Странице

среда, 19. јануар 2022.

Стојан БОГДАНОВИЋ: "СТРАШНИ СУД" САВЕСТИ РАНКА ПАВЛОВИЋА

 СТРАШНИ СУД САВЕСТИ

РАНКА ПАВЛОВИЋА[1]

 

            И овај пут ће ово моје писање бити поводом књиге, a не само о њој. Реч је о Страшном суду Ранка Павловића кога највише знам као песника, а он се бавио разним врстама књижевности и сви га својатају. Једни као дечјег песника, други као романописца, трећи као критичара... Недавно сам видео и библиографију овога врсног ствараоца. Имресивно. Да се човек само чуди да ли је могуће, или, како је то могуће урадити у само једном кратком животу, за краткоћу је одговоран други, као што је за све крив неко други.

          Страшни суд изазива страшне асоцијације. Одмах сам помислио на оне казне из средњег века кад се морало вадити врело гвожђе, или када се из вреле воде... А да ли је  увек тако? Да видимо шта о томе говоре Павловићеве приче.

          Критичари су гадна фела. Један амерички песник пише овако: „И Гомбрович се питао како то да добри студенти разумеју романе и песме (Не знам, зашто су овде изостављене приче, прим. С. Б.), док књижевни критичари углавном говоре глупости.“ Још горе је када критичари траже у неком делу неке пророчке речи, као проналазе нешто из будућности, а будућност је у прошлости. То је схватио наш омиљени писац, мудрац Ранко Павловић. Будућност је у детињству.

            „Духовник“ је прича о последицама рата и предлогу како се може лечити бол који изазивају последице погибије целе породице... Павловић се приклонио доброчинству.

             Да се вратим Страшном суду, наш писац је уметнуо причу о застрашујућем невремну и одмах је ту био и упит: да ли је то страшни суд. Није добио одговор. Морао га је сам потражити и:

 

„Деценијама касније, у којима је гробље неосјетно али упорно нагризало њиву на кјој сам чувао овце, у доба када су невидљиви вируси короне с космоса на раменима кренули у пријетећи поход на људски род, у једном сну, увјерио сам се да нису љубав и мржња, како говоре и пишу, најмоћнија човјекова осећања, већ да је то страх.“[2]

 

"Политика", Културни додатак, 5.2.2022.

             Одговор је Павловић тражио свуда, чак и у Беснилу, а одговор није био ни у сну, решење је: страх. А подлога за ову причу је, наравно, из детињства, као и за претходне две. Дакле, будућност је у детињству, а када ће се опет појавити, у каквом облику, у које доба дана, ноћи, године, горe или доле...


            Прошлост вам је увек за петама, као смрт. Ако вас стигне, онда сте и ви прошлост. А прошлост је само прошлост. Чудна је та појава да се човек стално враћа прошлости. Можда је разлог томе што је прошлост темељ свега. Слушајући приче или читајући књиге, свеједно, и једно и друго човеку откривају прошлост, или се човек (при)сећа разних дешавања и разних догодовштина из детињства, из младости, из протеклог, и тако прошлост постаје садашњост. Да ли је то пут до свести? Ако човек дође себи, то би значило да се освестио. Тада улази у простор савести. Кажу, прорадила је савест. И то се дешава. Мада,  кажу и да има људи без савести, у шта је тешко поверовати. Но, да не продужавам причу која води у агонију трагања за суштином савести рећи ћу овде да савест може потпуно да изгризе човека. Да га обезглави. Да га уништи. Може и да побенави или да подетињи. Због ње човек може доспети у тешка психичка стања. Разрешење је да се то некако избаци, да се истресе из главе. А како се то може реализовати? То је тешко питање и сваки се случај решава посебно. Свако мора наћи себе. Свако ко жели да се спаси мора изаћи пред страшни суд (своје) савести.

            И без живота будућност се никада не би вратила. Будућност поједе човеку сав живот.

           Павловић наводи чега се човек све боји. Списак није коначан. Није га ни затворио нити некоме брани да наводи друге страхове. Ту сам погодност искористио па сам овде додао страх од самога себе. Тај страх уређује човечанство. И други су страхови у функцији уређивања односа међу људима. Томе смо сведоци свакодневно. Власт која руководи државом стално прети, утерује страх у кости, како би каналисала кретање друштва по својој вољи. Да се разумемо, власт није држава, а још мање је отаџбина. А савест је суштина, база, сваког цивилизованог живљења. Када постанемо свесни већа је шанса да ће прорадити савест.

