његове младости, измишљамо себи несрећу из досаде, у инат свима што верују да смо ипак ми срећнији од њих.
А можда су међу таквим Војницкима ипак за нијансу бољи они који су завршили као Игор Војницки, него као Иван?
Можда су они бар у том, последњем, тренутку, одузевши себи живот, стекли први пут контролу над њим, одлучили сами за себе, без уплитања, без размишљања о другима? Можда је Иван Војницки, промашивши, поштедевши себи живот, заправо га коначно и неповратно изгубио? Или је ипак себи дао шансу на нешто даље, нешто ново? Али шта?
Ко зна? Диван је данас дан. Да ли попити чај или се обесити?

Има међу нама и Трепљева, талентованих али несрећних; има Тригорина, неталентованих а срећних; нађе се понека Нина  Заречна – галеб кога је човек случајно нашао и из досаде уништио (тај човек најчешће је она сама)...
Има нас који, као Чеховљева Маша из Галеба, носимо црнину за својим несрећним, бесмисленим животима; који не знамо зашто постојимо на овом свету, нити желимо да знамо колико ћемо на њему остати; нас, који не тражимо смисао него доказ да смисла нема; нас, који се добровољно одричемо других јер би превише болело када би се они одрекли нас...

Све жалосније, под кожу се увлачи сумња да је цео овај свет можда једно велико острво Сахалин, да нема наде за нас, да "шуме спасава Шумски, али људе да спасава нема ко"... Слеп води глувога, гладан храни ситог, паметнији попушта да нас будале жедне преко воде преводе и сви заједно жмуримо на чињеницу да, ако се туђим закрпама крпиш, једино крпа и можеш да постанеш. И свако може да се суочи са кризом, а свакодневни живот је оно исцрпљујуће; и данас ни љубав, ни поштовање, пријатељство – ништа не зближава људе као заједничка мржња.
У праву је Чехов, још увек...

Али у праву је и да би човек био бог кад би знао да без грешке разликује добро и зло.

Али у праву је и да ћемо се ипак одморити.

"Нека горе шуме! Посадићу нове!" речи Хрушчова упућене између осталих и једној Соњи из Шумског духа, наставиће се речима друге Соње, из Ујка-Вање: "Одморићемо се! Чућемо анђеле, угледаћемо небо посуто дијамантима, видећемо како све зло земаљско, све патње наше тону у милосрђе које испуњава цео свет, и наш ће живот да постане тих, нежан, сладак...."

И можда нећемо достићи тај вечито жељени мир, можда заиста у свима нама и седи неки шумски дух, пипа по мраку, тражи нешто недостижно и непознато. Чехов нам каже да је наш живот као цвет на ливади: расте, цвета, живи; али ето козе – поједе га – цвета нема више! Али он каже и да има чак и у Сибиру среће. „Главно је умети променити, преокренути свој живот; све друго је бесмислено.“

Али ми ћемо живети верујући у живот, не мислећи на радост; јер "несрећа је и дошла јер смо превише на срећу мислили". Живећемо верујући, бићемо оно у шта верујемо. Бићемо људи, са разних страна, разних лица, из разних доба. Бићемо разни, у истом овом свету, и свако од нас моћи ће да понови за Соњом: "ја верујем, верујем"....



среда, 4. септембар 2019.

Стоян БОГДАНОВИЧ: РАЗГОВОР С БОЖЬЕЙ МАТЕРЬЮ



Стоян БОГДАНОВИЧ
 

РАЗГОВОР С БОЖЬЕЙ МАТЕРЬЮ

Перевод на русский язык с сербского Раиса МЕЛЬНИКОВА



1

Вчера встретил свою покойную мать,
На пути Господнем остановил я её на мгновение.
Худая, вся в морщинках, и, как всегда, куда-то спешит.
Здесь, у ангелов, стоят и некоторые наши святые.
Никогда эта женщина не садилась и не отдыхала,
Рассказал ей, с какими людьми сидел сегодня,
Она сказала: «Я это знала, – и  добавила, –
Вы все будете на небесах».

