Странице

уторак, 5. мај 2020.

Мирослав ТОДОРОВИЋ: СНАГА УНИВЕРЗАЛНОГ ИСКУСТВА



СНАГА УНИВЕРЗАЛНОГ ИСКУСТВА


Анђелко Анушић: Легенда о в(ј)етром вијанима,  Бања Лука, Удружење књижевника РС, 2019.

Приповедања о ратним страдањима и поратним батргањима житеља  страдалног  српског народа   доноси нова књига приповедака  „Легенда о в(ј)етру вијанима“  Анђелка Анушића аутора импресивног опуса. Тематизација  отвара шире наративне просторе, сугерише дубље садржаје које заокружује разуђеном линијом нарације  што се још од библијског  времена одржава.  Оном што  обликује  велика дела о усуду људске врсте.  „Крв праведна што је давно проливена“ којом је земља натопљена нема мира, као што нема мира на овим, балканским, просторима.  Приповести не говоре само о оном о чему писац пише „о прогнанима из Хрватске у лето 1995“, већ опомињу да оно што је било као да је још Ту, и да се дешава Увек и  Сад. Понавља се историја морија све свирепија.  Чује се ехо проповедникових речи: „Шта је било то ће бити, шта се чинило то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем“.
 Нема ништа доли тог ветра што  вија и не престаје  као
онај пустињски што помера пешчане дине и мења пејзаж, завејава и открива и тако ту књигу живота и трајања стално живом  одржава. А „Легенда о в(ј)етром  вијанима“ усмена, и она у ову књигу преточена,   о томе казује.    Она  допуњује бројне Анушићеве књиге: романе, приповетке, песме и остала сочињенија -  својеврсне посланице.
 Све то чини епску фреску  са које читамо да се ништа у „овоземаљском животу није променило упркос толиким вековима који су прошли“.  „Господ је уредио догађаје  тако да дирну у срце“ (Борхес) мото је прве приповести „Источна, на западним капијама“.  А она је на овом месту,  на којем су и  „календари у завади и оно што је од неба завјештано, што је алфа и омега наше приче“. Све што се догађало је ткање које писац мајсторски  сплиће, на давно постављеној основи, ововременом пређом,  с алузијама на библијско што прожима  ововремено. Јер „Сви смо ми Лазар до Лазара, из кољена у кољено. И не престаје никад онај благи позив: Устани, Лазаре!“  То је наративна визура што  одликује причања које   нам писац предаје.  Смештене су у време прогона српског народа из Хрватске казују о судбинама појединаца кроз које се  прелама судбина  народа.  
Мото приче „Потерница“ стиховима  из псалама  укорењује се у дубину  времена, и постаје алегорија што казује о  прогоњеном и прогонитељима. И ма колико је наративна мапа ововремена тема је свевремена чиме  се продубљује   уметничка вредност  приче.  Она  је  метафоричка тканица есенцијалног набоја,  високог напона и мучнине због хајке на човека који је у овој причи  Србин именом Митар. Њега су дојучерашњи другови  шиканирањем   присилили да  побегне из творнице.  Отишао је Митар остала прича као фрагмент на фрески коју велики писац судбина и овог времена Анђелко Анушић осликава. Испричана је сугестивно тако да и читаоц осећа набој мржње у атмосфери нарације.  Фабулативна грађа указује на романексност теме.
 Приповетка  „Вешала на старом губилишту“   тематизује  удес Рајка Стокрпе. Казује: „Небројено омчица  вребало је са земље и из неба, клатећи се у ваздуху. Из часа у час невидљиво уже се запетасто стезало, и дах се у плућима смрзавао. Мисао ледила. А сећање, у старијег света који је већ памтио један рат у своме веку, оживело је у тужним успоменама.“
Оживљава епском снагом  Анушић и  прошло што одзвања у  садашњем, пише о људским  судбинама и злу нетрпељивости  које уткано   у стварност и традицију етноса и  поднебља има снагу универзалног приповедања. Нит потресне сторије се провлачи кроз причања које  читаоцу  скоро да оживљава описано.
Приповедач песник успева да  причама  обезбеди снагу универзалног искуства, да јунаци причања буду  симболи  и метафоре. О томе „Легенда о човеку кога  је ветар вијао.“  
И прича, и песма, особене поетике говори о унутрашњој динамици  времена јер  „Пола часа доцније, а то је оном другоме човеку који је чекао  протекло као пола века…“ Прича се  ефектно завршава, а писац препушта читаоцу да је домисли и доврши чиме му на тај начин, ако је са простора где се дешава, омогућује да и своју причу у ову утка.