            „Свест о незнању приближава нас Богу.“[3]

            „Сав човек је сабијен у то мало душе.“[4]

            И наслови прве три приче из ове Павловићеве књиге: Духовник, Створитељ, Страшни суд, говоре о сећањима на давнашње, библијске догађаје, а приче говоре о томе да је прорадила савест, да су еруптирала сећања на родитеље, на браћу, на догађаје, на питања која траже од читаоца да заједно са аутором пронађу, ако не одговоре, онда бар утеху. Павловић смирује ситуацију. То излази из његове душе. Његова душевност се протеже диљем његових дела.  Он говори да је онај Арапин „који је на позив заблудјелих и острашћених дошао у сасвим непознат крај да брани оно што ни сам није знао шта је...“.  Павловић је Црном Арапину нашао и олакшавајуће околности, а и онима који су Арапина позвали, они су "заблудјели"... Још мало па би га Павловић и аболирао. Срећом ту су читаоци који са аутором и чине симбиозу која књигу одржава у животу. Без читаоца свака је књига мртвац. У ствари, Арапин је дошао да напада и да убија. А зашто? Погађате, због недостатка савести.

  Богојављање, 2022. Ниш.



[1] Ранко Павловић, Страшни суд, Бања Лука, Удружење књижевника Републике Српске, 2021. 

[2] Стр. 23.

[3] Стојан Богдановић, Бог је лудило, Ниш, Наис принт, 2018.

[4] Стр. 7.


петак, 14. јануар 2022.

Душан СТОЈКОВИЋ: ВЕЛИКИ ПЕСНИК О ВЕЛИКОМ РОМАНСИЈЕРУ

 

ВЕЛИКИ ПЕСНИК О ВЕЛИКОМ РОМАНСИЈЕРУ[1]

Душан Стојковић, књижевник

          Мирослав Тодоровић, Добрило Ненадић неопозиво: Разговори, 1999–2013… (Ариље, Вигоште, Трешњевица, Ариље…), Библиотека Ариље, 2020.

         Дуго се чекала и најзад дочекала: књига великог песника о великом романсијеру. Као што је наша официјелна критика, иначе прилично инертна и махом „преписивачка“ у том смислу што се бави онима којима су се бавили и они који су се пре ње занимали за одређене писце и њихова дела, а притом понављајући углавном оно што су ти претходници већ записали – није у довољној мери уочила како је, и колико, Тодоровић значајан, и незаобилазан, српски песник, иста та критика је с муком, уз огромне резерве, прихватала како наша књижевност без Добрила Ненадића не може. Двојица писаца, са „лоше адресе“, радила су свој посао: писали су како су једино знали и остварили трајне опусе. Песник је проговорио о свом пријатељу романсијеру, тако што је сам прибележио шта о њему мисли, подастро нам писма која су размењивали, подсетио нас на неколике интервјуе које је са Ненадићем имао, донео његове беседе поводом награда које је заслужено стекао. Откривајући романсијерову поетику, не ретко, говорио је и о својој. Добили смо тако, најзад, двојицу великих писаца на длану, или – на оба длана. Омогућено нам је да завиримо у њихове књижевне радионице: ако су нам и досада били блиски (а такви су били за све, без разлике, који су било шта од њих прочитали, пошто је то читање било сусрет са правом, а не лажном – владајућом, не само на нашим просторима, већ диљем читавог света – , књижевношћу), од сада, након читања ове пажљиво исцизелиране, годинама стваране и слагане, књиге, постало још много ближи. Неопозиво, незаборавни.

Књижевно вече Мирослава Тодоровића.

