Стојан БОГДАНОВИЋ: С-МИСАО (Николај Берђајев, Смисао стваралаштва, Београд, Логос, 2014)

Николај Берђајев (1874-1948)

Стојан БОГДАНОВИЋ: С-МИСАО

Николај Берђајев, Смисао стваралаштва, Београд, Логос, 2014.

Само те мисао може спасти

Сунца понад главе и

Земље за петама.

Мисао је Мајка Божја,

а Песник је Бог Отац.

            Нисам срео ниједан текст о Берђајеву, а прочитао сам их много и писали су их озбиљни људи, а да не почиње овако, Берђајев је највећи... Берђајев је најзначајнији... Берђајев је... Најумнији... Најдубљи... Најкреативнији... Стага сам одлучио да на почетку овог текста напишем Николај Александрович Берђајев (1874 – 1948) је нај. И то ћу покушати у даљем да докажем. Много је мачку телећа глава, али ако је теле већ на касапском столу, онда ће сваки мачак вребати прилику да га опогани. Ја не бих био ја, ако не бих покушао да овде протурим и нешто своје. Као оно, знате, Мисао је Мајка Божја. Покушаћу да се промакнем поред огромног Берђајева који се раширио над филозофијом слободе и стваралаштва као када на сред собе ставите трокрилни шифоњер са огледалом по среди, па с које год стране да кренете, можете само да пригвирите, али не и да прођете. Имам намеру да поред његове слободе и стваралаштва у пакету протурим и своју мисао. Покушаћу и да се огледам у Берђајеву, јер у шифоњерском огледалу се не види човек него лик.

1

            Заробљеници разних теорија кукају за некoм само њима знаном прошлошћу и све за нечим лепим жале и наричу. А не виде да свет иде напред. Никада свет није ишао назад. Чека се тај моменат. Чека се квантна механика. Чека се да време почне да тече уназад. А знају сви да нико нема очи на леђима, или не дај боже на задњици. Неки и нуде решења! Ту ће се умешати мисао. Ако се воз човечанства убрза, онда се може сурвати у амбис. Може се све скршити. Ако доле постоји река, онда се човечанство може удавити или ће га река однети незнано куда. Али ту је мисао која ће га као божја рука спасити. Мисао је једини спасилац. Мисао је коректор. Исправља човечанство. Човечанство се мишљу  и објавило. Отуда се каже и, објављена је књига, јер се њоме објављује човекова мисао, самим тим објављује се човек.

2

                 Као што се Хераклит „пекао“ на ватри, као што је Ниче снажно пригрлио Диониса наслањајући се на античку филозофију, као што су се Лаоце и Чуангце држали таоизма, као што се Конфучије залагао за тумачење старих моралних концепата, као што се  Хамваш чврсто ухватио „баштине“. Као што је Декарт кроз мисао ухватио сумњу, тако је Берђајев чврсто пригрлио слободу и стваралаштво не би ли оправдао човека. Никада се тог загрљаја није ослободио. Годило му је. И Маркс је објавио Ново Човечанство, али његово пројектовано човечанство је гушило стваралаштво јер му Маркс није дозволио да се само објави кроз аутокреацију. Он је прогласио радничку класу за бога, у њено име су владали диктатори који су терором спречавали стваралаштво. Мислим на духовно. Нисам случајно споменуо Ничеа, јер и сам Берђајев се изјашњавао о њему и о Достојевском као о својим учитељима. Ми ћемо анализирати Берђајева, али наша основа свега ће бити мисао. Неће то бити рационалистички приступ. Мисао би била основа свег стваралаштва. Мислим, мисао. Мисао је највећа тајна. Мисао је објавила човека, човечанство. Мисао је Мајка Божја. Мисао је чувар лепоте. Она је и мајка и дете. И Бог Отац. Она је човек.

3

            Судбина. За оне који верују у судбину кажу да су фаталисти. Фатално је не веровати ни у шта. Кад је ту Бог, онда веровати у судбину је глупо. Судбина је мутна. Њоме се манипулише. Користећи незнање о узроцима или немоћ у појединим околностима разни мешетари на њој зарађију. Судбином се проглашава непознавање узрока. Наша је судбина живот на Земљи. Од земље смо и створени. Наша је судбина Сунце. Наша је судбина наш коначни живот. Наша је судбина да не знамо колико ћемо живети. Није наша судбина како ћемо живети. Наша је судбина да можемо утицати на судбину.

            Берђајев мисли да се судбина човека може изменити тако што ће се стварати нови човек, нови изнутра, обновљен у хришћанству. Нови Адам. Нови снажан човек је разматран од стране Ничеа који је ослонац налазио чак у античкој Грчкој. Наравно да има сличности у методологији Ничеа и Берђајева. Али и у стилу. Обојица су били филозофи песници. Обојица су тражили човека снажног духа. Бахофен је пак тражио нови матријархат.

Чињеница је да су се ствари од Берђајева који је 1914. завршио свој спис Смисао стваралаштва до данас мало помериле. За појашњења ове тврдње послужићемо се цитатима из одличног текста „Књижевност и виртуелна стварност“ Миливоја Анђeлковића (1940 – ) који се ових дана појавио у Савременику. Он пише: „Пјер Леви (1956 –) сматра да је феномен виртуелности много шири и да превазилази границе информатизације и нашег времена, да је он суштинско обележје који прати људски род од његовог настанка и испољава се кроз тежњу за превазилажењем задатих оквира и временско-просторних одредница. Виртуелност, пише Леви, није супротна стварности већ је „плодан и моћан модус бивствовања, који даје замаха стваралачким процесима, отвара перспективе, дуби изворе смисла испод површине непосредног физичког присуства“. Људски род је настао кроз виртуализацију и путем ње, тако да савремене промене могу бити протумачене као наставак процеса „аутокреације човечанства“.“ Наставак процеса стварања и објављивања човека, објављивања човечанства.  

