Странице

уторак, 15. фебруар 2022.

Стојан БОГДАНОВИЋ: "ПРОЗРАЧНОСТ" БРАНИСЛАВА СОЛОМУНА

 ПРОЗРАЧНОСТ[1]  

БРАНИСЛАВА СОЛОМУНА


              Déjà vu. Знам да је то последње што је написано,  ту је стављено да би се то прво читало. Али на почетку је наслов књиге а истога имена и циклус, па и песма Прозрачност. Ту сам почео.

             Очито да је реч о аутобиографији. Шта је песника толико притисло да је сада после тридесет шест година морао све ово да излије на белу белегију. Рече: „...Три/ године нисам писао песме, и било ми је сасвим/ добро.“ Задатак је читаоца, да открије шта се десило.

            Мали је број зналаца који ће схватити улогу прелома стихова, али и без тога песме из Соломунове књиге се могу читати. У том случају то бисмо прогласили поетском прозом.

           Песме су суптилне и захтевају пажљиво читање јер овде се између редова може прочитати много више него што то изгледа. Читање „на први поглед“ овде ништа не вреди.

 

Из даљине звуци велеграда допиру до мене.

Болест, Београд, телефон, дрхтавица при

откривању, ведри глас пријатеља...

 

(„Безимена болест“, стр. 80)

Бранислав Соломун, песник

            Није могло проћи без ламента. Ни Црњански није издржао, па се нећемо чудити ни Браниславу Соломуну. Само ћемо се дивити стиховима и уживати, а, ево, и да их поделим са пријатељима.

 

... Моји пријатељи сад живе далеко. У

Берлину, Прагу, Риму, Јерусалиму. Лети се враћају

накратко у родни град. Доносе скромне поклоне.

Сваке године изговарају све мање речи, мада им је

акценат и даље савршено београдски. Ходамо

улицама и све чешће ћутимо. Срећемо се при

ретким заједничким вечерима и разговарамо о

другачијим животима, срећи. Након неколико

недеља напуштају град и враћају се „кући“.

Навикнути на нове обичаје, нови начин исхране и

располагање новцем. Онда прође пар месеци док

не стигне прво писмо или позвони телефон. И

њима је понекад , кажу, хладно и мрачно у ноћи.

Данима се сећам наших разговора, поново станем

на место поред књига, уз прозор. Прашину би

требало обрисати. Времена за читање је све мање.

Пријатељи ћуте.

 

(„Август“, стр.84)

 

            Можда су ми се ови стихови допали зато што сам ово доживео у Паризу, Хонг Конгу или Банкоку, па и у Нишу, Панчеву... Свуда сам био дођош. Нажалост, пријатељи се све ређе оглашавају. Лондонска магла се уселила у душу.

           Сећам се да сам се у Паризу „навукао“ на италијански еспресо. При повратку у Панчево донео сам два апарата за еспресо. А кафа за те апарате  је у Србији била мислена именица.. Кад је моја жена Гордана почела да вади ствари из кофера и кутија појавио се апарат за еспресо. Пита она: „Шта је ово?“ Апарат за кафу – кажем. Мало затим, извади она други апарат и, гледајући ме зачуђено, упита: „А шта ће ти ово?“ Замисли, молим те, да се један поквари. – одговрих, онако, озбиљно.

            А што се тиче „располагања новцем“, наша деца су схватила шта су то паре тек када су отишла  на студије у Италију и када су остала без новаца, а да паре неће да пристигну нити падају са неба. Тај наук им је можда и најваљанији. Нарочито када су почеле саме да зарађују. Ниси могао ни кинту да им избијеш из џепа.

           Надам се да нисам погрешно прочитао песму „Август“. Свака асоцијација зависи од доживљеног. Да није тога, рекао бих књига не ваља, а овако: КЊИГА „ПРОЗРАЧНОСТ“ ЈЕ ИЗВРСНА!

