Странице

четвртак, 28. септембар 2023.

Стојан БОГДАНОВИЋ: СКИЦА ЗА ПОРТРЕТ УМЕТНИКА ПЕРИЦЕ ДОНКОВА

 

СКИЦА ЗА ПОРТРЕТ УМЕТНИКА ПЕРИЦЕ ДОНКОВА

 

Песник и сликар

              Обрукао сам се према Перици Донкову. Немам појма зашто. Могу само да нагађам. Био је дуго слободан уметник. У том статусу се тешко живи. Боље речено не живи се. Или живи се у страху. То стање изазива фрустрације, а и страх да ли ће бити прихваћен од средине, овај пут се мисли на оно, од државе у којој живи. Страх је нужно везан за хлеб.

             Тако је мислио и жири који је овом врсном уметнику доделио Политикину награду: “У његовим сликарском опусу препознајемо много тога, свест о угрожености појединца, о егзистенцијалној тескоби савременог човека, о отуђењу, деструкцији и општој несигурности”.

             Најчешће се мисли, да ли ће изгурати месец. Он се окренуо сликању манастира, у тзв. плавој фази. Тада су те слике куповале банке. Одувек је било, паре су у банци.

             Може се говорити о уметниковом скептицизму према нарацији, о томе да нема баналности и директног говора, чак и на огромним Донковљевим сликама, о сведености израза, али не и о „опредељењу за визуелност лишену мотива и предметности“ како тврди жири за доделу Политикине награде. Никада, ниједну ствар човек није ни покушао, а камоли урадио, без мотива. Друга је ствар да је мотив често сакривен. „Јадац“ је сјајна слика и мотив и предмет, сува кост.


 Нико пред њом није остао равнодушан. „Црга“ се препознаје из далека, покривка...

 


             Да ли се може рећи да је и на слици из атељеа на коме је хоризонт једна бела водоравна линија и полулопта на средини те линије, а остала површина је тамна, реч о енформелу?


Свакоме, чак и ономе ко се не рауме су сликарство прва асоцијација може бити залазак или излазак Сунца. И ништа више.

             О Донковљевим сликама има много текстова расутих по медијима и у Србији, а и у иностранству. Монографија коју је потписао Милета Продановић има наслов „Перица Донков: Слика као склониште“. Сасвим природно. Нема уметника који се бавио поезијом, а да се није сакривао у својим песмама, у стиховима. Нема уметника који се бавио музиком... Али нема ни математичара, физичара, хемичара, информатичара... А да ли се ко од њих сакрио? Не, сви су се својим стваралаштвом покрили. Браво, Перице, нашао си праву заветрину.

            Перица Донков је изабран за професора нишке Академије уметности, сликарство и музика. Живнуо је. Али је био стегнут. Срећа да је боље пролазио у Београду него у Нишу.

             Једнога дана дошао је код мене мој братанац Небојша Богдановић, каже, Чичо, да ли би могао да отвориш иложбу слика Перице Донкова? Био сам затечен. Кажем, Чичин, нисам чуо за тога, али волео бих да видим слике, па ћемо после разговарати. Перица је користио атеље свога оца Душана у нишкој Тврђави. Душан Донков био је познати вајар. Отишли смо тамо. Било је лепо време. Када смо ујутру изашли из атељеа снег је био до колена. Видим да је реч о озбиљним сликама. Пристао сам да отворим изложбу. Ујутру смо отишли на бурек код Пекљушаја, а ја сам после растанка убрзо смувао неки текст који је изашао у „Народним новинама“. Мени је тада личио на песнички. Вероватно због Перичине ракије. После сам видео да то ни на шта не личи. Али послужило је као обавештење за изложбу у галерији Рам Арт. Публика се одазвала.

            Перица ми је понудио да у знак захвалности изаберем слику коју би ми поклонио. Одлучио сам се за једну мању слику. И он ми обећа да је неће бити у поставци изложбе. Када сам дошао да погледам поставку, отприлике један сат пре отварања изложбе, зинем од изненађења, она моја сличица била је окачена. Подесетим Перицу на договор, а он ми каже, Ставио сам велику цену, неће је нико купити. Није прошло ни пет минута, слика је продата.

