Странице

понедељак, 6. децембар 2021.

Стојан БОГДАНОВИЋ: "БУГАРСКА БАРАКА" ИЗОКОЛА

 

БУГАРСКА БАРАКА ИЗОКОЛА


 

             Поводом новог издања Савићеве култне књиге Бугарска барака[1] са освртом на Коментаре и Прилоге за историју и поетику црне прозе. Нема сумње да је реч о измишљотинама Милисава Савића и да је све истина. У овом тексту ћете видети, углавном, моје измишљотине. Држите ми палчеве!

            1

      Бугарска барака је рустична књига, писана је када је аутор био веома млад, тако да је младост дебело умешала прсте у ову Савићеву књигу. Користећи Савићев стил из Бараке може се рећи да је имао м..а. Зграбила га је младост и из тог рвања са њом по Баракама и њиховој околини, а то значи по кафанским ћумезима, по забитима, измигољила се књига Бугарска барака. Уместо „имао је м..а“ отменије је да се каже да је имао вишак тестостерона. Но, то му на исто дође. Нисам тада писао о њој, да јесам, сада бих се кајао, а овако се кајем што нисам. Потоње Савићеве књиге у односу на ову изгледају као плишане меце, или као ангорске маце. Кад се мало разгрне, одмах се види да су оне мудрије, израђеније, отменије, стилски дотераније, у њима се, такође, веома често износе оштри ставови, чак и они који се срећу у Бараци, или у Летећим баракама[2], али су они овај пут обучени и нашминкани тако да не боду очи свима већ само онима који поседују изузетно образовање, али и интелект.

             2             

             Верујем да никоме није јасно чему коментари иза сваке приче у Бугарској бараци. Ако је некоме и јасно, мени није. Није ми јасно зашто се по баракама расправља о Бугарској бараци. Некада се о њој разговарало у комитетима, па и у оном највишем. Један од разлога зашто не волим овакав поступак аутора јесте што он покушавајући да оживи интересовање за књигу која је изашла 1969. године у ствари одвлачи пажњу од изванредних прича. И уопште, против сам да аутор тумачи своје дело. А било је прича о овим Савићевим причама, и верујем да ће се још причати и писати о њима, и да ће тумачи и историчари књижевности још черечити и хвалити ове његове измишљотине, макар да су их неки сврстали у „стварносну“ прозу, а неки и у „црну“ прозу.   Биће још сврставања и разврставања.

              Савић се враћа у београдске бараке и неким додатним текстовима покушава да оправда своје писаније од пре педесет година и да се правда зашто је био млад. Ништа се ту неће разјаснити. И када сам видео ту његову књигу, сва у чиревима, он их лепо зове Коментари, згрозио сам се, па ко велим када може Савић изоколо, могу и ја.

              Још мало о додацима у новом издању. Човек који купи ново издање Бугарске бараке, а читао је књигу раније, прво помисли да ту има неких значајних измена, јер су Коментари и Прилози[3] бучно најављивани, а то интересује првенствено писце (ту сам убројио и критичаре), због евентуалних нових књижевних решења која побољшавају текст, која суштински утичу на побољшање дела. А кад  се човеку књига нађе у рукама и прочита причу дође до коментара. Сав се баци на њега, очекујући нешто, а то нешто га нема. Види да Коментари нису део приче нити су део књижевне историје нити се ту разматрају књижевне идеје и поступци, него су просто „књижевни“ трачеви који могу да навуку, раније се говорило „домаћице“, још понеког живог житеља Рашке  из доба када је писано прво издање. А то се тешко може назвати успехом новог издања, чак и онда када се оно добро продаје. Једино што се може признати аутору и издавачима јесте то да Коментари и Прилози значајно одвлаче пажњу читаоца од суштине, од приче, и уз то траће читаочево време, а и своје су протраћили – дупло голо. 

              3

               Данашњи академски критичари јуре бодове да би постигли рејтинг на пројектима, а и да би напредовали у звању. Бесомучно цитирају разне ауторе, најчешће без образложења и неразумљиво и неповезано са основним текстом, покушавајући да се покрију туђим ауторитетом и што је најгоре ти текстови су бездушни.

             Критичари, видим, не истичу вредност Савићевих прича као врхунске приче са изванредном драматиком, са огромним драмским набојем, са дубином понирања у психологију људи ниских страсти, са разоткривањем времена у коме су догађања која су писца изазвала, већ инсистирају на томе да је Савић први који се у то време, крајем шездесетих и почетком седамдесетих година, усудио да тако нешто напише. Тачно је да је Савић срчан и храбар писац, фајтер, али држати се само тога то је заиста плитко нити је то њихово писање допринос књижевности. А помало ми се чини да је то, ту и тамо, повукло и Савића да се правда тим безвезњацима, те да му годи како је он био први... Написао је: „Милиција је јурила и хапсила студенте који су долазили из Београда и одузимала им прогласе, билтене и црвене примерке „Студента“.“[4] Али је после написао и „Коментар. Прича  која ме је прославила као храброг писца.“ [5]

              Каткад је боље бити последњи.