          „Лошу адресу“ увео је у игру највећи српски прозни писац ван сваке сумње – Милош Црњански, универзални бездомник. Њени станари сви су они који се за престоницу нису ленгером привезали већ стварају ван ње, најчешће у свом родном крају у којем, захваљујући њима и сама литература станује. Ненадић није хтео да се придружи „провинцијалцима који су се усидрили у Престоницу“ (55).Тако у Ариљу и Вигошту, и једино тамо, Добрило Ненадић и може да се оствари као „српски Балзак“ (стр. 54), онај ко је, поред једне повести, написао осамнаест романа и постао, по свему судећи, најпродуктивнији српски романсијер уопште. Могли бисмо га назвати у том смислу и модерним Милованом Видаковићем, оним ко је, после, поред и више од њега – Атанасија Стојковића, и „родио“ српски роман. Но, у његовом случају, квантитет није прекрио/засенио квалитет. Ненадић је аутор више неспорно антологијских романа, иако се највише памти по првом који га је у међу велике писце и лансирао.  Доротеј, међутим, нипошто није лако угледао светлост дана и његов аутор, с разлогом, свој текст у којем о голготама његовог штампања збори насловљава „Ход по трњу“. Прихватили су га и објавили 1976. године на конкурсу Удружени издавачи који су у одабране за штампу уврстили, поред њега, још четири романа: Како упокојити вампира Борислава Пекића, Рат је био бољи Миодрага Булатовића, Смрт господина Голуже Бранимира Шћепановића и Касни ораси Славка Лебединског. Сви се памте, али, иако је конкуренција стварно жестока, Доротеј управо највише. Нимало случајно, постао је најчитанији наш савремени роман уопште. Мирослав Тодоровић је зато и могао да прибележи: „ … овом свету и људском роду увек ће бити потребан његов Доротеј“ (стр. 5).

          Но, то је, несумњиво, друге романе Ненадићеве задржало, не ретко, у незаслуженој сенци. Наш писац се није, као неки његови претходници, држао само историјског романа већ се указује као један од најразноврснијих тематски, ако не и стварно најразноврснији, српски романсијер. Предмет његовог тематског захвата простире се од пећинског доба до утопијске футурологије.

          Ненадић открива писце које радо чита и у извесном смислу за своје претече узима: Жил Верн, Карл Мај, Александар Дима отац, Хенрик Сјенкјевич, Сервантес, Зола, Балзак, Толстој, Достојевски, Кафка, Хемингвеј, Пруст, Пастернак, Џемс Џојс. Посебно, Данијел Дефо и његов Робинсон Крусо. Сматра како „Писање је одбрамбени рефлекс“ (11). Не прихвата здраво за готово оно што је постало опште место нашег (не)критичког мишљења. По овоме, Косовски бој је био битка над биткама наше историје. Ненадићу, међутим, „Смедерево је директна негација косовског мита“ (93) и зато се оно и прећуткује. Иако смо ми олако, и непоштено, пребрисали Обреновиће, посебно трагичног Александра и краљицу Драгу, Ненадић то не чини. Одужује им се ванредном романсијерском тетралогијом: Сабља грофа Вронског, Победници, Мрзовоља кнеза Бизмарка и Хермелин. Разликујући „прокишовце и антикишовце“ (24), не жели да пресуђује у спору Данило Киш – Драган Јеремић. У овоме и нема јагњета и вука, и најпоштеније и јесте заузети средњу позицију. Није само један писац, ма колико се огромна група кишобрана трудила тако да буде, био ђаво, а други анђео. По Ненадићу, „нико“ није у овом спору био у праву (23).

          Неколики поетички ставови Ненадићеви могли би се узети за кључне: „Све има своју цену, а слобода највећу. Највише се плаћа независност духа и то се најмање прашта“ (111); „главно оруђе“ романа је „парадокс“ (146); „Писао сам искључиво због тога што сам у томе уживао“ (167); већина писаца „преписује, у ствари, оно што види неким својим унутрашњим оком. Има ту неке магије…“ (94). За разлику од Михаила Лалића или Мирка Ковача, „не пада“ му „ни на крај памети да поправља(м) оно што је једном објављено“ (106). Своје писање, једнако као и живот, види као шуркање. И иначе, своја дела „снабдева“ изузетно великим језичким богатством и наши лингвисти и језикотворци имају шта да избунаре у његовим књигама. Спас, за човека и писца види „у дигитализацији“ (162). Иако не би волео да буде у обавезној школској лектири (48), није успео у намери да му се то не деси. Његов Доротеј је коначно и од просветних власти уочен као роман који итекако шта може да понуди школској омладини. Уз пут, он би могао да буде и увод у читање других пишчевих романа и надам се да ће се то, веома брзо, и десити.