2
Прошёл день, её нет,
Но я также с ней разговариваю.
Жду, когда она мне скажет:
«Накорми музу, и это означает козу,
Поиграй с ребёнком.
Вам нужно думать о Сербии.
Никто другой за вас этого не сделает».
А я пойду сажать сливу боньинку*.
Поэты, ушедшие за хлебом, вернутся к осени,
Поэты – это такие люди,
Которые знают, как есть копчёную пищу,
Пить ракию
И растить детей.
Ещё они знают, что без женщин и ракии не может быть и жизни.

А весной начинается любовь и война.
* Боньинце – место рождения поэта

3
Просто иду,
И вновь она появилась.
На коромысле несёт два ведра воды,
Она почти вдвое согнулась, неся воду
Для сливы над головой Мийи.
И он был человеком.
Он любил сливку,
Любил лежать
Под родным деревом.

4
Я напомнил ей, что сегодня день рождения патриарха,
Во время разговора что-то трещит,
Наш разговор прерывается
Из-за шума и помех при соединении.
Наутро я прочёл в интернете,
Что американские башни и наши города разрушены.
Ни одно, ни другое
Не по нашей вине.
С начала сотворения мира
Виноват кто-то другой.

5
Она ещё не нашла малыша.
Шалун где-то на берегу реки Тимок
Празднует, поёт песни девушкам.
Она слилась мысленно с Миодрагом,
Стоя на пороге, правой рукой
Нежно, как котёнку заплетает золотые волосы.
Время от времени поднимает свой взгляд на огонь,
Чтобы отогнать, наложенные судьбой,
Кипящие в голове
Чёрные мысли.

6
Стараюсь думать о браке.
Но она не позволяет.
Строго заявляет:
«Не смей бить детей».
Спросил у неё:
«Не помнишь, как сама таскала нас за уши?»
Она подводит итоги разговора:
«Вы не были хорошими детьми,
И сейчас, когда уже стали взрослыми,
Не умеете сохранить мир».
7
Всё светится, сияет,
Я сразу понял, что была Она.
Руки чёрные, как сажа,
Как новые туфли блестят.
Можете в них смотреться.
Это чудо.
Я – не глупый, я вижу.

8
Каждую историю начинает с зари
И заканчивает до рассвета.
Она говорит мне:
«Иди и изучай математику, поэзию и музыку.
Футбол – это глупый выбор,
Он не для сербских крестьян.
В него играют бедные, у которых нет денег на скрипку.
Самый дешёвый способ учиться –
Начать с таблицы умножения.
Помнишь, как велел Отец,
Иди и размножайся».

9
Женщины не любят пьяных мужей,
Потому что пьяным всё кажется.
Просто, им многое представляется.
Так что, смотри, старайся быть трезвым.
Будь осторожен.
Женщины разные бывают.
Избегай людей, которые хвастаются,
А также тех, которые дают плохие советы.
От чужих советов, если сам ничего не делаешь,
Ничего не может родиться.

10
Она мне рассказала всё, что Он сказал.
Мы всегда побаивались Бога Отца.
А причин для этого никогда не было.
Он не приходил, посещал нас исключительно в праздники
И когда детей надо зачинать.
Остальное время Он проводил с апостолами.
Они лепили кирпичи,
Потом начали делать плитки.
Осенью мы переедем в новый дом.
Старый дом полностью сожгли немцы,
А самый старый – американцы.

11
«Теперь иди спать.
Утром обойди виноградник,
Подои козу,
Смотри, чтоб она молоко не потеряла.
( Я теперь не могу подняться,
Что-то болят кости, стреляет в боку),
Научись вести счёт, старайся,
Можешь слушать скрипку,
Без любви ничего не бывает.
Когда счёт в порядке – приятно жить».

