Странице

четвртак, 23. децембар 2021.

Сунчица ДЕНИЋ: МАГЛОВИТО ОСЕНЧЕНА СВЕТЛОСТ ИЛИ МАГЛА ИСПОД СВЕТЛОСТИ

 

МАГЛОВИТО ОСЕНЧЕНА СВЕТЛОСТ ИЛИ МАГЛА ИСПОД СВЕТЛОСТИ

O књизи Магла, Ниш, Наи принт, 2021, Стојана Богдановића

Сунчица Денић, књижевница

Књига Магла Стојана Богдановића лирско је седмокњижје које је, на неки начин, метафорична раскрсница, као хоризонтално и вертикално путовање кроз простор и време, кроз јаву и снове, са вољом или без ње, што би се графички, а и симболички могло преставити као крст. То је путовање у честири смера: лево, десно, доле, горе. Плус, окретање те представе/елемента, што значи да би у убрзању добило облик круга. Свакако, ове су могућности видљиве онима који читају, видећи имагинарно те облике и симболе у њима, а неком ко је неодвојиво везан за процену математичком прецизношћу и знањем, „стварање“ таквих представа није ни немогуће, ни тешко, а није ни имагинарно, невидљиво. Свеједно како их гледамо, све нас у својим наумима, трагању и бежању чека онај Харон који неуморно кроз време и приче о свету бива водич.

 

Тамо где сте наумили

одвешће вас Харон.

Ја не могу,

Сломила ми се оловка.

                                        (Муке са Хароном)

 

Богдановићев врцав ум и енергија, негде и свеслобода, загонетка је и нерешива непозната, као за многе она линеарна једначина са више непознатих разлога. Али, он не може са Хароном да иде/оде због незавршеног посла, јер му је писање већа преокупација и избор, због којег би се „удавио у мастило“. Мистичан усмеривач путева и суштински укротитељ наших моћи, Харон је поетски мотив и метафора, али и стална стрепња. Поједине песме у дужој форми имају карактер поеме; имају епски тон и лирску слику или обрнуто.

Слично се дешава када песник говори о Косову, јер је необичност песниковог реаговања пре глас који долази из ината, не из плача; из стамене позиције, иако је реч о рани која не јењава болом и снагом отпора:

 

Отаџбина се

Између осталог

Брани и чупањем корова.

 

Део рукописа говори о многим песницима и различитим ситуацијама. Аутор је недвосмислено против оних који „цмиздре“, свеједно што је магла покрила Србију, што је магла покрила нас свакојаке: труле патриоте или издајнике, слабиће и хушкаче, оне који се вазда спремају за умирање или оне одавно умрле; оне који нису били песници, али су живели као песници.

ПОЕЗИЈА ЈЕ ЧУДО/ПЕСНИЦИ НИСУ ЧУДОВИШТА, песниково је гесло.

Цела књига Магла упућена је на „размишљања о животу“, како Стојан Богдановић каже у песми Магла:

 

Кад сви мисле да ти је остало још мало

Онда највише размишљамо о животу.

 

Размишљања производе снажну резигнацију, јер кратковечност, пролазност или ништавило прекрива магла, затвара део живота када се највише размишља о њему који је пројурио као комета. Иако репата, ваљда због тајанства, она траговима оставља или продужава путеве, живот, писање, срећу... Трајање. Чак и као тачка кад се претворимо, добро је, каже песник. Тако може да се зуји, да се сакупљају стихови као мед.

 

Песници воле да живе дуго,

Мисле да се живот продужава славом,

Као што су дуг живот освојили

Највећи песници

Исус, Буда и Мухамед

            Који су измислили Бога

 

Многе песме и стања која окупирају Стојана Богдановића јесу јаке метафоре, као што јесу симболи. Изнад свега, рекло би се, суштина ове савремене поетике је у мудрости, у поигравању и у иронији. Тај подсмех у овом певању није релаксирајући смех или лаки хумор, чак и када се може чути кикотање! Ово је пре грч, бол, крик уобличен у спрдњу и презир. У одређеном облику парадокс продубљује поетску надареност која долази из самоће и тескобе, али коју песник, снагом баш таквог ега, такве поетске и научничке визије, уздиже изнад многих висина и значења, изнад Бога, коме нуди помоћ, позивајући га на опрез са неваљалим људима, међу којима су, како каже, трговци, банкари и политичари.

 

Бринем за тебе, Господе

Људи су злобни

Чувај се Синко

 

У овој вишетематској скупини песама има много игре. Заправо, ово је поетско поигравање, заигравање, играње и надигравање.

Осим дела песама које је аутор посветио песницима-пријатељима, обимнији круг песама је путописног карактера, са занимљивим пејзажима и јунацима Кине, Русије, Украјине, Француске, Немачке, Америке; Бања Луке, Књажевца и других места. Поетски израз он је обогатио чињеницама и сликама, документарним уме(т)цима и дилемама, а што се јавља као говорење лирског субјекта из неке нирване и имагинације. То би, наиме, били инсерти из биографије, где он описује своје школовање, немире и конфликте као изазове, те је тако испало да, спремајући се да студира физику, али због „ходања унапред“, то није могао (Питао сам комисију на одбрани матурског рада да ли имају још неко питање).

