Странице

субота, 2. април 2022.

Стојан БОГДАНОВИЋ: ПОСЛАНИЦА ДРУГА КЊАЖЕВЧАНИМА, НАЈБОЉИМ ЉУДИМА НА СВЕТУ

ПОСЛАНИЦА ДРУГА КЊАЖЕВЧАНИМА,

НАЈБОЉИМ ЉУДИМА НА СВЕТУ

 




Немојте гласати за оне чије су једине привредне активности:

ЗАДУЖИВАЊЕ, ЗАДУЖИВАЊЕ И ЗАДУЖИВАЊЕ

И који су тако стигли до задужбине.

Њима је место на гробљу.

Тамо могу да чисте, да уређују стазе и гробна места, да шишају траву, да негују цвеће.

А ако су вештији могу да подупиру споменике и да их намештају.

Али не може им се дати да у име народа Србије одликују људождере.

 

РАЗМИСЛИТЕ ЗА КОГА ЋЕТЕ ГЛАСАТИ!

ПРСТ НА ЧЕЛО!

 

Нећете ваљда гласати за оне који хапсе паоре.

Хапсе оне који их хлебом хране,

оне који своју земљу хране и бране.

Нећете ваљда гласати за оне који сељацима одузимају земљу да би је продали Арапима.

 

ГЛАСАЈ ЗА ОНОГА КОЈИ ТИ СЕ ПРВИ НАЂЕ У РАДОСТИ!

ГЛАСАЈ ЗА ОНОГА КОЈИ ТИ СЕ ПРВИ НАЂЕ У НЕВОЉИ!

ГЛАСАЈ ЗА КОМШИЈУ!

 

Нећете ваљда гласати за оне који крадуцкају и краду!

 

Нећете ваљда гласати за оне који не знају како им гину питомци.

 

Нећете ваљда гласати за оне који не знају шта би са хеликоптером?

Који тврде да су криви најбољи пилоти, који су мртви.

А мртва уста не говоре.

 

Нећете ваљда гласти за оне који непрекидно производе афере.

Нећете ваљда гласати за оне који ниједан судски процес нису довели до краја.

 

Нећете ваљда са онима који су вас се одрекли,

који су ту само када им требају ваши гласови.

 

ГЛАСАЈТЕ ЗА КОМШИЈУ КОЈИ ВАМ СЕ УВЕК НАЂЕ!

 

Нећете ваљда гласати за оне који су хушкали на рат,

који кажу да су рат добили.

А сада ми који смо све изгубили треба да гласамо за њих.

 

Нећете ваљда гласати за докторе са купљеним дипломама.

Њихови рецепти су лажни, а лекови отровни.

 

Нећете ваљда гласати за неписмене, за силеџије и криминалце.

 

Нећете ваљда гласати за оне који не знају где им се налази факултет на коме су дипломирали,

јер никада нису ушли на факултет.

Не знају назив смера на коме су дипломирали.

Не знају ни наслов свог дипломског рада.

Њима је лако јер не знају шта је студирање.

Они немају школске другове,

Они имају само другове са робије.

 

Нећете ваљда гласати за оне

који су наше паре опљачкали и однели у иностранство.

Који су тим парама из иностранства

купили нашу имовину и

појели нашу и прадедовску муку!

 

Нећете ваљда гласати за оне

који су дигли руке од наше културне баштине.

Који не отварају музеје,

Који су и постојеће затворили,

Који за директоре националних установа, позоришта, библиотека, постављају дилетанте и

осведочене мрзитеље српског народа.

 

Нећете ваљда гласати за оне

који своје надобудне и недоучене синове и унуке постављају на измишљена директорска места.

 

Гласајте за свога комшију!

Гласајте за свог пријатеља!

Гласајте за своје рођаке!

Гласајте за своју децу!

Гласајте за будућност!

Маните се страшила!

 

Немојте гласати за оне који су вас издали и продали!

 

Немојте гласати за оне који су заборавили своје порекло.

 

Немојте гласати за оне

којим је важнија напирлитана ташта или моћна свекрва,  који се стиде своје мајке, свога оца, својих рођака, својих пријатеља.

 

Немојте гласати за оне

који су заборавили своје мајке

за које је „у комфорним становима измишљен споредни улаз за мајке“.

 

Немојте гласати за оне

чије „мајке чаме по старачким домовима,

да их не би ометале“,

да их не би брукале пред светом!