              4

              Стварносна проза, дабоме, најближа је рођака књижевности социјалистичког реализма, јер их веже историјско место настајања, а и физичко, користи хронике, писма, рожданике, исповести[6]... пародију, иронију, сленг, те се често појављују тврђења да је стварносна проза блиска са постмодерном,  али кад је реч о Савићевим причама из Бараке оне су компактне, сабијене, тако да се може устврдити да су из једног дела, док постмодерну одликује низ фрагмената, каткад и таквих да се између њих тешко може наћи нека веза, али  тада су постмодернисти тврдили да читалац то не разуме. Постмодерна подразумева конструкције. Често сам слушао да су те конструкције вештачке. Као да у другим књижевним делима нема конструкција, па да нема, онда би се књига од рецимо неколико стотина страница намах срушила. Свако дело има своју конструкцију. Некада је челична, некада је пренапрегнута, некада... Конструкцију која држи дело виде само зналци, обичне читаоце она и не занима. Као да људе који прелазе пасарелом баш занима од ког материјала је пасарела направљена и колико тона гвожђа и бетона је у њу уграђено.

                5

             Приче у Баракама писац је напунио измишљотинама о ниским страстима људи и сместио их у Рашки. Оне нису специфичне, нити одударају од прича у  баракама у Америци, Енглеској, Русији, Кини, Индији, Бразилу. Фавеле постоје и данас и пуне су барака и картонских ћумеза. Штавише, умножиле су се и увећале. Човечанство се убрзава, али бараке нису напуштене, оне су и даље запуштене, у њима су и даље смештени људи нижег степена образовања, могли бисмо рећи, оних које је еволуција заобишла, који никада неће сачекати лепо сервиран ручак када су гладни. Психологијом таквих група и „вођама“ тих „банди“  бавио се Савић. Без моралисања, без закључака како, где и када. Што су се неки житељи Рашке препознали може се сматрати нормалним, али само за оне који су приче читали, а већина Рашчана тада није читала приче из Бараке, а ни данашњи Рашчани их не читају. Ја сам поново читајући приче сада после педесет година од њиховог појављивања препознао неке од Савићевих ликова из Барака. Неке од њих срећем свакодневно на пијаци код Тврђаве у Нишу, у бифеу на нишкој аутобуској станици, на нишком бувљаку, испред бургџинице код Дома здравља... Зар због тога што су се неки препознали да се правдамо?

             „Неки људи су се препознали у Пушкиновом Јевгенију Оњегину, па су му то и замерили, али он им је одговорио да то можда тренутно смета, али да опште ствари остају да важе без обзира шта је био мотив, или ко је био модел (прототип) за углед, тако да будућност то неће узимати у обзир. То се и десило, и то ће се десити увек када дело преживи и надживи савременике.“[7]

              6

              А када је реч о уметничком делу, да ли се оно зове песма, прича, роман, слика, опера, скулптура, грађевина... не можемо се правити луди па рећи да није важно образовање аутора тога дела. Штавише, готово увек се истиче и школа, па и учитељ код кога је уметник учио.

             7

             Да кажем реч-две о наслову. Мој деда Никола Г. Богдановић, каплар из штаба Моравске дивизије, краљев ратни друг, носилац је Албанске споменице, Златне медаље за храброст „Милош Обилић“... рођен је у селу Велико Боњинце, Нишавски срез, данас Пиротски округ. Кад смо једном приликом нешто причали о Првом светском рату рече ми, Беше ту и оно псето Депере (д'Епере) – ја згранут избечих очи, како то да је славни француски војсковођа „псето“, а деда настави – Не даде, оца му његовог, да заузмемо Софију, да смо тада то урадили, никада више не бисмо имали проблеме са Бугарима.

