Странице

уторак, 10. јануар 2023.

Стојан БОГДАНОВИЋ: ЧИТАЈУЋИ ЕСЕЈЕ ДУШАНА СИМИЋА У АМЕРИЦИ НАРЕЧЕНОГ ЧАРЛС

 

ЧИТАЈУЋИ ЕСЕЈЕ ДУШАНА СИМИЋА У АМЕРИЦИ НАРЕЧЕНОГ ЧАРЛС

Песник Чарлс Симић (1938-2023)















             Спремао сам се да нешто напишем о Чарлсу Симићу (1938 – 2023) и нисам. Више пута сам почињао. Када бих сада почео да тражим разлоге зашто нисам сигурно бих нашао бар неки, али то би било глупо. Једноставније је да признам да сам направио грешку што нисам. Али ни то није оправдање. Не правдам се. Ни не кајем се. Јер, вероватно би то што бих написао било мањкаво. Зато сам стално тражио још нешто. Хтео сам себе да шокирам. Хтео сам да се надмашим. Нисам успео. Овде ћу навести неколико фрагмената које сам забележио читајући есеје Душана Симића у Америци нареченог Чарлс.

*

             Не волим када читам нешто и чини ми се да сам то ја написао, мада сам налазио своје текстове испод туђих имена, није о томе реч, не волим када ми се свиђа текст и нема ниједну грешчицу, то ми је одмах сумњиво, не због текста него због себе, одмах помислим да нешто са мном није у реду.

*

              Пре неки дан прочитах да Флориди недостаје 9.000 наставника и учитеља. Нико неће да буде учитељ. Школске програме одобравају неписмени родитељи. Они брину и о васпитању своје деце и како да малтретирају учитеље како да их исмејавју, а често и истуку, а да при том учитељи немају никаква права на одбрану, једино што имају то су мале плате од којих не могу да живе. То је стигло и код нас. То одговара политичарима, то је разлог што сам пренео део текста Чарлса Симића,  једног од најзначајнијих савремених светских песника и есејиста.

Чарлс Симић

             „Нема сумње да су интернет и кабловска телевизија омогућили разним политичким и корпоративним интересним групама да шире дезинформацје у досад невиђеним размерама, али да се у њих поверује потребно је необразовано становништво, навикнуто да прима здраво за готово све што му се говори. Где би другде на кугли Земаљској  једног председника који је новцем спасавао велике банке од банкротства, дозвољавајући да сви ми остали изгубимо дванаест билиона долара у инвестицијама, пензијама и вредности некретнина – могли да назову социјалистом?

             Некада је важило правило да сви игноришу онога ко не зна ништа и прича глупости. Управо тако. Сада се таквим људима удварају конзервативни политичари и идеолози, ласкајући им да су они „прави Американци“ који бране земљу од великог државног апарата и образовне либералне елите. Новинари с њима разговарају и озбиљно пренеосе њихове ставове, не указујући на имбецилоност њихових убеђења. Преваранти који манипулишу овим људима, штитећи моћне финансијске интересе, знају да их могу убедити у било шта, јер не образованим и глупим лажи увек звуче уверљивије него истина:

 

Хришћане у овој земљи прогањају.

Држава хоће да нам отме оружје.

Обама је муслиман.

Глобално загревање је лаж.

Председник намеће војсци отворену хомосексуалност.

Школе имају левичарске програме.

Социјално осигурање је незаслужено право, као и социјална помоћ.

Обама мрзи белце.

Живот на Земљи настао је пре 10.000 година, као и свемир.

Програми социјалне заштите подстичу сиромаштво.

Држава од вас узима новац и даје га сексом опседнутим студенткињама за контрацептивна средства.“[1]

            О слободи се почело разговарати тек након су битанге схватиле да се човек може дресирати, те да би издресиран могао радити за некога ко би чак могао бити и његов власник. Тога ропства се човек није ослободио. А и неће. Усавршила су се средства дресуре. Родиле су се читаве школе, али има и нових занимања, ловци на људе посебних занимања. То је постао уносан посао, а за школе се сваки час измишљају реформе. Реформе подразумевају да робови треба да буду научени да ћуте, да буду продуктивнији, а њиховом зарадом да слободно располажу робовласници које сада зову бизнисмени. За то занимање нису потребне никакве школе. Школоване људе ће купити. Али до тих се школованих долази помоћу учитеља. Они су проблем. Таман сам пустио на Фејсбуку један део овог текста кад ми се јави једна пријатељица са вешћу да немачком образовању фали 65.000 људи! Лопова има довољно. Недостају учитељи и то у државама које зову озбиљним. Интереснатно је да у комунистичким диктатурама нема неписмених.

           Такозвани синдикати су свуда мафијашки орагнизовани.

*

            „Велики пољски песник Збигњев Херберт говорио је да на овом свету постоје две врсте песника – песник во и песник мачка. Песник во свако јутро излази и оре њиву, док се песник мачка поваздан дремљиво излежава и лови плен само када огладни. У разговору са Ларијем Левисом, Џастису[2] је постављено питање којој врсти песника он припада. Одговорио је: „Ја сам она мачка што завиди волу.““[3]

               Није ми познато шта је Збигњев мислио о песницима на оном свету.

*

               Ричард Вилбер[4]: „Могуће је написати добру песму у слободном стиху, какве већ постоје, али у поезији значајан ризик није питање саме форме, него и усаглашавања мисли, тона, дикције, звучности, каденце и свега осталог што се примењује приликом настанка песме.“[5]

 

Читам есеје Чарлса Симића

о америчким песницима. 

 

Врућина.

 

Повремено одем до купатила,

           умијем се и погледам у огледало,

           чини ми се да изгледам сасвим нормално.

