Стојан БОГДАНОВИЋ: СОРТЕ УМЕТНОСТИ И УМЕТНИКА

Уметности од сорте, а и уметника, богме. О њима је писао  Срба Игњатовић, уважени песник, писац романа,  критичар, приређивач... Заиста би требало да прочитате књигу[1], а на крају је на „свега“ четири стране наведен кратак избор из биобилиографије. У овом тексту ћемо се осврнути на неке његове текстове и по обичају додаћемо своје опсервације и што шта још.

 

Сорте уметника могле би бити, племените, корови, хибридне, вештачке, налицкане, напрскане, непрскане, напумпане, надуване, старе сорте, (намерно их нисам разврстао по некој номенклатури)... Постоје уметници дуваџије и дркаџије и уметници који су уметници. А има и оних само дувају. Најбоље успевају признате сорте. Брзо се размножавају. Дају велики принос. Жилав. Тврд. Није за јело. Није ни по мирису ни по укусу. Али људи гладни уметности гутају и негодују. Сорте признате од државе углавном се не (до)тичу људи.

 

Какав je уметник, таква му је и уметност.

 

Постоје зрели песници. Они падају као крушке.

 

Песма кад узри падне сама.

 

Стари уметници тону.

Време кад му се прохте каткад избаци неког од њих на површину. Најчешће их гура надоле.

 

1

Срба Игњатовић пажљиво бирао је уметнике о којима је писао у тридесет и осам медаљона ове књиге. Ту има песника, прозних писаца, критичара, сликара, графичара... Увек је изабран неки посебан повод, али никада није изостала дубина психолшке скице портрета уметника. Први текст у књизи по коме је насловљена књига гвори о дружењу аутора књиге и Радета Марковића, стрип-цртача, уметника графичара. Јасна је алузија на познату изреку „за танго су/је потребна/ потребно двојица/двоје. Нажалост, речју „последњи“ Срба је пред читаоце истоварио сумњу да се дружење  као оно о проведеном дану са Марковићем у башти кафане „Стари град“ неће поновити. Ту сумњу је поткрепио дајући опширне описе друштвене и политичке ситуације у Београду.

 

2

Марин Сореску означио је 20. век као „доба исписане хартије“. Значи да смо уметност „попапирили“ и како рече Срба Игњатовић: „Велики број данашњих уметника заиста представља тек неку врсту отправника нарочите врсте информација.“ (75).

 

Марин Сореску биће тема у још једном тексту ове Србине књиге.

 

3

О Јоану Флори имамо, што се ове књиге тиче, подужи аналитички текст. Јоана сам и лично познавао док смо живели у Панчеву. У неколико наврата преводио је моје песме на румунски, Lumina (Панчево). Био је то млад, образован, човек. Брзо је живео и одлично је писао. И то на румунском и на српском. Био је и изврстан преводилац. Панчевачку поезију неуморно је презентирао румунској јавности. Није ми познато да су му се Панчевци одужили. Можда ће. О овом великом песнику Срба Игњатовић пише:

 

„Испитивање смислености живота, многи писци говоре о мисији човека у космосу, а ако постоји микро космос, онда се испитивање смислености може односити на властити живот, али и живот уопште – и то с ону страну постојања... Ово је замисао дотојна једног Кафке. Наравно, и песника Јоана Флоре. Она Флору узноси у ред најволшебнијих, најодрешитијих бојовника спремних да се с апсурдом суоче као са апсолутом.“ (83)  

„Песник другачијег сентимента овде би увео појам „душа“, или нешто слично. Подлегао би напасти „општег места“. Јоан Флора то не чини, јер је он песник „ране језика“, онај што је изједначио меснати орган у устима с безграничним чудом живога говора и изражајног језика, односно знао да постави властиту међу – високу, особену и избирљиву.“ (89).

Јоан Флора

 

4

Изгледа да ће у будућности песнике опрашивати вештачка инетлигенција. Она ће сама читати своје песме и сама ће се задовољавати. Песници од формата мораће да се попну на дрво. Биће у великом проблему. Треба наћи дрво.

 

Кад сам био мали саветовали су ме да се за време грмљавине не склањам испод дрвета. Сад видим да се у рату скривају по шумама као хајдуци. И дронови и их тешко проналазе. Тамо негде шуме се и саме запале. Не мислите ваљда да је то Велики Песник смислио.

 

Сигуран сам да ће се свет једног лепог дана вратити старим сортама семена.

 

Права поезија је ваздан била лековита.

 

Постоје нове сорте поезије. Оне се мукотрпно добијају.  Али није немогуће.