Антологијска  прича – песма „Човек са шибицама“ је симбол  што светли у овом времену и простору. И жижа је кроз коју се преламају приповедања о ратовима  (пожарима) са  одјецима дешавања у претходним годинама и деценијама.
Све што је претходило казивању о збеговима, колонама у људском зверињаку добија универзалну симболику човековог  суноврата и психичких стања о чему  казује прича „Тајно теслино оружје“.  И сам писац се појављује као лик своје приче,  „дели судбину свог рода“  што доприноси  уверљивости казивања о судбини човека на крајинској ветрометини.  Протерани, избегли и добегли у причању „о в(ј)етром вијанима“  имају симболику и потврда су Буњинове  мисли  да Пси и људи – једно су, у дивљаштву и памети  и да је Страшан и недокучив живот.  Са истанчаним слухом за битно Анушићев  јунак каже: „Живот је кратак посао. Само што си га започео – истом си га завршио“.  У причи се огласи и порука  старе приче: „Живот је крвав посао“.
Причања доносе знане истине које се кроз  тематску  оствареност  синтетизују у  симболе овог времена, и свих времена. Зато су и насловљене речима које памте и кроз чији се фокус тема универзализује и постаје општа.
Приче: „Купац“, „Човек из  временске машине“, „Човек који се извињава,“ „Старица која чита забрањену књигу“ „Човек који се затворио у кућу са цртежом јежа, лисице и вука“остварене су на матрици  стварних дешавања и потврда су моћи овог писца да битне теме свог времена саопшти  на пријемчив начин. Његове  приче су рамови  слојевитих прича палимпсеста. У арки из које нема излаза смењују се приповедања, чују се избегли, листају худе судбине прогнаника.  Људи од „ветрове клице“ које је ветар развијао и развијава.
Од  тешке стварносне јапије гради  списатељ Анушић приче.   Шта све може овај списатељ песник речима да опише и  допише, да докучи како се душе отварају  а приче сплићу?  Чита  са немих усана, чује из мртве тишине, преписује са згаришта. Писцу је наклоњен Сведржитељ речи. Њему се прича прима,  чује се у њој  сустајало време, промичу колоне излоканим путем српске историје и судбине, виде  и Титини војници.
Сплиће у трнов венац причања   „Стицање душе“, казује „Како је за срећу мало потребно“. Пише о неспоразумима  кроз које се осликава  прича о народу.  О томе  „Муке по језику, Панета Ножинића“.  Јер и речи су на овом простору у завади. Вавилонско пометеније  у балканском казану се не смирује. Исто казују али не желе да се разумеју. Неће ни човек, иако је свима усудно одређено. „Земља да је проклета због тебе...са знојем лица свога ћеш јести хлеб, докле се не вратиш у земљу од које си узет; јер си прах и у прах ћеш се вратити".
Драгуљ прича „Перо и Петар“ казује о човеку и псу. Казује о сусрету прогнаника и пса који је свог господара,  после четири месеца, на другом крају земље пронашао. Мајсторски је  описана  једна из низа  драма из хронике   страдања прогнаног народа.
 Допуњује је завршна прича „Олуја над арком за кућне љубимце“. У првој пас налази господара у другој су позиције промењене, угао гледања  и оквири збивања са иронијским  призивима   имају друго значење. И релације. Животне и усудне. Схватиће  се да је „Свака нова власт гора од претходне, и да се стално стоји у истом блату“ чиме се указује на друге наративне  перспективе. Описано и у арку причања унето постаје невероватније од сваке имагинације. Призива Достојевског „Стварност је фантастичнија од маште!“
 Казује се о Олуји. О томе како  је „председник државе тада био на мору.“ А остали? Ко их се сећа?  Остале су приче  страшне олује. Колоне. Колонаши.  А у колони су они што их је ветар из тла ишчупао. О томе  Анушићева „Легенда о  в(ј)етром вијанима.“   Она  казује о   судбинама прогнаних и повратника чиме потврђује   да  „Св'јет је овај тиран тиранину, а камоли души благородној!“
Анушић  је остварио  драмски заокружене и уверљиве приче, „преписане из стварности“ (Андрић) које  наслов  „Легенда о в(ј)етром вијанима“ повезује у   целину која, поред његових  до сада објављених дела,  чини епску фреску – снажно књижевно сведочанство – овог, и прошлих, времена.  
Нема сумње реч је о делу једног од најзначајнијих  писаца нашег  времена у чијем се причању објављује и  Хомер, о  писцу који наставља и допуњује дела претходника:  Матавуља,  Кочића,  Радуловића…   Као писац свог рода  написао је  завештајну посланицу потомцима. Јеванђеље по колонама које су стално у покрету.  



