Странице

недеља, 12. јун 2022.

Стојан БОГДАНОВИЋ: "ПОКЕРАШ" ТИХАНЕ ТИЦЕ

Костолац, Мајдан, 1(2023), 31 - 35.

ПОКЕРАШ[1] ТИХАНЕ ТИЦЕ

 

             Овај текст је писан поводом књиге Покераш Тихане Тице. Дакле, поводом, а не о њој. Бар, не само о њој. Нема сумње да је књига писана за елиту. Може јој се. Бистра, образована, проницљива... Овај филозофски роман  је прича о човеку који је за пар дана зарадио силне паре, а остао сиромашан.


 

             Нема човека који се није коцкао.

             Сваки коцкар мисли да ће добити.

             И научници су коцкари.

          Паскал је творац Теорије вероватноће. Бавио се тиме. Веровао је да ће нешто добити. Уверио се у супротно.

             Политичари су овејане битанге, али коцка им је у души.

           И кад садите пшеницу или кукурз, ви се коцкате са природом. Али ту су осигуравајуће компаније да вам узму душу.

             Бизнис, либерални капитализам, подразумева коцку.

           Сви коцкари мисле да су памтни и да је коцка мелем за душу. Психијатри мисле да ће некога излечити. Илузије има на претек. А шта бисмо ми без илузије?

             Неки мисле, а неки сањају, да ће срести даму херца. Неки мисле и да су је срели. У свему томе је најважнија срећа, а то је коцкарски појам. Они на „Титанику“ су били богати, али нису имали среће.

           Вође се обично коцкају са туђом срећом. Њихов улог је народ. Пот је онога ко има моћније оружје или ко боље блефира.

           Некада је био у моди „руски рулет“. Уз вотку, наравно.

 

          Понео сам „Покераша“, рачунао сам да ће у Агија Тријади за време (про)летовања бар неки дан падати киша, уз то сам рачунао да су кафане поскупеле, бар тако су плашили Србе, да не би путовали у Грчку, те да би у буџету било више пара за српске властодршце и дипломате, па наравно и за њихове жене и за њихову распусну децу. Те сам имао и ја у генерацији, ваљда ми је због тога било лакше да схватим o каквим типовима је реч. Моја школска другарица М. је била ћерка једнога дипломате. Мама је, такође, била политичарка, удала се поново за политичара и са њом је живела и М. По завршетку гимназије сретох је једном и она ме позва да је посетим. Даде ми адресу. Једног дана ја се упутих на ту адресу. Тамо ме дочека М. Стан је био петособни. Кожне гарнитуре које сам видео само у америчким филмовима. Кристални лустери, уметничке слике и остала чудеса... Упитах је чији је ово стан, а она се изненади на то моје питање и одговори ми, мој, купио ми тата. Мог оца су убили Немци на прагу наше куће, а имовину су нам узели ови што су постали дипломате, дали су ми само споменицу.

             По наслову би човек помислио да ће личити на „Коцкара“, али овде о Покерашу пише други, није реч о исповести као код Коцкара. Занимљиво је колико је ауторка ушла у игру покера, а посебице у психологију играча. Нарочито се истиче врхунско познавање психологије једне групе младих људи који су из богатих породица, деца дипломата, бизнисмена, оних поратних, што је за мене запањујуће с обзиром да је аутор романа женско. Потпуно је разбијен стереотип, да се у покер разумеју само мушкарци, тј. да они мисле да знају да играју покер. Мисле. Ауторка је показала завидно познавање ове игре, која се као и свака превара базира на непоштењу, на блефу, а за то играч мора бити вешт и проницљив у читању покрета који показују шта мисли противник, зашто му је мрднуо прст, зашто се зноји, зашто му је мрднула обрва, зашто брк, зашто се ујео за усну... ауторка је ушла у психологију покераша и тамо где се улази кроз иглене уши.