 

Теме могу бити и старе, а поезија нова.

 

Постоје модерни писци и писци који су увек модерни.

 

5

Постоје и часни писци. Многи су скончали под необјашњивим околностима, у разним коморама. О Едуарду Лимонову навешћу део Србиног текста:

 

„„Излет“ до Вуковара и линије фронта који му је код нас, између осталог, уприличен, Лимонов је, како показују његови написис у недељној Борби, доживео као својеврстан пут у време, заправо повратак налик оном могућем у негативним утопијама наклоњенној књижевној фантастици. Као наснажнији утисак, и рефрен, он у својим написима понавља: „обрели смо се у 1941. години. Тај утисак је веродостојан и уозбиљујућ, поготову када га изриче један частан аутор.

 

Едуард Лимонов

Међутим, Лимонов не би био то што јесте – заправо прозни мајстор с осећајем за детаљ, један од ретки писаца који данас  нуди значајне новине у домену прозног израза – када не би , негде на рубу свог закључног текста о посети Вуковару, саткао ванредну минијатуру. Вративши се с излета у 1941. годину, он примећује у Београду интелектуалце који и даље настоје „да буду објективни“.

 

Један такав позива га на вечеру у Клуб књижевника. Лимоновљеве „вуковарске опсервације“ слуша с повшном пажњом, настојећи да разговор скрене на свој некадашњи боравак у Америци, а Лимонов узгред пита у којем су хотелу у Вуковару он и његове путовође били смештени!“ (28)

Повремено се сунем за „Боњинку“, па наставим да читам Србу.  Нисам знао да човек мора толико да остари да би могао да чита врсног критичара. И он је остарио, али не признаје. Можда тако треба. Многи су ме питали ко је тај кретен који је позвао Лимонова на вечеру. Али Срба је господин па није написао, а ја нисам хтео да га питам.

Имам утисак да сам почео да се отимам од живота.

Живот је у суштини гадан, опасан, пакостан, самољубив. Видели сте какав је онај кретен што је извео Лимонова на вечеру. Зар се он не уклапа у неку од ових мојих, и не само мојих, категорија. На срећу то био је Лимонов. Хвала Срби за детаље. Мајсторски, нема шта.

6

Георгије Власенко (1955, Јасенутски) предавач је руске литературе на универзитету у Сан Франциску. Срба пише: „Сваки његов стих вреди цитирања – управо због тога што већ јесте нека врста цитата. Умеће цитатности, тај темељ постмодерне, овде се разбокорио у скоро савршен систем.“ (33).

Власенко се појавио са старим ламентирањем и плачем. Што се израза тиче, то је ново, а што се тема тиче, све је старо, већ сто пута виђено, у свету, а и код нас.

 

Што више мислим о Русији, мени се

све више плаче, птице руских непрегледности,

гусани, лабудови, жути косови.(36).

 

Руси су велемајстори у плакању. Мислим на песнике.

 

Носталгија је гадна работа. Напада све људе који се одметну од своје земље,  а Русима се чини да је носталгија само њихова.

 

7

У овој књизи сећања и критичких текстова Србе Игњатовића која је насловљена Последњи танго у Београду, није реч само о Београду. Запажен је текст „Мементо 1989“ у коме Срба пише о двојици сликара из Књажевца, Добривоју Иванковићу и Драгославу Живковићу, о посети Добривоја и Србе Драгославу, којом приликом су га затекли у дворишту испод дрвета са шаховском таблом испред себе, решава неки шаховски проблем.

 

 

„Под својим, рекло би се јабуковим стаблом, у дворишту, Драгослав Живковић решава шаховске проблеме, а слика и црта нешто ниже, у помоћној, дворишној зградици.“

..................

Ако овај градић, из којег су се изнедрили и моји младалачки ауторски фантоми, икада буде имао своју галерију, најмање једна просторија у тој хипотетичкој институцији припашће, негде у дубини времена, Драгославу Живковићу.“ (18).

 

И сам сам се петљао у Драгослављев живот. Дивио сам се његовим сликама. Писао сам о њима и Драгославу. Путовао сам и по неколико стотина километара да бих присуствовао отварању Живковићеве изложбе. Када сам постао председник општине Књажевац посетио сам Драгослава у његовој кући у улици Гавре Аничића. У истој улици сам и ја одрастао. Био сам непријатно изненађен сазнањем да општина Књажевац није хтела да уплаћује уметнички стаж Драгославу Живковићу иако је као члан УЛУС-а испуњавао све услове. Са госпођом Душицом Живковић, директорком Завичајног музеја сам постигао договор да Драгослава запосли у Музеју. Изненађена питала ме је: „А шта би он радио у музеју?“ Мој брзи одговор био је: „Он је сликар, радиће свој посао, сликаће!“ Драгослав је недавно из Музеја отишао у пензију. Музеј је обогатио својим сликама. А ових дана се у старој Књажевачкој чаршији зида зграда за легат Драгослава Живковића.