 

Пошто нису имали питања,

Дали су ми четворку,

А ја који сам се спремао да студирам физику

Оташао сам на математику.

Овај део сам написао

Да би читаоци знали како се постаје

Светски математичар.

                                    

(Инсерти из биографије)

 

Читава лепеза простора и људи са којима је песник живео, са којима се дружио, сретао, читао о њима и сањао их, јавља се у потпуно реалном простору.

У Четвртој књизи Маске Богдановић говори о детињству и одрастању. Зато песме у овом циклусу имају наглашену субјективну ноту, а ликови и атмосфера појављују се као у лектири намењеној деци (млађој и старијој). У овом циклусу-књизи он описује драге ликове и стања, блиске пријатеље, али и бабу, ујака, очуха…

 

Изгледа да сам се ја метнуо на њега

Јер су га жене волеле

 

Четврта књига највећим делом написана је у ово време општег затварања због вируса, те су оне настале у другом делу 2020. године.

Пета књига Тачкасти Исус кратког је садржаја, шеста Субота такође, али су и оне настале у време вируса, што би, донекле, имале извесне недоумице и стилску боју која  слика немира или немирења.

Седма целина Песме из Трешњевице, исто из времена када се одлазило у широка пространства, код готово заборављених заветних места и људи, настала је крајем прошле (2020) године, а добар део песама-путописа или песама-дневника посвећује Трешњевици и трешњевичком поетском чувару, песнику Мирославу Тодоровићу, чији је гост био. Описујући просторе у којима Тодоровић, у мору малина, своје чисте дане у чисте стихове претвара, као и у сусрету са Плавим Анђелом у цркви Св. Ахилеја који, узгред буди речено, покушава да га одобровољи, да се окрне према Сунцу и да поверује да ће у будућности на земљи живети само проклети песници.

Нарочито тешко, а у књижевном смислу драгоцено је оно са пуно емоција и слика, што ће у последњем делу тог циклуса донети, говорећи о предметима и другим бићима, о птицама, на пример, или о дрвету, којима је, као и аутору, највише од свега битна слобода, а њему и потреба за писањем, као у песми Волим да се чује за књигу.

 

Волим да се чује за књигу

У којој је као у зрну малине

Сабијена велика мука

Као филозофија поднебља,

Филозофија муке,

Не само људске,

Свеколике!

 

Само посебни људи виде и осећају

Са којим мукама живи дрво без воде,

А не може да се прошета до потока

Као ја до Нишаве

И као некада до кладенца.

Да ли је Господ казнио дрво

Од кога је песник издељао песнички штап,

Жезло,

Или му је учинио услугу,

Те га је поштедео лутања

По пустињама

У којима нема мисли,

Па ни насладе,

Ни искушења.

 

Само посебни људи знају,

Виде и осећају када животињу или птицу нешто боли.

Само они знају зашто анђео има крила,

Као онај у цркви "Светог Ахилија".

Само они знају да су анђели

Сви који доносе лепе вести.

 

Да ли је Господ казнио птицу

Да лети

И лети и зими,

Као што је човеку уденуо вољу

да лети без крила?

Човек може да лети

И када стоји,

Када лежи...

 

Да ли је Господ казнио животињу,

Мајмуна да личи на човека,

Да се вере по немоћном дрвету?

 

Да ли је Господ казнио човека

Да подгриза брата,

Да се целог века ломата?

 

Не поставља се више питање,

Како је Господ успео да створи човека,

Већ, зашто?

 

И шта ће човеку књига

У којој се о Богу говори

Као о грнчару?

 

Не треба то њему ни Њему,

Али ја волим.

             

Седма целина, Седма књига, као срж овога певања, обимна је и складна, чак и када све кипи од парадокса и пародије, као у песми Нос, где песник каже да Кад човек намирише нешто/Отворе му се очи.

У књизи песама Магла Стојана Богдановића магловито је осенчена светлост у магли испод светлости. То ће се препознавати и у великом броју песама које у овом кратком виђењу нису поменуте. 

 

Врање, 28. 1. 2021. г.                                                         

среда, 22. децембар 2021.