четвртак, 23. април 2020.

Стојан БОГДАНОВИЋ: РОБИЈАМ, НИ КРИВ НИ ДУЖАН! (ПЕТИ ДЕО)



Стојан Богдановић
Стојан Богдановић, песник и математичар

                          
РОБИЈАМ, НИ КРИВ НИ ДУЖАН! (ПЕТИ ДЕО)

Пола сата ропства на слободи

У Библији се среће реч стадо, она тамо означава вернике који су следили Христа, а после смо дошли дотле да су људи ишли, или су морали да иду, за својим пастором као паства, или за својим свештеником, од јереја до архијереја као овце. Стадо може бити оваца, коња, коза, крава, а јато је реч резервисана за птице и рибе.
            Сада, у време короне, појављује се реч крдо. Кад је реч о имунитету чујем на телевизијама, говори се о имунитету крда. Мисли се на колективни имунитет, на имунитет већег броја људи у оквиру једне државе, па и на имунитет свих становника те државе, што је немогуће. Реч „крдо“ сам сретао и још док сам био мали, у каубојским филмовима. Тамо се њоме означавало крдо говеда, коња или бизона... Да ли ће корона која је зауставила велики део света успети да  промени имена народа? Да ли ћемо ми Срби које су често третирали као овце, као стадо, постати крдо Срба?
             Ако се у тексту некоме не допада реч Срби, нека уместо ње упише име своје нације. Измена назива неће битно утицати на тумачењa Библије.
              Занимљиво је како ће се крдо понашати након укидања „(из)ванредног стања“ = „(из)ванредног срања“. Претпоставка је да ће се понашати као крдо, те да ће се радовати и веселити када им хазјајин допусти пола сата ропства на слободи. Након тога, крдо ће наставити задовољно да мрциња!
               У финалу, свакој јединки крда Срба, није реч о личностима, реч личност је у Србији чиста измишљотина, хазјајин ће даривати 100 евра и крдо ће омамљено, намамљено, јурнути ка изборима. Урааа! После ће се годинама ударати. Али јбг! Још ће бити убеђени да су оних 100 евра добили због короне, а не због избора.

Фејсбук пријатељи

Многи моји Фејсбук пријатељи су ме између два Божића напустили. Неки од њих не својом вољом. Нису имали воље да се одупру Господу. Ако кажем да ми их је жао, наћи ће се и они који ће моје жаљење оспоравати. Свет је чудо и са друге стране. Морам пред собом признати да ми их је жао. Понекад седим поред прозора, иза завесе, све ми се чини да ме они тада не виде, и размишљам о њима. Ако ништа друго, пребројавам их. Не могу ни имена свих да се сетим. Али знам како изгледају њихове фотке. Знам њихове стихове. Знам њихове муке. Неки од њих су отишли, а сваког дана разговарам са њима. Пребирем по писмима. Преврћем поруке. Читам са сваке стране. Често се чудим шта је пријатељ хтео да каже. Знам поруку напамет, али не знам шта значи. А немам кога ни да питам. Болујем.
             За пријатељство није потребно лично познанство. Добро је, али није нужно. Имао сам неколико таквих пријатеља. Тугујем. Као мени је тешко, али знам да је њима тамо теже.
            Изанђале приче, о рају, које још протурају разбарушени и задригли попови, који се због своје гојазности једва искобељају из мерцедеса, у сиромашнијим праохијама возе ауди, не држе воду. Нарочиту одвратност изазивају приче о магарцу и слами које се причају из култног мерцедеса, коме не личи да се поред крста кочопери и да се бадњаком и Христовим именом кити.
            Неки Фејсбук пријатељи су ме напустили својом вољом. За поједене, веома мали број – епсилонтика, успео сам да установим њихове разлоге, копкало ме је, зашто су отишли од мене без поздрава, понекад је то била једна реч, а понекад и читава реченица, али то ћу ипак оставити њима на душу. Они су у праву. И због њих тугујем. Знам да им није лако.
           О неким Фејсбук пријатељима никада ништа више нисам сазнао. Само су штукли. Распитивао сам се. Не могу да кажем да нисам. Али ништа. Нек иду с милим Богом.
               Занимљиво је да су неки од мојих негдашњих Фејсбук пријатеља однекуд изронили после неколико година. Једни су написали нешто немушто као оправдање што се нису појављивали на Фејсбуку. А нису ни морали да се правдају. Фејсбук није судилиште. На Фејсбуку сви одлучују, сви гласају, зато никада и нема одлуке. Други су били болесни. И то су документовали фоткама. Објашњавали су широком Фејсбук аудиторијуму нашироко како су их сецкали, шта су им хирурзи и психијатри извадили из бубрега, односно из главе. Размотавали су своја црева. Стискали су сфинктере да им не би прича изашла на нос.           
             Више жалим своје непријатеље. А још више непријатеље који су ми били пријатељи. Непријатељи су ти као мирођија. Без њих је све бљутаво. Шта бих ја без њих?