 

Стојан Богдановић и Драгослав Живковић

Да бих дочарао карактер врхунског уметника додаћу следећа причицу из једног мог ранијег списа:

 

„У оквиру културне сарадње Србије и Француске Министарство за  културу, у време министра Којадиновића, позвало је пет српских сликара да учествују својим делима на једној изложби слика у Паризу. Међу изабраним сликарима био је и наш Драгослав Живковић. Требало је, са делегацијом Министарства, на отварање изложбе за Париз да крену и сликари. Но, видедвши да је све било аљкаво, да је Министарство то организовало првенствено због туризма и још које чега,  Драгослав је одлучио да не иде у Париз. Господин из министарства који је био задужен за организацију путовања звао је телефоном Драгослава. Објашњавао му је надугачко и нашироко да ће они, тј. држава, покрити све трошкове боравка и пута итд. Драгослав се снебивао, знојио се, потом је тихо, готово шапатом, промрсио: ,,Нема ко да ми чува куче“.“

8

О парадоксу писања Игњатовић даје мишљење неколико значајних писаца и филизофа, који саветују како писати. Сиоран каже – скроман човек не може да пише. Ово је нека врста парафразе Декарта које говорио да не може да мисли, ако није у свили. Фуентес тврди да је – смрт прави анђео писања. Ефрос каже: „Човек може да пише стихове, али да не буде песник.“ Дарел саветује; „Песме, попут попут акварела, треба оставити да се темељито осуше пре него што мењате нешто – шест месеци, или шест сати, зависно од коришћене боје.“ који саветују како писати. Наравно да ћемо овде дати мишљење аутора књиге са којим се не морате сложити:

 

„Мењање, дорада, рад на тексту највиши је облик ауторске самосвести и аутокритичности. Ваљда је управо та свеаст оно што правог писца разликује од неуког почетника и безнадежног дилетанта. Прави писац преиспитује исписане редове, сумња, истражује. Аматер је, напротив, сваким властитим редом подједнако бескрајно задовољан или дословце усхићен.“ (74).

 

Углавном бих се сложио са закључком. Али рекао бих, шта ми се дешавало када сам писао, преправљао сам, исправљао, резао, скраћивао... најзад је мој текст изгубио душу. Значи нисам добро то урадио, или није ми ни био добар текст, па нисам имао шта да одрежем да бих бацио, а да нешто и остане. Иначе писао сам само зато што ме изнутра терао неки ђаво. А и они споменути, па и аутор књиге, тако су радили. А зашто то нису признали? Е, то је њихово право.

 

9

Песму би свакако требало окачити на жици, да се просуши и проветри. Сунце нарочито отвара очи.

 

Да би се видели божури како цветају,

Морају се скинути гаћице.

Морају се разголитити стихови.

 

*

Кад проперете речи,

Окачите их на жицу,

Оставите их да се мало просуше

И да их комшије виде,

Потом испеглати

Да се жабице не примећују ни из авиона

И огласити на сва звона:

Поезија није рутина.

 

Поједини креатори

Претерано облаче своју песму,

Натрпају све што знају

И угуше је.

Кад је човек загледа,

А она бледа,

Модра, скоро зелена.

 

Из мртве песме

Не може исцурити ни мисао

Ни крв.

 

10

Постоје писци који "пишу за себе",

Постоје писци који за живота нису ништа објавили.

 

Постоје песници који властиту поезију „уписују у ваздух“. Такав је Никита Станеску. Који одавно није са нама, али је увек ту са својим песмама. О њему Срба Игњатовић пише: „Иако је, као заговорник идеје тоталног песника, своју поезију годинама радије изговарао него бележио – односно дословце је уписивао „у ваздух“ – папири с необјављеним, непознатим Никитиним песмама непрестано израњају и после читавих деценија. Carta canta. Песме имају sua fata, своју судбину. То нам посведочује, као новонађеница, и Никитина нова песма Споменик речи, четвороделна , елиптична попут даха и уздаха, асоцијативна и алузивна, карактеристично надахнута творевина. Наводимо четврти сегмент:

 

Никита Станеску

Крива линија Карпата,

Какав гробни

Споменик Богу,

А ти, Београде,

Каква жудња за Богом

 

Постоје писци који пишу за новац.