   Берђајев је 1914. године био на трагу велике улоге стваралаштва. Друга је ствар какве је методе за реализацију свога циља предлагао. Кроз хришћанство, наравно. Али стваралаштво није друкчије ни код њега, но духовно, а то значи виртуелно. А рекао бих и, мисаоно.  Према Берђајеву, стваралаштво би нас довело до циља, до Новог Адама – до новог човека. Но, не просејава се жито кроз рибарску мрежу. А за фино брашно потребно је још и ситно сито. Нема сумње да је Берђајев потпуно схватио значај стваралаштва, као нико пре њега он је заронио у највеће дубине не би ли свету открио суштину стваралаштва, али се то може рећи и за ширину тога значаја. Отуда је  и широки захват Берђајева при обради ове теме. То се може видети по насловима глава у његовој бриљантној књизи Смисао стваралаштва: Стваралаштво и искупљење, Стваралаштво и гносеологија, Стваралаштво и биће, Стваралаштво и слобода... Не може се очекивати Нови Адам – нови човек, само новом религијом. Сваком ко о томе данас размишља  јасно је да је зато потребна интеракција великог броја фактора из културе средине. Потребни су шири стваралачки захвати не би ли се створио нови човек, који не би био монструм. Који би имао душу.

По питању виртуелности Оливер Грау (1965 – ) још одређенији: „Виртуелност је антрополошка константа и почиње са пећинским цртежима... Она отвара просторе утопије или уобразиље...“

И Леви и Грау, као и Анђелковић сматарају да ће мисао креирати стварност, а да ће из термина „виртуелна стварност“ бити избрисана одредница „виртуелна“. Остаће нам само стварност. И чување мисли у књигама и музејима ће се мењати. Из ратова ће се враћати људи машине. И шта са њима? Нико сада и не размишља о томе да се пресађивањем органа пресађује и психа. А шта се очекује када машини удахнете душу? Не мисли ваљда неко да ће она седети скрштених руку у неком музеју?

И Карл Попер (1902 – 1994) „У трагању за бољим светом“ је мишљења да ће „свет производа људског духа“, тј. стваралаштво имати „одлучујућу улогу у обликовању стварности и може да коригује Дарвинову природну селекцију јер симулацијама проверава исправност теорија – уместо да умиру жива бића и људи, умреће само погрешне теорије.“ – наводи Анђелковић. Овде Попер иде мало даље од Берђајева, он тврди да ће људски дух доћи и до буквално нових створења. И ја мислим. Мисао је свемоћна. 

***          

            Стварност је тешко дефинисати као и уметност. Стварност, грубо речено, има унутрашњи и спољашњи део. Онај унутрашњи је већи, моћнији, пријемчивији и пружа више задовољства, па га вероватно због тога често називају лепшим. Онај спољашњи део је грубљи и као из њега вребају разне опасности, као да је онај унутрашњи безазлен. Ако хоћеш да живиш као човек, онда мораш да измислиш стварност. Мораш да створиш своју стварност. И машта је стварност. И њени производи су стварност. Машта досеже до Господа. Можете мислити колико бисмо били закинути да није маште. Каква би нам била стварност? Стварност се ствара. Стварност је мука, зато постоји уметност. Машта храни душу.

***

             Живот се ствара и разноси. Ветар разноси живот, као и пчеле, и помаже стварање новог живота. Без пчела ни Сунце не би имало разлог да постоји. Током пролећа чове се расцвета, подјесен бере мисли. Живот је велика обавеза.

4

             Мисао. Према Берђајеву, „Велики знак понижености је садржан у чињеници да човек добија светлост од Сунца и да се његов живот окреће око Сунца.“ Чињеница је да се човек ослобађа Сунца и да је његова мисао окренута налажењу нових врста енергија. Да не помисле неки да је енергија из хидроцентрала (тзв. струја) независна од Сунца, или пак да је енергија добијена од ветра независна од Сунца, или енергија плиме и осеке... Није, али мисао јесте. Мисао као основ свега ће бити основа свег човековог ослобађања. Човечанство се може ослободити Сунца, али чему то? Ни највећи филозофи не заслужују такву почаст, па ни Берђајев. Он предвиђа да ће се Сунце помрачити, те да ће живот „завршити пошто је немогуће живети без светлости.“ Али, вероватно није имао на уму енергију мисли која ће поизвести нову мисао, нову енергију. Или можда није хтео да о томе мисли. Једноставније му је било да Бога замени Слободом. Но, Слобода без Бога је анархија. Осим тога, Слобода је чедо мисли. Само савладавањем мисли човек се успиње до Слободе и потврђује своју Божанску мисију. Мисао је вечита. Мисао је нужан услов сваке егзистенције. Мисао је Мајка Божја.

            Мисао не умире.

            Мисао је нужан услов за стваралаштво.

            Мисао живи у створеном и изван њега.

            Мисао је вечита.

            Мисао је фундамент стваралаштва.

            Мисао је мера времена. Њој није потребна клепсидра.

            Бомба се уништава тако што се изазове њена експлозија. Мисао је другачија, када експлодира постаје моћнија.

            Од мора је дубља само мисао која га је измислила, а њена висина досеже до неба.

            Човек мора да осећа мисао. У супротном потпуно је безосећајан. И неписмен човек има душу. Он чита на свом језику инстинкта и има своје мисли.

5

            Књиге су бомбе од којих пуца глава. Оне су опасније од атомских бомби. Књиге садрже неуништиве бомбе, садрже мисли. Старе књиге су као експлозив заостао из неког рата. Не знаш када ће експлодирати. Што се писања и књига тиче близу сам Емила Сиорана: „Не треба писати, поготово не објављивати сем оно што рањава, тј. оно што не заборављамо. Књига треба да забада нож у рану, чак да је ствара. Треба да буде узрок неке неисцрпне пометености; али изнад свега свака књига мора да представља опасност.“ (Cahier, 1957 – 1972). Не могу рећи да се Сиоранове речи односе и на Књигу Смисао стваралаштва, Николаја Берђајева. Ова књига није згодна за читање пре спавања. Она не да човеку да заспи. Не разумем људе који беже од књига. Књига ће их (пре)стићи. А мисао чува Бога. Објава човека чува Бога. Ако човек чита, сазнаће за објаву и неће лутати. Ако је запањен књигом, ако га је погодила, умеће да се влада. У супротном, џаба је гмацао по блату.