             Моја су искуства са Бугарима другачија од дединих. Претпостављам да је деда имао посла само са Бугарима, а ја сам познавао и Бугарке. Било је током историје људи који су оспоравали Бугарке. Једном приликом сам о њима разговарао са господином професором др Бранком Трпеновским, негдашњим ректором универитета у Скопљу. Био је то фини господин, са лепим манирима, отац му је био православни свештеник. Наравно, у српској цркви. То је можда и био разлог да смо ручали на брду Водно понад Скопља и то у конацима манастира Св. Пантелејмона из дванаестог века. Чудио сам се како такви људи као Бранко могу да буду комунисти. Кажем му да сам у Пловдиву (Тримонцијум) срео једну Бугарку која је светска лепотица, а он ми рече, То је сигурно била Македонка.  Када смо се срели у Бразилији, био је тамо амабасадор СФРЈ, а ја математичар  луталица, од конференције до конференције,  сложили смо се да су Бразилке заиста лепотице. Узгред, бараке у Рију су такве да ти памет стане, а у Бразилији их тада није било, или су мене водили около као Италијан мечку, те их нисам запазио.

             Одавно  сам био у оној Савићевој Бугарској бараци. Али, Бараке су Бараке и када нису бугарске.  

             Градилишта попут оних Савићевих ваздан ће бити, а она без Барака не могу да живе. Када је грађен аутопут Бела Паланка – Пирот, са извођачем из Грчке су дошли радници, инжењери и техничари. Напунили су Белу Паланку. Цене станова су скочиле. Белопаланчани су издавали све, шупе, гараже, и летње кујне. Дошле су и курве. Кафане су оживеле. По завршетку аутопута многе Белопаланчанке су отишле у Грчку, а неке су отишле и на друга градилишта. Разводи су пљуштали. Судови су радили пуном паром, адвокати из Пирота и Ниша су се нафатирали. Новца је било у разним валутама. Осетио се и пораст наталитета. Сада је све по старом. Све је у (о)падању.

             8

             Историја је неуморна у прекрајању истине, а истина није на страни књижевности. Што се књижевности тиче машта и измишљавање су на њеној страни, а одакле је идеја и како се та идеја користи то је важно онима који тумаче дело са своје позиције, а право тумачење које је писац дао је то дело о коме је реч и ништа више. Наравно, да то није довољно да би неко имао користи од тог дела. Зато су ту разни тумачи, гребатори, који би да се мало очешу, а у позадини је трговина. 

             9

             Књига је скупа, али не жалим, приче су одличне. Савић је навикао на Дигресије (Digressio[8]) па и ови Коментари који су (за)лепљени на леђа сваке приче нису ништа него Дигресије, а могу бити и Фусноте[9]. Бојим се да се од њихове тежине приче не изгрбе. Бојим се да  Барака не почне да прокишњава под тежином коментара, те да се временом потпуно не уруши и да је обузме коров који се шири Књижевном Србијом. 

            10

            И Прилози за историју и поетику црне прозе су у функцији одбране Бугарске бараке, а од кога то се не види. Они који су можда некада имали нешто против ове Бараке су сви већ покојни. А то значи да се свет, онај „стварносни“ променио. Савић не мисли тако:

 

             Познато је и моје одушевљење појавом Павићевог Хазарског речника (узгред речено, један познати писац ме је питао како могу да ја, као расни, „стварносни“ писац хвалим једну књигу која се заснива на конструкцијама). Онда је јасно да заступам став да се једино свет (стварност) не мења, док се приче (књижевност) о том свету мењају. Књижевност није ништа друго него историја поступака, нових, модификованих, у већини случајева супротстављених оним старим, истрошеним.[10]

 

            Познато је тврђење да филозофија није ништа друго до историја филозофије. Нисам знао да је и књижевност историја?!

            11

            Послужићу се цитатом са реверса корица књиге, Бугарска барака као да захвата из узаврелог котла наше свакидашњице – каже Милан Влајчић. Када сам био мали за ручак се на астал износила чинија са јелом у којој је каткад било и меса, углавном о празницима. Било је онолико парчића меса колико је било људи за софром. Послуживање је ишло по старешинству. Прво је себи сипао мој очух Вилотије. Он би увек захватио најбоље парче. Ми клинци смо га са чуђењем гледали, а он је са смешком одговарао на непостављено питање: „Моја кашика је ловџика.“ Изгледа да се Савић док је писао Бараку домогао неке кашике ловџике. Штавише, чини ми се да је била златна. А Прилози за историју... би требало да иду тамо где им је место – у историју.

