Странице

недеља, 24. децембар 2023.

Тихана ТИЦА: ПОЕЗИЈА ЈЕ ФИЛОЗОФСКИЈА ОД ИСТОРИОГРАФИЈЕ

 

Тихана Тица, књижевница

(Стојан Богдановић,  Све Крајина до Крајине, па Украјина, Ниш,  Ревнитељ,  2023)


 

            Како је приметио Богољуб Шијаковић, „отуда је историја увијек једна телеологизација. Ова телеологизација је двосмјерна, она је окренута и уназад: историја је трагање за исходиштима већ унапријед одређених сврха: последица претходи узроку, а да би се то прикрило историја нам приповједа о догађајима у хронолошкој перспективиˮ. Многи уметници су приметили овај парадокс историје као учитељице живота. Она хладно посматра оно што се збива, онако како се одиграва, бележећи проток времена. Најоданији споменик пролазности. Поезија има то преимућство да на основу онога што се догодило, на рушевинама света који се пред њеним очима распада, изгради нове космичке системе, поучена искуством васколиких стваралаца од којих се учила вештини. Они читаоци који познају опус Стојана Богдановића, већ су се навикли да се он не плаши да се ухвати у коштац са историјом, савременом тематиком коју вешто претаче у поезију високог квалитета, остављајући сасвим другачији монумент и аманет будућим временима.

            Нова збирка песама „Све Крајина до Крајине, па Украјина“, Стојана Богдановића, представља поетски мозаик од двадесет шест делова, међу којима има и таквих минијатура које својом формом наликују на хаику песништво. Леп пример таквог књижевног поступка представља песма:

 

Ако желиш мир,

Кад кренеш поред Нишаве

Искључи мобилни.

 

            Главна тема ових песама јесте рат. Не само, како наслов збирке сугерише, последњи рат у Украјини, него и реминисценције на ратове у бившој Југославији и НАТО бомбардовање деведесетих година прошлог века. Нагомилана искуства из прошлости, како овог поднебља тако и глобалних размера, кореспондирају међу собом градећи хоризонт очекивања на релацији локално-универзално. Ту се најбоље виде Богдановићев осећај за историју и бритка иронија. Микро и макро космос се спајају, упозоравајући на речи знаменитог филозофа Карла Маркса да се „историја увек понавља двапут, први пут као трагедија, други пут као фарса“. Стојанова поезија тачно осликава тај прелаз од трагичног ка комичном, као у стиховима:

 

Европљани су дошли у Кијев

да се сликају са мртвима,

лепо су обучени за ту прилику

Највеће несреће могу се изрећи само горким смехом, зато се прибегава иронији и сарказму. То је метод којим се користио још Аристофан, критикујући тадашњу атинску заједницу чији је сведок и суграђанин био. Читаоцу неретко застане кнедла у грлу од пластичних слика тоталног колапса духовности коју рат додатно појачава. Није он узалуд један од јахача Апокалипсе. Тај смак (досадашњег) света већ је отпочео и одиграва се пред нашим очима, а ретки су они који могу да га искажу тако јасно и огољено, као што то чини ова поезија.

            Украјина је симбол онога за шта се верује да је трагедија која се одиграва далеко (као што се то чинила и блиска Крајина) и да неће доћи пред наша врата. То су те несреће што се догађају увек другима и на које човек наивно и гордо мисли да је имун. Као такав, овај симбол отвара питање колективне одговорности. Шта ми сами чинимо, да ли устајемо против неправди, да ли смо свесни историјског тренутка у коме се налазимо? У Богдановићевој поезији присутна је свељудска емпатија, хуманост, човекољубље, осећај заједништва, који чине противтежу критици друштва и глобалне политике. Европа је посебно окарактерисана као Друго, оно мрачно сопствено лице које се одбацује и за какво Европа сама сматра Балкан. Фројдовско unheimlich. Она која би требало да буде идеал просвећености и напретка, показује се као колевка декаденције и лицемерја. То је лепо приказано у песмама „Европска папазјанија“ и „Моћ и немоћ“. Друга описује моћ уметности над политиком, доказујући да вечност овековечена у првој надвисује и надживљава краткотрајност друге, која се мења заједно са људима. Песништво остаје филозофскије од историографије.