*  

          За почетак песме потребно је да човека нешто узбуди. Да га измести. Да му помери мисао од свакодневнице или да му укаже баш на њу. Некада је довољна само реч. А некад је потребна Реч.

            Нисам још срео песника који би признао да о песми коју је написао није знао ништа, и да је почео потпуно без везе са оним што је испало. Једино је Бернард Шо говорио да је почео страга. Критичари тврде да је Шекспир конструисао драме. То би се могло рећи и за Његоша. А докази? Само пажљиво, „превише доказа шкоди убедљивости“, каже Емили Дикинсон.

            Сад су се појавили педери који су изнашли педерастију у Гилгамешу. Тога је било свуда. Али поезије није.

*

ПЕСНИЦИ, СВЕТСКИ И НАШИ

 

Сада се пишу ситне песме.

Можеш да прођеш поред ње и да је не видиш.

Може и да те удари, а да не осетиш.

Не знам шта је овом свету,

Па нису сви људи Јапанци.

 

Американци су почели да разглабају,

У њиховим биографијама најважније су награде.

 

Српски песници лутају,

Од уредника до уредника.

 

Руси ратују са поезијом.

 

Лако је пољским песницима,

Гомбрович је заспао.

 

*

           Чарлс Симић је написао предговoр за превод Драгослава Андрића[6], а у тој антологији нема песама Ричарда Вилбера о коме је написао релативно опширан есеј под истим насловом као и књига: Анђели на жици за веш[7]. Текст је на тринаест страна, а скоро половина су стихови и то целе песме што ми се посебно допада. Наши часописи, а и додаци за културу у новинама, по правилу спречавају такве текстове, а не верујем да уредници у тим часописима не знају шта значи извучено из контекста, јер ни пар стихова не дозвољавају, само штуру информацју, којом се читалац не може информисати о садржају, или не дај боже о домету (уметничком)! Не значи да се Симић увек сложио са потезима Вилбера и то је успут образложио.

*

                Да ли има у тексту нешто што би се ваздан могло цитирати?

            Није смео да заврши текст отвореном тврдњом па је текст замумуљио. Али може да прође, додуше не увек и не код сваког читаоца. Решење је нашао тако што је на крају навео једну одличну Вилберову песму. Mислио је да ће тиме замазати онај коментар испред песме. Ево те песме, а коментар ћу изоставити:

 

ПРУГАСТА СОВА

 

Кад ноћни звук понесе совин хук

У мрачну собу и наруши мук,

Тешимо пренуто дете, тај зов

Кажемо, тек је чудан изазов

Шумске птице, загонетка нема:

„Ко кува вама?“ „Ко кува вама?“

 

Речи што могу да сеју стрепњу,

Имају моћ и да кроте зебњу,

И девојчици врате миран сан

У којем не слути лет утишан

Нити стварчицу на мрку грану

Принету канџом, живу смазану.

9.8.22.

*            

 Чарлс Симић је пишући да је своје песме писао у лежећем положају признао да ће га можда читалац посматрати истовремено као мајмуна и лудог доктора из песме Џејмса Тејта:

 

Учити мајмуна да пише песме

 

Нису имали много проблема

да науче мајмуна да пише песме:

прво су га приковали за столицу,

затим су му ставили оловку у шаку

(папир је већ био прикуцан за сто).

А онда се др Блуспајер нагнуо преко његовог

                                                                рамена

и шапнуо му на уво:

„Изгледаш као Бог док тако седиш.

Што не покушаш нешто да напишеш?“[1]

Притом се позвао и на стих Андре Бретона:

 

Поезија, попут вођења љубави, настаје у кревету.

Напоменуо је да је стих из једне надреалистичне песме. Хм, и реалност је надреализам.

*

              О Џејмсу Тејту Чарлас Симић пише и овако: „'Једна од великих дивота и мистерија добре поезије', записао је Тејт[2], 'јесте та што она дословно може говорити ни о чему...'“  Потом Симић наводи то Тејтово 'ни о чему': „о сањарењу у магновењу, о успутном оговарању...“ Ето шта значи Тејтово „ни о чему“, мада је навео о чему је. Дакле, и 'ни о чему' је 'о нечему'.

*

          Размењивао сам мисли са неким књижевницима о Чарлсу (Душану). Има и оних који тврде да је био против Срба у последњем рату. Мислим да је био против национализма, и то против сваке врсте национализама. Писао је текстове за немачке новине против Милошевићеве политике, па му замерају да није подржао своје племе. Нисам имао увид у те текстове. Више ме је занимао његов стил писања есеја. Добио је разне награде. Није био моћан ни пре, а ни после добијања награда. Нећу спомињати награде. Пишем о стилу. Кад сам овде за неке наше часописе или новине наводио стихове уредници су редовно тражили да то избацим, а он наводи целе песме...

*

              Сада бих требао да оценим Чарлса (Душана) Симића, а то се обично ради упоређивањем. Ја бих то хтео да избегнем.

               Људи су навикли да мере помоћу коначног еталона, упоређивањем, а онда мисле да могу и бесконачно тако мерити. Морам их разочарати: Бескончано се мери бесконачним. „Упоређивање“ се врши пресликавањима. А ако нема пресликавања, онда га треба потражити или га треба конструисати.

               Ако је магла густа онда је видљивост слаба. Требало би бар мало разгрнути.

               Ако су врата затворена, онда су она много интригантнија. Тако је мислио Бодлер. Нема разлога да се споримо са Бодлером. Само ћемо ући на друга врата, на наша. Кад их отворите, свашта ћете видети. Отварајте очи!

                Чим почнете некога да упоређујете, овај пут мислим на књижевнике, пре свих на песнике, одмах се зна да ту нешто не ваља или са еталоном или са субјектом кога мерите. Ја мерим душу субјекта која се простире, која се излежава, као млада на белом чаршаву. Има их који виде само објект. Најбоља мера је, свиђа ми се.

