Странице

понедељак, 23. јун 2025.

Стојан БОГДАНОВИЋ: СВЕ КРАЈИНА ДО КРАЈИНЕ, ПА УКРАЈИНА

 

ПЕСНИЦИ, СВЕТСКИ И НАШИ

Сада се пишу ситне песме.

Можеш да прођеш поред ње

и да је не видиш.

Може и да те удари, а да не осетиш.

Не знам шта је овом свету,

Па нису сви људи Јапанци.

 

Американци су почели да разглабају,

У њиховим биографијама

најважније су награде.

 

Српски песници лутају,

Од уредника до уредника.

 

Руси ратују са песмама

на уснама.

 

Лако је пољским песницима,

Гомбрович је заспао.

8.8.22.


 ЗАВРТАЊЕ

 

Многи мисле,

Ујдурме са Украјином

брзо ће се завршити

и да се то нас ништа не тиче.

 

Гас смо добили од Руса,

а могли смо да купимо

скупљи амерички гас,

уз то и лошији.

 

Авионе смо добили од Руса,

старе,

платили смо репарацију,

у ствари,

још нисмо тек ћемо плаћати.

Тих крнтија има по свету

и нису више у моди.

Дронови су сада занимљиви.

 

Сајбер рат,

(А)симетрични,

Меки,

Тврди,

Изјасните се!!!

 

Тенкове смо купили од Руса,

а хеликоптере од Француза.

У пакету са хеликоптерима је

и београдски метро...

 

Кинези нам граде аутопутеве.

А и продају нам м...а за бубреге.

 

У перспективи,

А за нас је она само жабља,

Уместо славине

сви ће нам завртати шију.

 

2.2.2022.

 

 ФИШИНГ ЈЕ УСПЕО. СОМ СЕ УПЕЦАО.

 

Ако су вас бомбардовали, то не значи да би требало бомбардовати друге.

 

Сву ноћ сам слушао сирене које су најављивале бомбардовање Ниша. Натовске бомбе су падале на нишкој пијаци, убили су трудницу. Бомбе су падале на Kлинички центар. На клинику за патологију пала је бомба од две тоне. Нисам спавао. Сада опет не спавам. Зачепио сам уши воском, али се нисам ослободио сирена.

 

Помало сам сумњао када су ми стари људи говорили да све силеџије исто мисле и исто се понашају. Сада сам и ја стар.

 

Да ли су сада пред нама докази да се човек памећу не може одбранити, да је мотка неопходна.

 

Руси су бомбардовали и свој парламент.

 

Они зликовци из НАТО-а нису ништа бољи.

 

Бомбардују и једни и други,

само треба да им се укаже прилика.

 

Каубојци су упадали у Конгрес.

 

Каубојци су појели Индијанце.

 

Руси упадају у туђе државе,

Не пресвлаче се и не пренемажу.

Млате.

Засад,

Американци их шију,

Убедљиво воде у наметању своје демократије.

 

То што смо у оба светска рата били на правој страни после не значи ништа.

Све је било погрешно

И увек је тако.

 

Срећницима који имају идиота није потребан Достојевски.

 

Шњур је однео белгијски краљ Леополд Други.

 

25.2.22.

 ВОЛИМ УКРАЈИНЦЕ, РУСЕ И СРБЕ И НЕ ВОЛИМ БОМБЕ.

 

 Секирам се због рата у Украјини,

Американци и Енглези

Успели су да наместе радњу.

Мени не могу ништа,

Чак и да ме згазе

Смрдеће им.

 

Земља ће можда имати користи

Од толиког ђубрива,

А човечанство ће имати велику штету.

 

27.2.22.

 

Они који се по Украјини тркају тенковима

могли су том енергијом осветљавати свет.

 

Не видим какво им је задовољство

што им аплаудирају

Американци и Енглези.

 

Не видим зашто је важно да се људи плаше.

 

Кајање ће нас стићи,

али никакав Исус неће нам вратити нашу браћу...

 

 ***

Волео сам оне слике из Славјанска

И Свјати гори су ми биле у сећању,

Зачуђујуће је да су под целим брдом

Због Турака ископали тунел,

Био је веома низак,

Морао сам да лазим,

На врху, све је то под земљом,

Налазила се црква.

То је православна вера.

То су катакомбе.

 

А сада тамо падају бомбе.

Бомбице подмуклице.

 

Не верујем да је неко помислио на бомбон.

 

28.2.22.

 

 С ПРОЛЕЋА

 

На медијима је организовано такмичење

Белосветских лажова.

Тема је Украјина,

Али мајстори лажови очас пређу на бизнис.

Реч је о трговини

Људским органима

О чему се на европским телевизијама

Мудро ћути,

Као  о албанској Жутој кући.

 

Сви се куну да ће подавити рођаке,

Али доказа нема,

Комшије још увек прде.

 

Ни ваши се не могу истребити за дан и ноћ.