Нарочито је потресна у својој искрености антиратна песма „Од почетка до краја“. Ту се политичким одлукама и кројењу светских граница сукобљавају сузе мајки што чекају синове да се врате из бесмисла рата. Жртвовани млади животи постају ништавни у новом друштвеном поретку који се изграђује на трагедијама и туђим болима. Сам појам жртве, онако како је схваћен и наслеђен из хришћанског канона, постаје обесмишљен баналношћу оних који усмеравају свет у жељеном правцу, не питајући остале за пристанак. Нарочити утисак остављају завршни стихови:

Политичари,

Та ђубрад,

После церемоније

Рукују се,

Са обавезним смешком,

Одлазе на свечани ручак,

А мајке иду да плачу

До краја живота,

Од почетка до краја света.

 

            Историја се непрекидно понавља. Од Книнске Крајине, преко Косова, до Украјине. Некадашњи плач за ближњима, заменили су навијачки урлици, као да су ратни фронтови фудбалски стадиони. Некадашњи апел „хлеба и игара“, заменио је модерни поклич „хлеба и рата“, мада се исти у очима моћника данас води као компјутерска игрица. На безбедној удаљености и жртвама које за њих, као и за нацисте некада, поседују само име и јединствени матични број, а не више личност и животну причу која их прати. Уместо напретка човечанства, историја је отишла погрешним током.

 

Мисао би требала да буде предмет историје.

Без обзира на врсту историје.

Свака Крајина заврши се Украјином. То сугерише рефрен који се понавља кроз различите песме ове збирке и чини њен наслов. Судбина српских Крајишника повезује се усудом Руса из Доњецка и Луганска. То сугерише да су сви људи, нарочито све њихове жртве, међу собом сродни. Србе и Русе повезује још и иста источна духовност, усуд Zeitgeist-а у коме нису извукли позицију моћи, али јесу позицију правде. Како је Достојевски приметио „ништа се не завршава, све је у непрекидном започињању“. Тако се и агонија модерног света не смирује, а просвећеном појединцу у њему остаје исти избор као и лирском субјекту:

Сваког јутра наћуљим уши

не бих ли чуо да је рат завршен.

Уместо тога чујем други је почео...

Ова висококвалитетна поезија не плаши се да ужасе данашњице натуралистичким методом пренесе у уметност, не одузимајући поезији ништа од њене естетике. Напротив, будећи читаоца на акцију, преузимање одговорности и приморавајући га да заузме став против уљуљканости у комфор савременог, наизглед безбрижног, живота. Богдановићева оштрица погађа тачно тамо где је то потребно – у отупелост модерног човека, захтевајући од њега, као и Хамваш раније, да се тргне из илузије којој робује. Да пригрли слободу за коју је створен.

петак, 8. децембар 2023.

Стојан БОГДАНОВИЋ: ЈЕВАНЂЕЉЕ О ЉУБАВИ МАРИЈЕ ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ

  

Марија Јефтимијевић Михајловић, Храм тишине, Београд, Партенон, 2023.  

  

       

                Овај текст је писан поводом књиге Храм тишине, али није само о њој. Овде ће бити записане импресије о књизи поезије Марије Јефтимијевић Михајловић. Чист импресионизам, „... као суза, као песма...“ Књига садржи и два изванредна академска тумачења др Мирјане Бечејски и Драгана Лакићевића која, наравно, неће утицати на садржај мога писма. Садржај ове књиге је поезија колико и филозофија, а ослонац би се могао потражити у Новом завету,  у јеванђељима. Мада је књига стилски можда ближа Лао Цеу. Одмах да кажем није реч ни о каквим компилацијама, пабирчењима, пресипањима... Реч је потпуно новом јеванђељу, Маријином.