*

            Да видимо да ли Чарлс Симић и ја исто видимо стојећи испред Бошовог триптиха, Искушење светог Антонија. Симић за Боша тврди следеће:

 

 

            „Он је био визионарски колажиста. Сликао је као да се стварност најлакше може досегнути ако се најпре штрпка по парче од свега, а онда се све то поново пресложи.“[3]

 

             Бошова слика је утемељена на апсурду. На њој су фрагменти који су несагласни, а често и нису из истог времена, али њигова зајденичка појава на слици дочарава гледаоцу неку реалност из морбидних снова.  Апсурд је и да су снови реалност. Нико не може порећи њихову егзистенцију. Убацујући Антонија у слику и то у више пузећем него у клечећем ставу, на централном паноу, а и у наслов слике, поред високих достојанственика који седе за трпезом док у позадини гори село, Бош потврђује да власт не мари за своје поданике. Тема је стара колико и цивилизација и данас је актуелна.

            С друге стране, раскалашност нема граница, а маске које су ових дана послужиле у спречавању пандемије ковида на Бошовој слици су разни костими. Да ли се недостаци човека могу сакрити, или је у питању скривање спољашности док се скривеност човекове унутрашњости подразумева. Чини се да је Бош решио и изнео на видело грозоте, подлости, свирепост људи откривајући симболику костима – маски у разним наизглед апсурдним ситуацијама. Чарлс Симић пише овако: „Свако од нас је синтеза стварног и нестварног. Сви ми носимо маске. Чак и у властитом уму, стално се напрежемо не бисмо ли се сакрили од себе самих, да бисмо одмах потом стално откривали себе.“[4] Нема никаквих разлога да се са Чарлсом не сложимо. Реч је o апсурду. А песник рече, Ко нађе себе нашао је цео свет. Бош је очито успео у трагању. Нешто је нашао. А Чарлс је у фрагментима нашао Боша.

*

            Наравно да је Чарлс Симић био значајан амерички песник, и уопште интелектуалац, ипак није реч о краљу, улазећи у лавиринт америчког енглеског језика улазио је и у културну мисао Америке. Каткад се чини да се уклопио. Јесте.

*

РЕАКАЦИЈА НА СТИХОВЕ ДУШАНА СИМИЋА АЛИЈАС ЧАРЛСА СИМИЋА

 

Лежао сам у свом ковчегу,

Било је тесно,

Нисам могао да се окрећем,

Да се вртим.

Могао сам само да слушам тишину

Чарлса Симића

После оних његових стихова:

„док сам посматрао своју мајку

Како из своје плаве спаваћице извлачи дојку и 

                                              постаје ми све ближа.“

А њега није било срам

Да опонаша Американце.

Сетих се и својих:

„Иди Едипе,

Јеби си матер!“

10.1.2023.

*

              Страх и гађење изазивају најаче емоције. То је знао Бош, а и Чарлс. Није реч о краљу.

*

              Чарлсове баљезгарије о српском национализму ме нису интересовале. Неки писци мисле да је требало. Чак су ми то и тајно саопштили. Они су знали и пратили Чарлијеве написе, али нису се оглашавали.  Мислили су да је Пулицерову награду заслужио тим текстовима. То ме је натерало да проталашкам по тим Чарлијевим опањкавањима родине које је писао петнаестак година после ратова на просторима Југославије и двадесетак година после добитка награде. Писао је и о другим национализмима. Многи му и ове текстове рачунају у есеје, ја бих рекао просто да су то политички памфлети. Немам намеру да браним Душана. Иако је преминуо, (жалим!) он ће се одбранити сам, али само ако је стварно био песник и интелектуалац. А ако није то ће га стићи кад-тад. Текстови су му објављивани и у немачким новинама. Мислите да се Хитлер због тога померао. Јок. Есеји су му добри, нарочито они о америчким песницима, а има и добрих песама. Не може све да буде добро. Апсурд јесте, али увек у пару иду добро и лоше.

              Прочитах у једном интервју да је одлазио у Париз, да је разговарао са Батом Михајловићем о ситуацији у  Србији. Нису били на истим позицијама. Залагао се за рушење Милошевића, чак из Америке, и пањкао је редом све, па и своју фамилију, који су били против Клинтона и против тзв. америчке демократије. Лепо су му у Паризу говорили: „Ти ништа не разумеш.“ Није да није чуо шта су му говорили Срби из Париза.

              Сетио сам се ситуације у вези Црвеног оркестра кога су чинили руски обавештајци који су били белогардејци или њигови потомци на које је рачунао Хитлер. Али десило се да је Хитлер превидео да су то ипак били Руси. Они су били против Стаљина, али не и против Русије. Шта је било са Чарлијем?

             Признајем, није исто размишљање о Србији под бомбама и гледајући ситуацију из Америке, па и из Париза.

12.1.23

            Кад се све сабере, или боље речено кад почнемо да пребиремо, испада да најмање познајемо себе. А и склони смо да то не признамо, не само себи, никоме. Није далеко од овога одгурао ни наречени Чарлс Симић. A можда се и правимо луди – добаци ми једна комшика док је за песником просипала прљаву воду испраћајући га у паклени рај. 

             Ја сам стварно уживао читајући његове есеје о поезији. Веома сам му захвалан и за превођење српских песника. Да се не курчимо много, слабо нас преводе. Не зато што смо лоши песници, него зато што не ваљамо. Душан Симић, наречени Чарлс, је тога био свестан. Хвала Ти, Чарли!

 

 



[1] Чарлс Симић, Гледај дуго и нетремице, Београд, Ахипелаг, 2013, стр.147.