Тихана Тица, књижевница

Не могу да поверујем да и сама није коцкар. И то врхунски.
Да документујемо једним инсертом из романа: „Талентован за математику и психологију одрђеног типа, убрзо се прилагодио и научио специфичности понашања играча за столом. Да дечко са качкетом и наочарима за сунце са његове леве стране спусти руб капе мало ниже када су му карте лоше. Да старији господин са десне стране чим има једну од добитних комбинација шмркне задовољно. Да дотерана госпођа у средњим годинама открије још за центиметар деколте када почне да губи. Да човек тужног лика трепне двапут у неверици за сигуран добитак и одмах виче: raise! Да тајанствени странац, што га све време нетремице посматра, опсује тихо на српском када примети да ће Стефан покупити све чипове са стола...“[2]


              Главном лику, Стефану, прикачен је Благоје, један од надобудних синова богаташа, он купује авионске карте и предлаже Стефану одлазак у Кан на турнир покераша. Турнир се не одвија само за коцкарским столом, нити само у сали где се игра покер. Ауторка читаоцу дочарава и односе играча изван главне сале, у ресторану, у собама где су смештени играчи, о њиховим мукама, о преживљавању, о илузијама, о трамумама које изазвива позиција коцкара, макар да тај поседује и таленат као главни лик у роману, или као рецимо Паскал.

             Стари људи нису за коцку, немају улог. А млади који се дохвате тога посла и не доживе старост.

             Кључ романа се налази у разговору једног старог играча (Ладо) и главног лика (Стефан) где се истиче кајање због коцке, при чему се стари играч јада што није нашао даму херц, девојку свога срца, верујући под старе дане да би га она спасила порока. Ова прича закључава роман. Али сада је користи главни лик убеђујући једни играчицу (Сиси – краљевско име, нема шта!), молећи је, да пође са њим, али то је био разговор глувих, јер главни лик је био недоучени, неписмени, коцкар у покушају, а Сиси није знала српски језик, те није разумела његову, односно Ладову причу. Сигуран сам да је Сиси знала само аустријански немачки.  То што ауторка открива да је Ладо хомосексуалац није важно за главни ток романа. Моралисање, овај пут није реч о поповању, на позицијама хришћанства, је уграђено, свуда где се могло, задивљује филозофски приступ, није ми било лако, а како је надобудним критичарима то не знам, не верујем ни да читају, а резултат је Благојев повратак у колосек, а Стефан покушава...

2

             Има веома занимљивих питања, („Зашто човек увек полази од тога да су предмети његовог осматрања добри по себи? Да ли је зло искључиво људска привилегија? Да ли остали створени свет није толико развијен и напредан да би могао да се добровољно уништи?... Да ли и животиње и биљке извршавају самоубиство? Да ли практикују инат предестинацији као човек? Да ли настоје да Универзуму наметну сопствену вољу, покушавајући да се издигну над Њим?“, стр.115.) наравно и одговора („Питање душе није и питање свести.“). Заблуда је саставни део питања, а тиче се религије. Но, ту је нада. Она и није друго до главни стуб сваке доктрине, па и хришћанске. Мада и тих хришћанских има сијасет. „Зар то није сврха сваког путовања? Вратити се...“[3]. Сећате се да у Великој књизи пише да је Господ васкрсао, вазнео се, те да ће се вратити и сада га чекамо као што су га људи чекали миленијумима, то ме наводи на помисао да сврха путовања није повратак него чекање и нада да ће се повратак десити. А да ли ће се десити? Још увек се надамо.

             Веома је интригантан начин посматрања душе. Душа пуни теолошке књиге, књиге песама, честа је реч и у свакодневном говору, „она није саздана од праха као човек, већ је увек метафизичког порекла и космолика, сродна дисању Васељене. Кћерка случаја и богиње Мајке, стога је узвишена и размажена истовремено. Вечита потрага и борба да се задобије, уз обавезу да се већ наредног тренуткаизгуби и поново лови у дечијој игри жмурке, где мења лица знајући да је смртник неће препознати док стоји пред њим, него онда када поново умакне својимлаким ногама Хермеса, остављајући гониче без трага и наде. Недостижна као небески завичај у који се човек неће вратити, иако му повратак обећавају.“[4]

 

3

             Треба разгрнути текст да би се виделе морске дубине мисли.

 

4

             Један је коцкар бележио све губитке и све добитке, када је подвукао црту био је на нули. Његов закључак био је да је изгубио што је играо.

5

            Поглавља су заокружена и по правилу су отворена. Читаоцу није ускраћено размишљање. Напротив.

 

6

            Познавао сам једнога новинара, врстан новинар, али коцкар, а можда за новинарство то и треба. Продао је стан и отишао на службени пут. Успут је свратио у касино. Вратио се го. Када сам га срео рече ми да се после дужег времена осећао као човек. До данас, прошло је много година, нисам докучио како то изгледа када се неко осећа као човек! Главно је питање шта је човек. Ловћенски Тајновидац каже: „Шта је човек, а мора бити човек?“ Али, то није коначан одговор на постављено питање. Чини се да тек почиње расправа.