           Соломун пише о окружењу, неки би рекли о периферним темама. Он може да пише о свему, зна да наговести и да остави читаоцу отворену песму. У његовој песми наилазимо на гаћице са рупицом. Не рече песник да ли се кроз рупицу виде божури како цветају. Али у његовим песмама срећемо кухињску вилу, како укротити свирепу јесен, а можда је преко тридесет година чекања било баш због ових стихова:

 

... домовина није оно што мислиш да јесте.

разнели су је оловом. домовина је у теби.

домовина је сад твој рукопис.

 

(Младом песнику

Усамљеном

У соби новоградње, стр. 44)

            Центар књиге је последњи циклус, па и последња песма, која је у ствари потресна поема о путешествију људи без адресе. У њој су изложене све велике теме, о пријатељима, о родитељима, о отаџбини, о борби за опстанак, о људима који се увек роде у „Погрешно време“… Позајмићу термин из сликарства: Женски лик који је главни у поеми „Погрешно време“ Бранислав Соломун је насликао тачкастом техником. Он је дискретно, а то у овом случају значи ненаметљиво, али убедљиво маркирао тачке карактера, тачке у којима је лик боравио, базајући по Европи, деловима Азије и Блиског истока,  ту су, Пољска, Беч, Праг, Берлин, Сарајево, Сегед, па Галиција, Палестина, Одеса, Лођ, Кечкемет, те Бостон, Литва, Русија, до Бухенвалда и Аушвица, па од Хамбурга до Хаифе. На том путу су тачке страдања јеврејског народа. Соломун је изврсно кроз поему промако тачку по тачку, као кроз иглене уши, део мрачне историје човечанства.  На том путу срећемо имена којих волимо да се сетимо, а и она која не желимо да се сетимо. Та имена су симболи народа, симболи грозне истине, симболи судбине, а судбина је човекова непрестана борба за опстанак, или као у овој поеми од тачке до тачке, па ћемо се поново видети у Београду. Песник није поставио дилему да ли ту борбу, то страдање, треба поштовати. Волео бих да сам ја ово написао.

 

На Сретење, 2022.



[1] Бранислав Соломун, Прозрачност, Вршац, КОВ, 2021.

субота, 5. фебруар 2022.

Милијан ДЕСПОТОВИЋ: НЕОПОЗИВО И ЗАВЕШТАЈНО

 

НЕОПОЗИВО И ЗАВЕШТАЈНО

Све што постоји има довољну сврху.

Добрило Ненадић

 

            Никад започети разговори не бивају завршени. Они су отворена врата времена, које се са нашим животима игра скривалица. Но, увек има добрих саговорника, чак и са тишином, у једном миру неопозивом. Отуда и одјек на књиге које отварају душе писаца и њихових саговорника. Такву једну удушност донела је књига Мирослава Тодоровића,1 „Добрило Ненадић неопозиво“2 у којој је наш песник и есејиста, разговарао са Добрилом романописцем, под окриљем завичаја и језика.

 

Мирослав Тодоровић, Мићо Цвијетић и Милијан Деспотовић

            Запажена књига, сасвим. Али, она није имала простора да донесе све разговоре, да проговори оно прећутано или казано одразом лица, махом руке, чему је, пре свега Добрило био склон. Критичан толико да излети у ставу, али исто толико мудар да се уздржи, кад то треба.

            Тодоровићева књига је кроз приказе отворила нове теме за светлоснике у животима ових саговорника из чега је настало и „Завештајно“3 сабиралиште виђења и мишљења, како о Ненадићу тако и о поезији Мирослава Тодоровића. Њих двојица су имали тих додирних тачкака мудости у формама које су неговали. Све то, на неки начин, провоцирало је њихове тумаче у покушају да опозову неопозиво или обрнуто. То је живот књиге и живот писца над књигом, или пак после њега. Трајање у језику, рекао бих.