Тихана ТИЦА: ПОЕЗИЈОМ ПРОТИВ ПРИВИДА ПОСТМОДЕРНИЗМА

 

 Тихана Тица, књижевница

ПОЕЗИЈОМ ПРОТИВ ПРИВИДА ПОСТМОДЕРНИЗМА

(О збирци песама „Магла“, Стојана Богдановића, Ниш, Наис принт, 2021)

 

            Поезија Стојана Богдановића одликује се родољубивим осећањем и иронијским приступом у перцепцији догађаја модерне историје. Она стоји у спрези са друштвеним дешавањима и представља својеврсни коментар на реалитет историјског тренутка песника. Оно што га окружује није само градивни материјал за поезију, него поседује и сопствени идентитет независан од оног који му дарује песма. Стога сам наслов „Магла“ није случајан, већ означава симболистички простор у коме се назиру само привиди, нејасни знакови, предмети у непосредном окружењу, кроз које лирски субјекат крстари као бродоломник, неспреман да се преда стихији. Она „није сан“, јер је сан, то знамо још од Диса, стваралачки принцип, а магла јесте покров над земљом. Самим тим, песник задржава иронијску дистанцу у односу на саму своју метапоетску позицију.

             Важно место у тако изграђеном поетском свету поседује Косово, не само као духовни завичај и симбол јуначке прошлости, већ и као узор генерацијама које су наследиле „косовски“ завет са којим више не знају шта да учине. Овај однос је најсликовитије приказан у програмској песми збирке „Муке са Хароном“. Насупрот продатом Косову што је идентитет нације и сваког појединца, захваљујући коме још истрајава „стара српска душа“, стоји Америка као капиталистичко „златно теле“, рај сачињен од материјалне грађе склоне пропадању. У таквом потрошачком друштву, смрт има цену и захваљујући томе Харон, као сваки радник, може себи да заради плату. Мит је престао да буде сакрална прича у коју се верује и сада је само сведочанство о декаденцији стварности у којој се лирски субјекат затиче.

 

Пребираће по српским душама,

Младе ће превозити залеђене преко океана

У земљу Индијанаца

Да побољшају крв каракушљивим Американцима

Који своју пљују по нашем Косову.

           Оно што дубоко прожима ову поезију јесте афористичарски дух. За поједине песме се може речи да су сачињене од афоризама у стиху. Шала, смех, лакрдија, јесу неке од одлика којима ова поезија брани од сивила спољашње магле свакодневице. Поједине поетске целине подсећају помало на Франсоа Раблеа, као што је то случај са песмом „Много“. Сва уживања су забрањена, од човека се очекује само да буде користан. Његова вредност лежи искључиво у употреби. Постмодернизам је људима одузео последњу црту хуманизма. Њихове невине мане. Све је то игра система.

Не ваља кад много једеш,

Не ваља кад много пијеш,

Не ваља кад много скиташ,

Не ваља кад много се**ш,

Не ваља кад много закераш,

Не ваља кад много причаш,

Не ваља кад много филизофираш.

 

           Афористичарске минијатуре уносе неопходан зачин у непријатну тематику суочавања са сопственим ликом народа и његовим погрешкама. Јер, како сам лирски субјект закључује на другом месту:

Живот је такав,

то што вам се чини да је тежак,

или да је леп,

само вам се чини.

 

            Песма „Магла“, по којој је збирка добила име јесте сучељавање делатности, истинског живљења и размишљања о њему. Пролазност и старост приморавају човека да се суочи са собом, ослобођен очекивања других. На тој тачки, он је потпуни господар властитог постојања, јер више нема шта да изгуби, осим онога што још никоме није пошло за руком да задржи, а то је сам живот. Са радија избија магла, у чијој ће пратњи доћи Харон, да обави посао најављен у програмској песми.

             Један од подједнако важних аспеката ове збирке представљају метапоетске песме. Оне својом поетиком као да се позивају на Артура Рембоа и његову идеју о „видовитости“ песништва:

 

Морао сам да засучем рукаве.

Ни то није било довољно.

Била је потребна грозница.

 

            Ипак, како лирски субјекат сам говори, у поезији је најважнији смех, пантагруеловски здрав подсмех, похвала нашим свакодневним лудостима. Она може да поднесе духовитост и налик на Ничеову тврдњу, доноси спокојство у том обешењаштву, које је лек:


Поезија подноси смех,

шалу,

и то озбиљну шалу

 

           Песме су подељене у седам књига. Свака носи посебан назив у складу са главном тематиком коју обрађује. Симболика броја седам је вишезначна – седам дана у недељи, седам смртних грехова, седам принчева пакла. На читаоцу је да одабере, у складу са својим осећајним и поетским животом, која му је интерпретација најближа.


             Перо је мач, поезија борба и непристајање на пуки компромис. Реч још увек има моћ да стење премешта у облике градова, да утиче на дешавања и супроставља се магли привида. Она је и даље жива. Како је то Бранко Миљковић пророчки најавио, „сви је пишу“, јер је она једна од најдубљих људских потреба. Пркос и бунт. Потреба за променама. Прекрајањем стварности која се утопила у сивило и пропадање. Ова поезија то најбоље показује.

Стојан БОГДАНОВИЋ: ТРУНКЕ, Књажевац, "Бранко Миљковић", 2011.

  Портрет професора Стојана Богдановића Перица Донков , Conte, 13,5 cm x 18,5 cm ...