           У време санкција Југославији наши су професори одлазили у Лугано. Предавали су тамо италијанским туристима који су желели дипломе стоматологије, медицине, економије... Један професор ми по повратку рече да су га Жабари водили на језеро и да су тамо вечерали на тераси неког луксузног хотела. Буразеру, после дужег времена осећао сам се као човек –рече ми професор. Ето зашто ја не знам када се неко осећа као човек.

            Киша ме је привезала за књигу. „Покераш“ је баш имао среће. А како се осећао? Књигу у шаке, па ћете можда видети, а можда и осетити.

         Књига се може читати и као расправа о постању, о греху, о кривици, о искупљењу... Расправа је расправа, а Библија је Библија.

          Не верујем да би наш Владета Јеротић прећутао ову књигу да је којим случајем имао прилику да је прочита. Она би могла бити од користи и психијатрима и психолозима који се баве болестима зависности јер је овде до детаља изложена анамнеза случаја једног покераша. Та би могла бити образац.

 

Верујем да речи лече,

Највећма оне који их пишу,

Потом и оне који их читају.

Верујем у поезију.

Верујем у Реч.

Нека је лака земља и онима који не верују.

На Свету Тројицу, 2022.

 Агија Тријада

           



[1] Тихана Тица: Покераш, Краљево, Поетикум, 2022.

[2] Стр. 33.

[3] Стр. 19.

[4] Стр.102.

уторак, 31. мај 2022.

Даница БОЖОВИЋ: ФОСФЕНИ

    

Даница БОЖОВИЋ

ФОСФЕНИ


пепељара

 

данас ме прожимаш

хладан ветар

лелујаво трепери

над капутима

и теменима

зебњом су занемели

пупољци расути по крошњама

 

бекство је опијеност

 

данас ме очајаваш

дотрајалост искуства

увек разувери уобразиља

слепоочнице ти затеже

благост вантелесног беспокоја

 

свест је принуда

данас ме заробљаваш

обавијаш ми слободу

тим гвозденим ланцима

шибицама пакости

распламсаваш дим поноса

та цигарета догорева

све до у свитање

али дан до нас не доспева

 

љубав је побуна

 

данас ме преображаваш

храниш пасје духове

утвару за утваром

стењу ти за раменима

прелудијум тих издисаја

прене ме из привида

 

да је целина удвојена

 

 

прокруст

 

не, не гледај

спреда

ни уназад

свугде су

лепрозне вене

испрскале сукрвицом

кијароскуро сне,

изнедривши опоре, бесциљне

спомене, којима лутају деве

жедне спознаје о

пркосу камена

пуног опирања к томе

да постане облак,

напусти тле,

потоне у ластавичије

врлетне зазоре, у гнезда свијена

у хтонску фрактуру

зракасте светлости

у отворен прелом

разливеног нестајања

дана спрам ћутљивог сунца

 

вену вене

натекле од инфузије

носталгичног прокруста

која сабија месо

у калупе сећања

 

фосфени

 

игра светлости је

игра времена је

одблесци су далеких галаксија

наши дани, ивичне ватре које

букте путевима млечним

и догоревају верно

на покровима ноћију омађијаних

гледамо их и пребројавамо

к'о лешеве одавно покојне

њихове сенке у сумрак

сливају се као сузе

низ образе јасмина и акација

где је одраз рецидивирао сасвим

у нехај облака, равнодушје гора

и звездолике одсјаје расуте

по круницама класја у зрењу

те трепераве силуете поигравају

у нашим мачјим очима

сунце с нама ходи, с нама и спи

у све дане када смо

сасвим сами, а сви

 

јуче и сутра

мрешкају се

лакотом несвести као

пене тракастих варница

на дну базена очне дупље

где сам јадан

ја-дан

ја дан

заувек

Биграфска белешка. Даница Божовић је рођена 1999. године у Чачку. Студент је англистике на Филолошком факултету у Београду. Поезију објављивала у часопису Тенсо (Ваљево). Књига Фосфени је њена прва поетска књига.
 

субота, 28. мај 2022.