[2] Џејмс Тејт (1943), Канзас Сити, Мисури.

[3] Види [8], стр. 107.

[4] Види [8], стр.109.

 

 

  



[1] Чарлс Симић, Гледај дуго и нетремице, Боград, Архипелаг, 2013, 84-85.

[2] Доналд Џастис (1925 – 204), амерички песник

[3] Види 4, стр. 173.

[4] Ричард Вилбер (1921 – 2017), амерички песник

[5] Чарлс Симић, Анђели на жици за веш, Београд, Архипелаг, 2021, стр. 178.

[6] Драгослав Андрић, Америчка поезија данас, Антологија, Нови Сад, Прометеј, 2003.

[7] Чарлс Симић, Анђели на жици за веш, Београд, Ахипелаг, 2021.

среда, 4. јануар 2023.

Ненад Р. КЕБАРА: О ПОЕТИЦИ "МАГЛЕ" СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА

Др Ненад Р. Кебара, Књижевник
O ПОЕТИЦИ МАГЛЕ СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА


Увод у историјску поетику
поетског приповедања
Р оман у стиховима, као песничко дости-
гнуће, у светској књижевности старија је
појава стотину година од тзв. кратког поетског
романа експресионизма, чије родно гнездо је
приповедачка књижевност. Инвазија природног
говора у песништву, међутим, повезана је дубље
са другим неголи са првим феноменом, односно,
са потребом модерниста да и у поетском изразу
изађу из егзалтације, будући да се о сваком
осећању не може певати у истом метру, како
је то тврдио Антун Бранко Шимић. Ипак,
нити Пушкинов „Евгеније Оњегин“ нити нпр.
„Дневник о Чарнојевићу“ Милоша Црњанског не
могу се сматрати кључним узроцима разобручења
песничке праксе од белог до слободног стиха,
а још мање слободнијем мешању песничких и
приповедних врста.

 
Три последње збирке Васка Попе, поглавито
Живо месо1, код тумача његове поезије изазвале
су недоумице и неслагања о значајној промени
поетичких начела овога крајеугаоног аутора
српске књижевности, као и о књижевним
вредностима тих збирки, па и онда када оцене
једних нису експлицитно изнете, други их сматрају
осетним у игнорисању завршне етапе Попиног
песништва. Није нам намера да овде расправљамо
о тим аспектима Живог меса и о критичким
тумачењима о њој, у књижевноисторијском пог-
леду важно је разумети да је ова његова књига
у српској поезији нарацију први пут учинила
основним средством лирскога говора.

 
Други песник, мало потом, издао је своју
песничку збирку која је у погледу приповедне
структуре овде занимљивија од Живог меса.
Синан Гуџевић је већ у наслову збирке Грађа за
приповетке2 назначио стваралачки процес своје
поезије као заметак најстроже форме приповедне


(1) Попа, В. Живо месо, Београд: Вук Караџић, 1975.
(2)Гуџевић С. Грађа за приповетке, Београд: Просвета, 1978.


књижевности. Он, заправо, није написао да су
песме у збирци приповетке у стиху, него је своју
поезију номинално обележио предстваралачком
фазом настајања приповетке, тј. моментумом који,
најшире одређен, траје од списатељске инвенције
до избора најмање композиционе јединице –
мотива, дакле – од идеје до слике која би могла
да је изрази. У том погледу Гуџевићеве лирске
целине из Грађе за приповетке представљају
засебне наслове у којима се распознаје потенцијал
довршености најмање случајног облика припо-
ведања. Гуџевићевe песмe иманентно носе
фабуларно-сижејни конструкт. Препознаје се да
су Попине песме из Живог меса и Гуџевићеве
из Грађе за приповетке само наоко сличним
говором интониране, али су различито исплетене
структуре.


Поетички реперторијум поетске
нарације


Овај кратки увод о другима послужиће нам да
се прецизније оцрта карактер приповедног говора
у песмама Богдановићеве збирке Магла3, као и
њихова форма, јер говорећи „о другима“ стварамо
границе излагања о предмету пажње. Стога
је поуздано да се утврди инваријантност која
Попину и Гуџевићеву збирку чини једноврснима,
затим и поетику Магле, чиме представљају исти
ток у српској савременој поезији. Готово на самом
крају научног рада о Попиној збирци Слободан
Владушић износи став о њеној референцијал-
ности: „Последње Попине збирке тако сугеришу
да поезија полако, из естетске сфере, прелази у
друштвену сферу, што значи да ове збирке слуте
да ће песнички чин ускоро постати друштвени
а не естетски чин, односно да ће о вредности
поезије више одлучивати друштвени контекст,
него сȃм песнички текст.“4 Овај цитат истинито


(3) Богдановић, С. Магла, Ниш: Наис принт, 2021.
(4) Владушић, С. „Промена концепта поезије у позним
збиркама Васка Попе“, Косовска Митровица: Зборник
радова Филозофског факултета, бр. 47–4, 2017. стр. 190.

апострофира контекстуализацију песничког
језика, али и нетачну тврдњу да таква поезија
напушта естетско поље језичке активности
прелазећи у прагматичне друштвене дисциплине;
на другом месту, изнад наведеног цитата,
Владушић наводи да је то простор политике.
На примеру Гуџевићеве збирке већ смо указали
на осетне сижејне токове у свакој песми, које се
могу сматрати скицама довршених конструкција
прича. Још разноврснију, и слободнију, књижевну
архитектонику, како то и доликује романескној
структури, запажамо у збирци Магла Стојана
Богдановића.