               Био сам љут. Али отварање је ОК! Његов отац Душан уметник на гласу, плакао је на моје речи. Перица ми је обећао другу слику. Насликао је орла у узлету са сломљеним крилом, са откинутим крилом, јер су ми комунисти у то време убили сина Миодрага у Панчеву.


Држим ту слику у стану. Подсећа ме на сина и на врсног  уметника.

             Насликао је и портрет и назвао га „Чича отвара изложбу Перице Донкова“. 

 


То је за мене био био доказ да је Перица Донков био задовољан мојим говором на отварању изложбе. Ову слику је недавно хвалио велики песник Ристо Василевски: „Сјајан портет/цртеж! На овом портрету је показано сјајно умеће Перице Донкова да „лако ухвати” Вашу препознатљивост. Што је иначе, веома тешко!“ Моја реакција на похвалу песника била је следећа: „Перица је велики сликар, он има своју филозофију, он није мазало. Мени се не свиђа што се закачио за енформел, али ту му ја не могу помоћи, а и он повремено направи излет па наслика нешто што се и мени свиђа.“ Перица Донков упорно форсира поверење да је сликарство средство којим се делује у освајању слободе и то не само унутрашње. Сликарство је одговор на цивилизацијску изгубљеност, на сталну претњу, на тескобу, на агресију...

                Одлучио сам да објавим три књиге поезије. Замолио сам Перицу да ми помогне око корица за књиге, да ми да неке слике за корице. Он ме прво одбије. Па видећи да сам незадовољан каже, имам нешто у колима, у том моменту смо били у канцеларији мог братанца Небојше. И он стварне сиђе и донесе прегршт цртежа. Енформел. То је за мене била увреда. Не кажем, сада!, да су то лоши цртежи. Тог момента сам се окренуо. Окренуло ми се у стомаку. Мој братанац је покушаво да смири ситацију. Морао сам да тражим друго решење.

              Имам у кући четири слике Перице Донкова. На једној је мој портрет урађен је тако рећи беспрекорно, користио је conte.

 


Чак ме је Перица молио да дођем у кафић да би ме још једном погледао. Мени је сметало што се ту не виде очи. Нешто сматрам, ако се не виде очи, онда се не види човек. Што и није тачно. Чак постоје слепци који боље виде од оних са очима. А и очи су често неисправне. Сећам се приче професора др Лалета Смиљковића који ми је открио да дете има исправно око, али не види, јер је око изгубило везу са мозгом. Перица је ову слику урадио велемајсторски. Баш сам поносан на Перицу, а и на то што је слика стално са мном.

               Како они који су рођени у Америци или у Русији или у Кини нису оптерећењи местом рођења, а они који су рођени у Србији близу бугарске границе они су оптерећени, макар да су студирали у Београду, и не само они, него и њихови родитељи. А прадедови су учили содаџијски занат у чисто српском селу. Недавно сам наишао на један текст где пише један Србин који живи у САД да су његови пореклом из српског села Мазгоша, месту рођења Перице Донкова. Штавише, тврдио је да су у Мазгошу сви Срби. Било је и фотографија... А са њим је била у Мазгошу и принцеза Јелисавета Карађорђевић... Сад ми је сумњиво да ли је Перица Бугарин, или се преправља!

               На једном професорском ручку у Брзом Броду упитах Перицу, ту пред свима, зашто он стално води „бугарску политику“, а он ми одговори: „А шта би ти, чичо, радио да си на мом месту?“ Његово питање сам  оставио без одговора. Признајем да ми се допало.

               Перица Донков, је причао да је његов деда по мајци Иван Георгијев долазио у Велико Боњинце како би научио да буде содаџија. Дакле, веза са Великим Боњинцем постоји одавно. Мој братанац Небојша и Перица су једном приликом посетили Ивана, после Перичине изложбе у Димитровграду. Тада је рекао Ивану да Перица личи на њега, а овај му је одговорио: „Аха, највише по мешинуту.“

                Она слика коју је Перица Донков крстио „Борба петлова“  изванредно иритира, а то и треба да чини свако врхунско уметничко дело, да те подстиче на размишљање, на чуђење, на напор, интелектуални. Слика је у власништву мог братанца. Кад год сам тамо био преко од мене је висила та слика, а ја сам упорно тврдио да су то шкработине. Ево, признајем да то није тачно, али признајем и да то није енформел.          