 

Такмичење ће потрајати до лета,

А после, до јесени, вашљивци ће

из гузице медведа

вадити стрелице

док ће се он спремати

за починак,

за зимски сан.

 

Хакери ће помоћи да се унапреде медији

Како би лажови несметано,

као прави комичари,

Забављали светину

Форсирајући гласну музику

Која би гушила медино хркање.

 

А с пролећа – рече песник – почињу и љубав и рат.

1.3.2 

 

БУБРЕГ

 

Некада се говорило,

Живи као бубрег у лоју.

 

Продају се људски органи.

За старије Европљане цене су пригодне.

 

За дечје органе цене су папрене,

Достижу и милионске цифре,

Људи су преосетљиви на децу.

За децу су и ципеле скупе,

Камоли бубрег.

 

Када се један мој познаник вратио

Из мртвих

Са пресађеним бубрегом

Посетио сам га,

Том приликом су ме послужили вискијем,

А ја сам очекивао водку,

Но он затражи чашу вискија,

Његова жена га је страшно погледала,

На то је смешећи се реаговао,

Драга, ја сада имам бубрег младића.

 

Они из Десног сектора

Земенили су Чечене Русима.

Размењивали су са Енглезима

Бубреге за дрвене пушке,

А сада Руси равнају рачуне.

Равнају терен

На коме ће сејати кости

Своје и браће своје.

 

 А ОД СРАМОТЕ НИШТА

 

Сву историју су заузели диктатори и убице.

Њима су најчешће помагали топови, попови и лопови.

Каткад су се и сами проглашавали за попове,

а неки и за Бога.

Било је и оних који су постали свеци а

носили су мачеве и копља.

То више није модерно.

 

Мисао би требала да буде предмет историје.

Без обзира на врсту историје.

 

Мисао је жива, брза,

није ништавило, није жабокречина,

може да води, да носи, да (по)коси,

може да уздигне човека

до неба,

може да га баци,

може да га избаци,

може да га створи,

може да га уништи,

 

Шта још хоћете?

 

Будале иду за диктаторима,

чак их називају вођама,

и у њихово име

и за њихов рачун

убијају људе,

своју браћу,

подижу вођама споменике,

заклињу се

и не сраме се.

26.2.2022.

***

Корону сам испратио,

али убиће ме Украјина.

Њу не могу да преболим

Нити могу да заспим.

 

Корону је разбио рат у Украјини.

1.3.22.

 

***

Ако желиш мир,

Кад кренеш поред Нишаве

Искључи мобилни.

 

5.3.22.

 

***

Борим се,

Русија и Украјина

Никако ми из главе не излазе,

Не могу да их оставим саме,

Поубијаће се.

 

31.3.22.

 

ЕВРОПСКА ПАПАЗЈАНИЈА

 

Видим да се кува

на све стране,

па и у Београду,

гладни посматрају са стране,

чекају свој тренутак.

У Украјини је грозно,

Европљани су дошли у Кијев

да се сликају са мртвима,

лепо су обучени за ту прилику,

потпаљују.

 

Не видех

да ли су коме запалили свећу,

обећали су свима оружје

а хлеб и лекове нико да спомене.

 

Јутрос не могу никако да изађем из свог сна.

 

Европа је далеко,

зато се и не види,

а шта су слепци видели

то само они знају.

 

Европска папазјанија

начисто је прокисла,

а то се не куса

наште срца.

 

9.4.22.

  

СВАКОГ ЈУТРА

 

Сваког јутра разговарам са песником,

Ако не нађем другог,

разговарам са собом.

Још увек ме питају за поезију.

Један доктор ме пита,

Пишеш ли?

Види човек да нисам добро,

А то је по њему за поезију добар знак.

Ако не питају они, питам се ја.

Поезија се појавила када је почела грижа савести.

Она је тврдо језгро,

а изгледа као плишани меца.

 

Сваког јутра наћулим уши

не бих ли чуо да је рат завршен.

Уместо тога чујем други  је почео...

 

17.7.22.

 

СВЕ КРАЈИНА ДО КРАЈИНЕ, ПА УКРАЈИНА

 

Не знам да ли сам доспео у те године

Када човек види све (на)опако,

Али око мене је свуда Украјина.

Ако није она, онда је ту Книнска

Крајина, Босанска, Тимочка...

Војна крајина,

Све крајина до крајине,

Па Украјина.

 

А шта значи реч Украјина?

То ти је, мој брајко,

7 милиона људи који су побегли

У иностранство и 8 милиона који су

Интерно расељени.

Шта тамо има још,

Има још тридестак милиона људи

На које и са истока и са запада бацају разне бомбе,

Велике и мале испробавају

Како би сутра зором неком доакали.

 

Украјинци, а то значи Пољаци, Руси, Јермени, Јевреји...

Упорно бране земљу коју су за доларе продали Американцима,

Американци штампају доларе на велико,

А продају их и на мало, 

Покушавају да из Украјине извезу америчко жито.