 
Препоетска оформљеност значења која улазе у
ове песме нема, сама по себи, особине реторичких
фигура него је то, углавном, општеприхваћено
разумевање историјских, друштвених и иску-
ствених сажимања. У песнички текст су унете,
редовно у поредбеној позицији, као пону-
ђене тезе реалноисторијског простора, да би
из таквог неуобичајеног односа неспојивих
чињеница настало семантичко одступање,
односно, пренесено значење у облику метафоре,
метонимије, синегдохе и др. У поетској функцији
су понекад понуђени као суплементи логичкога
низа. Још једна опсервација из поменуте
Владушићеве анализе поетике завршних Попиних
збирки, која се односи на реперсонализацију,
очигледна је и у Богдановићевој Магли, а то
је нарочити политички активизам стихова.
Само опредељење песничке опсервације на
друштвене токове не би ништа особито рекло о
поетици, као ни да је песник фокусиран нпр. на
проматрање експресивности природе или на шта
год друго, уколико не бисмо уочавали елементе и
поступке којима је остварена назначена функција
песничког текста. Више од ма којег другог утиска
који се може издвојити у Магли, политички став
је формулисан морфолошким могућностима
афористичног исказа, било да се ради о
једноставним преметаљкама раздвајања и/или
спајања слогова у једноставној форми досетке,
или је у питању сложенији израз логичког низа
у кумулативној градацији, где је и разликама и
сличностима посложених премиса остварена
интерференција у кључном ставу. Из склоности
ка афористичној трансформацији објектног света
рађају се утисци од ироније до црнохуморне
критике историјске стварности, којима је
штедра ова песничка збирка. Суштинска црта
афористичног исказа сагласна је са поетском
сублимацијом у погледу лапидарности, али је dif-
ferentia specifica афоризма у неусаглашености са
реалношћу, док фигуративност поезије стреми
(не)вероватној новини. Контекстуализацијом
поезије општеприхваћеним фактицитетом,
који је понекад личан а други пут и није само у
вези са песниковом биографијом, измирује се
конструктивни антагонизам – и афоризам постаје
ткивом поезије, а на другој страни – контекст
бива интериоризован и преобликован у текст. На
тај начин, осим квалитативних својстава сатире,
ироније и хумора, као и дубине мисаоних увида,
ова поезија остварује и комуникативну ширину.

 
Тријумф романа у савременом добу управо је
дошао из његове прагматичне валенције, он се у том
смеру профилисао на кризи човечанства и високој
способности описа распада свих традиционалних
вредности на којима је установљено човечанство.
Према историјској ентропији књижевност се у
овој форми поставила као поновно успостављено
искуство света, од његових реалних видова до
трансцендиране духовне стварности у трајним
симболима. Даљи ток је резултовао примерима
хибридних врста, где та мелезност некада потиче
из модела организовања текста, а други пут из
природе књижевног поступка или њиме захваћене
стварности. У тим случајевима разнородни
облици собом уносе антиподна својства и у
коначном је осетан експеримент форме, за
разлику од Гуџевићеве „грађе за приповетке“ и
Богдановићеве, у нашој терминологији – грађе за
роман, где је истакнута полуфиналност, али не
и полуноуменалност жанра. Када је специјално
у питању збирка Магла, ту је више неголи игде
друго приметна непосредност говора. Ако бисмо
апстраховали колоквијалне вредносне одреднице
овог термина, овакве исказе, у свему другоме,
можемо местимично да назовемо и књижевним
резонерством. То је она нарочита врста излагања
при чему се у процесу „доказивања“ неког става
користе сазнања из међусобно удаљених области,
па се као коначан резултат добија необичан
закључак или је сâм поступак његовог извођења
чудан, поентирајући, често поетизовано, што
упућује на реторичку брижљивост приликом
склапања целога текста. То значи да такво
излагање има приповедачки садржај а поетску
опну, у множини случајева и философску поруку.

 
Основна композиција збирка Магла је
сачињена, по библијској мустри, од целина које су
наднасловљене од Прве до Седме књиге, а испод
бројевног означења књига свака од њих носи и
посебне наслове: 1) Песници, 2) Отаџбина, 3)
Погледи искоса, 4) Маске, 5) Тачкасти Исус,
6) Субота, 7) Песме из Трешњевице. Аутор је
у давању посебних наслова показао наглашену
амбиваленцију, пет од њих су названи неком
носећом песмом из сваког тог одељка, Трећа
има сасвим описну ознаку, а Седма књига је
заједничка топонимска карактеристика свих
песама из тога дела. Наслови пет књига по
песмама из њиховог састава имају метафорски,
симболички или уопште карактер реторичких
фигура, тј. пренесеност значења. И збирка, као
целина од седам књига, добила је наслов Магла
конотативног значења, упркос томе што описани
принцип њеног језика собом нужно уноси обиље,
изван песничког текста, обликованих денотатива.
То упућује да постоји план по којем реч, без обзира
на њено порекло, у песми постаје естетском
јединицом, у оној мери у којој је стваралачки
поступак начини елементом песничког израза.

 
Свака од тих седам поетских целина има
своје претежно мотивско-тематско обележје,
али и поред преовлађујућих слика друштвеног,
историјског и биографског порекла, остварени
свет песама је бастардног карактера, производ
саодноса чињеница текста насталих по разли-
читим критеријумима. Према томе, и наслов целе
збирке може да се тумачи као једно од главних
поетичких начела Стојана Богдановића: постићи
лични однос са светом увођењем оформљених
и реално одвојених значења цивилизацијског,
колективног и персоналног искуства у
стваралачку маглу, јер се такве датости могу
срести на једном месту само у измаштаном
неспоразуму – у поетској „магли“, сну или
комплексној структури личности. На тај начин
јасније уочавамо „реперсонализацију“ поезије
коју Владушић детектује у поетици Попиних
завршних збирки, особито у Живом месу, где се
повратак песникове личности уместо лирског
субјекта открива првенствено у непосредним
сећањима на сопствени живот, у селекцији
поетске грађе, док је поетика Богдановића, у
том погледу, својствена по томе што је принцип
личности интериоризован у сâм стваралачки
поступак, као истовременост и међусобност
сазнањā разноврсног порекла, одређеније казано,
као њихова интеракција, при чему су персонално,
историјско и митско једносветски. То је, заправо,
слика истовременог бивства разноаспектних
нивоа људске егзистенције, они никада, колико
год различити, осим у рационализованој
пројекцији, не егзистирају одвојени. Да ли је
„магла“, с обзиром на ту помешаност сазнања,
амбијентално, можда, најадекватнији простор
сусрета и корелације уобичајено неспојивих
чињеница у исти низ?! Хипотетички можемо да
је успоставимо као симбол који претпоставља
завесу између два света који се битно разликују
по ма којем критеријуму, те је прелазак из једнога
у други сусрет са изненадним.