 Битанге

Према рекацијама Фејсбуковаца видим да у Србији постоји велико интересовање за битанге. Битанга је мађарска реч, а мангуп је турска. У нашем језику су синоними. Не могу да не приметим, мора да су постојали добри разлози да се ове две речи одомаће у Србији.

БИТАНГЕ

Почех јутро са битангама по Србији,
па ко велим да не претерам, направих паузу.
Сад кад сам се вратио установим,
има више него што сам мислио.
Иако сам доста путовао
по свету, нисам их тако запажао тамо.
Али отуда се ове наше још боље виде.
Као крмаче.
Као масне мрље на белом чаршаву.
Као карцином на јетри
који само ултразвук региструје.
Подгризају државу.
Подгризају ми душу.
Битанге једне!

Битанге очерупаше Србију
као покислу кокошку!
Битанга није мелем!
Битанга није псеудоним!
Битанге које су на власти мисле да су арома.
Битанге су обично у затвору.

             Србија никада није оскудевала у битангама. Србија је богата држава, погледајте какве све битанге издржава.
            Отимачина је стара колико и човечанство. Она се појавила одмах чим су се појавила жива бића. Одмах када и глад. Временом је мутирала и потпуно је независна од глади. Везала се за карактере који су познати под називима: Лопови, хохштаплери, разбојници... У међувремену се појавила изврсна човекова особина згрожавање. Не могу рећи да је ова особина угрожена. Она нестаје. Ретко се среће, а отимачина се размножава и усавршава. Битанге раде!
            Хазјајин припрема Србију за историјски споразум са Шиптарима. За предају Косова. Али они се неће на томе зауставити. То су овејане битанге.
              У Србији постоји велико интересовање за битанге. То није никаква тајна. Ја сам мислио да сам им јуче много пажње поклонио, али јутрос видим да оне не одустају од отимачине, а и неће, ако се ми не уразумимо. Битанге на власти може уразумити само народ. За то је потребна одређена количина беса. Да ли се то накупило?!

Пустили су и кишу

Синоћ сам изашао да робијам пола сата на слободи. Било је занимљиво видети, пустош, нигде никога, све затворено... Ни за време бомбардовања 1999. није тако било. Пустили су и кишу.
             Сећам се када сам ишао на војне вежбе, не као министар војни, јебеш Вулина, него као нишанџија, увек је било лоше време. На вежбе смо одлазили као војници, а враћали се као свиње. Још не могу да се оперем!
             Корона полако одлази, најбоље би било да и он оде!

Избори
      
О изборима би требало разговарати тек када лопови буду на сигурном, у затвору!

22.4.2020.
Гасна комора

Кад смо добили оно пола сата да робијамо на слободи,  после полицијског часа којим вас лече истакнути српски епидемиолози, већина су излапели, а који је трајао 84  (и словима: осамдесет и четири) сата, кренем ја, узгред да кажем, пустили су и кишу, обучем јакну, а преко јакне кишну кабаницу, ставим шал и капу, узмем и рукавице, не хируршке, обичне зимске, било је 7 ͦ , и кренем. Рекли ми да идем степеницама, јер, ко зна, можда се у лифту задржао неки вирус. У то сумњам. Лифт је страшно прљав. Смрди. Права гасна комора. Комшије које изводе кућне љубимце, мислим кучиће, заслугом власти не изведу их на време тако да чим се куца докопа лифта одмах подигне ногу, а понека и чучне.  Лифт је толико штрокав и тамо никакав вирус не може да издржи полицијски час који је прописан за људе.

Е, неће га мајци!