Постоје државни писци.

 

Занимљив је коментар проф. др Велибора Петковића:

Пре три деценије, у атељеу Перице Донкова, поставих наивно питање, за "Народне новине": „Како знате да сте слику завршили, да треба престати са сликањем?" Фоторепортер Душан Митић Цар се засмеја, а Донков се уозбиљи: "То је најтеже знати. Многе сам слике упропастио јер сам хтео само још нешто да додам. Па онда све премажем бојом и сликам поново". Мислим да је слично и у књижевности, на тексту треба радити али не сецирати га као жабу.

 

11

Одлична је прича о поезији Радета Томића. Сецирање било је до на „ситна цревца“. Навођени су стихови, веома стручно, да би се поткрепила мисао критичара. Нажалост, није наведена ниједна песма Радета Томића како би читалац могао стећи неки утисак о његовој поезији. Штеди се на папиру. Нисам неки љубитељ америчке критике, али ми се веома допадају текстови у којима има и по неколико песама песника о коме се пише.

 

Овде Срба Игњатовић истиче нове врсте песника.

 

Постоје познати песници.

 „Познатост, уосталом, и није књижевна категорија. Она угађа личној таштини – привремено, ефемерно – и тек ретко подразумева пратећи вредносни суд.“ (128).

 

Постоје ваљани песници.

„Ваљан песник, жив или упокојен, заслужује непрестано нова, откривалачка читања. То је једини прави вид потирања нехаја и заборава.“ (128). И овај Србин текст доказује да је Раде Томић ваздан „приправан, поготову данас , да издржи и подстакне нова, откривалачка читања.“ (132).

 

12

Постоје водећи есејисти.

„Есеј, оглед, расправа и студија лагано – и то у светским размерама – постају најутицајније форме. Ваљда зато што нуде одговоре каквих у савременој белетристици готово да нема.“ (56). То би био разлог зашто је Срба Милована Данојлића поставио на „часно место једног од водећих есејиста српске књижевности.“ (56). Наизглед скромно. Да бисмо поткрепили тврђење навешћемо још и књиге огледа Милована Данојлића: Наивна песма (1976), Мука с речима (1977), Чишћење алата (1982), Писати под надзором (1987), Мука духу (1996), Тешко буђење (1996), Велики испит (1999), и друге.  Овај списак сам поставио овде као мамац. Можда се неки читалац одважи и суне се за неку од ових изврсних књига Данојлића.

 

Милован Данојлић

***

Сигурно је да нисам обухватио све сорте уметника које је Срба Игњатовић обрађивао у овој књизи, у кратким есејима, записима. Књига може послужити и као историја једног временског периода Српске књижевности иако су третирани и неки страни књижевници, али они су били у блиској вези са Србом. Ова књига би могла послужити и као уџбеник онима који би наумили да се баве озбиљном критиком уметности. Ту би могли сазнати како се на малом простору може извршити дубинска психолошка анализа, скенирање неког лика или дела.

 

Срба би се могао проучавати тамо где је важан стил, ерудиција, а човечност посебно.

 

2.6.2025. Агија Тријада

---

[1] Срба Игњатовић, Последњи танго у Београду, Младеновац,  Пресинг, 2025.

Стојан БОГДАНОВИЋ: ПРАСКОЗОРЈЕ МИЛИСАВА САВИЋА, ГОСПОДЕ!

 

Др Милисав Савић, књижевник

Милисав Савић (Рашка, 1945), прозаист, есејист, књижевни историчар, преводилац са енглеског и италијанског, уредник, приређивач, директор, дипломата, професор универзитета, сигурно нисам навео све чиме се бавио, али и ово је превише, јавио се ових дана новим романом[1]. Овде ће бити речи о тој књизи, али не само о њој. Наравно, овај текст не представља научни рад. Читалац ће се уверити да није бездушан. Чиста импресија.

 

Спремао сам се да пишем о једном ратном роману. Досад то нисам никада учинио. Спремам се да идем у Агија Тријаду. Утувио сам да ми је тамо добро ако шетам поред мора, ако пливам и ако се топим у сланој морској води и у ципуро. Ако нема ципуро, ту је узо. Ваљда зато што у Великом Боњинцу нема лозе тражим нешто ново. Изненађење је велика радња. Није ме ципуро изненадио, али ја се надам. Стигоше нове књиге, роман великог српског писца Праскозорје, Господе! Милисава Савића и Најлепше српске приче од истог писца. И, наравно, мењам план. Остављам ратни роман. Искрено, докурчили су ми ратови, а живот сам као и Милисав Савић скоро одживео у диктатури. А морам признати, и досад сам се дивио овој људини.