6

            Човек као концентрација мисли зрачи. Можемо га сматрати неком врстом сунца. Његово зрачење утиче на развој света, околине, као што је током своје егзистенције чинило Сунце, и још чини. Али се ствари мењају у корист човека. Пресађиваће се мисао. Човечанство постаје центар свег света. Полако преузима своју улогу, која му је давно намењена.

             Камен се не окреће према Сунцу, него око Сунца.

             Човек је концентрација мисли. Зато је он луча која осветљава космос. Ни Бог се не сналази у мраку.

7

             Бог није створио човека само да би га овај славио или да би му не дај боже држао свећу. Човек је створен да би стварао. Нису довољни светови који су у човеку. Он их мора изнети на видело. Спољашње светове човек мора укротити, припитомити и од њих стварати нове светове и помоћу њих достизати веће висине и урањати у веће дубине мисли. Па и у мисао која носи име Божје. Човек ће се спремити за нову вечност. Из ове тескобе ће изаћи кад-тад. Према Берђајеву, нема другог стваралаштва до духовног.  Он каже: „Стваралаштво није у Оцу нити у Сину, већ у духу и стога излази из оквира Старог и Новог завета.“  А Његош пита,  „што је скупа ово свеколико до општега оца поезија?“  Може се рећи и тако, да је стваралаштво само духовно узме ли се у обзир да је све што постоји само мисао.

              Живот је леп ако га погледом ухватиш док лети.

8          

              Ћутање Јеванђеља. Читам помало Смисао стваралаштва Николаја Берђајева. Он говори о стваралаштву одозго и одоздо. Одозго је стваралаштво Божје, а одоздо би требало да буде стваралаштво човека.  Он пише: „У Јеванђељу нема ни једне једине речи о стваралаштву...“  Па мало даље гротескно: „Осећамо свети ауторитет ћутања Јеванђеља о стваралаштву.“ Ово је сјајна конструкција која се може примењивати и другде. На пример, знамо да Бог стално ћути, али ми осећамо свети ауторитет Божјег ћутања о  __________ , овде можете усписати о чему мислите да је ћутао, а пошто стално ћути, можете уписати било шта, тј. било о чему. Сада нам остаје да нађемо некога ко ће (по)веровати у то што сте написали.

            Филозофија није религија. Макар била и филозофија религије, морала би садржати бар мало логике. А ако се у Јеванђељу говори о чудима Исусовим, није ли то реч Јеванђеља о стваралашту?! Рекао бих да се само о стваралаштву и говори. И то о уметности. Јер уметност је чудо. Само се чудима бави. Ствара чуда. Мој Николају!

9

            Није на одмет да споменемо да свака наука има своју филозофију. Па и правци у науци, сваки има своју филозофију. У математици на пример, постоји онолико праваца колико и у филозофији. И поезија није изузета од филозофије. Религија, такође. Разне религије се и разликују према својим филозофијама. Књижевни правци, такође.

10

            Николај Берђајев изједначава стваралаштво са религијом:

            „Стваралаштво се не одобрава и не оправдава религијом; само стваралаштво је религија.“ Стваралачко искуство је посебно религијско искуство и пут, стваралачка екстаза је – потрес читавог људског бића, излазак у други свет. Стваралачко искуство је религиозно, баш као што је религиозна и молитва, баш као што је религиозна и аскеза. Стваралачко искуствво је особено, оно има своје бескрајно дубоке корене, оно није изведено. Хришћанство је, у најбољем случају, оправдавало стваралаштво, али се никада није уздигло до свести да не треба оправдавати стваралаштво, већ да се стваралаштвом мора оправдати живот. Стваралаштво је – религија. Стваралаштво је по свом религиозно – космичком значењу равноправно и еквивалентно искупљењу.“

             Песник би требало да тумачи свет,  унутрашњи или спољашњи живот, а ритам његове песме, његовог тумачења ће одредити његова екстаза. Није далеко од памети да је за стварање поезије, али и поетских наноса у другим уметностима, дакако и у науци, потребна екстаза, јединство са Богом. Слажем се да је и при решавању математичких проблема потребна нека врста екстазе, али не могу прихватити да је реч о религији. За нужност аскезе то могу потврдити само ако она значи посвећеност, иако знам да је песник спреман и на покајање у име других. Одлично је познато да је посвећеност одлучујућа за успех, рецимо, у спорту, да не наводим примере, и да су и атеисти постизали изванредне резултате и то је тачно. У науци, поезији, музици, сликарству... Аскеза је један од битних услова успеха.

11

            Прича о рођењу Исуса личи на кукавичје јаје. Право је чудо да јеванђелисти нису то препознали. Они после њих су преписивали и извртали њихове речи. Као што је Бог створио човека, остаје нам да верујемо, бољег открића нема, тако је ту и Исус. Исус је извикан за Бога зато што је био нарочито интелигентан. И нека његова дела су и данас чуда. А нека од дела која му се приписују нису ни била његова него су била поизвод маште оних који су, као, о њима сведочили.

12

            Мислим. Свако доба ће се сломити. Само је питање, да ли ће се сломити само од себе или ће га сломити људи – настављачи Божји. Данашње доба ломи партије, мења парламентарну демократију.

            На позорници, данас, су интернет и нови начини комуницирања. Нови начини доказивања идентитета. Нова средства омугућавају учешће великом броју личности, па и људи уопште. Нико више неће ићи сабајле у трафику да купи новине како би сазнао шта се дешава у престоници, шта има новога у центрима моћи. Нити ће сести у одређено време испред телевизора да слуша досадног спикера како би чуо колико су му откинули од пензије. Информације ће потражити на другом месту. Појављују се, а нека су се већ појавила, нова средства плаћања. Новац ће се заменити „новим“ новцем. Биткоин и сл. Робова ће бити више. Олигархије су уздрмане и грозничаво раде на томе како да овладају новим технологијама које су и средства (моћна нова „оруђа“) ратовања. Може се повући паралела са негдашњим губљењем моћи аристократије. У том метежу неки аристократе су се и снашли. Али њих је мало. Обичан свет ће као и раније жалити за старим добрим временима. Иза тога се крије „жал за младос“ и ништа више. Не мисли ваљда неко да је људима жао Наполеона, Хитлера, Стаљина, Тита или Кастра. Не, они жале сами себе. Жао им је, штавише, бесни су што су игубили своје позиције, своју лепоту, своју моћ. Сви знају да је то неминовност, али њихов бес је и њихова унутрашња ствар. Или им помогне да се мало испразне или их дотуче. Жене ће у обнови света имати све већу улогу. За то ће се, нема веће ироније, залагати најнеспособнији мушкарци и они ће преломити и сломити ово доба. Религија ће опстати, али као уметност, као  врста поезије. Биће више пророка, а мање декламатора. Биће више мистика. Мистику ће убрзавати технологије које ће се уграђивати у органе, па и у мозак. Тако ће појединци бити повлашћени. Као што је ваздан било. Филозофија, наука и поезија биће нераскидиво, сијамски, повезане.