 

Из Украјине је отишло три – четири милиона људи

У Русију,

Неки мисле да је то надокнада

За оне милионе Руса који су Матушку

Напустили, бежећи од рата, које сада једни зову

Избеглицама, а други их називају издајицама.

 

Кад се само сетим српских колона,

Са запада на исток,

Са југа на север,

Сву ноћ да заспим не могу.

Они сада бране Луганск и Донецк

Као да је реч о Косову равном.

 

Ко је кога издао?

Како се зову они који покрећу ратове?

Посматрача има разних,

Навијача још више,

Уживају у свакој бомби,

У сваком пуцњу,

Као да посматрају ватромет на Нишвилу,

Као да сваког дана почињу Филмски сусрети,

Као да су на Звездином стадиону

Када гости баце димне бомбе,

Домаћи то никада не раде,

Они само дају голове,

Ако је потребно пуцају и на свој гол

И то из све снаге.

 

 25.8.22.

 

ЈУТРЕЊЕ

 

Одлазим сваког јутра у Украјину,

Као на јутрење.

Крстим се кад видим шта се тамо збива.

Присећам се каква је то красна земља била,

Нису је се стидели ни цар ни Гогољ,

А сада сваког јутра пребројавају мртве душе

Као у Србији пред изборе.

 

6.10.22.

 

СА МИХОЉСКИМ ЛЕТОМ ДОЂОШЕ И МИХОЉСКЕ ЗАДУШНИЦЕ

 

Отпев на песму "Јутрење" Тихане Тице

 

Имамо и друге проблеме

осим Београда и Бодлера

ми Нишевљани на Михољске задушнице

мислимо на покојне и на жене и на децу.

Ред се изгубио одавно, 

И сузе смо изгубили.

Рат за ратом,

Крајина по Крајина,

па Украјина.

Разбојници и лопови звоне,

свеци се повукли

у дну цркве светлуцају,

показују пут

или призивају!

 

ОД ПОЧЕТКА ДО КРАЈА

 

Политичари,

То су најгори људи,

Тргују живим људима,

Али размењују и мртве.

Траже да се ископају,

Важно је да су на броју.

 

Портпароли саопштавају успехе своје војске,

А то значи колико су људи

Тзв. непријатеља убили

Односно елиминисали.

 

Мајке ваздан чекају своје синове.

Примају их председници

И њихови доглавници,

Обећавају да ће се о њима старати,

Али им синове на враћају.

 

Требало би понека мати

Да буде срећна

Ако јој сина донесу

Захефтаног у црној пластичној кеси.

 

Политичари,

Та ђубрад,

После церемоније

Рукују се,

Са обавезним смешком,

Одлазе на свечани ручак,

А мајке иду да плачу

До краја живота,

Од почетка до краја света.

 

НАВИЈАЊЕ

 

Одавно сам се вратио из Украјине,

Тачније из Луганска и Донецка,

А тек сада видим

Да сам све време био у заблуди,

Да сам поред Донеца,

Да сваког дана прелазим са једне на другу страну

И враћам се утучен.

Проблем је једноставан,

Али за мене нерешив:

Навијам за Русе и Украјинце,

Навијам да нико не победи.

Знам, Американци ми то никада

Неће опростити.

 

13.12.22.

 

А ШТА ЋЕМО САДА РАДИТИ

 

У Украјини официри обе стране

Пребројавају туђе мртваце.

Уче се бројању,

понеки се и заброје.

 

Има и оних који их сабирају,

Без обзира на снег, лед и грмљавину

Топова, хаубица, авиона

Без обзира на фијук ракета.

 

Нико не зна да ли ће се прибрати

И када ће се сабрати.

Ако би веровали новинарима,

Нико им се не меша у посао,

А они лажу ли лажу

И крај рата одлажу.

 

Један мој рођак био је 

Веома разочаран

Што се рат завршио 1945.

Стално се питао,

А шта ћемо сада радити?

Није био баш писмен,

Пре рата је чувао овце.

 

Сада за рат мораш бити,

Дигитални идиот,

А они у рововима

Они су важни

Само када их треба пребројити.

 

14.12.22.

 

ГОСПОД СЕ УЗДИЖЕ

 

Људи свашта причају,

Неки тврде да су постали од мајмуна,

То би значило да су временом сишли са дрвета.

Али они су ваздан ходали по земљи.

За једнога су говорили да је ходао по води,

Притом су се погледом придржавали за небо.

Крстили су се када су се напили вина

Које је ходач начинио од воде,

За причест су узели и помало хлеба,

Мрвице су поделили голубовима,

А на истоку се пуца,

Јастербови надлећу зараћене стране,

Лети перје,

Господ се уздиже!

 

26.12.22.

 

ЈОШ УВЕК НИШТА НЕ РАЗУМЕМ


Свашта се дешава ових дана,
Не могу да кажем да
није било и лепих догађаја,
Био је Божић,
Била су нам у госте деца, унуци, праунуци.