                12

                Критичари у највећем броју случајева нагађају зашто је писац узео ово, зашто није оно, шта би значило, кад би значило... Иако себе не сматрам критичарем дошао сам у искушење да и ја (по)гађам. Савић каже да га је „Хроника са клозетских зидова“ прославила шездесет и осме као храброг писца. Главни лик Џуџа изабран је класично: да буде необразован, мали, снажан и приглуп, али незајажљива сировина. Он ће на задовољство руље превртати жене локалних главешина. Класика је и да је за Џуџу навијала сиротиња. Класика је и да је морао трагично да заврши. Класика је и:

             У то време говорило се да је Београд црвен, и уздуж и попреко, да су студенти и куће обојили у црвено и да демонстрације бесне, све шире и веће. У Чемерним рудницима радници су штрајковали. Милиција је јурила и хапсила студенте...[11]

            Ово као да је позајмљено, знам да није, из руске класике о дешавањима у царској Русији, али је то заиста била јерес, то да народна милиција јуриша на студенте. То могу и лично да посведочим, то у нашој књижевности  није била класика. Новина је био тај садржај који се нашао у Савићевим причама и у томе је била храброст писца.

            Данас је посве другачија ситуација. Клозети су порасли. И добили су интересантна имена Твитер, Фејсбук, ту може да пише ко шта хоће. Може да се просерава до миле воље. Има и мањих нужника, њих зову Таблоиди, и ту кењају, али број читаоца је мањи. Сада се по клозетским зидовима више пише. Клозетски писци су неуморни, прешли су и на писање романа, и нико не каже да су храбри. Штавише, и саме те сероње знају да нису неки писци, али понеко од њих успе да се наметне властодршцима, па чак и да постане амбасадор, или згрне лову. Важно је да уме да замајава, а што то не спада у књижевност то њега и није брига. Није га брига ни када га неко с разлогом упозори или „нападне“. Ту је државни апарат, они су дужни да штите „све“ грађане и кад зину као бесна псета поштени критичари и поштена интелигенција могу и да промукну, њихово се неће чути. На капијама, на зидовима, свуда где год се окренеш стоји упозорење: Пас лаје: Ав, ав! Људи су уплашени, избегавају млевено месо. Није то због Короне. Није.

            13

             А сад без измишљотина. Прича је из 1968. године. Кренем ја једног јутра из Панчева за Књажевац да обиђем своју мајку... Само је моја жена знала куда сам отишао. На станици у Књажевцу, само што сам пружио ногу ослови ме милиционер, и то пуним именом и презименом: Стојан Богдановић! Познавао сам човека, његов син и ја смо заједно ишли у школу, одлазио сам код њих у кућу, то и није била њихова кућа... Била је то кућа гос'н Перице из Селачке  који је наследио знаменитог радикалског првака Алексу – Ацу Станојевића, Пашићевог кума. Перици су кућу отелим комунисти и у њу уселили милционера, а Перицу су гурнули у подрум. Питам милиционера, Чика Живко, је л' ме хапсите, а он одсечно, Не, наредили су да те одведемо у Комитет. Тамо су ме убацили у једну собу, испред је био милиционер. После два-три сата појавио се један човек, звали су га друг Вита. Од врата ми је добацио, А ти си та птичица и отишао. Ту сам преседео цео дан, једино ме је онај мој милиционер повремено водио на пишање. Немој да сте безобразни, ништа није било међу нама. Увече је поново дошао друг Вита. Опет је говорио с прага, није улазио, Видиш да све знамо – рече, па настави – Ај, марш у пизду материну и немој ту по вароши да сереш и да једеш говна. Следећих неколико година  кад год сам ишао у Књажевац дочекивао ме је друг Вита.

             14

             Писац ће свакако покушати да утиче на читаоца, али он може утицати и ненамерно, тако што ће његов текст изазвати одијум код читаоца. Тај се утицај може сматрати веома значајним, мада критичари избегавају да о њему говоре. А може бити и да се одређеним критичарима садржај допада, макар да је одуран. Моје је мишљење да хорор слике не изазивају одвратност у том смислу да читалац не би посегао за таква решења као што су убиство, силовање... Напротив, такве слике ће читаоца ослободити у размишљању и он ће почети све чешће да мисли о могућностима разрешења конфликтних ситуација на начин који је писац презентовао, макар да је све то измишљотина писца и да писац стварно и не мисли тако како је написао у свом делу, да  то није његов став. Критичари не мисле тако. Али, критика не обавезује.

            15

            Композиција сваке приче у Бараци је савршена. Нема рупа, нема пропадања, што утиче на динамику приче која читаоца чврсто држи у напетости од почетка до краја текста. Потка за садржај су догађаји у Рашки које је аутор имао прилику да уочи, или боље речено са којима је живео. Нема сумње да су његове интерпретације његова измишљотина и да је све истина, те да није реч ни о каквим репортажама, што се у то време када су приче први пут објављене могло и тако називати. Најгори назив је био „црна проза“. Да није ликовима из својих прича доделио улоге партизана, да им није поделио карте и дозволио да се коцкају, да их није наместио на одговорне функције у месним одборима, у комитетима, можда би проза била бела, или бар мало блеђа. У сваком случају Савић је прошао боље од Младена Маркова и од Жике Павловића. И није само реч о томе да су му могли забранити књигу, могли су му забранити живот. 