13

              У стваралачким подухватима неће се трагати за оправдањима човека нити Бога, него ће се тражити, и изналазити, оправдања за мисао, како човечју, тако и Господњу.

              Елите ће се брже повезивати. Интелектуалне елите, научне, религијске, владајуће... Брже ће ступати у „брачне“ односе. Али, брже ће изазивати ратове, брже ће започињати и међусобне ратове.

             Ратови се неће водити између држава, нити између савеза држава. Ратови ће се водити невидљивим средествима између невидљивих интелектуалних група. Ратови ће гурати развој нових технологија. И поједине групе ће имати користи од тога.

             Државе се неће бранити, неће имати чиме, неће ни владати. Држава ће се као крвоток бавити дистрибуцијом потрепштина. Владаће мисао. Која је и досад била невидљива.

            Стваралаштво  се неће делити на духовно или материјално. Све ће бити мисао и све ће бити у њеној моћи, па и сва мисао. Људи ће се такмичити са самим собом или са машинама. Доколице неће бити. Свет ће непрестано ратовати. Тражиће се новa мисао. Музеји ће се преселити у меморије. Урођене меморије ће бити појачане уграђивањем спољшњих меморија. Биологија и хемија ће утицати на производњу нових могућности меморија и на развој биохемијских технологија које ће пратити квантна дешавања.

            Мистика и интуиција ће доћи до изражаја. Оно што сви разумеју није никоме потребно. Разумевање ће се кретати у затвореним групама мисли. Оне ће бити све мање и све моћније. Око њих ће, као око Сунца, кружити мање, инфериорне, групе које се неће додиривати са главним мислима. Сви покушаји прављења хијерархије међу интелектуалним елитама ће пропадати. Ти ће покушаји изазивати ратове који ће увек значајно доприности развоју технологија и откривању нових мисли. Елите ће плутати, летети, укопавати се. Изиграваће птице селице. Носиће своју мисао и проносиће је. Неке мисли ће бити одбачене. Неке ће се поново појавити. Ниједна мисао се не може уништити. Може се само одбацити.

 

14

          Смак света никада није постојао. Њега су измислили задовољни, али само да би задовољили незадовољне. Локалне катастрофе које узрокују нестанак појединих интелектуалних елита не сматра се смаком света, јер се небројено много пута показало да се без баласта свет брже креће. Смак света се спомиње у готово свим културама. Свако је дакле, имао свој смак, и своје виђење смака света. А смака света није било. Смак света се може десити у микро космосу – човеку, уколико поремети. У том случају, зависно од хијерархијске позиције у елити, и од хијерахијске позиције елите, тај смак може угрозити свет. Све се надам да ће се мисао звана људи уз помоћ Бога кога су измислили изборити са смаком у микро космосу – да ће га одбацити. Нема никвих разлога да буде друкчије. Колективни смак  у виду неке револуције је човечанство увек кориговало. Револуције су одбачене, а човечанство је из њих изашло оснажено. Еволуција није ништа. То је тапкање у месту. Човек мора избегавати баруштине, пишталине, да се не би заглибио.

15

            На крају ће испасти онако како јесте. Да, био сам саучесник. Сви који су прошли овим светом су то. Људима је то важно. Можда и не свима. Али свету је свеједно. Он има своју мисао и своју мисију.

            Многи људи верују да ће се свет једнога дана урушити. Морам их разочарати. То се неће десити. То што ће се свет променити мимо њихове воље не значи то. Не.   Свет не замишља себе тако. Свет је створен да би се усавршавао. Он је ту да би се подмлађивао. Људи остаре. И када им дође њихово време прелазе у неку другу мисао. Та има своју форму. Свет је сваког тренутка млађи. И ми ту не можемо ништа. Неки чак верују да могу и сами допринети пропасти света. И њих ће свет сварити. Људи старе, а свет се подмлађује. И хришћанство је све старије.

16

             Људи ће се хвалити својим прецима. Говориће да их је свет додирнуо. Све ће то бити измишљотине. Оне ће наудити саме себи. Временом их нико неће спомињати. Појавиће се нове измишљотине. Људи ће нестајати. Људи ће се рађати. Измишљотине ће то прескакати. Као на сто, двеста, четири стотине метара с препонома. Као коњи. Као зечеви. Летеће као слепи мишеви.

            Што се пак васкрсења тиче, предака, или иних, они ће као и досад васкрсавати само у нашим мислима. Само мисао то и може да поднесе. Штавише, боље подноси, ако је на папиру.

17

            Људи воле да гледају у небо и када нема птица. Тамо увек има нешто, чак и кад је облачно. Тада се боље виде муње.

            Све види и све чује и стално ћути!

            Човеку је потребан неко ко ће да га слуша. Зато је ту Бог.

            Људи не могу записати свет, а не могу га ни преписати, јер не владају језиком света, нити спољашњим нити унутрашњим. Свет има своје записе и своја кодирања. Зато постоје песници. За разлику од обичних људи они могу уобличити понеку своју слутњу. А биолози су одавно на цени, нарочито генетичари, као и информатичари. У ствари, савремени биолози који се баве, морфологијом, патологијом...баве се информатиком. Али, да ће решити проблем живота, нисам оптимиста, макар да има веома грлатих биолога.