Композиционо-сижејна мустра
романа у поезији


Богдановић се опредељује за приповедачко
искуство из дубоке старине, стога песник у
свакој од седам целина збирке поставља (ре)
персонализованог лирског субјекта на други пут и
на основу измене амбијента врши карактеризацију
ликова, митских и историјских личности, као и
карактеристичних топоса које сусреће.
Уводни део збирке је својеврсни пролог, он
књигу започиње из метафизичког регистра, но,
тако што се актуелни догађаји смештају у оквире
хеленске митографије. Од свих симболичких
представа путовања из античког наслеђа,
песништву је одувек најзанимљивије Хароново
превожење мртвих душа на другу обалу Стикса
(и других река из мочварног хадског слива), као
и један од три изузетка превоза са друге обале –
повратак Орфеја. На тој разлици усудног преласка
на ону и изнимног са друге стране, може да се
установи разлика универзалног и партикуларног,
са првим су повезани општеважећи а са другим
лични случајеви, карактеристично за песништво
– елементи поступка и форме, по првом, према
садржају песничких састава, по другом моделу.
Хароновска митологема у Књизи првој (Песници),
у савременим појмовима, представља оперативни
систем, а орфичка податке и програме по којима
се самосвојно организују у смислени низ. О томе
се и ради, о превласти хароновског над орфичким
– поезија настоји да именује свет након великог
обрта, једнако на свим нивоима – актуелном,
историјском и духовном. Носиоци васколиког
духовног и историјског искуства, чак и они који су
антиподног порекла, постају јединственом палом
јерархијом савременог тренутка цивилизације,
њихова чврста и утврђена значења расипају се
у аналогијама са приземном реалношћу. Упркос
томе, главна мотивско-тематска одредница
овог пролога припада поезији, колико год да
је нападнута у свету елементарних потреба и
функција, у њој још постоји мера достојанства
и узвишености, чак и када ишчезавају постојани
обриси поетских и херојских антропонима.
Али и сазнање песничког субјекта о сопственој
немоћи у појединим ситуацијама, ипак, говори
о самосвести поезије – њој је, макар, познато
колико не може (Тамо где сте наумили / одвешће
вас Харон. / Ја не могу, / Сломила ми се оловка).
Митске слике, различитог порекла – и старогрчке
и косовскозаветне, доводе се у позицију
изоморфности са историјским приликама и
објектном реалношћу, што резултује представама
не толико духовне реградације колико апстрактног
ништа, па и када је у питању Син Божји (За телом
се још трага / а налазе се људске олупине / на
сваком Твом кораку / Од Тебе је Синко / остала
само мисао / Туга). Насупрот томе што се значења
културног текста контаминирају у додиру са
чињеницама рудиментарне продукције и скупа
омогућавају нека нова и другачија разумевања,
на микростилистичком плану, унутар споја
уобичајено неспојивих језгара значења у један
текст, као ослонац мисаоне системности појављују
се препознатљиви говорни изрази из заједничког
наслеђа или ауторски по овом моделу. Стабилни
паремијски искази колективног порекла, као
и ауторски конструкти тога типа, редовно су
настали по главном принципу реторичких фигура, 

а то је одступање од дословног значења. Њихова
метафоричност, метонимичност и др. на тај начин
омогућавају читљивост споја у песничком тексту
уобичајено удаљених денотатива који потичу са
различитих нивоа. Књига прва је превасходно
амбијент јунака из метафизичке стварности
– Харона, Господа (Сина), песника, хероја и
песничког субјекта, стога је ово претежно
језикотворно опредељење у свих седам књига
Магле најпровокативније управо у првом делу.

 
Са зенита кодификованог метафизичком
ноуменалношћу путовање на ниже аспекте спушта
се преко лествице симбола сакралног порекла.
Песме Књиге друге или „Отаџбине“ већ насловима
представљају циљану пројекцију њиховог
садржаја, односно, вредносну мапу путовања
смисла кроз еродирајуће ништавило савременога
света: „Отаџбина“ и „Наша отаџбина“, „Крс(т)“,
„Божур“ и „Косовски божури“, „Делидба“ – уп.
деоба, „Оџак“, као и у српској поезији утврђени
симбол „кости“ – овде као мотив ненасловљене
песме. Завршни део Књиге друге је уроњен у
ефемерије савремености, тако да је присуство
„Бога“ и „Мајке Божје“ заклоњено иза календара
неопаганског фолклора попут „Нове године“
и „Деда Мраза“, као и иза знакова социјалне и
политичке семиосфере аутохтоног културног
типа и актуелног историјског тренутка.
Силазак са висина, из највишег у раван нижих
сублимних облика, песнички текст све више
обележава личном укљученошћу аутора, који ће
у наредним књигама Магле и недвосмисленим
аутобиографским учешћем преузети улогу
песничког субјекта.