            Мирослав Тодоровић у ма којој књижевној форми се изражавао, он је нескривено по вокацији песник, то је и Добрило Ненадић, мада се херметичког израза у поезији4 клонио а баналног одрицао. Његове књиге углавном историјске тематике, а историја тражи чињенице ослоњене на „стварносну прозу“.  Ипак, колико год се клели у књижевност као потребу, нисам сигуран да су људи данас после толико миленијума, достигли ту свест о чему говори овај дијалог:

            Мирослав Тодоровић: „Која је улога књижевности и да ли она собом може да утиче на живот и изналажење смисла живота?“

            Добрило Ненадић: „Књижевност може све и не може ништа. На сам квалитет живота имали су већи утицај изумитељи нанула, прашка против бува и шиваће игле од свих писаца који су икада живели, (...) а опет и без књижевности се не може, и она је због нечега важна мада ја заиста не могу да докучим због чега. Но она постоји.“ Можда и због самог „хода по мукама“, како писаца тако и њихових јунака, а муке се не одтурају, оне увек заскоче на плећа, највише немоћна. Тако је и са историјом и савременошћу.

            Мирослав Тодоровић запиткује и оно о чему зна одговор, али лакше тако тумачи оно између редова што чини „смисао живота“ који је поменуо у свом питању. Због тог између редова, „жив у нашим срцима и својим романима“ је и књижевник Добрило Ненадић,4 јер писцу нема умрети. Открио је Тодоровић много чега што ће подстаћи његовог читаоца да придода књизи „Завештајно“ кроз есеје и приказе. Све то, на неки начин подстиче продуховљеног читаоца да неопозиво у књигама Мирослава Тодоровића потражи тај мисаоно дијалошки смисао живота, кога није могуће, у овој мери, остварити без уметности. Другачији начин општења постаје безизгледан.

            Зато нам је књижевност неопходна. Она још увек уме да води трпељиве и безпоследичне разговоре. Добро је приметио др Мићо Цвијетић да „Мирослав Тодоровић, близу пола века страсно обликује песнички свет, у чему налази основни смисао свога битија“. Он је један од „племенитих калемаца“ језика, како то записује Цвијетић. Његова језичка искорачења прилог су дубинској структури лингвистике. Спуштајући се у та окна, сабраћа критичари књижевног дела Мирослава Тодоровића отворили су многе теме принципа певања особито оне рашчлањивости између језика и друштва, између природе и цивилизације. Никад се више није злоупотребљавао језик и природа, прво се извитоперава, покрштава а друго уништава. Увек из „нељудских разлога. Тако се подрива, гризе изнутра сама бит човека“ (по Сретену Марићу).

            А шта је то све Мирослав Тодоровић завештао читатељству? Пре свега књиге и њихова тумачења у којима се поклапају светлост и љубав, умственик је то из сагласности са  душом ствараоца а стварање је отварање тајни човеку намењених. Писцу Тодоровићу подршка су писци-читаоци-тумачи чије су креативне указнице нашле и овде своју завештајну потврду. Плејада угледних тумача дала је свој суд о стваралаштву овог ариљца, у више књига пре ове, и то је читав регистар имена од угледа и знања. Но, Тодоровићево стварање траје и још ће тога стићи у завештање од овог приносника нашој књижевној баштини.

            У Субјелграду,

               2. фебруара 2022.

            ________________

         1) Мирослав Тодоровић (Трешњевица, код Ариља, 1946), песник, прозаиста, критичар, колумниста, објавио је скоро тридесет књига. Живи у Нишу и Трешњевици.

          2) Мирослав Тодоровић: „Добрило Ненадић неопозиво“, Библиотека Ариље, 2020.

          3) Мирослав Тодоровић: „Завештајно о књизи Добрило Ненадић Неопозиво и поезији Мирослава Тодоровића“, у рукопису.