            16            

          Др Драгослав Митиновић, у своје време чувени професор Електротехничког факултета у Београду, докторирао је 1933. године код  Михајла Петровића, добије од Шпрингера обавештење да се његова књига "Аналитичке неједнакости" не продаје, те да је издавач одлучио да остатак тиража уништи. На овакву вест свако би био бар мало погођен, а професор Митриновић је овако реаговао: "Одлично, сада може да иде друго издање."

КОМЕНТАРИ НА ФЕЈСБУКУ

Мирослав Тодоровић:

Јес "кривац", а и "судија" је кривац што га таквим прогласи па сада може "пресудом" да се дичи. Прочитах на прескок, па пажљиво и видех да и есејистика може да се чита као полифона прича – да у своју мрежу лови читаоца како есејистике тако и онога о чему пише. Поново, у овој магли, прелиставам Савићев "Римски дневник"... Поздрав Савићу – Богдановићу, а може и с десна улево.

Стојан Богдановић:

Хвала Ти за коментар, драги мој Миркане, ја сам се вратио у "Бугарску бараку", ветрометина, дува са свих страна, прозоре напљувале мује па се ништа не види, као оно кад се стушти "Магла" на Трешњевицу, па прекрије и цркву Св. Ахилија посред Ариља. Гадна је работа кад се човек навикне на "Бараке", па му и "Бисер" смета. Али, то се Савића не сматра, он је из "Бараке" изашао. И човек оде преко воде – што рече песник Богдановић.

Миломир Краговић:

Одличан коментар! Господин Стојан баш пише убедљиво и директно. Данас многи тактизирају и фразирају. Често су то небулозно осврти без чврстих ставова. Користе се туђице, како би се прекриле шупљине. Оно што је глупо вазда је било глупо. Још једном честитам Стојану за стил и став!

2.12.21.

 

Елвира Рајковић:

Умете Ви убитачно...

6.12.21.

 

Мирослав Тодоровић:

И то је 100ЈАН, пише мачем.

6.12.21.

Драган Живковић:

Не да пише, реже! 

6.12.21.



[1] Милисав Савић, Бугарска барака,  Рашка, Рашка школа, Ниш, Талија, 2019. Прво издање: Београд, Видици, 1969.

Baracca, шп. 

[2] Мирослав Тодоровић, Летеће бараке и њ'иове душе, Ниш, Просвета, 1990.

[3] Прилози су иначе прилично бајати. Најстарији је из 1990, а најмлађи из 2008. године. За Коментаре ћемо сматрати да су рођени када и књига.

[4] Стр. 34.

[5] Стр. 34.

[6] Стр. 153.

[7] Стојан Богдановић, Ехо, Ниш, НКЦ, 2019, стр.12.

[8] Milisav Savić, Pepeo, pena, šapat, Beograd, Laguna, 2020.

[9] Милисав Савић, Фуснота, Зрењанин, Агора, 2015.

[10] Стр. 144-145.

[11] Стр. 34.

            Од 1968. до осамдесетих година двадесетог века, па и до деведесетих, што се тиче полиције и ДБ-а није се богзна шта променило.  Мој кум Илија Братић био је библиотекар у Математичком институту САНУ, у коме сам био сарадник, дао ми је неколико примерака Маморандума САНУ. Ја сам их понео и увече сам их у Књажевцу дао мом пријатељу из детињства Мирославу Живковићу кога сви знају по надимку Мика Сурла. Мика их је изделио... Ујутру сретнем Тому-Вукомана, из ДБ-а, са којим сам ишао у гимназију, он ми се одмах пожали како је ситуација у држави опасна, Ево, Меморандум САНУ се јуче појавио у Београду, а непријатељи су га ноћас већ изделили по Књажевцу. Наравно, том приликом је и опсовао. Слегох раменима.

             „Стварност, данашња... превазишла је у црнилу... ону присутну у црној прози.“ (Види Коментар на стр. 80-81).

понедељак, 22. новембар 2021.

"СЛОБОДА", ПИРОТ, ИНТЕРВЈУ: ПРОФ. ДР СТОЈАН БОГДАНОВИЋ О ЗБИРЦИ ПЕСАМА "МАГЛА" И СВОМ СТВАРАЛАШТВУ

 


 

 

 

 НЕ ЗНАМ ДА ЛИ ДА 

СКИНЕМ МАСКУ ИЛИ 

НАОЧАРЕ?