1

               Скинем капу, прекрстим се и полако, скоро на прстима, улазим у Храм тишине.

               Тишина би требало да је постојала пре свега, али то је недоказиво. Ту чак ни интуиција не помаже.

              У почетку беше – Реч, која је – Љубав.[1]

               Све се мислим да је Реч нарушила, пореметила, тишину тако да сада разговарамо са Богом у тишини која је у месту званом Храм.

               Храм је место, симбол, у коме можете да се склоните од галаме, од вреве, од звери, а негда је било и од људи. А сада Храм је постао симбол туђине и непријатељства. Храм је постао место око којег обигравају звери очекујући свој плен. Ако им досади чекање, онда га једноставно униште. Било је случајва да су храм пун немоћних и недужних људи запалили. Од свега су остале само нагореле кости. Остала су питања коју вајду су имали палиоци, шта их је на тај чин навело, зар нису могли да запале свећу, зар нису могли да се помоле у храму, зар...

                 Зар је поштовање Храма тако тешко? Зар је до Господа тешко стићи? Зар није он само Љубав, само Мисао? Да, о томе је реч у књизи Храм тишине. О Љубави.

                 Како се Господе, Љубави моја, могло десити да су људе спалили, и да то опет чине?

2

               Храм тишине је онај у коме ћете наћи мир.

3

               Тишина, гледам кроз прозор, нема никога на улици. Мислим се, шта ће ми прозор?! Окрећем се на другу страну и улазим у Храм тишине. Може се сада читалац овога текста запитати шта је са мном, већ сам на почетку написао да улазим у Храм. Не знам зашто сам изашао, али знам да сам се морао поново вратити. Реч је о Љубави. Господе, Љубави моја! О томе је реч, а Реч је Реч.

4

               Песме имају помало свечарски карактер, имају елементе библијског, неке ме подсећају и на Лао Цеа, одишу филозофијом, мудрошћу. Просто види се да су добро скуване, на тихој ватри, и да се могу читати наштесрца. Чак, чини ми се да су безгрешне.

5

               Како каже песник Милоје Радовић ова поезија је онебљена. Заиста, ауторка је то мајсторски дочарала у песми „Цветање неба“. Наш корен је Један. „Рађање је болно, али божански мирис младога пупољка – / светла је патња овога цветања/ – Цвета у којем се настањује Песма.“[2]

              Марија Јефтимијевић Михајловић упорно тврди и доказује да је Љубав најмоћнија у васцелој васељени, можда зато што се ослања на тишину, на ћутање, јер „Све се с криком и из бола ствара – само се воли ћутањем.“[3].

6

               У принципу не одобравам тумачење сопствене поезије. Аутор би требало да изнесе садржај, и ту је његово тумачење, а друга тумачења ће се појавити ако садржај изазива, ако подстиче, ако асоцира, ако... Није ово прва књига која има пролог, али је ретка која га има. Навешћу крај пролога у којем ауторка истиче ћутање као тишину у којој се човек одриче свога ја и спаја са Богом, са Љубављу. Чист исихазам. Као да се остварује давнашња мисао оца Григорија Паламе: "... тишина је језик будућих векова". Ево и дела пролога:

 

„Ћутање је „духовна суштина“, али тишина бића је растакање индивидуалних искустава у опште – „заборав себе“, нестајање песниковог „ја“, врхунско искуство или доживљај Једног, које је клица, семе свега, које је – Љубав.“ 

 

7

           „Расправа о кокошки и јајету се може и овде поменути и применити. Бродски тврди да је поезија старија од прозе, и није он једини који то тврди. Он каже да је „књижевност почела од поезије, од песме номада која претходи писмености насеља“.  То нико жив не може потврдити. Поезија је настала независно од тога да ли је неко номад или не! Куд баш номад? Исто би било и да је рекао стрелац, ковач... И ништа од тога не би опстало јер нема аргумената који би то потврдили.