           4) Година је 2013. Радио сам припрему за штампу Добриловог романа „Доротеј“, двојезично, српско-енглеско издање (Библиотека „Антарес“), и заједно одлазимо у штампарију „Графос“ код Мирослава Мићовића у Пожеги. Добрило држи у руци књигу песама Јована Матовића и каже: „Хоћу овако добар повез али ми се у овој не свиђа садржај. Ја ти брате волим поезију коју не морам да преводим док читам. Ови млади пишу као да се боре да им нико књиге не чита.“

             5) Како то у песми „Добрило Ненадић“ записа Љубивоје Ршумовић.

               

               

 

 

 

 

 

недеља, 23. јануар 2022.

Славица ГАРОЊА: НЕОПОЗИВО, О ДОБРИЛУ НЕНАДИЋУ

 


 

НЕОПОЗИВО, О ДОБРИЛУ НЕНАДИЋУ

          Мирослав Тодоровић, Добрило Ненадић неопозиво: Разговори, 1999–2013… (Ариље, Вигоште, Трешњевица, Ариље…), Библиотека Ариље, 2020.

Никад нисам имала част да га лично упознам.

 Славица Гароња, књижевник

Али, док сам читала драгоцену књигу интервјуа - Добрило Ненадић, неопозиво, захваљујући преглачаком труду његовог пријатеља, песника Мирослава Тодоровића, упознала сам човека, волумен Личности, јер, кроз разговоре се тек упозна човек – и то, када га већ нема.

Сви смо расли уз његовог Доротеја – највољенију књигу и јунака седамдесетих (па још у филмској адаптацији Здравка Велимировића, који је верно пратио велику књигу кроз оваплоћење Доротеја у лику Гојка Шантића – баш као у великом свету, јер се подразумевао тај културни стандард, да се одмах сними филм по одличном роману - а нисмо схватали да је то тада – не само у случају Добрила Ненадића, већ био инцидент и искорак, који се више није поновио. (Добре књиге и класична дела се одавно не читају, још мање (поготово одмах!) не екранизују, а ако се и екранизују, боље да нису).

И ова књига М. Тодоровића сведочи - и већ сада се може рећи (када је опус Добрила Ненадића неповратно завршен) – да је реч о писцу ВЕЛИКОГ ФОРМАТА (и не само по броју објављених романа), већ по тематских захватима, вредносно уједначених дела и, пре свега, по језичког квалитету.


Феномен Добрила Ненадиће је тешко објаснити у времену и средини, где је остварио свој монументални романескни опус. Ова књига аутопоетичких исказа много тога нам открива и објашњава.

Чињенице саме по себи говоре: роман Доротеј, први и истински бестселер ондашње Југославије, верујем да би био и светски, да је имао достојну мрежу агената и подршку из наше средине (данас, виртуелно, упознати смо у овој књизи - он то већ јесте). Већ овај неупитан статус донео би му значај култног писца у једној земљи (и све што уз то иде – поготово што је ускоро снимљен и споменути, одличан филм). Напротив, следећих 17 година, као да је овај свепознати писац почињао испочетка: низао се роман за романом, подједнако занимљиве тематике и литерарних квалитета, а скоро без икаквог одјека! Парадокс се прекинуо поново истинским узлетом до самог врха домаће књижевне сцене: Деспот и жртва (1998), где му је за један глас (како то код нас бива), измакла, тад најважнија, НИН-ова награда. Добрило Ненадић је наставио плодно да обделава свој врт новим романима, све до краја животног века – али се ова два успеха нису поновила.

            Иако је негде од двехиљадитих, његов опус, читаност, књижевни значај и присуство препознато, па су уследиле и значајне књижевне награде, потом и два научна скупа о његовом делу (Трстеник и Билећа), па је чак доживео и своја Сабрана дела - ОНАЈ ТРЕНУТАК као да је неповратно пропуштен. Види се и у овим интервјуима извесна озлојеђеност писца и поред свих наведених (закаснелих) признања.

            Чињеница је да Добрило Николић није добио за живота МЕСТО  у српској књижевности које одавно заслужује, и чега је био свестан. Тај „неспоразум“, такође може да се објасни кроз неколико, за ову средину „непремостивих грехова“, што су наше типичне менталитетске особине.