Окренух Новости
И уместо Спорт
Случајно притисох Свет.
Кад тамо рат Уживо,
У Украјини.
Ужас.
А бандоглавоње,
И са једне и са друге стране,
Хвале се колико су људи убили!
Још увек ништа не разумем,
А већ сам остарио.

 

8.1.23.

 

***

Европљани заједно са Американцима

Чекају пропаст Русије.

Глумац мисли да ће заузети Москву,

Умислио је да је он Долгоруков.

Само Бог може све да досегне.

Мисао је то,

Мој брајко!

 

24.1.23.

 

 ***

 

Ако мислите да они што ратују лако спавају,

У заблуди сте,

Они се лако буде

И држе кажипрст на око.

 

 31.1.23

 

ЈЕРУСАЛИМ У РУСИЈИ

 

В. Вукашиновићу

 

Био сам у Хиландару више пута.

Ко год је кренуо према њему

Морао проћи поред руског манастира.

Дакле, поред Русије.

Увек су нас дочекали као браћу,

Царски!

 

И опет ћу.

 

Поклонио сам се Светом Сави,

Светом Симеону,

Светом Лазару

И свим Србима и Русима.

И опет ћу.

 

Јерусалим се преселио у Русију.

Тамо му је и место.

 

Јевреји су отишли у Израел,

Татари у Турску.

Сад копају и рукама и ногама

Како би се вратили

У обећану земљу.

 

4.3.23.

 

МОЋ И НЕМОЋ

 

Ретко који од великих руских књижевника

није био прогањан од своје државе,

али нико је се није одрекао.

Руска мисао је више утицала на запад

Него што је профит дотицао

У руску душу.

 

Док су Руси размишљали,

Запад је смишљао.

 

Достојевски је кључ за Ничеа,

па и Сиоран се хвалио Достојевским.

Пушкин, Достојевски, Сложењицин, Пастернак, Шолохов...

Толстоја је чак и црква изопштила.

Ана Ахматова, Бродски, Хармс...

 

Прогон није зависио од типа државе,

од идеологије,

што се види из овог кратког списка

који се може знатно продужити.

Толстој је годинама био први

На листи књижевника

У читавој историји.

Пушкин је био највећи песник.

 

Листе су се правиле на западу.

Запад је укинуо листе,

Али им није укинуо примат.

Шта ти је немоћ?

 

21.3.23.

 

СВЕ ДУБЉЕ ТОНЕМ

 

 За Весну Капор

 

Небо ми је понад главе,

Не могу га се решити.

И други су пробали.

Све дубље тонем

У Небо.

 

БИОГРАФСКА БЕЛЕШКА

               Стојан Богдановић је рођен 1944. године у Великом Боњинцу, Бабушница. Основну школу и гимназију завршио је у Књажевцу. Студирао је у Београду, Паризу и Новом Саду. Доктор је математичких наука. Оснивач је у свету познате Српске школе за алгебру и информатику.

              Објавио је преко сто шездесет научних радова у најпознатијим светским часописима из теорије полугрупа, теорије језика аутомата и фази скупова и фази аутомата. Писац је неколико монографија из области математике и информатике, на енглеском и на српском, као и више уџбеника.

               За постигнуте резултате добио је плакету Светског конгреса за алгебру и комбинаторику (ICAC), Хонг Конг, 1997.

              Пише поезију, приче, есеје, афоризме... Есеји се односе на књижевност и на филозофију. Објавио је неколико стотина текстова у преко четрдесет часописа.

              Песме су му превођене на енглески, француски, румунски, италијански, грчки, руски,  пољски језик...

              Уређивао је „Рукописе“ у Панчеву. Био је више година уредник Издавачког предузећа „Просвета“, Ниш. Био је уредник издавачке јединице Универзитета у Нишу, за сва издања универзитета. Био је уредник часописа „Бдење“. Оснивач је часописа „Исток“. Уредник је у часописима „Исток“ и „Мајдан“.  

             Почасни је грађанин Књажевца.

             Добитник је награде  ,,11. јануар“ града Ниша.

             Добитник је плакете са ликом Симе Матавуља УКС и разних других награда, повеља и захвалница.

             Стојан Богдановић је редован члан Српске академије образовања (САО), дописни члан је Украјинске академије технолошких наука (АТНУ), област образовања,  редовни је члан Словенске академије књижевности и уметности, (САКУ), члан је УКС...