 
„Погледима искоса“ или Књигом трећом
започиње прави роман, поједини наслови песама
означени су управо лексемом „путовање“
(„Путовање за Бања Луку“, „Путовање у
Славјанск“), али исто то сугеришу и наслови
песама где је ова реч супституисана неком на њу
референтном синтагмом или полусложеницом,
неки пут и фигуративно. И у примерима
који немају директно или посредно лексичко
упућивање на путовање, називи песама
уоквирују неко романескно поглавље, по пра-
вилу, аутобиографског порекла, а заједно
имају функцију микросижејних линија које
се укључују у кардинални сижејни ток. Једна
једина песма без наслова била би изван контекста
романа, тј. искључиво лирска рефлексија,
када не би редоследом стајала иза једне која
је „нишка“ и деловала као поента претходне
веће целине. Сви делови поглавља имају епску
подлогу, најпре у иницијацијском задатку или
мисији – ходочасничким, дечачко-младићким
или професионално-научним, који су мотиватори
промицања „радње“. У композиционом погледу
нелинеарни приповедачки ток склопљен је око
јединства јунака – песника, који на асоцијативан
начин износи (псеудо)документоване податке,
као и сопствене рефлексије, стављајући их
напоредо, у својеврсном поређењу мешајући, по
критеријумима времена, простора и вредности,
удаљене чињенице. На спојевима неускладивих
информација формирају се фигуративне везе
својствене лирском говору. У епској композицији
и нарацији лирски жанр опредељују језичке
микроструктуре, а то је често постигнуто елип-
тираним исказима сложеног логичко - језичког и
реченичног састава. Укључење песника наместо
неутралног песничког субјекта подразумева текст
који обилује афективном засићеношћу – јасније
речено – личном заинтересованошћу, стога
настају односи према актуелном свету, особито
политички. Упркос ангажованим ставовима,
по правилу, хипостазираним у ововременском
тренутку и када се сасвим или неким делом односе
на прошлост, на свим путовањима песник је
осетан у улози непосредног јунака, јер се сусреће
са непознатим просторима и не крије изненађење
пред новим сазнањима, а то значи да се и његова
личност изграђује, односно, јунак се обликује у
књижевној функцији.

 
Путовањем пространством јунак упознаје
друге, а путовањем кроз време постиже
самоспознају; премда оба пута претпостављају
ону другу димензију, песничка рута је увек
наглашена преимућством или пространства
или времена. У митском прологу Књиге прве
детектује се апсолутно стање време-простора
које не протиче нити се мења, у претходној
глави песнички простор је задобијен освајањем
удаљених тачака пространства, а у Књизи
четвртој, под насловом „Маске“, ствара се
архипелаг јунака, условно названих споредним,
који попуњавају интимни свет песника. То су, за
разлику од претходних сусрета са непознатима,
хероји песниковог живота који су се нанизали
по оси времена његовог одрастања, од дечачких
дана до зрелости, и у конструктивном погледу
те слике највише подсећају на лирске импресије
личном прошлошћу Попиних нарација из Живог
меса. Код Богдановића су то, ипак, исувише
важни ликови приватне биографије, блиске и на
његов живот утицајне особе, стога у песмама
Књиге четврте преовлађује етички органон
над друштвеном ангажованошћу, који се не
искључују нити међу се противрече. Ако су
јунаци које сневач „види“ током сна, како то
тумачи комплексна психологија, само различити
аспекти онога који сања, да ли и овако интимно
интонирани ликови могу да буду „маске“ самога
песника?! Сва песничка и приповедачка средства
и поступци која смо претходно уочили присутна
су, више-мање, и у овом делу збирке, али је
значајно нагласити да се истовременост једнога
и другога жанра структурно најостваренијим
чини у песми „Излети мога ујака“. Песничка
слика којом поентира бијекција приповедачког
садржаја о тамновању – метафоричким излетима
у затвор његовога ујака под влашћу окупатора и
ослободилаца сублимира се на концу у симболима
културног простора.

 
У Књизи петој „Тачкасти Исус“ метафори-
зација приповедања се истиче на највишем нивоу
песничког поступка, и даље су то слике постигнуте
описно, природним говором, међутим, семантички
односи суседних исказа постигнути су суптилном
усмереношћу на духовно стварање. Књига пета
и квантитетом сугерише на неумереност као
особину романа, она је и обимом приметно мања
од претходних; док две песме пледирају на њене
главне естетске врхунце, преостале су својеврсни
апендикси који тек уз њих имају пуни семантички
волумен, а истовремено чине темељ тих
врхунаца. Дакле, наизглед неусклађене целине,
према конструктивним особинама и књижевној
функцији, тешње него елементи других делова
дејствују на плану књижевне целине. Чињенице
различитог порекла, материјално-физичке, дру-
штвене, апстрактне и духовне, у уводној песми
истога наслова као и Књига пета, доведене у
нарочити поредак, у песничкој целини добијају
нову и дубљу пројекцију, нарочито када се потврде
у поенти сублимног колективног искуства са
аналогијом на нуминозну стварност, ефектно
постигнуто алегоријом акварела, у којој је вода
основни материјал. (И човек оде / Преко воде). У
следу преклапања божанске и људске природе у
првој песми, уверљивост уметничке стварности у
завршној песми Од чега је Жиле (с)творио Исуса,
ослања се на аналогију са беспочетнo створеним
(Ако ћемо веровати Еуклиду: / Тачка је оно чији
је део ништа, / А то значи, / Жиле је (с)творио
Исуса / Ни из чега).