            Човек се рађа са плачем. То је његова најава, његов оглас, његова обзнана, и то је прва и најлепша песма. И само је први плач песма! Дакле, како смо и напред приметили, живот је почео са песмом, чак и онај прозни.“[4]

             И у Прологу ауторка наглашава да је тишина испред мелодије, а да „апсолутна тишина јесте хармонија“. Ово би требало да послужи као дефиниција апсолутне тишине или хармоније. Али хармонија не значи мир, па ни душевни мир. Она значи сагласје или суживот. Мало напред у Прологу који као и песме ове књиге представља поетски текст, дато је решење: „Васељену песниковог бића не опева реч, него мелодија која је старија од речи.“ Приземнија је Казанцакисова Тишина. А и она је врхунска. Он каже: „Највиши степен аскезе зове се – Тишина.“ Читалац ће лако запазити да обе тишине о којима је овде било речи нису физичке појаве. Може бити да ћу се  проблему првенства којим сам се бавио у више покушаја опет вратити, а немам ништа против да и други пробају.

8

           Нисам морао да дођем довде да бих устврдио да се о свакој песми из ове по броју песама невелике књиге, али велике по садржају и по дубини мисли, може нaписати повећи есеј.

9

            Нека буде тема: „Једноставност“[5]. Заиста, ова песма није мање занимљива нити мање дубља од оне Лао Цеа[6], зато ћу је овде навести целу. Не тврдим ни да је то најбоља песма ове књиге. Све су најбоље. Само образлажем дубину. А дубина није доле, него горе.

 

ЈЕДНОСТАВНОСТ

 

Постоје једноставности које су савршенства

– као круг, као кап, као суза, као песма...

као светлост, као рука, као нежност, као сета...

Постоји празнина Смислом испуњена

и недостајање пуно Присуства

рука за нежност и рука за храброст

– обе су руке што грле бескрај

постоји тишина за разговор душа

и Душа која говори тишином

линија живота – и живот-линија

постоји дубина, светлосна дубина

пребивалиште огња и дом пламена

искре вечног тренутка

 

Постоји човек... у њему човек... у њему Човек

облик и одраз – слика свога Творца

једноставан као круг, као кап, као песма

благородан као светлост, као рука, као нежност света

– гнездо на грани, птица у гнезду, у птици Небо

 

Постоји човек... у њему човек... у њему Човек

– у њему Душа савршена као Песма.

 

             Додаћу овде и нашег Иву Андрића: „До једноставности се треба уздићи“. То наравно не успева свима, али пред нама је књига Храм тишине Марије Јефтимијевић Михајловић којом се Марија објавила свом својом дубином и једноставношћу.

10

             Небо је симбол дубине. Реч небо често је замена за реч Бог. Небо све обухвата. Оно је бесконачно велико. Само мисао може обухватити Небо. А то се може десити изађемо ли из круга, као Паскал, Борхес, Вукадиновић или као наша Марија.

            Има и оваквих погледа на Небо: „Човек је одвајкада тежио да буде у центру збивања. Он је небо снабдео Богом и поверио му душе својих предака иначе би оно било само једна обична провалија која гута погледе, која је способна да прогута сваки поглед. Ни Паскал није одолео небу. И он се пожалио на страх који оно изазива. Писао је: „Застрашујућа сфера, чији центар је свуда а кружница нигде.“ Осећао се усамљено, тражио је одговоре о космосу, али одговора није било па је и он потражио друштво Бога. Бог је тај центар који су сви тражили од Ксенофона надаље.“[7]