          Колико се занима романима које пише, толико воли малине које гаји. Као и у своје романе, и у њих је, по Мирославу Тодоровићу, „уткао своју душу“ (9). Као што он без малина није могао, није могао без њих ни онај ко је о њему писао и остварио књигу о којој пишемо њему у част – Мирослав Тодоровић. Њено језгро разговори су који су водила ова двојица писаца (називају се међусобно Добрица, Доле, чича, Лорд Добрило, односно Миркан) и налик су на оне чувене које је Бранимир Ћосић давно водио са нашим писцима, на оне које Љубомир Јандрић са Ивом Андрићем уприличио или оне које је Предраг Матвејевић с Мирославом Крлежом имао. Наравно, и на оне који као да су и зачели овај жанр, најчувеније – Екерманове с великим Гетеом. На разговоре се надовезује избор из мејл преписке двојице наших писаца. Онај ко сјајно прича, не задовољава се причом, већ на роман, (да ли проширену причу?) јуриша, Ненадић, лепотом језика којим се служи као да нашу језичку земљу обделава. Онај ко га пажљиво слуша и умна му питања поставља, Тодоровић, не задовољава се улогом секретара/записничара. Он који своје лирско ни у прозним коментарима ове књиге не крије – навешћемо само један, упечатљив, пример: „Мирис јесени из пејзажа; шума запахнута дахом зрелине, рујно руно букове шуме са благим обрисима боје младе ватре, светли чудесно у тијом шапату сутона“ (37) –  Добрила Ненадића као своје друго Ја,  литерарног двојника доживљава. Открива нам се како би изгледао Тодоровићев роман под условом да се он лати да га створи. У књизи имамо не једног, већ двојицу „јунака“. Неопозиво!

          У књизи су и Ненадићеви цртежи. Она подсећа на чувену француску едицију која је била насловљена Писац њим самим. Овде самом писцу други писац који самог себе огледалски осликава, припомаже.

          Добрило Ненадић нам открива како је у стању, попут великог Борисава Станковића, да каже и оно што је прећутано.

          Француски историчар књижевности прибележио је како сваки велики писац има „књигу матицу“ која је у срцу свих осталих његових књига. Када је Ненадић у питању, то је, сумње нема, ипак (том „заградом“ се, на питање ко је најзначајнији песник француски уопште, послужио Андре Жид, опредељујући се за Виктора Игоа), Доротеј, нека врста наших Хадријанових мемоара. Ненадић је, међутим, једнако као што је своје наредне књиге палимпсестно писао преко свог романсијерског првенца, покушавао да се помало од те своје књиге удаљи. Мислио је да је то могуће и могуће да се није варао сасвим. Наша књижевна историографија, бар засад, не прихвата тај отклон.

          Мирослав Тодоровић учинио је све што било у његовој моћи да уобличи једну бесцену књигу. Успео је у томе. Успеће још више ако она, коначно, Добрила Ненадића, једног од најбољих романсијера које српска књижевност уопште има, приближи читаоцима више него што је то био случај. А то ће се збити само ако наша читалачка публика почне да чита и друге његове књиге исто онако како са великим и непомућеним задовољством Доротеја „гута“.    

 

                                                                                            



[1] Мирослав Тодоровић, Добрило Ненадић неопозиво: Разговори, 1999–2013… (Ариље, Вигоште, Трешњевица, Ариље…), Библиотека Ариље, 2020.

 

 

недеља, 2. јануар 2022.

КЊИЖЕВНЕ НАГРАДЕ „МОМЧИЛО ТЕШИЋ“ ЗА 2021. ГОДИНУ

  САОПШТЕЊЕ РЕДАКЦИЈЕ КЊИЖЕВНИХ НОВИНА "СВИТАК"

Жири у саставу: Гордана Малетић (председник), Милијан Деспотовић (члан) и Бранко Стевановић (члан), једногласно је донео одлуку да Књижевна награда „Момчило Тешић“ за књиге објављене током 2020. године буде додељена Љиљани Крстић за збирку прича „Дворац од ружа“ (Центар за културу и уметност Алексинац, 2020) и Весни Радовић за збирку поезије „Капутић за промрзле птице“ („Просвета“ Београд, 2020). Награда „Момчило Тешић“ за укупно књижевно дело, које се огледа у великом стваралачком доприносу свим књижевним родовима и врстама за децу, додељује се Мошу Одаловићу, књижевнику из Смедерева.