                Сликар Перица Донков и ја смо истога дана добили највеће признање града Ниша, награду „11. Јануар“. Били су присутна њихова височанства принц Александар и принцеза Катарина и патријарх српски господин Иринеј.  Црквени хор „Бранко“   под управом Саре Цинцаревић отпевао је у моју част песму „Расло ми је бадем дрво“. Ту сам песму ја редовно певао на математичким конференцијама диљем земаљског шара. Нека остане тајна како је госпођа Сара сазнала да обожавам ту песму.  Перица ми се пожалио да се није припремио за овај догађај. Али то је више ствар протокола. Договорили смо се да са заједничким пријатељима прославимо признање. Али Перица Донков био је заузет. Ми смо прославили и његово признање. Он је обећао да ће то организовати другом приликом.   

               На једној аукцији која је била на Економском факултету у Нишу хтео сам да купим слику Перице Донкова. Много се допала мојој Биљани. Али слика ми је измакла. Купио сам Божу Илића. А Перица је обећао да ће насликати неки манастир за Биљану. То је потрајало петнаестак година. Једног дана Перица ме је питао, у време пандемије Ковид за витамин Д3 од 10.000 јединица. Имао сам телефон тога продавца. Није био из Ниша. А имао сам и флашицу тога витамина. То сам му поклонио. За узврат, Перица ме је обавестио да је урадио слику манастира Милешеве


за Биљану. Само би требало да одем у галерију да подигнем слику. Тамо ју је однео да се урами. Наравно да сам платио урамљивање. Али слика је изванредна.

               Многи моји пријатељи који су раније имали гоблене по становима куповали су слике Перице Донкова. Ја сам куповао његове слике и за поклоне својим рођацима и пријатељима.

            (Само)спознаја. Истакнути српски сликар, Нишевљанин,  Перица Донков промишљајући о пошасти која је регистрована под именом Ковид-19. Каже за РТС: „Излаз је у самоспознаји.“ Има нешто у овој поруци. Али, није ми јасно коме је упућена. Властима или  људима? Власт је глува и слепа. Бескрупулозна, окрутна, љигава, одвратна, подмитљива... Власт је и сама пошаст. Људи су збуњени.  Изгубљени. Морали би прво да се (с)нађу, па да се баце на самоспознају. Или би можда боље човеку рећи, Спознај, на време, самога себе, да те неко не (пре)јебе! Јован Златоусти каже: „Најбоље познаје себе онај ко за себе мисли да је ништа.“ А замислите да сте то за чим чезне Златоусти, па још да вам не дај боже то неко и каже?! Изрека „Спознај себе“ (γνωθι σεαυτόν) је натпис на улазу пророчишта у Делфима. Ја сам негда овако мислио: „Ко нађе себе, нашао је цео свет.“  Сада спадам у оне друге који тамо ништа не траже. На моју двоумицу Перица Донков је одговорио: „Људима, који хоће да чују друге... ако хоће и могу.“  Овај одговор сам навео верујући да ће се у њему неко наћи. Срећно! Мислим да би и она змија Питија овде ћутала чекајући да олуја Ковид-19. протутњи. Док се то не деси, можда је занимљиво шта је о спознаји мислио Антони де Мело:

 

„Духовно трагање је као путовање у месту. Одлази се тамо где се већ налазимо и где смо одувек били. То је пут од незнања до спознаје, јер се све своди на то да први пут видимо оно што смо одувек гледали. На крају крајева, духовно просветљење само је у томе да постанемо оно што стварно јесмо.“

 

              Ако се на слици јасно види бодљикава жица не видим ниједан разлог да се то зове енформел, или је нешто сакривено иза речи "нео". И црга поред своје приче има своје орнаменте, који имају и форму, а и потку и предиво којим је дочарана унутрашња стварност. Пеки, знао сам да ће од тебе нешто испасти. Знао сам и да си Бизантинац! Позз. Стојан

             Био сам у нишкој галерији „Србија“ на отварању изложбе знаменитог српског сликара Перице Донкова. Мислим да је покровитељ био господин Смиљко Костић, негдашњи директор Дуванске индустрије Ниш (ДИН). Слике су биле на паусу. Паус није флис папир. Не може се ни за шта употребити после Донковљевих слика. После изложбе остале су фотографије, а од слика ни трага. Све је потргано.