             У време када није било корона вируса лифт је био у још горем стању. Радиле су кафане. Знате шта је кафана, да вам не објашњавам, то је једна од најзначајнијих институција у Србији. Није кафана српска измишљотина, али кад се нешто добро појави у свету наши људи који су по природи бистри, можда и најбистрији на свету, брзо то уоче и одмах то донесу у отаџбину. Тако је било и са кафаном, па потом и са кафићима. Дакле, у радно време кафане, и уопште у радно време, понеки комшија, млађи, раније се то дешавало комшијама средњих година, са пословним пријатељима сврати у кафану и поштено се ошљема. Зато што се много курчи, иначе не би био Србин, па на гладан стомак опали неколико вискија, не знам колико, нисам бројао, па тек кад се подгаси, он онда као нешто једе, у ствари трпа у мешину као у канту за смеће. Тако натоварен, притисне ту храну неким лошим вином и у то доба дође и фајронт. Комшија крене кући. Издржи некако до лифта и кад уђе у њега, некако притисне дугме, није сада важно да ли је погодио спрат, лифт се заљуља и нагло тргне, те комшији подигне стомак и овај избљује све оно што је попио и појео, а ви мислите да ће ту опстати некакви вируси. Е, неће га мајци!

Пуковник устукну

             Само што сам сишао до приземља, имао сам намеру да успут погледам у сандуче за пошту. Рачуни долазе и када је корона на снази. Кад отуд комшија. Маскиран, али сам га познао, пуковник. Није др Кон[1], човек је у пензији. Др Кон и није пуковник, али покушао је да устукне. Време је за пензију. Др Лаза није доживео! А стићи до пензије је велика привилегија - говорио је др Паравина, негдашњи професор Правног факултета у Нишу. Од Наполеона[2] на овамо нисам видео мањег пуковника. Угледавши ме он се трже, устукну, врати се уназад неколико корака. Видим, човек се уплашио. Укопчах да је то због тога што ја нисам имао маску. Прецепио се. Није ме познао. Није се човек уплашио од мене. Али, одузео се. Нисмо се ни поздравили. Узех свој рачун за грејање, код нас се грејање плаћа и када те нас не греју. Одох да протегнем атрофиране ноге. Напољу ромиња, нигде никога, ни трага од короне. Не сећам се да је Ниш некада био чистији.
              Познајем још једног пуковника који је мали. Дружили смо се док смо били млади. Али њега само зову пуковник. Мислим се, могли су га звати и генералом. Ја сам га звао Кинси, и он мене. Др Алфред Кинси[3] је давно већ био мртав када смо се Кинси и ја упознали. Јбг, има разних пуковника. У оно време као да није било вируса. А било је. Свачега је било. А да није било секса, нико се др Кинсија не би ни сетио. Ко је бре, тада имао времена да мисли на вирусе. Јебеш вирусе!

2.4.2020.


***
Постоји и ратна поезија,
па и ратна музика.
Борбене песме,
Маршеви...
Марш, бре!

 Писци и читаоци есеја

Ствари су све изврнуте, а неке су и уврнуте, и да бисте их видели онако како треба морали бисте да све видите наопако.
            Ако је реч о есеју, онда човек мора да избечи очи. Ако пак чита свој есеј, то је потпуно губљење времена, макар да су и други писали глупости. Боље је учити се на туђим мукама.
            Есеј мора да је луцидан. Писац есеја би требало да буде бар мало луцкаст. А читалац есеја би требало да буде закерало, џенабет, тврд и загуљен. А пожељно би било и да буде образован. Мислим на обојицу. Писцу је највећи непријатељ добар читалац. Зато га писац и воли.
            Ако је писац образован, а читалац није, онда тиква одмах пукне. Али, може се наћи неки други читалац. Не треба журити. Ко жури пре добије боре. А и тешке мисли га савладају. Увек пред крај колабира.
            Ако је писац необразован, а читалац јесте, онда читалац може кад је расположен да утиче на писца, али му неће написати дело. Најчешће читалац и не чита такве писце. Мада има поводљивих читаоца. Нарочито оних који читају само на плажи. За ту прилику потребне су лажи.
             Веома је добра комбинација, необразовани и писац и читалац. Онда могу водити расправу до бесвести. Тако им и треба.
            Одлична комбинација је неписмен писац и неписмен читалац. Читалац може бити неписмен, а да зна да чита. Неки знају да читају мисли. Тако се причало по селу. Нико нема за то доказе. И сада се прича. Мој деда је био писмен човек, а баба га је читала као буквар.
              Најсрећнији су они који не знају ни да читају ни да пишу. Они су увек јебена странка у спору. Њих сви јебу и прејебу! Њих се есеји и не сматрају.





[1] Др Предраг Кон (1955- ), српски епидемиолог.

[2] Наполеон  I Бонапарта (1769-1821), француски цар.


[3] Др Алфред Кинси (1894-1956), амерички сексолог.

Стојан БОГДАНОВИЋ: ТРУНКЕ, Књажевац, "Бранко Миљковић", 2011.

  Портрет професора Стојана Богдановића Перица Донков , Conte, 13,5 cm x 18,5 cm ...