 

Мајка је богиња и дорски стуб.

Она је каријатида.

 

За мајку не постоји „тринаесто прасе“.

Оно постоји само за умишљене свиње.

 

Мајка све дочекује и све испраћа и никада није уморна.

 

Немојте гласати за

оне који се радују када нечија мајка плаче!

 

Немојте гласати за оне

који пред вашим очима мајкама отимају децу.

Који од њих праве јаничаре,

а од оне друге деце праве крсташе.

 

Чиме су то мајке заслужиле?

Зар реч мајка није реч за заклетву?

Зар је то толико одурна реч да је битанге узимају у уста

не би ли је испљунуле што даље од себе?

Зар се мајке сетимо само када је густо, 

када се земља, или небо отвара,

када припуца,

када нам нема спаса,

када се од наше деце праве пси рата.

Зар су заборавили мајчину сису?

Зар им је драже туђе весло?

 

Зар је мајка заслужила ломачу?

 

Немојте гласати за оне

чијој деци је једино занимање пијанчење и банчење!

 

Има поштених људи.

Ту, у комшилуку.

Осврните се.

 

СТАВИТЕ ПРСТ НА ЧЕЛО!

 

Немојте гласати за оне

који прогоне песнике и сиромахе!

 

Немојте гласати за оне

који се вуцарају по судовима,

А заобилазе своје старе родитеље.

 

Немојте гласати за оне

који мисле да им стално дугујете.

Сви дугују своме народу и својој отаџбини!

 

ОДУПРИТЕ СЕ УЦЕНАМА!

ТРАЖИТЕ ДА ВАМ ПОЛОЖЕ РАЧУНЕ,

БУДИТЕ УПОРНИ!

 

ГЛАСАЈТЕ ЗА ОНЕ КОЈИ ВАС ПОШТУЈУ!

 

ПРСТ НА ЧЕЛО!

 

НАРОДНИ ПОКРЕТ КЊАЗ ЈЕ ЗА КЊАЖЕВАЦ.

 

Ако комшија пропадне, онда је ред на тебе.

Гласјте за оне који помажу своје комшије.

 

Помогните себи и комшилуку.

Немојте гласати за оне

који вас терају да гмацате по блату

док се они шепуре по италијанским плочицама.

 

ЖИВОТ НИЈЕ ГЛАСАЊЕ,

АЛИ ЗАВИСИ ОД  ГЛАСАЊА.

КОМШИЈА, ДИГНИ ГЛАС!

КЊАЗ!

 

Ако сте прошли пут погрешили,

Сад је време да исправите грешку.

Прст на чело!

Књаз!

 

Доста сте рмбачили као коњи!

Доста су вас водили као овце!

Доста, доста, доста!

Немојте пропустити прилику,

Можда је последња!

 

Отварајте четворе очи!

Прст на чело!

Књаз!

 

Народни покрет Књаз је правио Књажевац,

Он је за Књажевац.

За остале знате и сами.

Знате како су вас оставили без ваших фабрика,

које сте ви градили.

Знате како су вас оставили без плата.

Знате како су вас оставили без пензија.

Знате где су коферчићи.

Знате где су паре од гаса.

Сада вас продају да као робови радите у туђим фабрикама,

У оним фабрикама које су до јуче биле ваше!

 

Наше су паре на Дедињу!

Хоћемо да нам врате наше.

Нећемо милостињу,

Хоћемо наше.

 

Прст на чело!

Књаз!

 

Хоћемо да и наша деца једу сладолед,

Хоћемо нова обданишта,

Хоћемо нове школе,

Хоћемо нове спортске терене,

ХОЋЕМО ДА НАМ ДЕЦА НЕ БУДУ ГЛАДНА!

И наша деца воле играчке,

И наша деца воле чоколаде,

И наша деца воле колаче,

И наша деца воле патике,

И наша деца воле бицикле,

И наша деца воле зимовање,

И наша деца воле летовање,

И наша деца воле да славе рођендан,

И наша деца хоће мобилни телефон,

И наша деца хоће шољу млека,

И наша деца хоће интернет,

И наша деца хоће да виде свет,

И НАША ДЕЦА СУ ДЕЦА!

 

Ми волимо да нам престоница буде лепа,

Али није само Београд Србија.

 

Немојте чекати да деца српских политичара проћердају Србију на сплавовима!

Немојте им дозволити

Да на сплавовима спискају Србију!