             Изложба је била у галерији УЛУС-а. Ту долазе и они који воле и они који не воле слике. Једни долазе да виде нове слике, а они други долазе да буду виђени. Била је и „делегација“ из Ниша, Небојша, Ћоса, Гордана, наравно и ја. У то време, Перица ме још позивао на изложбе.

             Једна од бољих поставки Перице Донкова јесте у стану мог унука Мирка Богдановића. Мирко воли Перицу. Исти отац.

           

23.9.23.

 

уторак, 19. септембар 2023.

Стојан БОГДАНОВИЋ: ПРВО ПОЕЗИЈА

 

ПРВО ПОЕЗИЈА!

О једном тексту Јосифа Бродског

 


                Чему читање? Ово питање се врло често поставља. Одговора има сијасет. Споменимо неке. Човек чита да би се образовао, да би нешто научио и, наравно, да то после и примењује. Мада реч образовање, и сам корен ове речи сугеришу нешто друго, да је реч о образу, а то значи да је ту реч о моралу, да се иза тога крију етичка питања. Човек чита да би уживао. На пример, читајући поезију, човек може да развија машту, да дочарава себи разне светове, да замишља разне догађаје, ситуације... Не кажем да се то не може постићи и читањем прозних текстова. Али овде је важно истаћи сведени израз поетског текста. Својеврсно је успеће ако неко достигне да сажето изложи своју мисао, због тога је пожељно да деца у школама уче како се чита поезија. Конфуције је сматрао да „Образовање почиње поезијом...“ Када је једног дана поред њега протрчао његов син, исти мислилац је „упитао: 'Да ли си читао поезију?' А ја сам му одговорио: 'Нисам још.' Он је рекао: 'Ако не проучаваш песништво, језик ти неће бити углађен.'  Онда сам се вратио и проучавао песништво.“ Изванредно је и умеће користити туђу мисао, која је по правилу, неки стих, или неколико стихова, чак и ако је то мудролија из филозофије, било које, она се може прогласити за стих, невезано да ли је коришћена рима, небитно је и ако је тих неколико реченица у прозној форми, важно је да има одређену густину, одређени набој мисли. Нећете веровати, али поједини људи читају неке текстове да би „убили“ време! Млади људи који имају амбицију да постану списатељи, песници или прозни, свеједно је, требало би озбиљно, стрпљиво и много да читају, без обзира да ли су мало или много талентовани. Ово би се могло односити и на оне који мисле да се баве било којом науком. Дакле, решили сте да пишете, (или да се бавите науком), било би смешно да се већ сутра појавите са тврђењем да је квадрат над хипотенузом једнак збиру квадрата над катетама. Постављате питање, зашто? Па зато што је то тврђење одавно пронашао Питагора. Дакле, нећете бити оригинални. Исто вам је и у поезији, и у било којој другој књижевности или филозофији. Треба много читати да бисте знали како не треба писати. Прва претпоставка је да научите како су други писали, па да тако не пишете, тј. да нађете нови начин.

 

               Да ли ће учинак писања бити на жељеном нивоу, не зависи само од амбиције писца. Треба имати на уму да досег зрна зависи и од топа, а не само од његове тежине или од његове лепоте! То се дешава само онда када писац смогне снаге и храбрости и прескочи провалију страха од белог папира и провалију обзира према читаоцима, нарочито према пријатељима читаоцима, и његова мисао као мисија почне искрено да хвата друге мисли, да их питоми као несташну децу и смешта тамо где им је место. А ако писац успут нађе и себе, нашао је цео свет.

 

             Психолози тврде да артикулација става о нечему зависи да ли је тај ко треба да артикулише став о томе рашчистио у својој глави. Ако му није чисто у глави, онда ће и артикулација бити мањкава. Ако је тако, онда се свакако очекује чиста артикулација, прецизна, јасна, кратка, густа, што би се могло подвести под особине поезије. Живот и почиње песмом. Зар није први плач најлепша песма за сваког родитеља, пријатеља, човека?