 

За увод Савић описује варош у којој се радња одвија, о којој је реч. Њен процват и њена пропаст су предмет овог романа. Одмах је истакао знамените локације у вароши и околини. „Високо Брдо, са вилама богаташа и властодржаца. Брдо и виле су, уз извесне преправке, остајали исти, само су се мењали власници“. „Рупа, са кућерцима и ћумезима, испресецаном  блатњавим и прашњавим улучицама.“ Па, бифе на железничкој станици који ради целе ноћи. Одмах сам се сетио оног бифеа поред железничке станице у Књажевцу, а успут на видело излазе и ликови, са, приметићу овде, егзотичним именима из локала. Све је у симболима. Тако мисли и писац овог романа: „Имена, а поготово надимци много говоре о карактеру јунака и тако приповедачу олакшавају посао при њиховој презентацији.“ (54). Варош се може посматрати и као држава која пропала. Додаћу овде један разговор који је вођен у аутобусу на релацији Зајечар – Књажевац, који потврђује мисао нашег писца о симболичним именима ликова из овог романа. Улази у аутобус један деда и седа до Ђолета. Одмах је почела прича. Пита деда Ђолета шта ради, а овај му му каже да је саветник за општетехничко образовање и информатику за основне и средње школе, у Регионалном про­светно-педагошком заводу са седиштем у Зајечару. А старац ће на то:

− Па там ради Гадафи из наше село.

Ђоле му каже да у заводу нема човека са тим именом, а деда ће:

− А, није му то име. Име му је Пера Марковић. Он је истори­чар. А ми си га зовемо Гадафи.

− А што га зовете Гадафи?, пита Ђоле.

− Па млого се курчи, насмеја се старац.

Милисав Савић је изложио историју вароши водећи нас стазама  и богазама њених житеља. Репрезентативце, ликове, пажљиво и веома вешто је бирао да би у овој сатири дочарао читаоцу психологију српске паланке од средине двадестог века до данас.

Причу о вароши уз помоћ великог броја ликова  луцидни Милисав Савић бриљантно je (с)провео кроз митове, бајке, бапске приче... Нарочито ми се свидела она о улози мравињака у продужавању љуске врсте. О њој ће касније бити више речи.

Морам да кажем и ово, при првом читању стиче се утисак да књига није за лење читаоце, оне који не воле да мисле, или немају чиме то да чине. Међутим, постоје и буквалисти, па и ти буквани могу да је читају. Дакле, сви.

 

Фусноте

 

Фусноте су веома важне, кроз њих се код вештих приповедача протурају паралене приче. Савић је написао и целу књигу под насловом Фуснота[2]. А методологија паралених прича користећи фусноте већ је примењивана веома успешно у неколико његових романа. Тамо негде зове их П.С. Фусноте је на сличан начин користио и Саша Радоњић у Роману Рубикова коцка[3], а он има и Енциклопедију фуснота[4].

 

Прећуткивање, али рафинирано

 

Милисав Савић је уз помоћ свога Ујака, коме је у роману наменио улогу приповедача, модерно је да се зове наратор, (не волим ову реч због нараторисања!) изнео теорију о приповедању у роману да „у приповедању све зависи од тона. Приповедање није викање и урликање већ брујање и шапат. И што је најважније: приповедање је тек овлашна назнака са смишљеним прећуткивањем. Приповедач најпре мора да научи да изоставља.“ (20)  Може се некоме учинити да Савићев став личи на став Чехова који је Буњин изнео у својим Успоменама[5]: „По мом мишљењу, када се напише приповетка, треба избацити почетак и крај. Ту, ми, белетристи, навише лажемо... И што краће, што је могуће краће, треба писати.“ Али Савић је суптилнији. За његово „прећуткивање“ може се помислити да је реч о скраћивању, али Савић предлаже и решење: „овлашна назнака са смишљеним прећуткивањем.“ Додаћу да је за то неопходан и осећај. A овом расном писцу није мањкао.

Овде се не завршава теорија. Савић наставља: „Приповедачи су покварени до сржи. С чиме би се Ујак сложио. Поготову онај глас из угла кафане. Приповедање је својеврсна мангупарија. Вештина смицалица, завођења, прикривања, варкања.“(43). Ти Савићеви покварењаци су бољи, а неки су и најбољи, уколико успеју да читаоца избезуме, да га у Праскозорје доведу у екстазу, Господе, тј. да га начисто прејебу.