12
Беседа никогда не заканчивается.
Я ей сказал, чтобы не волновалась по поводу счетов.
Время изменилось,
Но по старинке иду слушать скрипку.
А счёт я оплачу в следующем месяце,
Или, если Бог даст, когда выйдет издание.

13
Я ещё не сел к компьютеру,
Как она начинает рассказывать.
Рассказывает, что и как нужно делать,
Как поступать с братьями и близкими.
«Дай возможность сказать Матвею,
Он уже давно о том написал,
И его читают.
Если тебе стыдно спрашивать Матвея,
( Не стыдно не знать,
Стыдно не спрашивать).
Но лучше всего спросить его,
Он беседует с Отцом,
Они всегда договариваются.
Если не желаешь,
Спроси Нешу Сенту из Чукуровца,
Пусть он скажет открыто.
Он это знает.
Он может дать много советов,
Но это не к делу сейчас.
А теперь я должна идти помогать Отцу
Тех детей, которых Он изготавливает из грязи и рёбер.
Он когда-то делал золото из грязи».
Но вот и пришла весна.

Нехорошо, что страной управляют молодые,
Те, кто ещё не дорос до армии и до брака.


 

уторак, 27. август 2019.

Ранко ПАВЛОВИЋ: ДВОЈИЦА, И ТРЕЋИ

Ранко ПАВЛОВИЋ

ДВОЈИЦА, И ТРЕЋИ
Ранко Павловић, песник


Ранку Прерадовићу.
и Рисојевићу, наравно


Она два тек обркатила младића
што журе преко Градског моста
да у дијелу града званом Преко Врбаса
у два иза поноћи купе лепиње с кајмаком
у пекари на дрва покрај ријеке
што се од вајкада спомиње по кајацима
и о чијим дајацима је Јован Јоцо Бојовић
написао збирку пјесама „Дајак Пантократра“,
оно смо нас двојица,
само се тешко препознајемо.

Она два тек обрадатила младића,
с кључевима од улазних врата Дома културе
чије копије је за нас и за Клуб младих писаца
направио директор Драго Радовановић,
та дакле два младића што журе у Господску
да у четири послије подне
поједу по једну још топлу кајмак баклаву,
оно смо ми, само нам корак отежао.

Она двојица тек дорасла до чокањчића са шљивовицом
што у раздање у станичној кафани званој „Тексас“
читају из Београда тек пристигли „Свет у сунцокрету“
чудесног Добрице Ерића и што зачуђени посматрају
„девојке које се провлаче испод чаробнице дуге /
не би ли и оне постале јунице“ и допале се бику Лабуду
кога је Пјесник повео на вашар у Тополи
„да би му нашао невесту јуницу“, оно смо нас двојица,
само нам ракија постала некако горка.

Онај сто на спрату ресторана „Козара“
за који нико не сједа јер чека два голобрада младића,
резервисан је за нас двојицу, али ми не умијемо
мермером, држећи се за месингане рукохвате, до њега да дођемо,
а ни одавно већ нема новина и часописа
из Сарајева, Загреба, Сплита... да их листамо.

Ни Милоша Милојевића одавно нема
да змијањску крв разлије војвођанским венама
и крене у сусрет оној чији муж продаје лубенице у Шапцу.

Али, ми смо још ту, пријатељу,
наше козаре и сутјеске,
књижевне омладине и сусрети,
прва издања књига које си доносио из Сарајева и Београда,
наши „ловци у житу“, „странци“
и „црвени петлови који лете према небу“,
наше Стевке и Славице,
и наш Рисојевић који нам је донио дух Марије Теофилове
лијечећи „насљедну болест“ „трпећи ово драгање“.

И сигуран сам да су још негдје она два чокања ракије,
и још сигурнији да их можемо наћи.
26. 8. 2019.

Стојан БОГДАНОВИЋ: ТРУНКЕ, Књажевац, "Бранко Миљковић", 2011.

  Портрет професора Стојана Богдановића Перица Донков , Conte, 13,5 cm x 18,5 cm ...