 

             У прозу улази све и свашта. И сва поезија. Могло би се рећи да је мера добре прозе количина поезије коју та проза садржи, независно од врсте прозе. А у поезију се улази кроз иглене уши.

 

              Ово што сада пишем то је зато што ми се свидео текст Јосифа Бродског. Многи ће се запитати како би онда изгледао текст поводом неког текста који ми се није свидео. На то питање ћу одмах одговорити. Никако! Не бих га ни писао. Наслов текста Јосифа Бродског је: Како читати књигу?1) Овај текст је недавно штампан у Савременику, а може се наћи и на разним порталима у преводима песника и преводиоца. Текст представља говор Бродског на отварању првог Сајма књига у Торину, 1989.

               Књиге „често стоје на полицама и скупљају прашину дуго времена пошто се аутор претворио у шачицу праха. Ипак је и тај облик будућности бољи од сећања неколицине рођака или пријатеља на које човек може да рачуна, и често управо та тежња ка постхумној димензији и покреће нечије перо.“ Овде је очито реч о одговору на питање шта покреће перо, шта покреће писца? А није реч о одговору на питање из наслова чланка.

 

               А када је реч о формама будућности ниједна од понуђених форми не чини се задовољавајућом, нити она са прашином, нити она која се ослања на сећање неколицине рођака или пријатеља на које човек може да рачуна. Овде се може помислити да постоје и рођаци и пријатељи на које човек не може да рачуна. Сложио бих се да постоје немоћни рођаци и пријатељи. А ако су пријатељи на које не може човек да рачуна моћни, онда и нису пријатељи. А ако су они о којима Бродски говори, а то су пријатељи покојнога писца, питање је да ли тако нешто уопште постоји?

             Даље он пише о просторном облику књиге и те предмете-књиге, означава као правоугаоне предмете, док је ту реч о квадричним предметима. Реч је о просторном облику, форми, а не о раванском облику. Могао сам ово и да прескочим, али с обзиром да Бродски тврди како је поезија та која мора да уводи дисциплину, са чиме се иначе слажем, онда треба наћи и праву реч. Без лењости, молим!

             Важна реченица из текста која ме је можда и навела да се овим мало позабавим је следећа: „Онај ко је изјавио да је филозофирање вежбање за умирање био је у праву2), јер док пише нико не постаје млађи.“ Овде, у првом делу реченице се говори о филозофирању као услову за умирање, а у другом делу се говори о писању и старењу. Занимљиво је да се нигде не спомиње реч читање која је кључна у наслову текста, док се реч књига може посредно наслутити из речи писања.  У следећем делу текста писац каже: „Нико се не подмлађује ни док чита књигу.“ И даље у том делу је реч о писању  а не о читању. Тек у следећем делу се говори о економичности приликом читања књига. Па, ако је реч о економичности, уштеди вемена које се троши на читање, онда је писац могао  да нас поштеди околишења. На ред су дошли и мотиви за читање. „У крајњој мери, ми читамо не ради самог читања већ да нешто сазнамо.“ У ту сврху је читаоцу потребан компас како би изабрао књигу коју ће читати. О тим компасима је било речи, а то би требало да дâ одговор на питање, како изабрати књигу коју ћете читати? То, када књигу изаберете, још увек не даје одговор на питање Јосифа Бродског: КАКО ЧИТАТИ КЊИГУ?