Слобода: Ваша најновија  песничка збирка „Магла“ недавно је угледала светлост дана. Између њених корица је седам „засебних књига, о њима пише седморо поговарача.  Све у знаку седмице. Ваше седмице,  која препостављам има и Вашу симболику?

С. Б. : Дешавања су скројила симболику. Вероватно се то десило и са ситуацијама које су описане у Библији. Кад сам наумио да објавим своје записе када смо робијали ни криви ни дужни само зато што смо стари, замолио сам једног од највећих холандских сликара Живојина Ћелића да ми направи једна портрет за корице „Робије“. Он је прихватио и ускоро је портет стигао у Ниш. У међувремену, ја сам написао текст о Жилетовом сликарству под насловом „Филигрантски вез Живојина Ћелића“, а и посебну причу о слици коју ми је послао под насловом „Енергетски портрет Стојана Богдановића“. Успут сам пискарао, биле су то скице, или досетке, или шта ми је пало на памет гледајући Жилетове слике. Са њим сам имао живу комуникацију. Припремао је велики пројект, направио је скице за велики пројект, платно веће него Пикасова Герника, то би била Српска Герника, о страдању у Јасеновцу, али за то остварење је био потребан простор, а и новац, а слике се нису продавале, сви су били уплашени, сви су се стегли. Жиле је био у кризи, није се жалио, могао је неописиво много да трпи, пара нигде, а ни хлеба... Изненада сам добио од његове супруге Јевгеније вест да је Жиле пребачен у болницу. Шлог. За дан-два је испустио душу. Сахрањен је у месту рођења, у Нишу. Није било много времена за размишљање, убацио сам пет песама у књигу које су инспирисане делом и животом великог холандског сликара, српског песника, тако је настала Књига пета: Тачкасти Исус. Да ли је то симболика? Јесте. Изнуђена. Мислим да је и она прича о Постању, у Библији, изнуђена.

 

Тачкасти Исус

(фрагмент)

 

Гледам Живојиново чудо,

Тачкастог Исуса,

И не могу да верујем

Да му се Жиле придружио.

А било је овако,

Тачка по тачка,

И би,

Господ наш,

Исус Христос,

А онда се нагнуо мало

И Жилету шапнуо,

Колико је тешко

Бити човек.

 

И човек оде

Преко воде.

Слобода: Прва књига,  „Поезија“,  посвећена је песницима и поезији. Ни песници ни поезија не могу без магле, али они не продају маглу као политичари, испевали сте у својој седмоглавој „Магли“. Да ли зато што нису исте?

С. Б. : Није моје да тумачим своју поезију. Песник ће тумачити живот, а ми ћемо тумачити Песника. Но, у поеми Песници је вероватно изтресена горчина, а она се односи на награде које се додељују песницима. Има доста награда, али углавном се додељују клановски, мафијашки. Тако су код нас организоване и издавачке куће, а и часописи. Најбоље је ако чосопис организује круг људи са истом идејом, са истим ставом према књижевности, према уметности као што су били кругови надреалиста, симболиста... Наши су часописи организовани по систему „ја теби, ти мени“, а често и по партијској припадности... То је страшно, то је учасно за поезију, за културу уопште, дакле, и за нацију.

Слобода: Али Ви сте пишући песме о  поезији и  песмама и разгртали магле са песника и  поезије, часне и нечасне, ниске и узвишене од  којих  током читања видик постаје јаснији,  јер су постале светлост?

С. Б. : Камо среће да је тако, али није. Није, нисам ја никакав месија, пророк, а и то колико сам песник све ће то историја поставити на своје место. Мада, ја верујем у поезију и у њену моћ, иначе се не бих бавио тим послом.

Слобода: Магле искреног родољубља и прозирне политичке, трговачке  и историјске подвале и преваре разгрнули сте у дргуој књизи  „Отаџбина“и  на шеретски и сатирични начин?

С. Б. :По неком старом тврђењу кога се ја још увек држим, постоје велике теме као што су: Бог, Бог Отац, родитељи, отаџбина, браћа... Све су то и библијске теме. Постоје заговарања да је о тим темама све речено, што је потпуно нетачно. Па пише се о отаџбини откад постоји отаџбина, пише се о љубави, и писаће се, пише се о Богу... Нека наклапала одавно тврде да је поезија у кризи. То тврде они који су немоћни пред новим таласима поезије, који су у заостатку, који су прилично заостали, а поезија иде даље. Има нових гласова, убедљивих, Сикимић, Везмар, Петровић, Вукановић... Недавно сам читао са великим одушевљењем књигу Сунце под језиком Јованке Стојчиновић Николић, ту су и изванредне песме Мирослава Тодоровића... Нико не може побећи од отаџбине. Ако се некоме чини да може, онда тај не зна шта је носталгија, тај је рођен да живи само у свом селу, у свом брлогу...