            Пре свега, углавном, књижевни естаблишмент (ако га имамо?) је то свео на предрасуду, да само у Београду пишу велики (важни) писци, а овај „измештени“ писац који ствара у „тамо неком“ Ариљу и не мисли да га напусти, је, благо речено, ван тих шаблона, и стога „неприлагођен“ и неподобан.

            Друго, такође, збуњујуће и „недопустиво“: па он није завршио књижевност, код њега равноправно егзистирају две професије, и то тако далеко једна од друге (или баш, суштински најблискије?): агроном (по струци) и писац (по вокацији) – е, то не може!

            Трећи „грех“ је – његова невероватна продукција за ове културне прилике: 18 романа за 35 година рада. Неко једва, за живота, „исцеди“ 2-3 романа, па буде „велики писац“, све до академика. Дакле, опет нешто нетипично, у најмању руку, вредносно сумњиво. Толики романи, па да сви буду добри? Културна средина (па чак и професионлци који мало читају), напросто није могла да апсорбује чињеницу о толикој количини подједнако добро написаних страница из главе само једног човека.

            Неоспорно, у публици вољен, читан и поштован (без монтираних бестселер- листа, што је данас пракса), Добрило Ненадић је својим издашним опусом пробудио још једну „сумњу“, што је синдром везан за још једног нашег писца (Мому Капора): велика читаност је дуго била синоним за „лаког писца“, а онда (бар тада) то је значило - збогом и НИН-у, али и САНУ.

            Све у свему, имао је Добрило Ненадић и те како права на горко разочарањее. Али је увек, и пре свега, СТВАРАО.

            Такође, још једна наша (менталитетска) предрасуда: кад почне са једним „фахом“, писац мора само да настави с њим – у овом случају, име Добрила Ненадића аутоматски је везивано за српски средњи век. А када је почео да пише и романе са неким новим темама (из новије српске историје, потом савремене, па чак и футуристичке), јавно мњење је реаговало прећуткивањем, јер, како би неки рекли – како се усуђује! - сматрајући да он овим улази у „туђи забран“.

            Наравно, то ће се тек сада увидети из његовог опуса – када га нема. Да је Добрило Ненадић, пре свега био изворни наративни ТАЛЕНАТ – који је потребан свакој уметности, а књижевности поготово – где се тек у уметности речи види мајстор приповедања, из чије реченице врви раскошна лексика, синтакса, изворни приповедачки дар, лепотa исказа, слике, мисли, емоција, најзад и  – незаборавних ликова и мајсторских сижеа – таленат, који се не може научити. Потичући из краја где су сви природни приповедачи и лексички мудраци, Добрило Ненадић је само сажео сок гена својих литерарних предака, ко зна из колико претходних генерација.

            У књижевности, нарочито савременој, данас је много писаца-ителектуалаца, писмених људи, али без талента – који мисле и „циљно пишу“, а најчешће зарад варљивих одлика књижевног „успеха“: награда, позиција, медијска пажња, стварајући дела која се, ма како рекламирана, забораве истога часа чим се прочитају, без икаквог дубљег утиска.

            Добрило Ненадић је ово добро знао и био горак због ове неправде. Живи класик, који је описао различите историјске тренутке и судбину Србије од 13. века до НАТО-бомбардовања 1999. (па чак и један роман из праисторије на овом тлу, а један из футуристичке перспективе!), био је ПРЕВИШЕ за ову културу! Јер је и његова продукција, фацинантна за ове прилике, коју су многи прогласили за инфлаторну, па га задуго склонили из свих озбиљнијих разматрања о савременој српској књижевности, била превише за њихов културни видокруг. Време је сада (нажалост, постмортем) да се његово дело сагледа свеобухватно – из свих перспектива, и верујем да би посебан симпозијум у његовом родном Ариљу, кроз бројне увиде о његовим темама и јунацима, нама и нашој култури, дали изненађујуће и подстицајне резултате.