 
Књига шеста или „Субота“ у претпостављеној
грађи за роман је изван сваког динамичког тока
ове књижевне целине, она је дигресивна, али
референтна управо на актуелни тренутак у
објективном свету, чиме се до крајњих граница
приближава есеју. У овоме делу не изостаје
песник, он се, истина, понаша као унутарњи
глас песме, али је начин склапања песничке
фразеологије од контрастираних исказа, као
и лексичка грађа, упркос мањој укључености
његове личности, врло препознатљива, а ту су
и познати топоси претходних целина Магле.
Сам говор јесте обележен прозаизмима, но они
немају повезаност структурисане приче, њихова
факултативност има обележја савременог пес-
ништва које је ослобођено сваке норме. Таквом
поезијом овладава друштвена ангажованост, а
због те тенденције естетско се повлачи у његову
сенку.

 
Књига седма, са насловом „Песме из Треш-
њевице“, која је и завршна, у погледу песничке
вештине је најкомплексније поглавље збирке. Ако
је у претходним организованим деловима аутор
своје гледиште формирао у митском времену
– које не протиче, у историјском – прошлости
и садашњости, или у апстрактном „времену“
текста – које је универзално, философско, пос-
ледња целина, на том плану, има све особине
његовог мултилатералног присуства. Да би се
могао учинити посматрачем чији поглед сеже
на све пројекције времена, морао је да се стави у
позицију онога чије моћи су веће од уобичајеног.
И о томе Богдановић даје наговештај сусрећући
саркастични, у најмању руку аутоиронични
став, из наслова и прве строфаиде песме са
узвишеном атмосфером просветљења из друге.
Таква временска сложеност могућа је само у
посвећеном простору, а не и у пространству или
на случајно одабраном месту овога света, већ
онде где историја није престала да буде активна,
где постоје материјални и духовни трагови
културе и где је осетно душевно присуство.
Није лак задатак да се метафоризује онтолошка
комплексност тог континуитета, зато што то
подразумева целовитост бивства, стога се песник
опредељује за најпоузданију стилску селекцију, он
изабира симболе аутентичног простора да говоре
сами о себи (Брука и срамота су нас / Такође
храбриле, / За нама су ишле жене). Семантички
распоред симбола и значења из културног
текста, односно, традицијског плана – „брука и
срамота“ испред које ће од нас да начине „жене“,
а то нас тера иза, последично. Једновремено на
експресивном плану, збег или каква друга колона
има управо овакав распоред, стога можемо
поуздано да закључимо како је овде целовито
остварена поетема, тј. елементарна јединица
песничког текста која се истовремено открива на
морфолошком, сликовном и семантичком нивоу.
Она је тим више сублимни песнички текст колико
је у њој недељива етичка и естетска компонента.
Имајући у виду неподељеност света на овом
месту, Богдановић у различитим његовим мерама
тка поетску стварност која, испод историјског и
духовног зенита, има и дубину пакла, те тако даје
кратку лирску повест о не тако давној срамној
прошлости на коју се и данас, на још срамнији
начин, чува меморијал у називу улице малога
града. У тој песми је специфично упућивање
на информанта – другога песника – којим се
поларизује његово сведочење о том случају према
кукавичком ћутању народа (Господе, помилуј
нас! / Срби о томе ћуте, / А неће ништа да
објаве / О томе ни ако је написано / Од стране
песника из Трешњевице). Позивање на другога
песника у овој песми, која има све особине
предања, постигнуто је коришћењем средства
приповедачке књижевности „говора у говору“,
тачније, оног типа који је Бахтин назвао „неправим 

управним говором“. На тај начин се, макар и
посредним средствима, остварује дијалошка
форма, а она пре свега подразумева личносне, а
не логичне односне. Оформљеност личности је
највећи противник стереотипа модерног доба
који се осипају у несадржајну унификацију, пред
чиме и највећа духовна достигнућа цивилизације,
попут анђела из Цркве Светога Ахилија у
Ариљу – мотива у знаменитим песмама српских
песничких класика, постају безизражајна, у
жаргону – гендерски површна (Не знам зашто у
кафићу преко пута цркве / Надобудни момци о
Плавом анђелу / Говоре као о глупачи. / Може
бити да нису при свој памети / Или је реч о неком
другом). Обележја времена и простора, њихова
и топографска наспрамност, такође, остварују
својеврсни културно-историјски дијалог.

О неизвесности жанра –
закључак


Главни ток ове Богдановићеве књиге песама
обележен је неправилном капиларношћу многих
мањих притока и истицања који имају оправдања
са неког вишег разлога, а то јесте особина, пре
свих других књижевних врста, романа који тежи
обухватности шире слике света као пандана
реалности. Тиме ова поезија настоји да за своје
циљеве задужи и већи број средстава од оних
који јој припада, што може да слути преуређењу
поетике и њених објашњења књижевних
жанрова. До тада поезија збирке Магла,
специфичне форме, средстава и поступака остаје
у оквирима песништва, али у предстваралачкој
фази избора елемената, односно, грађе за роман,
која је по разним критеријумима неуједначена и
неумерена попут мита, из чега роман црпи своју
хегемонију у савременој књижевности. Готово сва
даља морфолошка комбиновања и стилизације
подређени су принципима обликовања поезије.
Она је слободна, етична и на најуспелијим
местима – високих естетских домета, заправо, са
свим оним особинама којима реалност све више
оскудева. Да би страсно комуницирала са таквом
реалношћу, служи се широко разумљивим
језичким идиомом, без поетизама. На концу, у
наслову ове Богдановићеве комплексне збирке
губи се јасна граница где нестају границе поетике
једнога, а настају границе другога књижевнога
жанра, тј. њихових врста.

 Објављено у часпису Нова стварност, Бања Лука, септембар/децембар 2022.

Стојан БОГДАНОВИЋ: ТРУНКЕ, Књажевац, "Бранко Миљковић", 2011.

  Портрет професора Стојана Богдановића Перица Донков , Conte, 13,5 cm x 18,5 cm ...