 

О поезији, али више о песницима

 

Милисав Савић није одолео да се не изјасни по питању поезије. „Поезија се пише на кожи. Свако би добро требало да размисли шта тамо записује. Јер поправке и брисања овде не важе.“ (29). „Јер велико и право песништво свом творцу не доноси ништа друго него патњу. Казну.“ (30). „Све сатисфакције стижу – уколико икад стигну – post mortem.“ (30). Па сад песници, напред! Подсетићу на речи  највећег српског песника: „Будалама кад би вјеровали, поете су покољење лудо.“[6] Мислим да даљи коментар није потребан. Песника је ваздан било разних, а неки од њих су били и државни. То су они који су задужени да високим функционерима подаре вечност, која наравно кратко траје као и смрт. А смрти до овог тренутка нико није доакао. И неће. У данашње време ти државни су се намножили и још се размножавају. Једу као але. Појешће сву културу. Наивни писци и сликари надају се да ће и они изумрети када више не буду имали шта да једу.

 

„Песници су били Ујакова слабост, омиљени јунаци у његовим причама из живота и фантастике, можда зато што их варош није нарочито уважавала. Ујак је – зна се – увек држао страну мањине. Варош је ценила музиканте, боксере, фудбалере попут Мила Пупка, момке са улице какав је био Мацко и лепе девојке попут Вере. Песнике су држали за замлате и блесане.“ (137).

 

„Историја књижевности није ништа друго него историја песника пијанаца и лудака.“ (139).

 

„Поезију чита мањина, будаласта и безопасна!“ (141).

 

„Поезија је, схватио је, сва у тајни. У недоречености. У наговештају.“ (155).

 

„Маргина у стварном свету постајала је центар у песничком.“ (163).

 

Знам да ће ми читаоци замерити што сам повадио из (кон)текста ове Савићеве мудролије, али бојао сам се да их неће приметитити. Морао сам да им помогнем да схвате да је сваког писца негде нагазио песник. А с обзиром да су песници тешки људи то много боли.

 

Бахатост људи према својој Земљи

 

Милисав Савић је овлаш, мајсторски, додирнуо и катастрофалан однос људи према природи, према мајчици Земљи: „Обе реке су се одавно претвориле у канализационе одводе, шума је оболела и полако се суши, фабрички дим и испарења отерали су славује, косове, препелице и гугутке, по трави цветају – не презервативи! Камо среће да су они! – пластичне кесе и боце, згњечене кутије цигарета и слаткиша, згажене конзерве и одбачена одеча и распаднута обућа.“ Тешко да ће се природа изборити са бахатошћу људи. Ни вештачка интелигенција неће помоћи Земљи. Напротив.

 

„У нашој држави букнуо је рат. Ништа необично, овде се не може без ратова, чак је по Ујаку, овај мало закаснио. Закрвили су се народи различитих вера, који су до јуче живели у миру и сложно. Држава се – опет ништа необично – распадала а са њом и Револуционарна власт. Од велике државе настајале су мале, од снажне војске изродило се десетак, све на националној и верској основи. И на пљачкашкој, опомиње ме Ујак да додам. На брдовитом Балкану, у тамном вилајету, заиграла је поново машта зла.“ (40). Људи су бахати и према својој држави. Али Земља све истрпи и све прогута. Савић није могао да истрпи, морао је да нас подсети. То наравно није довољно. Но, он верује у поезију иако је цео свој живот провео у диктатури[7]. Мада, „Није лако волети песника!“ (36). О поезији и песницима касније ће бити више речи. 

 

Продужавање људске врсте и улога мрава у том послу

 

Велемајстор Савић у разиграној причи вешто користи разне (стилске) фигуре, иронију, посмех, сарказам, гротеску, метафору, обрт, велеобрт, митове, легенде, као и кафанске и бапске приче. Али није то оно, причам ти причу. Ове су приче изврсно укомпоноване у композицију романа, тако да не искачу, не боду очи, али привлаче пажњу читалаца и продубљују психологију ликова. Драматична разградња система, се показује на моделу пропадања од мале вароши до државе. Драма је филована митским причама и веровањима. Мајстор Михајло хтео је пород, па га је Ујак одвео код Венецијанке. Ово име би требало да подсети читаоца да су Латини старе варалице. Навешћемо инсерт:

 

„Уз мршаве ђаконије и киселкасто вино Ујак и Мајстор Михаило некако открише и невољу која их је, ето, дотерала чак дотле.

- Све се може постићи, али то кошта – објасни Венецијанка. – Ако се нешто дужи, онда се мора скратити; ако се нешто додаје, онда се мора одузети.

- Да ми је порода, па нека кошта шта кошта! – узвикну Мајстор Михаило.