              Значајно место у овом говору велемајстора Бродског заузима прича о укусу у књижевности. Појам укуса се у његовом тексту не дефинише, нити се спомиње који су то рецептори који детектују одређене укусе. Укуса, као што знамо, има пет слатко, слано, горко, кисело и умами, док се љуто везује за осећај боли. Укус је везан за сазнајне функције као што су учење и памћење. Говор Јосифа Бродског се може свести на следеће тврђење: Да би се добро читала књига потребно је да читалац развије укус (можда је боље рећи укусе) за књигу, а то се постиже првенствено читањем поезије. Дакле, књижевни укус треба развити, он није стечен рођењем, као што је то случај са укусима за јело. А зашто прво поезија? Она подразумева краће читање, због своје сажетости, а дуже вам се мота по глави – дуже траје осећај умамија – пријатног укуса, оставља дубинске ожиљке који се дуже памте и најчешће се не могу објаснити нити избрисати, ожиљак и служи да вас подсећа, а можда и да вас опомене! Нема никаквог разлога да искључимо утицај књижевног укуса на сазнајне функције, на учење и памћење, али тиме нисмо нашли одговор на питање „Како читати књигу?“ Читање поезије ће сигурно поспешити и истанчаност за откривање поетике некога дела, и прозног свакако. Овога мишљења је био и Конфуције, и то поодавно. Закључак би био – прво поезија. После ћете боље знати када вам је пријатно.

              Расправа о кокошки и јајету се може и овде поменути и применити. Бродски тврди да је поезија старија од прозе, и није он једини који то тврди. Он каже да је „Књижевност почела од поезије, од песме номада која претходи писмености насеља.“  То нико жив не може потврдити. Поезија је настала независно од тога да ли је неко номад или не! Куд баш номад? Исто би било и да је рекао стрелац, ковач... И ништа од тога не би опстало јер нема аргумената који би то потврдили.Човек се рађа са плачем. То је његова најава, његов оглас, његова обзнана и то је прва и најлепша песма. И само је први плач песма! Дакле, како смо и напред приметили, живот је почео са песмом, чак и онај прозни. И тај почетак нема никаве, ама баш никакве, везе са номадима. Споменућу да не мислим да је писменост заслужна за почетак поезије. Да је писменост услов, онда ми не бисмо имали онако лепу народну поезију, која је забележена много векова после свога настанка. А то није случај само са нама, то је случај код свих народа, и код неких народа сеже и до пет-шест хиљада година уназад. Постоје чак и неписмени народи, у данашњем смислу – мисли се на функционалну писменост, а и у буквалном смислу, али који имају изванредну поезију.

               Занимљиво је да се у поезији која може по укусу бити сладуњава, љута, кисела, пријатна – умами, горка,... могу додавати зачини који би произвели осећај одговарајућег укуса. То су разне тзв. стилске фигуре, које песници, а и прозни писци, користе и додају као зачине, као појачиваче укуса, са намером да изазову код читаоца, слушаоца, одређени укус. И најбоље је када се то излије одједанпут, из једног комада, као када се лије цар-звоно. Потврду овога читалац може наћи у песмама великана позије какав је Јосиф Бродски.

               Неки пријатељи, међу којима је било и озбиљних жена и мужева, замерили су ми што сам писао о песнику Јосифу Бродском онако како сам писао на фејсбуку, онако како мислим. Не слажу се са мном, а ни ја са њима. А не слажем се ни да ћутим. Пале су и неке тешке речи, као на пример, расиста и слично. Нећу ни поменути њихова имена поред имена великог песника. Да не мислим да је велики не бих се ни машио да пишем о њему. Јосиф Бродски је пример великог уметника и човека високог морала о чему сведочи и његово писмо које је написао шефу државе приликом изгона из отаџбине из којег наводимо: „... и никада нисам осетио увреду од стране Отаџбине. Не осећам је ни сада. Дакле, престајући да будем грађанин СССР-а,  ја не  престајем  да будем руски песник.3) У овоме писамцету је изливено толико туге и још више доброте што до тога доба није виђено на овако малом папиру. Писмо ће се можда више памтити по  категоричном упозорењу да песника нико не може изгонити из душе народа. Овакав ригидан остракизам производи ожиљке који кипе не само у души песника, већ, чини се, више на души народа, а остају и трајно обележје на лицу човечанства. Наравно, народ је на губитку, највише. А тако се праве и провалије које прогутају читаве цивилизације и које никакви мостови ни потоња истраживања у циљу повезивања мисли не могу преспојити. Изгон оваквих људи као тема заслужује посебно место у књижевности, у поезији нарочито. Има посла, и то доста, и за психијатре, који би се могли позабавити онима који још увек заговарају остракизам.