Наша отаџбина

 

Наша се отаџбина вратила из Албаније,

Наша се отаџбина вратила из Аустроугарске.

Наша се отаџбина неколико пута повратила.

 

Наша је отаџбина пролеће на Нишави,

на Тимоку, на Лужници...

Наша је отаџбина на Чегру,

Она је узидана у Ћеле Кулу.

Наша је отаџбина само наша.

Наша је отаџбина кренула са Космета,

Она је гола, боса и гладна неколико пута

Препешачила Балкан.

Њени су трагови дубоко утиснути

У српским душама.

Слобода: Нисте остали дужни ни академским, ходочасничким и туристичким путешествијима по Кини, Хиландару, Русији, Паризу...?

С. Б. : Не верујем да нисте приметили да овај циклус песама, илити Трећа глава, почиње поемом, прозаидом, „Хиландар“, па се наставља Путовањем за Бања Луку.... Хиландар је аманет Србима, он је задужбина. Он нас задужује и раздужује. Задужбина значи да је За-душу. Хиландар је ту да нас повезује, да нас спаја, да нас обогаћује, да нам пуни батерије, иако постоје људи који ту нашу светињу ваздан покушавају да искористе за своје нечасне работе, за освајање власти, за учвршћивање власти, а један се тамо склонио када је било густо,није било ових вируса, али је било бактерија... Нажалост, моја одбрана Хиландара је танка, али и мале речи преврћу велике мисли. Нада је на мојој страни.

Слобода: „Маске“  су наслов четврте књиге али, судећи по датумима  и време настанка  „Магли“  Коронавирус  је поред светске здравствене ујудурме и васколиких државних представа  везаних за Ковид 19 донео  и маске као обавезни реквизит за све вољне или невољне  „учеснике“ њима. Симболични потенцијал саме речи итекао је припомогао?

С. Б. : Маске су одвајкада употребљаване и то у свим културама, маске су носили врачеви, маске су носили глумци, прерушавање се ваздан изводило, а довољна је само маска, каткад  су доста црне наочаре... Али, постоје људи који никада не скидају маску, који се боје сами себе, који се боје духова, а и сами су утваре...

Маске

 

Маске, маске...

Па даске?

Респиратори, респиратори...           



Плућни вентилатори,

Доћи ће и вакцина,

А биће и мрцина.

Сви носимо маске да бисмо се сакрили од себе и целог живота се мучимо скидајући маску не бисмо ли некако допрли до себе. Ретко ко се открио. Сви се плаше неке зиме. Обузима их грозница коју откривамо у списима, у песмама, на сликама и увек се изнова питамо да ли је то права грозница и шта ће нам те маске кад вируси као мољци избуше сваки живот, сваку песму.

Не знам, у дилеми сам, да ли да скинем маску или наочаре.

Наочаре иначе служе да човек види оно што не би требало. Ја, на пример, када немам наочаре, а сретнем неку своју стару пријатељицу видим је каква је негда била. Многима наочаре служе да се маскирају, али не морају да скину наочаре ако ће потражити нешто у унутрашњости. Тамо је ваздан магла, али не би требало чекати да се подигне јер се то неће ни десити ако не разгрћете.

Неке особе натакере наочаре на врх главе, изнад очију. Питање је: Шта оне рекламирају? Не верујем да је реч о сисама, мада има наочара које указују и на сисе и на гузицу, а очи се не виде, такве наочаре се обично носе на чело, а често служе човеку да замаскира мамурлук.

Слобода: Познанство са  песником и сликаром Живојином Ћелићем,  који је урадио Ваш „енергетски портрет“, није Вас оставило равнодушним. Написали сте  песму „Тачкасти Исус“и пету, истоимену књигу унутар „Магли“. Математички ум доктора математике спојио је религију,  ликовну уметност и поезију?

С. Б. : У одговору на Ваше прво питање сам спомињао великог српског сликара Живојина Ћелића који је прокњижен као један од највећих холандских сликара. Он заслужује да се више говори о њему него што сам ја написао у овој књизи. Ако сам мало пробушио ту Маглу изнад Жилетовог имена ја ћу бити задовољан. Ових дана ће у часопису Наше стварае у Лесковцу изаћи један блок песама и цртежа овога сликара, као и мој пратећи текст. Што се тиче споја математике, религије, цртежа и песме, мислим да то не би требало да изазива чуђење, је путеви уметности су несазнатљиви, као и Божји, и Његош рече: „Што је скупа ово свеколико/ до општега оца поезија?“ Да додам, много пута сам срео људе који не верују у Бога, али сам их видео у ситуацијама кад загусти и оне се крсте.