11

           Нећу се упуштати у расправу ко је створио Бога. Али ћу рећи да о њему највећма брину песници. Има чак мишљења да је Песник створио Бога. И Храм тишине је због њега и за њега створен и то његовом вољом. „Боже, хвала ти што сам жив!“[8]

12

             Песме су избрушене. Видљиво је да нису писане у једном даху, па се не могу ни читати у једном даху. Оне су плод дугогодишњег таложења искуства, сопственог, из сопствене душе, а и оног које је ауторка ископала у  књигама многобројних  књижевних мудраца („И чије је ово наше сећање на рај?“[9]). И други су копали и орали, али нису сви копачи исти нити су све њиве исте. Наравно да су битне алатке којима се прекопава и оре. А и временски услови током живљења нису свуда исти. Овде се све наместило. А да би се могла читати оваква поезија потребна је озбиљна концентрација, а богме и ерудиција, макар да све изгледа једноставно и „савршено као песма“. 

            Храм тишине представља излив љубави према Господу, а то опет значи према љубави. Толико љубави у једној књизи заиста нисам срео. А „додири душа су наша вазнесења.“.

 

Децембра, 2023.



[1] Стр. 41.

[2] Стр. 43.

[3] Стр. 47.

[4] Стојан Богдановић, Ехо, Ниш, НКЦ, стр. 316.

[5] Стр.32.

[6] Лао Це, Књига Тао те – Начела Таоа (XI), Београд, Изабрани списи, Просвета, 2006. „Стога постојањем ствари ми добијамо,/ А непостојање ствари пружа нам корисност.“ Стр. 43.

[7] Стојан Богдановић, Грозница, Ниш, НКЦ, 2021. Стр. 355.

[8] Стр. 35.

[9] Стр. 39.

недеља, 3. децембар 2023.

Стојан БОГДАНОВИЋ: „ХРАМ ТИШИНЕ“ МАРИЈЕ ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ

 

„ХРАМ ТИШИНЕ“ МАРИЈЕ ЈЕФТИМИЈЕВИЋ МИХАЈЛОВИЋ


 



                Скинем капу, прекрстим се и полако, скоро на прстима, улазим у Храм тишине.

               Тишина би требало да је постојала пре свега, али то је недоказиво. Ту чак ни интуиција не помаже.

               У почетку беше – Реч, која је – Љубав.

            Све се мислим да је Реч нарушила, пореметила, тишину тако да сада разговарамо са Богом у тишини која је у месту званом Храм.

               Храм је место, симбол, у коме можете да се склоните од галаме, од вреве, од звери, а негда је било и од људи. А сада Храм је постао симбол туђине и непријатељства. Храм је постао место око којег обигравају звери очекујући свој плен. Ако им досади чекање, онда га једноставно униште. Било је случајва да су храм пун немоћних и недужних људи запали. Од свега су остале само нагореле кости. Остала су питања коју вајду су имали палиоци, шта их је на тај чин навело, зар нису могли да запале свећу, зар нису могли да се помоле у храму, зар...

                 Зар је поштовање Храма тако тешко? Зар је до Господа тешко стићи? Зар није он само Љубав, само Мисао? Да, о томе је реч у књизи Храм тишине. О Љубави.

                 Како се Господе, Љубави моја, могло десити да су људе спалили, и да то опет чине?

               Храм тишине је онај у коме ћете наћи мир.

               Тишина, гледам кроз прозор, нема никога на улици. Мислим се, шта ће ми прозор?! Окрећем се на другу страну и улазим у Храм тишине.              

               Песме имају помало свечарски карактер, имају елементе библијског, неке ме подсећају и на Лао Цеа, одишу филозофијом, мудрошћу. Просто види се да су добро скуване и да се могу читати наштесрца. Чак, чини ми се да су безгрешне.

 

3.12.23.

 

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: ТРУНКЕ, Књажевац, "Бранко Миљковић", 2011.

  Портрет професора Стојана Богдановића Перица Донков , Conte, 13,5 cm x 18,5 cm ...