Стојан Богдановић: РАЗИГРАНИ КОЊИ И РАСПЕВАНЕ ПТИЧИЦЕ СРЕЋКА ЗДРАВКОВИЋА

 

РАЗИГРАНИ КОЊИ И РАСПЕВАНЕ ПТИЧИЦЕ СРЕЋКА ЗДРАВКОВИЋА 

             Срећко Здравковић, сликар који живи у Параћину, али није параћински сликар, рођен је у Доњем Душнику на Сувој планини, а каже да је из Личја.


            Понекад ми неке његово слике личе као да  на њима има далијевских потеза, али све надреалистичке слике имају далијевске потезе, међутим, на Здравковићевим сликама су мотиви други, што га наравно удаљава од свих других надреалистичких мајстора и чини га самосвојним ствараоцем на чијим ће сликама пажљиви гледалац наћи моравске мотиве, па и оне из Здравковићевог завичаја, са Суве планине. Ту пре свега мислим на коњића који је код нас симбол тешког живота брђана, а у моравском крају је коњић једнорог, а ти су, како тврди Софија Милорадовић: „... некада живели на обалама Мораве - онда када још није било зла у људима.“, као и оне из националних митова, о Краљевићу Марку, цару Лазару, Милици, Јефимији, Немањи... а среће се и вила Равијојла... Једнороги коњић би могао бити и шаховска фигура у неком васионском шаху Здравковића будући да његов рог показује пут ка небесима... Коњић симболизује упорност, али и снагу и лепоту... Двоструки коњић је на корицама једне књиге свакако је у улози Пегаза.


             Ни на једној слици где се појављује ат Срећка Здравковића не личи ми на неког коња из ергеле Ота Вајнингера. Али, руку на срце на некој слици има благи и сетан поглед. То ваљда зависи од вилинског окружења. А можда Срећко, Вајнингер и ја немамо исте асоцијације када угледамо коња или када помислимо на њега. Ови Срећкови не бацају чивте, а они Вајнингерови нису једнороги, нити подсећају на вилинског коњица. Штавише, Вајнингеров коњ је скренуо, а сам Вајнингер је од муке извршио самоубиство.


             Коњ је одавно био кандидат да постане човек, али временом је легао на руду. Дозволио је да га јашу. Дозволили су му и да тегли. За узврат је добио мало сена. Од тога је посенилио. Климао је главом ко да је имао паркинса. Редовно је добијао порцију по гузи, а понекад и преко носа. Свакодневно, плус улар и узде. Узде су биле гвоздене тако да може да жваће целог живота и да има шта и наследницима да остави. Грицка узде и пита си патку све док га не кастрирају. После боље тегли. А то је био пут у високо друштво. Могао је постати коњина. Вајнингер га је прогласио за лудака. Боље му је било да је то остао. Добио би лудачку кошуљу, и то као поклон, можда и од самог шефа државе. Али он не би био коњ да није спао на магарца.

            Супротно Вајнингеру, коњима се могу приписати неке људске особине, карактери. На пример, ждребе се може описати као несташно, разиграно дете. Неки људи, пак, размишљају о кобилама као коњи. Само климају главом. Али, кобилу може да смири само добар пастув, а не коњина. Важи и обрат!


           Срећков коњић је углавном у лепом друштву, не срди се, не баца чивте, мази се са дамама (Дама и коњ, акварел, 73 х 27, 1998; Велика љубав, уље на платну, 70 х 70, 2005), благог погледа (Лепа сећања, уље на платну, 55 х 70, 2014; На месечини, уље на платну, 60 х 50, 2008)), често је и заштитник (Судбина, црвена креда 50 х 70, 2017; Породица, уље на платну, 70 х 60, 2013) и наравно као сваки ждребац показује своју силину (Ждребац, црвена креда,50 х 35, 2010).


             Птица, птичица, је такође чест гост на Здравковићевим сликама, не знам да ли је Врабац Поморавац или Заплањац, а појављује се у разним улогама и у разним бојама, па се може тумачити и као мешанац, али пре ће бити птица певачица, штиглица. Најављује јутро, песму и лет.


             Разиграни коњи и распеване птичице обогаћују иначе веома садржајно богате слике Срећка Здравковића на којима се запажа и врхунско умеће без обзира о којој техници је реч, акварел, уље, креда...


Стојан БОГДАНОВИЋ: ТРУНКЕ, Књажевац, "Бранко Миљковић", 2011.

  Портрет професора Стојана Богдановића Перица Донков , Conte, 13,5 cm x 18,5 cm ...