 

             Објавио је следеће књиге:

 

Песме. Биг Бен, (Београд, 1977), Одлазим а остаје нејасно,  (Крушевац-Књажевац, 1990), Зна се, (Ниш, 1991), Црна рупа, (Зајечар, 2003; Ниш, 2004), Господар, (Ниш, 2004), Човек песма, (Врање, 2007), Бдења и буђења, (коауторска, Сврљиг-Књажевац, 2010), О да, (Књажевац – Београд, 2013), Криво дрво, поема, (Ниш, 2014), Криво дрво, (Књажевац, 2014), Сабране песме, (Књажевац, 2014), Ода Господу, (Ниш, 2014), Зид, (Београд-Ниш, 2015), Песник, (Ниш, 2017) Радујем се што нисам Бог, (Ниш, 2017), Први пољубац, (Ниш, 2018), Магла, (Ниш, 2021). Песме на енглеском. Разговор са мајком Божјом = Тhe Conversation with the God’s Mother; English translation by Slobodan Cekić, Ниш, Наис-принт, 2019. Песме на руском. Разговор са Мајком Божјом = Разговор с Божьей Матерью; перевод на русский язык с сербского Раиса Mельникова, Ниш, Наис-принт, 2019. Афоризми. Обзнана, (Ниш, 2014). Кратке приче. Кратке (Књажевац, 2015), Изабране, (Ниш, 2015), Жваке, кратке приче, (Ниш, 2016), Ође и намо, (Ниш, 2016), Дресура слепца, (Ниш, 2019), Робија, (Ниш, 2020). Есеји. Записи, (Књажевац, 2016), Ехо, (Ниш, 2019), Грозница, (Ниш, 2021).  Студије. Кривац је М. С. (Ниш, 2021). Расправе. Трунке, (Панчево, 2011/2012; Књажевац, 2011), Бог је лудило, (Лесковац, 2018; Ниш, 2018). Сећања. Глума(ц), математичар и песник у Панчеву, Београд, УКС, 2022.

 

САДРЖАЈ

 

  3   Песници, светски и наши

  4   Завртање

  6   Фишинг је успео. Сом се упецао.

  8   Волим Украјинце, Русе и Србе и не волим рат

  9   (Волео сам оне слике из Славјанска)

10   С пролећа

11   Бубрег

13   А од срамоте ништа

14   (Корону сам испратио)

15   (Ако желиш мир)

16   (Борим се)

17   Европска папазјанија

19   Сваког јутра

20   Све крајина до крајине, па Украјина

22   Јутрење

23   Са Михољским летом дођоше и Михољске задушнице  

24   Од почетка до краја

25   Навијање

26   А шта ћемо сада радити

27   Господ се уздиже

28   Још увек ништа не разумем

29   (Европљани заједно са Американцима...)

30   (Ако мислите да они што ратују лако спавају)

31   Јерусалим у Русији

32   Моћ и немоћ

33   (Све дубље тонем...)

 

Биографска белешка

 

 

среда, 18. јун 2025.

Стојан БОГДАНОВИЋ: ПИКОЛИНА ЈЕ НАШЛА МОМКА

 

ПИКОЛИНА ЈЕ НАШЛА МОМКА 

Стојан Богдановић, математичар и песник

Сви смо пресрећни.

Пиколина још није напунила тридесет девет година а заљубила се. Најзад је и она нашла момка. Њена мама Лепосава, звана Лепка, била је пуковникова кћи. Лепка је ових дана боравила у Прaту. Рођендан једином њеном унуку. Тамо је срела и Пиколининог момка. Има браду, а и косу је свезао у репић. Репоња. Кажу има и клавир. Ради у банци. Пиколина га хвали. Много је добар. Није објашњавала у чему је добар. Али ако је њој добар мени је одличан.  

Пиколина је питала Лепку, а Лепка да пита мене, да ли може да доведе момка у Ниш. Одобрио сам. Почеле су припреме. Стан је данима чишћен. Купатило нарочито. Постављене су свуда водоотпорне траке да не може ни капка да изађе из туш кабине. Нова четка за брисање ве – цеа, нова кутија за употребљени папир. Сиво. Слаже се са плочицама у кабини. Фуге на поду у купатилу нису баш најбоље изведене. Али ваљда Жабац, Пиколина га не зове тако, неће да примети да су нове, да су сада рађене. Поклопац на шољи био је у браон боји, личи на дрво. Из Прата је Мара, старија Лепкина ћера, давала инструкције, да се износе кашике за сваку врсту јела. Још је додала, Италијани су много гадљиви. Прошао сам Италију уздуж и попреко, а и живео сам са Италијанима у Паризу. Коначно и зет је Италијан. Нисам приметио ту гадљивост на јело. Када је џабе, једу озбиљно као Швабе, у пристојним количинама и стално мрмљају, Боно, боно! Oвај наш је јео рукама, и на сва уста хвалио, Бонисимо, бонисимо. Ми остали смо користили есцајг.

Чим је Жабац сео, онај поклопац на ве-це шољи је  пукао.

*

Одлучили су да уштеде мало пара, требаће им, ићи ће на шишање код фризерке у Нишу. Ту је јевтиније. Ја сам ћелав и оно мало длачица са стране Лепка ми покупи машином за шишање. Предложих Жапцу, ако хоће да лепо изгледа као ја нека га Лепка. ошиша. Сви су се смејали. Нисам разумео зашто. Можда чова мисли да је леп. Пиколина је додала, Ја га волим овако са репчетом. Кад су кренули код зубара замолио сам их да понесу и моје протезе на избељивање. После посете зубару који их је саветовао да након третмана бар два сата не једу ништа, свратили су  у кафић на пиће. Тамо су заборавили моје протезе. Ево, три дана ништа не једем. Само пијем.