Венецијанка га онда посаветова да Мајсторици најпре да орлово јаје да га испије наште срца и да је потом у ноћи младог месеца одведе у поље, где ће је на мравињаку облежати[8]. Ако хоће мушког потомка, нека не скида капу.“ (38).

 

Мрави су одиграли своју улогу. Мајстор Михајлов син Самуило се оженио Миленом, али је убрзо погинуо. Поново су на сцену ступили мрави:

 

„После четрдесет дана од мужевљеве смрти, када је била сигурна да се његова душа преселила на небо, Милена је рекла свекру:

-  Вашем сину и мом мужу била је одређена таква судбина, али је испало да сам и ја помогла да се она изврши. Без кривице осећам се кривом. Ни Бог ни ја не можемо вратити Самуила, али Бог и ја можемо вам подарити другог сина. Уколико се помолимо да нас ослободи греха.

Ни Ујак ни ја нећемо вам причати причу о зачећу Самуила Млађег. Једино можемо да поменемо да Милени није било потребно орлово јаје. Мало се намучила док је на ливади, поред реке, пронашла повећи, узаврели мравињак. Натерала је Мајстора Михаила да са капом на глави наседне на мравињак, а она га је узјахала.“[9] (48).

Писац је нашао решење, спасио је Милену, а уједно је описао атмосферу у вароши: „Својим изненадним одласком, Милена је – тврдио је Ујак – ставила тачку на своју причу, не дозволивши да јој израсту репови. Милена је схватила да варош још зјапи, као гладна уста, за жртвама.“ (50)

 

Револуција је пропала, а и демократија. На Дедињу је по ко зна који пут никла нова елита

 

Савић успешно води свој брод кроз историју вароши и државе. Његови јунаци неуморно излазе из приче Ујака. Каткад је Ујак, његов Ујака, каткад Ујак наш и наше вароши, каткад врховни жрец, а често је и Савићев алтер его. Вешт је Милисав Савић, (из)метнуо се на Ујака. Успут је нам је рекао како  треба да изгледа лепа прича.

 

            „Је ли наша прича истинита? – питали су Ујака његови кафански пајташи.

            Ујак се само смешкао.

            Неотесане глуперде. Ако им је стало до лепе приче, никад не би требало да траже коначне одговоре и истине, рекао ми је једном, успут!“ (121).

............................................................................................. (пошто мој омиљени писац мрзи три тачке ја сам овде накркао више. Могао сам још више, али доста му је. Засад.)

            „Боље да то оставим машти оних који читају ове редове. Нека само замисле  да се сусрећу са вољеном особом целог боговетног дана а да не смеју да јој гласно кажу да је воле или да је изгрде ако је нешто погрешила. Сви смо ми крадљивци сопственог живота...“ (130).

              Какав је живот, мора човек да се с њим рве. Да од њега отима. Иначе, једино је живот тај који ће разорити васиону, и то, у име љубави.

 

У причи о спајању Лепе Марије са Високог Брда (читај, Дедиње!) и  фудбалера Мила Пупка како зла Баба Крезуба уз помоћ девет голих баба справља љубавни напитак налазимо: „Ујак је искористио тешку материјалну ситуацију старије женске популације. Пензије су им биле толико мале – уколико су уопште добијале – да су старице једва могле, поред основних потреба, да приуште мало паковање кафе и кило шећера. Баба, моја куповала је дневне новине само у дану када је излазио додатак за телевизијски програм. За остале дане није имала паре.“ Не верујем да постоји читалац који не би препознао државу у којој се ово дешава. „Бабе се нису много нећкале да се скину голе, кад човек види какви све акрепи и бештије у варошким новинама и на телевиији Малог Виолине показују сисе и дупета, онда им њихова голотиња дође као цвет из баште, додуше мало спарушен, али не пластични.“  Наравно да су овде апострофирани догађаји из главне вароши. У претходном поглављу опсежно су анализаирана и презентирана дешавања периода након победе Револуције. Бахатост и незамисливе и опскурне радње победника су видљиве на сваком кораку. „На Високом брду (Дедиње! Прим. С.Б.) скрасиле су се вође револуције, углавном у кућама богаташа које је Андрија Трапави ликвидирао, касније су се, кад је Револуција пропала, тамо населили шефови Демократске власт, међу првима...“

 

Револуција је пропала, а и Демократија. На Високом Брду у старим лепим вилама по ко зна који пут никла је нова елита. Ми настављамо потрагу за златом и за Црквом Јањом. Све верујемо да ће нам се посрећити. Препешачисмо нашу варош. Уђосмо и у ону главну. Извидасамо рањаве ноге и кренусмо на Европу. Изгледа да ћемо тамо ићи преко истока, али они преко баре су тамо стигли пре нас.