           Не верујем да ће се правити жива материја. Могуће је да ће се премештати живот у живот, али живот направити испочетка је у Божјим рукама. Песник Матија Бећковић није оптимиста: „Медицина од човека може да направи све, осим човека.“  Он је мислио на човека. Али, али? Оно што је духовно стваралаштво изнедрило, мислим на роман Мери Шели, сада човечанство љуља. Готово да не постоји држава у којој не постоји Франкенштајн. Од мртвих се узимају органи и премештају. Органи су запамтили своје порекло, свој генетски код. Премештањем органа премештају се и гени. Само је питање када ће прорадити. Ни Франкенштајн није мислио, ни Мери Шели... И то је стваралаштво. А Берђајев, шта он о томе мисли?

           Знају се сви елементи... и од истих елемената је сав свемир.

           О запису је реч. И сада као и увек од када постоји религија, постоје они који мисле да су овлашћени да тумаче Бога. Да тумаче његове мисли. Али, боље би било да тумаче себе.

            И о песнику мислим, није његово да тумачи своју поезију, него унутрашњи и спољашњи свет. И само је ту разлика, унутра или споља. Квант, или макро...

            Поезија је форма.

            Она је иста и у било којој науци.

            Већ сам горе употребио реч морфологија...

            Реч је, наравно, о облицима.

            И у математици постоји теорија облика, препознавање облика.

            И неће нас довести до живота. Љута је то чорба.

            Опсесија јесте.

            Али, и илузија није лоша.

            Кад већ не можемо, бар илузију имамо.

            Истину je веома тешко дефинисати.

            Најлакше је идентификовати је са Богом.

            Па непрестано трагати...

            Па то је најлакше, али није довољно...

            Не верујем у судбину, а то ми звучи тако.

            Фаталистички.

            Мислим да у великим открићима нема логике. Њу после измишљамо. О каквом год открићу да је реч није реч о истини него о незнању. Не открива се истина, него незнање.

            Размишљам како да изађем из истине.

            Једном сам питао једног епископа нешто за нашег патријарха, а он ми рече: „Нас двојица нисмо у истом Богу.“ А последња политичка дешавања не потврђују  његову реченицу. Но, мени је тада било занимљиво да он мисли да има више богова. О истини је реч.

            О истини се говори искрено само у сну!

            Истина је опасна и када је истина.

            Не играјте се истином, стићи ће вас!

            Поезија ће се снаћи. Пискарала и нису забринута за њу, него за себе.

18

            Сложићемо се са Белом Хамвашем да се код Берђајева осећа одсуство систематичности. Има и антиномија. Али можемо рећи да то што напише када га понесе његов песнички дух јесте чиста поезија пред којом нико не остане равнодушан. Можда је мањкавост у систематичности и добра. Нагони човека да повећава и усмерава напор на размишљање. А слике које Берђајев користи су заиста убедљиве. Оне попуњавају све празнине. Бела Хамваш каже: „Види се да је учио од Достојевског, али је прозирнији, краћи, духовнији од свог учитеља. А да је Рус то се види на први поглед.“  Са том својом руском душом он улази у дубинске слојеве религије и изналази и указује на унутрашње везе и свуда тражи слободу за стваралачки дух. Да, за дух, јер по њему другог стваралаштва осим духовног и нема. Спомињали смо већ да Берђајев стваралаштво сматра религијом. А смисао стваралаштва јесте у „оправдању човека“. Он не тражи подлогу за своју филозофију у науци, него је тражи код песника,  мистика, код пророка...

19

            Свете тајне по Берђајеву: Слобода и стваралаштво. Како би инаугурисао човека и прогласио га за Бога Берђајев форсира слободу и стваралаштво. Њих не дефинише, као ни многе друге појмове, као сваки песник, јер по њему детерминизам укида слободу стварања. „Стваралаштво је необјашњиво. Стваралаштво је – тајна. Тајна стваралаштва је тајна слободе. Тајна слободе је – бескрајна и неизрецива, она је – бездан.“ Берђајев даље каже: „Човек је – слободни, натприродни дух, микрокосмос.“ Дабоме, и Његош је тако мислио, човек је луча микрокозма. Иначе, Берђајев вешто користи такозвану негативну дефиницију. Наиме, користећи своју  реторичку моћ, а и слободу, по сто пута каже шта слобода није не би ли читаоца сатерао у ћошак, па да овај смисли неку своју дефиницију слободе, или пак стваралаштва. Вешто, Признајем.

            Математичари се баве формалним теоријама и када не знају нешто да дефинишу, онда кажу, То се дефинише на уобичајени начин. Берђајев није математичар због тога он прибегава поезији и мистици. Слободу и стваралаштво је прогласио тајнама, а онда нам открива: „Тајна стваралаштва је тајна слободе.“  Сада из наведених премиса следи да је и тајна стваралаштва бескрајна и неизрецива. Са бескрајем бих се сложио, једини проблем у вези са њим јесте што не знам шта је то „бескрајно“? А, ако је стваралаштво неизрециво, одакле нам оне мисли које се излежавају по силним књигама, чекајући читаоце, одакле нам религије, одакле нам свеколика уметничка дела, наша и Божја?

            Навешћемо неке од изрека Берђајева о слободи:

            Слобода је – неутемељени темељ бића и она је фундаменталнија од сваког бића.

            Слобода није негативни гранични појам...

            Слобода је – позитивна и садржајна.

            Слобода није само негација нужности и детерминизма.

            Слобода није царство произвољности и случаја...

            Слобода није само настанак духовних појава из претходних духовних појава у истом бићу.

            Слобода је позитивна стваралачка моћ...

            Слобода је моћ да се ствара ни из чега...

            Слобода није сазната нужност...

            Слобода је религиозна врлина.  

У истој глави има још мисли о слободи.  Реч је о снажном  извору из кога куљају метафоре о слободи и стваралаштву. А има, наравно, и у  другим главама изванредне песничке књиге Смисао стваралаштва Николаја Берђајева. Није на одмет да се подсетимо опомене Бранка Миљковића из Орфичког завештања: „Али опасности превазиђене метафором/ На другоме ће месту запевати опасније.“ Споменимо и једно интересантно мишљење о слободи које је изнео песник Зоран М. Мандић (1950 – ) у своме тексту Незазирање: „...да је слободан човек онај који не зазире да се чуди, као што не зазире само онај човек који се слободно чуди и поставља питања. На која најчешће касне, или, уопште  не стижу одговори.