Немојте чекати да деца српских политичара слупају Србију у бесомучној вожњи скупим аутомобилима!

Немојте чекати!

Нема више времена,

Зато гласајте за Народни покрет Књаз.

КЊАЗ!

ДАБОМЕ!

 

Немојте гласати за оне

који се одричу светог Симеона, светог Саве, Његоша, Вука, Доситеја, Вожда и Књаза!

КЊАЗ ЈЕ НАШ!

ДАБОМЕ!

 

21.4.2016.

Књажевац

 

 

 

 

 

 

Стојан БОГДАНОВИЋ: ПОСЛАНИЦА КЊАЖЕВЧАНИМА, НАЈБОЉИМ ЉУДИМА НА СВЕТУ


 

ПОСЛАНИЦА КЊАЖЕВЧАНИМА,
НАЈБОЉИМ ЉУДИМА НА СВЕТУ
 



 
Кад год ти је тешко,
кад загусти,
а ти трк код комшије.
Комшија ти је више него род.
Са комшијом се веселиш,
заједно пијете ракијицу, винце,
заједно садите винограде и воћњаке,
заједно орете њиве,
заједно скупљате летину,
заједно певате,
заједно славите дечје рођендане,
заједно удајете и жените своју децу,
заједно славите славе,
заједно жалите своје претке.
ЗАЈЕДНО МУЧИТЕ МУКУ.
Све заједно, па онда није ред да гласате за оне друге.
ГЛАСАЈТЕ ЗА КОМШИЈУ!
Нећете ваљда гласати
за оне из Београда,
који нам узеше пензије,
који су свакога дана све дебљи и дебљи,
који се налазе на листама свих белосветских,
панамских и других листа лопова,
који су доказани и проверени лопови.
ЈА ПОДРЖАВАМ НАШ КЊАЖЕВАЧКИ
НАРОДНИ ПОКРЕТ КЊАЗ.
РАЗМИСЛИТЕ И ВИ,
НЕМА БОЉЕГ!
201647.

среда, 30. март 2022.

Љубиша ЂИДИЋ: КАД СЕ ЛИРСКИ ДНЕВНИК ДОПУЊАВА ЛИРИКОМ ДРУГИХ ПЕСНИКА

 

КАД СЕ ЛИРСКИ ДНЕВНИК ДОПУЊАВА ЛИРИКОМ ДРУГИХ ПЕСНИКА

 

Љубиша Ђидић, песник

(Мирослав Тодоровић: Дах и прах, Галаксијанис, Ниш, 2022)

 

            Кад Мирослав Тодоровић ове 2022. године објави нов лирски дневник Дах и прах, дневник песама о песмама, читалац ће приметити да су у овој збирци учествовали и други песници својим песмама.А да готово  свака песма има свој мото од великана какви су Рилке, Борхес, Црњански, Масука, Рембо, пророк Исаија, Васко Попа, Јован Христић, Јогсе Климер, Чехов, К. Манџиров, Матеј… Међу другим песницима који су такође учествовали својим песмама налазе се Ранко Павловић, Стојан Богдановић и Ристо Василенски, а Тодоровић је опевао песме Гетеа, Црњанског, Вукашина Костића, Љубише Ђидића, Божидара Пилчевића, Драгана Колунџије, Љубе Симовића, слике Драгослава Живковића…

            Ранко Павловић неће бити само пуки рецензент Даха и праха већ ће учествовати, баш као и Стојан Богдановић „узвратним“ песмама у овом коауторству. Како је овде поменут и писац ових редова (о томе како је донео лозу са Хиландара и засадио их диљем српских манастира), а није у стању друкчије песнику да парира, овај Крушевљанин, “бард са Расине“, одлучио је да то учини једном асоцијацијoм на најлепшу љубавну песму, највећег Крушевљанина, Деспота Стефана Лазаревића Словом љубве.

            Верујем да би Деспоту било драго да зна како сам лепоту Моравске Србије из Слова љубве упоредио са библијском лепотом истих пејзажа у Мирослављевој песми Усамљено дрво у врлети. Кад год Тодоровић оде у своју завичајну Трешњевицу, разболи се од лепоте, од дивне усамљености, од дивних гласова оглашавања, од тишине земље са тајном свеЈезика… Деспот каже:

 

Лето и пролеће Господ сазда,

и као што песник рече

у њима красоте многе,

птицама брзо, весеља пуно прелетање,

и горама врхове,

и луговима пространства

и пољима ширине,

и ваздуха тананог

дивним неким гласовима бујање,

и замаљске дароносе

од мирисних цветова, и травоносне,

и самог човечјег јестаства

обнављање и  веселост

достојно, ко да искаже?