*

За време ручка саопштише нам да је Пиколина трудна. Кажу боље је овако него телефоном кад оду у Фиренцу. Атмосфера је била пријатна. Весело. Пиколина је преводила и смејала се као луда. Да бих испао важан и да покажем како познајем Италију испричао сам им причицу о путовању у Бари мог рођака који је био неки грдан фунционер привредне коморе. Била је то делегација привредника. Кад су стигли у означени хотел дочекао их је један адвокат. У хотелу док су чекали распоред ко ће у коју собу један члан делегације начуо је да хотел припада неком мафијашу и он се узбунио. Неће у мафијашки хотел. И други чланови делегације су почели да гунђају. Адвокат који их је дочекао рече им нема проблема, могу да изаберу хотел који хоће, сви хотели у Бару су власништво истог човека. Буна је спласнула. Остали су ту где јесу. И Жабац се смејао. Није ми личио на мафијаша. Изгледао ми је питомо као папуџијски мачак.

*

Да не грешим душу, једном смо Лепка и ја позвани да идемо у госте у Фиренцу. Њена старија кћи је живела са својим момком у једном мемљивом ћумезу. Момак није био у Фиренци тако да смо у том ћумезу одсели и нас двоје. Мара је требала да добије 500 евра од неког типа за кога је радила дизајн. Тај преварант јој није дао новац на време тако да сам ја морао да вадим своје цркавице. Узгред, Лепка је по обичају заборавила новчаник. У ствари, не знам ни да ли је имала новчаник. Никада га нисам видео. Пиколина је била студент. Није имала кинту. Решиле су да нас изведу на вечеру. Мало смо прошетали па смо сели у једну баштицу. Наручили смо крилца. Једанпут, други пут, трећи... Наравно да сам платио, а и остали смо гладни.

Сутрадан смо ишли у Фјезоле. Због Црњанског. Уби нас киша. Нисмо могли да видимо Фиренцу одозго. А нисам схватио ни зашто је Црњански изабрао баш то место. Можда због магле. Волео је да хвата маглу. У томе су се и други опробали. Ја написах целу књигу. Ни мој први уредник Милисав Савић Кум није био горе. Рекоше ми да је отишао у постмодернисте. Не верујем да ће се вратити.

*

Ишли су да ураде тестове да дете случајно не буде фалично. То је сада модерно. Изваде ти крв и пошаљу на анализу у Београд. Кажу да су раније материјал слали у Америку. Нису имали новце. Дао сам им 749,99 евра. У целој Европи је та цена. Е, баш ме заболе за Европу. Резултат је био добар. Дан-два, ево је Пиколина. Каже да тамо у Италији раде још неке тестове. Буше кроз стомак. Испитују присуство протеина. Мислим да је то било непотребно. Али ко мене шиша. Лепка је плакала. Узнемирила се. Уплашила се. Резултати ће бити за двадесетак дана. Не лези враже, Лепка је добила херпес зостер. Сад ћу ја бити узрок томе. Зна се.

*

Расправа је почела на широко. Рекох да ме Пиколина и њен Жабац ничим нису задужили. А Лепка ме опомену да ми је њена старија кћи помагала у припреми рукописа за штампу. Што наравно нема никаве везе са боравком Пиколине и Жапца код нас. Баш смо их дворили. Лепка мисли да то тако и треба. Можда.

Бангави старци само што су се вратили с пијаце, кад ето је Пиколина с питањем, Па што нас нисте звали?

*

Пиколина и Жабац су ми при одласку написали писмо: „Жабац је одушевљен Вама и много му се све свиђа.“ Јели су пиротско јагње. Оно које сам пазарио док је Лепка била у Прату код старије кћери. Био је рођендан њиховом сину Сави. Дакле, оценили су ме. Не знам како сам успео све ово да заслужим. Свака ми част. Питање је да ли смо успели да претупамо Жапца. Време ће показати, а можда пре њега покажу и пренатални тестови.

*

Што се старије кћери тиче ја сам јој дао пристојан поклон за свадбу. И госте из Ниша сам водио на ручкове и вечере. Њихових рођака и није било... По повратку у Ниш организовао сам ручак за педесетак људи. Младенци су добили паре и поклоне, а ја сам платио ручак. Сад Лепка мисли да сам ја дужан. И још, мисли да сам ја узрок зостеру. Прошло је дестак дана од кад су отишли. Не јављају ми се. Није ни хитно.

*

Два дана нисмо разговарали после онога када сам јој рекао да ме Пиколина и Жабац нису ничим задужили да би били царски дочекивани.