            Једини живот слободног човека који не зазире ни од чега и ни од кога је – слобода.“ За слободу стваралаштва нужна је неустрашивост. Није спорно.

            А у чему је смисао стваралаштва? У суштини стваралаштво представља објаву човека. Стваралаштво је објава човечанства. И то је једини смисао стваралаштва. Мислим, духовног стваралаштва. Мислим, мисао. Са изостанком стваралаштва човек би био биљка или можда нека животиња, да не изоставимо ни бактерије ни вирусе, ни беланчевине, ни воду, ни топлу воду. Био би што је некада био. А сада, стваралаштво је објава човечанства, оно је светковина у славу Господа. Смисао стваралаштва је у његовој слободи. Изван стваралаштва депласирано је и говорити о слободи. Слобода није услов за стваралаштво. Историја је крцата примерима за то.        

20

            Хришћанство је стара доктрина и сваким даном је све старија. То важи и за друге живе доктрине. Нових доктрина нема. Ако се и појави нека искра брзо згасне или је постојеће доктрине поједу као аждаје. Оне кидишу и саме једне на друге. Није им чак ни потребан никакав разлог. А боље би било да нешто и приме од нових мисли. Можда би васкрсле. Овако те изанђале старудије наводе на учмалост, на трулеж, пропагирајући спасење од греха и у своје труло тело увлаче нове људе уместо да их пригрле као своју децу која имају нову мисао која ће их довести до стваралачког подвига. Само на добро нађубреним њивама може израсти нешто ново, лепше и снажније, које ће бити у функцији продужења врсте, па и вере. И цвеће тражи ђубре. Штавише, њему је тамо најбоље. Дакле, неке ствари морају на ђубре. У историју. Она је депонија која прима отпад и без рециклаже. Сама се брине о свем отпаду. Без продужења врсте нема ни продужења вере. Све(с)т се мора мењати. Мисао човечанства ће можда изнедрити новог бога. Али за то су потребни и нови људи који имају нову мисао. Да ли су то Нови Адами Берђајева? Сумњам. Пре ће то бити песници. На старим темељима се не могу зидати велике грађевине. За њих је потребна нова мисао. Нова мисао за ново човечанство. Богами, то је веома тешко. Али није немогуће. Песници све могу. Они су измислили Бога. Мислим, не само нови људи, него и нова мисао. Мисао водиља. Мисао као храст. Мисао која ће да штрчи у небо.  Мисао као Христ.

21

                Што се тиче полова и њихове улоге у стварању Берђајев каже, „поларност је темељ стварања“. Али у даљем тексту ове теме он закључује: „Нови човек је пре свега човек преображене полности, који у себи обнавља андрогински лик и подобије Божје, изобличено распадањем на мушко и женско у људском роду. Тајна човека је повезана са тајном андрогина.“ За овакву тврдњу наду му даје да „долази футуристичко-технички крај религије рода, религије материнства...“ Објављивање Новог Човека који неће зависити од полова и чија репродукција ће бити омогућена новим технологијама које ће сервисирати андрогине. Независност андрогина би ослободила стваралачку енергију, „јер стваралачка енергија се окива ланцем рађања. Рађајући полни живот и јесте главна препрека доласка стваралачке епохе.“, те би се објавио Нови Човек са новим животом пола, тј. „стваралачким полом“. Андрогини постоје, али су малобројни. Да ли је некада таквих јединки било више у људској популацији то сам Бог зна. Да ли ће Бог одлучити да се андрогини размножавају и тако ослободити мушкарце женског ропства, или жене мушког ропства, те тако поспешити стваралаштво, то сазнање засад није у нашој моћи, мислим на умну моћ и степен техничке моћи, а ни Берђајев ништа о томе не рече. Ако се то и деси, онда ће андрогини бити самосвојни робови, робоваће себи, а можда ће бити и роботи. Наше је да општимо са особама супротног пола, „непријатељи“ ће и даље морати да сарађују, да опште вербално и сексуално, па и виртуелно. Да ратују и да се воле. Могли смо још да размотавамо причу о андрогинима, али да се вратимо Берђајеву. Пророк Николај Александрович Берђајев не би то био да није предвидео: „У полности се мора догодити промена усмерености енергије. Полност која рађа мора се преобразити у полност која ствара.“ Да је Берђајев био пророк објавили су у Кембриџу 1978. др Роберт Едвардс (1925 – 2013) и Патрик Стептоум (1913 – 1988). Наиме, они су обнародовали рођење првог људског бића зачетог у епрувети, објавили су Новог Човека. Верујем да је тада Берђајев био жив не би се изненадио. А др Едвардс је ваздан сумњичавом религијском естаблишменту рекао следеће: „Желео сам да утврдим ко одлучује у оваквим стварима. Да ли сам бог или научници у лабораторији.“ А одговор је гласио: „То смо били ми.“ Нови људи су ту међу нама. Да ли ће се на духовном плану нешто променти? Да ли ће се до краја остварити пророчанство Берђајева да ће се десити и духовно рађање Новог Човека? Ја мислим да будућност припада ствараоцима. Духовном стваралаштву. Верујем. Но, рађање ће ипак зависити од материнског мотива. А начин се, засад, баш и не може бирати. Али верујем да ће мисао и то решити. Она је божанске природе. Верујем.

22

             Берђајев сматра да је брак економска категорија. „Економски утлитаризам потпуно прожима не само позитивно-социјалну идеологију породице, већ и њену хришћанско-моралну идеологију. Породица, као и држава, није духовни феномен, она није у Духу.“ Хришћанска држава, па и она нехришћанска, говори о заштити жене и деце, и то највећма о економској сигурности, а нигде ниједан пропис, ниједан акт не садржи нити једно слово о љубави. А „Само је љубав света тајна.“ Породица је световна институција.