Слобода: Шеста књига „Субота“ и седма „Песме из Трешњевице“ даровале су читаоцима песме „Нос“  и песме  посвећене дрвету: „Творац мира и тишине“, „Дрво“ и „Човек се не прави од прашине,  нити од облака,  него од блата“. Седма књига и сведочанство о обострано  стваралачки подстицајном пријатељству између Вас и песника  Мирослава Тодориовића. С Мирославом у  Трешњевици сте „пронашли“ поменуте песме? 


С. Б. : „Песме из Трешњевице“ су посебна прича. На тај „грех“ ме је навео мој пријатељ знаменити српски песник и критичар Мирослав Тодоровић. Он и његова супруга Љиљана били су домаћини мојој Биљани и мени приликом посете Трешњевици и Ариљу, Он је сјајно организовао обилазак српских светиња. Пре свега, цркву Св. Ахилија у којој је чувени „Плави анђео“, манастир „Клисура“... То није могло да ме остави равнодушним, мислим на лепоте које смо видели, а и на душевност наших домаћина, те је тако настало неколико ходочасничких песама, оне су углавном посвећене песнику Мирославу Тодоровићу и манастирима које сам том приликом видео. О тим песмама се изјаснио Мирослав, али и наш заједнички пријатељ велики песник, академик Ранко Павловић. Разговарали смо Миркан и ја да ту књижицу објави библиотека у Ариљу, заједно са текстовима Миркана и Ранка. Али, када сам сконтао да од тога нема ништа, а онда ми се указала прилика да објавим Маглу, ја сам једноставно одглумио Бога и у Маглу додао седму књигу. Магла је комплетирана и то библијски. Једина разлика између мене и Господа је та што је он свој посао завршио за шест дана, а онда је отишао на годишњи одмор, амени моја деца кажу: „Па Ви сте отишли у пензију да бисте могли на миру да радите.“

Аутор интервјуа: Каја Панчић Миленковић

20-21, новембар 2021.

недеља, 21. новембар 2021.

Стојан БОГДАНОВИЋ: ПОТРАГА ЗА ЧОВЕКОМ СЕРГЕЈА МУРАВЈЕВА

 

ПОТРАГА ЗА ЧОВЕКОМ СЕРГЕЈА МУРАВЈЕВА

      

            Сергеј Муравјев се повремено врати својим располућеним личностима, чини се да у данашњем свету других и нема, али овај пут, мора се признати лакшом руком, (у)савршеном, која препознаје изванредну композицију. У центру је прозорче кроз које се види свећа, а сећате се да је Диоген свећом тражио човека. Овај сликар се упустио, одавно већ, у потрагу за човеком. Реч је о психолошким анализама које су изванредно пренесене на платно. Трага се за човеком. Наравно, та се потрага дешава још када се појавио човек-риба, што је симболички представљено у човеку са десне стране слике, где се истиче око рибе, а друга половина човека је у сенци, јер једна свећа није довољна да би осветлила сваку личност. Рекли бисмо да је на другој страни слике био свитак, али свитак који има око, или који отвара очи, што је и улога свакога свитка, сваке књиге. Прозор је ту да споји ова два лика, или да их раздвоји, да један другога ставе на нишан. Књига јесте прозор у свет. Муравјев нам отвара очи. Он тврди да је уметност прозор, али да једна свећа није довољна. У сваком случају, звирните, можда вам се посрећи, можда прогледате. Разгрните мрак, можда нађете свог човека. Човек је луча која најдуже светли. Човек пали лучу у име Господње. Човек осветљава васиону. Само напред, можда се сретнете. Уметност је ту да човеку отвара очи.

            Може се слика посматрати и овако, оба су ока у једној глави, а у истој глави је и прозорче у коме тиња свећица, опет је реч о тражењу човека, али овај пут је тражење себе. Копање по унутрашњости је давнашња опсесија филозофа и уметника. Ни Сергеј Муравјев му није одолео. Песник је овако рекао, Ко нађе себе, нашао је цео свет. Из тог света, из тог рудника, Муравјев износи на светлост дана своје слике, своје снове, своје ноћне море.

20.11.21.

Стојан БОГДАНОВИЋ: ТРУНКЕ, Књажевац, "Бранко Миљковић", 2011.

  Портрет професора Стојана Богдановића Перица Донков , Conte, 13,5 cm x 18,5 cm ...