               Пре него наставим компилираћу најбољег ученика Јосифовог филозофа4): Драг ми је Бродски, али ми је истина дража. Сем тога, отаџбини су се одвајкада приносиле жртве. Али не треба сметнути с ума ни чињеницу да отаџбина није држава, што је Бродском било потпуно јасно. Он је то осетио. На њега је држава кидисала као бесно псето. Ране су отворене и још зјапе.  А сад, ево наставка о тексту Бродског.

                Интересантан је предлог песника Бродског да се на корице књиге поред имена њихових аутора наведе и њихов „тачан узраст у ком су они написали ово или оно дело како би се њиховим читаоцима дала могућност да се одлуче желе ли да се ослоне на информације, или на ставове који су у књигама изнети, а написани су од стране човека толико млађег, или – кад смо већ код тога – толико старијег од њих.“ Овај предлог је интересантан зато што је зачуђујући! Овиме је Бродски изнео сумњу у компетентност и способност аутора појединих категорија узраста, а невероватно је да он није знао за изванредно зрела књижевна дела веома младих аутора и, такође, аутора у позним годинама. Напротив, сигуран сам да је знао. А питање је зашто је овако написао? Због тога и мислим да се над овом његовом тврдњом човек мора зачудити. Тим пре јер и у списку песника препоручених са његове стране таквих имена има доста. А списак иначе тражи проверу. И избор имена у списку јесте лични укус Бродског, који није некакав општи укус, јер такав и не постоји. Постоје и наши песници који су као млади створили ремек-дела, слободно се може рећи светскога нивоа, који нису мање светски зато што су недовољно извикани. Такав је Петар Петровић Његош. До таквог закључка ће доћи сваки читалац који је способан и хоће да примени дубинско читање, оно између редова. За то је потребно искуство, пре свега животно, а и искуство читања. Још од Аристотела, па и пре њега, знало се да највећи утисак на читаоца имају дела која обрађују трагедију. Осећај писца за коришћење драмских момената у грађи трагедије требало би да одигра кључну улогу, да драматика буде ослонац, главни подупирач, архимедовска тачка, трагедије као укуса који личи на љуто. А љуто није укус, него бол! Умеће писца у овоме је кључ за одговор на питање, како читати? Он мора омогућити и просечном читаоцу да се њихова мишљења једног момента поклопе, а читалац треба читајући да тражи оне тачке у којима им се укуси поклапају. И готово да нема другог начина читања. Ако и има, онда мора да је много бљутаво! У том случају реч је о тексту без укуса.

              Кад се каже ишчашено, онда се прво помисли на раме,  кук, колено, лакат, прст... – на неки зглоб, а нико не мисли на неки ишчашени стих. Због тог ишчашеног стиха је понекад отишла песма, а често и глава. И ником ништа. А средњи прст су песници гурали којекуд и показивали свима и нису се због тога прославили, а неки су имали због тога имали психичке тегобе, што им је добродошло, јер је то саставни део песничког живота. Ишчашено! Што и даје укус!!! А Јосиф је био прави мајстор тога због чега сам му веома захвалан иако се понекад не слажем са њим. То је добро и за њега и за мене. Њему увећава славу, коју је иначе заслужио, а мене приводи миру. Овај питки текст са умами укусом маестра Јосифа Бродског јесте пример углађеног текста који врви од нелогичности, које због углађености не примећују ни пажљивији читаоци. Он је доказ је да се из погрешних премиса може извести прави (тачан) закључак који даје одговор на питање, Како читати књигу, и тај закључак гласи: Прво поезија! И на крају да подсетим на још једну мисао Конфуција: „Читање без размишљања ствара несређен дух, а размишљање без читања чини човека неуравнотеженим“.

 

(Београд, Савременик плус, 231-232-233/ 2015, 119-123)

 

 

 

 

1)   Текст је превео Радојица Нешовић

2)   Платон

3)   Писмо Јосифа Бродског Леониду Брежњеву из 1972. године је

     објављено, у преводу Радојице Нешовића.

4)   Аристотел

Стојан БОГДАНОВИЋ: ТРУНКЕ, Књажевац, "Бранко Миљковић", 2011.

  Портрет професора Стојана Богдановића Перица Донков , Conte, 13,5 cm x 18,5 cm ...