            „Тајна љубави је стваралачко откровење самог човека.“  И када је реч о љубави, Берђајев се није решио андрогиније: „Коначна тајна бића андрогина никада неће бити одгонетнута у оквирима овог света.“ „Љубав је слободна уметност. У љубави нема ничега прорачунатог, нема бриге. И ова слобода се задобија само пожртвованошћу. Слобода љубави је – небеска истина.“ Раније је Берђајев говорио да је слобода „неутемељени темељ“ свега, а сада говори како се она задобија. Дакле слобода се мора освајати.

            „У стваралачком акту више љубави мушка и женска природа престају да буду застрашујуће и непријатељске стране“.

           „У стваралачком чину љубави открива се стваралачка  тајна вољене особе.“

           „У љубави мора да се открије не тајна женствености нити тајна мушкости, већ тајна човека.“ А старозаветна тајна човека јесте: муж и жена. Да ли му је требала тема љубави да би дошао до Старог Завета? Све читајући, идућ кроз текст, мислио сам да ће направити искорак, да ће бар покушати да изађе из Старог Завета. Излазио је повременно и из Новог, а довео нас је до тајне човека, и рече више пута шта није љубав, а о њеном смислу би требало човек сам да размисли. Или бар да проба.

            Љубав је (с)мисао. Љубав је мрешкање. Она је свуда и када особе нису физички блиске. Љубав је грозница. Љубав је и стваралачка грозница. Љубав је енергија. Љубав је мера уметности, мера лепоте. Љубав је трагична, она је суштина трагедије. Сетите се Ромеа и Јулије, Тристана и Изолде, али немојте очајавати. Љубав се јавља поново, али је непоновљива.

23

            Овај есеј, у књизи Смисао стваралаштва Николаја Берђајева, који се тиче уметности је можда и насадржајнији. Стваралаштво јесте уметност. На које год стваралаштво се то односи. Било да је реч о духовном стваралаштву, или у науци или пак буквално у уметности – књижевности, сликарству, скулптури, музици.... Па чак „И Творац света се доживљава као Велики уметник.“          

            Берђајев упозорава да је канонска уметност спутана, и да спутава, зауставља стваралаштво. „Романтична уметност није канонска.“ Као и Ниче и Берђајев тврди: „Античка уметност је вечити извор стваралаштва и лепоте.“

            Ренесанси је дао значајно место. Посебно раној ренесанси. За њу мисли „била је највиша тачка читаве историје запада“. У Фиренци је ослобођено људско стваралаштво. Не спорим успех ренесансе, нити њена величанствена дела, али се може приметити да и у божанственој ренесанси постоји нешто статично и да се у њеном стваралаштву осећају притисци остатака паганства, којег је немогуће решити се. Паганска арома је и данас присутна у хришћанском стваралаштву због канона. Ренесанса је била бунт. Разматрао је студиозно и здушно све фазе стваралашва ренесансе, и појединачне личности, Ђота, Ботичелија, Леонарда... Изношење оцена сваке фазе, потом и оцене свих врсних ствараоца ренесансе излази из оквира овог текста. Тврдим  да свако ко посегне за читањем овог дела књиге Мисао стваралаштва Николаја Берђајева постаће неописиво богат.

            Не бих могао да се сложим се са следећим тврђењем Берђајева: „Уметничко стварање је онтолошке, а не психолшке природе.“ Уметност је чорба у којој су заједно скувани човекова мисао и његова душа. А зачини који јој дају укус су дарови Божји.

           Уметност је бунт. То је њена суштина. Она ослобађа човекову душу. И том слободом објављује човека. Није проблем у падању, него у (по)дизању. Слобода није у слободном паду.

           Берђајев не престаје да указује да „Искупљење спутава стваралачки чин у свету и због тога је он трагичан“.

           Избећи ћу велики број имена. Рећи ћу да је овде Берђајев говорио и о реализму, о симболизму, о модерној уметности, о модерном симболизму, о естетизму... Запањујућа ерудиција.

           Стигосмо дo ТЕУРГИЈЕ. Мислим да је ово круна овог есеја. „Теургија је заједничко деловање човека са Богом – благодејство, богочовечанско стваралаштво.“  Реч је о стварању чуда.

           Уметност јесте чудо. И свако уметничко дело је чудо. А чудо је и стварање чуда.  Уметност мора имати своју филозофију. Дакле, уметник је и филозоф. Није лоше указати на уметничко дело. Али, требало би указати и на супротно. Уметност је рађање душе. Уметност је изливање душе. Уметност је излазак душе у јавност. Уметност је ваведење душе у рај. Уметност је ваведење душе у лепоту. Уметност је лек против бола, против живота. А живот је као лек који ти је доктор погрешно преписао. Дакле, све је отров. Стварност је  мука, зато постоји уметност. Постоји аналгетик. Реч уметност је замена за реч стваралаштво, какво год оно било, научно, религијско, књижевно, пластично... Уметност представља објаву увек Новог Човека.

            Ову тачку ћу завршити једним цитатом Берђајева Великог. Био је Велики зато што је био велики Рус. Са правом великом руском душом. Могао сам овај цитат оставити за крај есеја да би се читаоци засладили. Али, ђаво ми није дао мира. Од силине одушевљења нисам могао да чекам крај. Одлучио сам да га овде сместим. Ако и буде оних читаоца којима се цитат не свиђа, у шта сумњам, и они ће морати да признају да је текст веома  заводљив. Мислим да ће бити неописиво тешко подићи већи памјатник Николају Александровичу Берђајеву, шефу Катедре за филозофију на Универзитету у Москви, потоњем заграничном Русу, него што је следећи текст овога пророка из Трећег Рима:

             „Пророчка будућност не припада ни германском духу музике, ни латинском пластичном духу, већ само синтетичкој теургијској уметности, не вагнеровској, која још увек остаје у култури, већ другој, која прелази границе културе ка новом бићу. Руско-словенски препород не може бити ни музички ни скулптурални, он може бити само теургијски. Њега је предсказивала велика руска литература. Проблем уметности као теургије је – првенствено руски проблем, руска традиција стваралаштва. У уметнику-теургу ће се остварити владавина човека над природом лепоте. Јер лепота је велика моћ и она ће спасти свет.“

24

            Берђајев је направио и својеврсну типологију европских раса према потентности културе и духовног стваралаштва. Није то урадио експлиците, али из текста у први план избијају типови. Он каже: „У строгом смислу речи, никакве друге културе, осим грчко-римске, и не може бити. Православно-католичка култура преузима наслеђе грчко-римске.“ Мислим да је ову типологију скројио не би ли свету скренуо пажњу да Руси имају широку душу из које је изникла велика руска литература. Велика мисао, која би могла дати и Новог Човека. Иначе се слободно може рећи да је сва православно-католичка култура изникла из Грчке.