 

            Није ли нека лепота, митске, завичајне Трешњевице исказана у овим Деспотовим стиховима!

            Било би добро навести целу  песму  Усамљено дрво у врлети, коју ћемо ипак само додиривати у истим асоцијацимама. Заправо, од чега је састављено јестаство Мирослава Тодоровића? У том дрвету, које је, колико његово приватно дрво, толико и национално дрво, дрво поезије и  дрво сазнања,  крију се и симболи свих његових синтагми у насловима збирки какве су Спис ведрине /1978/, Испис таме /1990/, Сванућа /1994/, Тамно и дубоко /2002/, Ветар понад гора /2009/, Шум и лахор /2013/, Божја визура /2015/… итд. На одређени начин цео идејни звездаријум ове поетике! И ако издвојимо само ту песму могли бисмо у поетској трансформацији видети како песник целог живота (у свом јестаству) пише једну песму. Без обзира што сматра да се и даље налази у својој ненаписаној песми (по Црњанском). Који је то нервни систем у једном дрвету? Кад се на њему подједнако тумачи наука о биологији и наука о поезији. Како се у Деспотовим стиховима једначи тишина ветра, коју гране памте, у шуму лишћа слушам историју поезије,у жубору јутарње светлости, обасјавање крошње на линији хоризонта  понад завичајних гора са сенком дрвета и сам постајем дрво!

            Наравно да овај „репертоар“  својеврсних ликовних представа у идеји метафоре, не би значио ништа да та крвна зрнца једног живућег бића у облику дрвета, с којим се песник идентификовао, да их није довео у  висок естетски склад, колико по непосредости у једноставности толико по лазурним дахом уметничког акварелисте који је своју четкицу умакао у своју душу.

            То умеће једноставности говори да читалац у овом ткиву осећа оно што је моћ читатељатва, нимало оптерећен /непрозирним/ метафорама, нимало оптерећен енигматичним  мислима, вазда у усхићењу пред вишњим тајнама које су скривене у „још ненаписаним песмама“. Које заправо непрестано пише.

            Зари та моћна песникова енергија у чему је достојан: у усхићености за неким местом на свету које ћете назвати Трешњевицом (Деспот је то назвао Моравском Србијом), завичајном библијом одакле исходи благост, исходи усхићење призорима божје визуре у некој последњој селендри западне Србије (али бајковитој), где коначно шуштање лишћа ствара  илузију Бога и правде  (Амихај)

            Песник Мирослав Тодоровић није у Даху и Праху поставио ниједан  оптерећујући проблем осим оног како ћете поднети тај шум ветра, како ћете издржати ту плавет која се спрема на вас, како ћете се снаћи у молитвеној тишини над једним пејзажем који је тешко издржати! Додуше малчице ће вас послати на завичајно гробље у Свеловини, на завичајно брдо Малич, на цркву у Клусури, али ће све топониме претвотити у метафоре. Баш као што је у исте метрафоре претварао и оно у шта верује: у његовој религији се налази шум ветра, чудо зоре, капи росе, како залази сунце, и како  се тама  слеже у земљу.

            Мирослава Тодоровића треба читати душом детета, онако како се осећају неке чедности, душевне невиности, лепе безазлености које смо запамтили у чарности док смо осећли да смо библијска деца. А да је пролазност, а да су сва та несхватања  над једном завичајном Трешњевицом, плод неког узвишенјег стања, оног стања и којем  је Реч на почетку и на крају.

            У овом лирском дневнику (може се назвати свескопису, рукопису, запису, спису), којим је писац ових редова, на неки начин прозван, или изазван, уз друге песнике,  покушао да се /неоправдано/ замени са Деспотом Стефаном Лазаревићем, у односу на себе, а да Мирослава Тодоровћа види и даље како нас омирoслављује, јер  зна ко смо и шта смо у овој малој српској васељени у даху и праху.

 

                                                                                                             Љубиша Ђидић

Стојан БОГДАНОВИЋ: ТРУНКЕ, Књажевац, "Бранко Миљковић", 2011.

  Портрет професора Стојана Богдановића Перица Донков , Conte, 13,5 cm x 18,5 cm ...