 

А шта каже песник:

 

Песма нема кости,

Али може бити тврда,

Може се заглавити у грлу.

Ваљда је то мук овог века

Који ових дана база по Србији.

 

19.5.2025. Ниш

---

[1] Милисав Савић, Праскозорје, Господе! Београд, Дерета, 2025.

[2] Милисав Савић, Фуснота, Зрењанин: Агора, 2012.

[3] Саша Радоњић, Роман Рубикова коцка, Нови Сад, Соларис, 2019.

[4] Саша Радоњић, Енциклопедија фуснота, Нови Сад, Соларис, 2022.

[5] Иван А. Буњин, Успомене,  Београд,  Дерета, 2005, стр. 66.

[6] Петар II Петровић Његош, Луча микрокозма,  Нови Београд, Весмарк, 2003, стр.12.

[7] Милисав Савић: „Родио сам се, одрастао и остарио у диктатури. Класичној, сапунској или овој софистицираној (демодиктатури) – свеједно. Има ли наде да бар неку годину поживим у слободном и праведном друштву?“ Књижевни магазин 245(2025), Београд, СКД.

[8]  Чак је и Венецијнка прихватила мушку предрасуду да кривица у нерађању потомака потиче само од женске стране. Мрави су, својим уједима, тобож требало да реактивирају умртвљену сексуалну енергију код Невене. (38-39).

[9] Савићеву причу о  мравима мало ћу продужити једним инсертом из мог ненаписаног романа Bloody Mary ante portas. У вези мрава, Господин Ђели је имао и резервну варијанту. Избегавао је да о томе говори да га не би конкуренција провалила. Мрави су право благо. То је осетила и Мама Вики када је једном приликом са једним својим љубавником, може се звати клијентом, легла право у мравињак. Страст, невероватан занос, у општењу са љубавником, спречио ју је да осети угризе мрава којима су љубавници згњечили пролећни мравињак. Задњица јој је била црвена као у мајмуна. Испоставило се да је то довело до епохалног цивилизацијског открића. Наиме, када се пожалила своме сину Ђелију, а коме би другом, јер онај љубавник који је такође био изуједан отперјао је ко зна где, Ђели је одмах ангажовао светске експерте, професоре са клинике за патологију, како би установили чиме би се могли сузбити отоци на маминој задњици. Мама је иначе имала гљивице испод ноктију на ногама, а имала је и разне друге паразите. Доктори су били запањени куда су нестале гљивице и паразити, али господин Ђели је укапирао да су мрави излечили његову маму на исти начин како су лечили вране. Њему је било познато да када се врана разболи, онда се она раскрили над мравињаком и мрави који су на њу јуришали и уједали је у ствари су је лечили, јер мравља киселина убија паразите. Ту је била феноменална идеја за бизнис. Гајиће мраве и производиће мрављу киселину којом ће лечити скупе гузице, а по потреби вране. Фарме мрава су будућност. У то се још више  убедио када је од Украјинаца начуо да су после нуклеарне катастрофе у Чернобилу најбоље прошли мрави и бубашвабе. Дакле, мрави су неуништиви. Они су будућност човечанства. Многи мисле да је чудо овог века вештачка интелигенција. Подилазе ме мрави. Нисам чуо да неко каже подилази ме вештачка интелигенција. У Мексику права посластица су летећи мрави. Мексиканци их једу као луди. Тамане их као што слепи мишеви тамане комарце.

 

Светски познати сликар Перица Донков користио је мраве да му оглођу коске пре него их он пренесе на платно. Причао је по комшилуку са женама да је ту технику научио од рибара који су главе риба стављали у мравињак да би их мрави очистили. Рибари су их потом лакирали и такве излагали у својим кућама како би скупљале прашину. Перица се жалио на пијаци код тврђаве да нема више оних који су раније доносили мраве. Мрави сада иду на откуп. Чувају их ради производње мравље киселине. А може се понеки мрав пустити некоме у гаће или у гаћице. Зависи шта тај неко лечи. Прича се около да жуте мраве преферирају Кинези.

 

На основу изложеног, а узимајући доказе које је о важности мравље популације изнео уважени писац Милисав Савић на странама 106, 107, 108 , 116,  142 и 152, као оне изнесене на странама 48 и 38, можемо закључити да су мрави заиста будућност човечанства. Да није било мрава ко зна шта бих сада ја тврдио о роману. Овако, закључак је једноставан: Одличан је.