Он је, неоспорно, настављач плодне линије нашег историјског романа и ту је заорао једну класичну бразду (уз историјске романописце 19. века, преко романа Славомира Настасијевића, све до савременика Ненадићевих, што би била једна од захвалних тема за скуп). О њему се може писати и као о неозаобилазном писцу стварносне прозе, најзад, панорамски се може сагледати његов допринос тематици НАТО-бомбардовања Србије, где су већ дати крупни уметнички резултати (С. Велмар-Јанковић - Нигдина, М. Мићић Димовска - Мрена, Г. Ћирјанић – Кућа у Пуерту, М. Капор – Леп дан за умирање, М. Кнежевић Керн – Фумарола и многи други), као и компаративни увиди о приасторији, односно футуризму (рецимо, у односу на Зорана Живковића). Тек ће се онда сагледати његов несамерљив значај, његова светска кореспондентност – јер, да су само његова три-четири одабрана романа својевремено преведена на важније светске језике, слика Србије била би много респектабилнија, комплекснија и упечатљивија, пре свега као слика потпуно НАША о нама самима, а не као удворичка и оно што се (и кроз разне домаће структуре) о нама данас пласира у свету. Добрило Ненадић је то добро осећао и пратио, вајкајући се и хуморно примећујући, да се на Западу бестселер писац третира као „света крава“, док армија агената ради на његовом промовисању, уговорима, преводима, филмским адаптацијама, танитијемама и уговарањем будућих дела. Каква стварност за наше (књижевне) прилике и живот писца, који се граничи с научном фантастиком!

Јер, овде писац – сем писања – где даје често најбољи део свог времена, живота, отимања од одмора, породице – све мора сам. И буквално: од „пропаганде“ (ношења и слања књига, новинарима, жиријима), до контаката од издавача до издавача (срећан да не мора сам да финансира своје дело), а о хонорару није пристојно овде ни да се пита (уместо њега добија своје књиге и онда ствара магацин од сопствене собе).

Добрило Ненадић је био свестан значаја свог дела / опуса, и у томе су га подржавали малобројни посвећеници, али је он ипак био жртва несистематичности у овој култури, произвољне културне политике (и њених перјаница на позицијама моћи) и то га је, судећи по овим исказима између редова – дубоко тиштало.

Он је радио посао (пардон, два посла) – подједнако света (пољопривреда, звање агронома, од кога је и живео) и књижевности, као дубоке духовне потребе и уметничког нагона. Ова два посла била су подједнако његово послање, за који га је Бог послао на овај свет и он је то доследно и часно испуњавао, читавог свог живота. Није се бавио у књижевности „ванкњижевним“ околностима – где би га у срећнијим друштвима, један здрав систем вредности избацио у сам врх. Навикли бисмо се да га спомињемо уз неке (пре)цењење савременике, јер је креативно књижевно богатство из њега просто извирало: теме, јунаци, језик...Био је послушник свог талента (какав је мало ко на овом језику имао) и што је најважније – то је и ОСТВАРИО – тј. оставио је целовито ДЕЛО, опус иза себе, које ће се тек тумачити, док буде српске књижевности и језика. Са његовим романима ћемо се једном можда подичити и у свету.

Успомену на Добрила Ненадића, по чему треба да је Ариље познато, као што је например, Врање по Бори Станковићу – требало би да краси бар један његов споменик и његова спомен-соба (у библиотеци или родној кући), а сем споменика њему, оно што предлажем (и што је виши степен културе и у свету), био би и споменик Доротеју, том фасцинантном књижевном јунаку, који је постао заштитни знак не само књижевног дела Добрила Ненадића, већ и оваплоћени симбол оног најлепшег што је у српском народу кроз његов језик изнедрено. 

19. јануара 2022.

Стојан БОГДАНОВИЋ: ТРУНКЕ, Књажевац, "Бранко Миљковић", 2011.

  Портрет професора Стојана Богдановића Перица Донков , Conte, 13,5 cm x 18,5 cm ...