Зостер не пролази. Рече ми да мора да иде код кожњака. А и брат Лепкин, Рајко га зовем,  мора да иде у болницу. Нешто му није у реду са плућима. Имао је неку израслину на леђима. Мислио сам да то треба да оперише. Али изгледа да је нешто друго. Много је омршавио. На ивици анорексије. Лепка тврди да је он увек тако изгледао. Али ја нисам ћорав.

Брат је добро. Онај доктор је био пијан. Није видео да сенка која се на екрану појавила потиче од липома на леђима пацијента. Пијана будала није будала једино када од пацијента треба да узме паре. Ишао је поново на снимање. Зрачење уопште не интригира никаве докторе. Евентуално, лова. А може и виски. Наш инфаркт их не погађа.

Све ово ме је подсетило на време када сам ја кубурио са липомом. Познавао сам изврсног хирурга у Књажевцу др Дашка. Били смо пријатељи. Покажем му леђа, а он ће, Нема проблема, то ћемо зачас бриснути. Поверовао сам му. Каже ставићемо два конца. За пет-шест дана то је готово. После седам дана дођем ја код њега. Он погледа и рече сестри, Скините му ова два конца, а остало ћемо за два дана. Дођем ја кроз два дана. Он погледа и каже сестри скините му ова два конца, па нека дође за два дана. А онда ја њега питам, Добро докторе, па колико конаца има? Рече, пет. Па, ти рече да су само два, мало се побуних, а он, Јес, па да сам ти рекао да су пет ти не би пристао на операцију, а то је било на граници да пукне и да направимо белај. Слегох раменима, а доктор ме позва у свој кабинет на виски. Није то био онај виски који сам му донео, али био је одличан и био ми је потребан.

*

Чекамо извештаје, резултате тестова из Фиренце, да видимо како је наша девојчица. Чекамо позив од Лепкиног брата да чујемо шта би са његовим липомом. Стално нешто чекамо. Неко и дочека. Песник Нишавић ми јавља да ће пензију примити тек у новембру. Сигурно је обавештен да ће бити увећана и бенигна. Сметаће му, али неће бити опасна.

*

Гастарбајтери када хоће озбиљно да уштеде неку пару иду на годишњи одмор код рођака у Србију. Наши се уклапају у следећу лесковачку причу:

„Беше ми јучер фамилија из Беч. Донесоше ми неки кекс од евро, чоколатку и 100 грама кафу, а изедоше бабину пензију и пола женину плату“.

*

Рајко не одговара на моје поруке. Звао сам га телефоном. Сав је кисео. Видим да је изнемогао од ишчекивања. Нису га тек тако оставили да лежи  у болницу три – четири дана, због обичног липома. Јутрос су га оперисали. Кркнули су му и дрен. Остаће још који дан да се излежава. Ноћас нисам спавао због њега. Јутрос сам звао мог врлог братанца да посредује како би га оперисали.

Рајко је тек сада открио да је приликом одласка у Београд код своје пријатељице Б. обилазио разне клинике. Ми смо мислили да је његово путовање било из других разлога. Више пута се жалио да је Б. много дебела. Била је неки виши владин чиновник и добро је плаћена. То му је одговарало. У вези оних клиника, није ништа испало, биле су прескупе, а и његов страх од операције је био неописив. Бојао се и инјекција. Сада нису инјекције као некад, игле су мале, једва да се виде. Али он се плашио и помисли. Питао ме је како то изгледа. Нисам имао воље да му објашњавам. Само сам промрсио, није то ништа. Ја сам у пензији. Одавно. Не радим ништа, само се секирам да ми прође време.

*

Мара је мислила да ће се запослити, те да неће целог дана бити са свекрвом. У осталом, постављала је себи питање, зашто је студирала?  Муж је одлазио на посао и враћао се задовољан. Временом, падала је у депресију. Није читала ни (Контра)ендорфин ни Серотонин. У време Дантеа књиге су се продавале у апотекама. Књига је била лек. Али жене су упорне, успела је да наговори мужа да се одселе. Нашла je посао подно Алпа. Почела је интензивно да учи немачки. Тамо су и компјутери са немачком тастатуром. Џаба је Мусолини тамо насељавао Италијане.  А онда је светска криза изазвана пандемијом Короне учинила своје. Газде су затвориле фирму. Пребачена је на социјалу. Вратили су се у Калабрију. Непрекидно је тражила посао изван Калабрије. Упалило је. Ишла је на та силна тестирања. Скупила је потребне бодове и добила место у школи у Прату. Радост. Било је то близу Фиренеце где су она и муж студирали. Сад је проблем био стан. Муж ће радити приватно. Притисао је родитеље. Узели су кредите. Био је потребан депозит, а и гаранције. Све су то покрили родитељи, а кућу у Калабрији су уступили брату. Почео је нови живот. Опет је трудна. Пише да је на саветовању код гинеколога била пуна ординација. Све су биле жене које су биле прешле четрдесету годину. Кажу да су те ризичне. Очева није било у саветовалишту. Буздовани све знају.