Мошо Одаловић, књижевник

У најновијој збирци прича „Дворац од ружа“, Љиљана Крстић (Каменица код Алексинца, 1950) открива нам се као аутор са изузетним смислом за ослушкивање живих бића у природи и умећем описивања микросветова у оквиру свакодневних чаролија. Ништа мање, показује и смисао за бележење скица из живота градске деце. Брижљиво одабраним темама, у својим причама урања у свет њиховог одрастања и постепеног сазревања, стварајући складно, кохерентно штиво.

Љиљана Крстић, Књижевница

Својом новом збирком „Капутић за промрзле птице“, песникиња Весна Радовић (Херцег Нови, 1966) представља нам се као аутор занимљивих савремених тема и мотива у поезији за децу. Њени музикални стихови носе нескривену ноту истинске радости и ентузијазма, која даје аутентични звук и смисао овој збирци маштовитих и разиграних песама. Ауторка показује знатно версификаторско умеће и богату лексику, који наговештавају њене нове успеле књиге у сфери књижевности за децу.

Весна Радовић, песникиња

Добитник награде за животно дело, Момчило Мошо Одаловић (Старо Грацко код Липљана, 1947) познати је, током дугогодишњег присуства на књижевној сцени вишеструко потврђени и веома омиљени писац свих генерација читалаца. Објавио је велики број књига различитих жанрова. Поред тога, бави се и илустровањем и опремом књига, уметничком столаријом, уметничком фотографијом и скулптуром. Одаловић је имењак и књижевни друг Момчила Тешића, са којим се радо сретао и дописивао. Поштовалац је српске језичке и књижевне баштине, па у својим делима, нарочито поезији, зналачки преплиће традиционално и иновативно. Најпознатије његове књиге су: „Од амебе до бебе“, „Неко је украо ласту“, „Мама је глагол од глагола радити“, „Друже тата, кућни команданте“, „Ветар ми однео панталоне“, „Баба је ту, ја сам  у Јапану“, „Поправљамо низбрдице“, „Ево сецкам воду за хрчка“, „Где је лампино дете“, „Жича, пчелино чедо“, „Добро јутро, Велика Хочо“... За досадашњи књижевни рад добио је низ угледних награда, међу којима су: Вукова награда, Награда „Десанка Максимовић“, Награда „Невен“, Грачаничка повеља, Жичка хрисовуља, Повеља Змајевих дечјих игара, Књижевна награда „Политикин Забавник“, „Златно Гашино перо“, Награда „Раде Обреновић“, Награда „Гордана Брајовић“, „Златни кључић Смедерева“, Повеља „Наиса“ и друге, а у Републици Српској проглашен је за Принца Дјечијег царства.

 

Књижевну награду „Момчило Тешић“ додељују књижевне новине „Свитак“ и лист за дечју књижевност „Момчило“ из Пожеге домаћим ауторима књига за децу које знатно доприносе разноликости овог сегмента књижевног стваралаштва, а у којима је, према мишљењу жирија, приметан траг реторике Момчилових јунака, чија непосредност, уз неспутану маштовитост, спаја савремене писце са књижевним наслеђем и младим читаоцима. Међу добитницима ове награде налазе се најугледнија имена овдашње књижевне сцене.

Момчило Мошо Одаловић

БАШ ЛЕПО

У животу животуљци,
корачају путем својим;
дај, запиши, па подвуци --
МИЛО МИ ЈЕ ШТО ПОСТОЈИМ!
 
Свако јутро које сване
урачунај у дан више;
кажи дану: Хвала, дане,
ШТО МЕ ЧУВАШ И ШТО ДИШЕМ!
 
Имаш Сунце, небо плаво,
цветно поље којим ходиш;
мућни својом здравом главом --
ШТО ЈЕ ДИВНО КАД СЕ РОДИШ!

Све је вечно што Бог створи.
Хвала, Богу и свецима.
Сваког дана изговори:
БАШ ЈЕ ЛЕПО ШТО МЕ ИМА!
 
У животу животуљци,
корачају путем својим;
пиши читко, па подвуци --
МИЛО МИ ЈЕ ШТО ПОСТОЈИМ!

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: ТРУНКЕ, Књажевац, "Бранко Миљковић", 2011.

  Портрет професора Стојана Богдановића Перица Донков , Conte, 13,5 cm x 18,5 cm ...