*

Покушавам да се искључим од муке, од хромозома, од трудноћа, од хромозомопатија. Трудим се. Узимам Серотонин. Зову га хормон среће. Не знам да ли је срећа трајна или је то тренутак у животу. А и живот је само тренутак. Проклета бесконачност. Математичари мисле да је бескончно фиктиван елемент којим се крпи рупа у теорији бројева. Читам Уелбека. Потпун промашај. Не само што сам на ивици депресије због дешавања око мене, а и због старости која подразумева немоћ, нарочито код оних који се нису припремили за живот, за издају, него што је његов роман покушај дркања по читаоцу. Интересантно је десетак страница. Истиче се део када је главни лик припремао убиство четворогодишњег сина своје негдашње партнерке уз наду да би после могао опет да буде партнер некаашњој љубави. За тај чин аутор је направио озбиљну припрему да би без нарочитог објашњења ослободио главног јунака зле намере. Више од половине романа писац је форсирао дркање и пушење, а у другој половини је причао о покушајима дркања. Најзад је завршио роман. Као да је попушио. Психијатри, неофројдовци, кажу да је дркање понекад позитивно. О пушењу вам сада не могу ништа рећи. Одавно сам престао.

Био сам у заблуди да ће Серотонин изазвати серотонин. Знам поуздано да ми то није бил прва заблуда, а надам се да није ни последња.

Коликогод се Уелбек трудио да постигне рекорд у дркању и пљувању удаљ није успео да достигне Басару.

Необична је у роману једна стара идеја да аристократа брани сељаке (пољопривреднике). На лик тога Емерика, цело име му је Емерик д'Аркур-Олонд, Уелбек је утрошио доста простора. Гадно је што је одлучио да га ликвидира. Наместио му је самоубиство. Није размишљао да самоубиство просто значи убиство. Да не везујем сада ово за Јуду. Тај, до тог чина, релативно позитиван лик у роману, сада постаје жртва која је себе убила да не би пуцала у човека, макар да је тај човек био на противничкој страни. То би могло да држи роман на завидној висини. Очито да је Уелбек покушао да избегне тривијалност. Убиство му се учинило као добро решење. Ко зна можда је имао на уму да су и непријатељи наша браћа. Јуда је спасио себе, а Улебек је спасио непријатеље.

*

Пиколина је у Сијени, а њен момак је у Фиренци. Она је дакле ваздан на оном кривудавом и џомбавом путу. Сада је у фази испитивања хромозома. Мора се узети плодова водица. Опет ће је бушити. Па одмарање. Не може се живети без секирације. Нико не спомиње долазак у Србију. Србија је последње ћоше на које се увек можеш наслонити. Једини услов је да је човек спреман да пљуцка. Лепка плаче због тих хромозома. Поспешује херпес зостер. Од комшике изнад слива се низа зид. Буђ. Мајстори су једном били. Други пут су одбили да дођу. Кажу, она баба је много досадна.

Свет се убуђавио.

Преко буђи цури време.

*

Кад сам био млађи куповао сам цвеће за Лепку. Волела је цвеће. И Пиколина воли цвеће као и њена мама. Једнога дана одем у Тврђаву код познатог сликара Стојка Стојковића да купим слику за поклон једном пријатељу. Решио човек да се жени. Хтео сам да купим певца. Разгледам. Шеткам се по атељеу. Изаберем једног робустног певца који се пропиње и кукуриче. Видим и чујем да кукуриче. Одједном упали ми се сијаличка и кажем Стојку, Дајте ми неко цвеће, моја жена много воли цвеће. Док сам трепнуо Стојко је преда мном изнео вазу са једним дивним букетом, разбокореним цвећем. Жена се одушевила. Помислио сам, проблем цвећа је трајно решен. Идуће недеље нисам купио цвеће. Пита ме жена, А цвеће? Одговорих, па ено га на зиду.

Пиколина ми се није дуго јављала. Синоћ добих порукицу, Жабац ми је купио цвеће. У прилогу је и букет. То сам протумачио као добар знак. Данима чекамо вести о хромозомима. Додаде, ја волим свеже цвеће нисам му испричала како сте Ви решили проблем звани цвеће.

*

Начекасмо се. Резултати никако да стигну. Синдроми су ми се попели на главу. Најзад, стиже абер од Пиколине.

-   Све је у реду. Девојчицааа јеееееее!

-   Браво, браво. Ла мамма.

*

Не знам да ли сам завршио ову причу. Највероватније нисам. Кажу да поједине приче имају срећан крај. Ова ме је убила. Нећете имати прилику да читате крај. Стално сам тврдио да није тачна она народна, крај ће каже. Живот је фарса. Не зависи живот само од фарисеја. Животу је потребна мисао која га је произвела. Неко мора и да га љуља.

 

 (Темишвар, Књижевни живот, 1/2025, 61-70)

 

 

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: ТРУНКЕ, Књажевац, "Бранко Миљковић", 2011.

  Портрет професора Стојана Богдановића Перица Донков , Conte, 13,5 cm x 18,5 cm ...