ГРЧКА

Сав хришћански свет, католици, православци, протестанти... има један исти темељ који се зове Грчка.

*

Грчка је олимпијска ватра која гори у нашим срцима.

*

Грчка је саставни део српске душе.

*

Ако би се Европа одрекла Грчке, остала би јој само поломљена копља и зарђали мачеви.

*

Родили смо се као Срби, а проходали смо као Грци.

*

Грчка је онај молекул душе по коме се препознају Срби.

*

Грчка је вечити пламен.

*

Ако Грчка изгори, свет ће остати без душе.

*

Кад год Грчка плаче сетим се своје мајке.

*

Грчка је наш манастир.

*

Грчка је Велики метеор.

*

Грчка је Света гора.

*

Грчка на својим леђима носи целу цивилизацију.

Грчка је Платон.

*

Грчка је песма,

Грчка је грч,

Грчка је трагедија.

Грчка је Дионис и Аполон.

            Немоћ Запада се огледа у вечитој рестаурацији: „Слободан полет је тежак за човека Запада. Човек Запада се вечно окреће богатству и вредностима велике прошлости и његова нова трагања добијају облик рестаурације и оживљавања прошлости.“

             „У германској култури постоји варварска дубина и оригинална чистота (доследност и прецизност)... Чак и код највећег међу великим Немцима – код Гетеа – постоји сировост и недостатак укуса.“... „Словенска култура, у уобичајеном смислу те речи, много је испод германске културе. Али словенска раса је примила у своје тело и крв наслеђе грчке и византијске културе.“ „Префињеност и љупкост је изузетна вредност француске културе.“ И Ниче је био мишљења да култура не постоји у Немачкој већ само у Француској. „Коначну префињеност је постигла интернационалистичка  латинска култура, култура по себи – она је стигла до бездана.“

           „Трагедија стваралаштва и криза културе је крајњи израз достигла код великих руских писаца:  Гогоља, Достојевског, Толстоја.“  „Руска душа узима на себе терет светске одговорности...“ „Русима није својствен култ чисте лепоте...“ „Русија је понајмање земља просечних стања, просечне културе.“ „Мисија Русије је да буде Источно-Западна, тј. да буде спој два света. И Русија је позвана да у екстремном постави коначан проблем односа религиозне свести према стваралаштву и култури.“

25

            „Морал у овом свету потпуно одговара држави, привреди, породици, науци. Морал је – канонски, легалистички. Морал је закон послушности у односу према Богу и закон сналажења у односу на свет. Уклапање у овај свет (државно, привредно, породично, научно, итд...) се оправдава као бреме и терет послушности последицама греха. Прозаичној послушности се даје морална предност пред светковином љубави.“ Ово је Берђајев написао пре више од сто година. Ствари се нису промениле на боље ни за јоту. Хришћански морал се по питању стваралаштва још више окренуо филозофији „не таласај“, која одговара онима који су већ заузели позиције. За друге и нема места. Од свих варијаната најгоре су, Само да буде мир и Само да има за лебац!

            Мир, то је само једна одвратна идеја. Да се не лажемо, унутрашњи немир је мисао о моралу кoја гура стваралаштво, горе ка Богу! Човек се мора бунити и против себе не би ли нешто искамчио, не би ли на видело из џунгле изашла мисао уместо гориле!

           „Мора да се живи“ је једна од најглупљих реченица које сам икада чуо. Да ли се та реченица односи и на живот који личи на свињски, коњски, змијски, пасји, који личи на живот зеца, миша, магарца, мачке, гуске, папагаја, вране, свраке, буве, вашке, гњиде, црва, бубашвабе, лава, вука, муве, комарца, тигра, мајмуна, овце, врапца, вола, или можда краве? (Ако се некоме не допада овај мој списак, може га допунити, или написати свој!)

           Форсирају се радионице у којима се подстрекава „стваралаштво“ које се држи канона, а то значи компилацију и ништа више. То би се морало, ако је морала, проглашавати за крађу!

            Берђајев мисли да „Естетика стваралаштва мора да ослободи човека понижавајућег доживљаја себе као вола, самосвести која је подједнско својствена и старој књизи Постања и новим књигама о економском материјализму. Ово ослобађање од потлачености се постиже кроз слободно жртвовање.“ Не може се продавати поезија, или било која друга уметност. Она се живи и поклања. Приноси се. Објављује се човек пред Богом. То би била основна мисао и смисао стваралачког морала. Морал би морао уважавати подстицај, охрабривање људи да се одваже, да стварају и да се стваралаштвом објаве. Да објаве своју мисао и пред Бога изађу чистог образа.

            Човек се мора обратити и својим непријатељима. И они су од помоћи, ако треба да се освести. Каткад су и непријатељи потребни да би се човек вратио Богу. Морал се мора потражити најпре у својој глави.

НЕПРИЈАТЕЉИ

Целог живота сам се борио против њих.

Био сам опозиција и њима и себи.

Глава ми је пуна некаквих ликова.

Тукао сам се са њима.

Нисам могао да их истресем из главе.

А глава, она ме још више боли.

Не вреди, немам снаге, а ни воље, да их поубијам.

Ако бих то и учинио,

не бих смео да оставим ниједног,

зато што се они брзо размножавају,

као бактерије или као вируси.

Због њих ми пуца глава.

А ја мислим да ми звони лево уво.

А овамо, чекам добру вест

и да ми се смири глава!

Ево докле сам догурао

због тих типова из моје главе.

Нико бре, није досад успео себе да победи,

али има будала, као што сам ја,

које још увек то покушавају.

Дођавола, морам да наставим, можда успем.

Ако ја једини то успем,

то нико неће приметити,

тако да неће ни бити штете

ни по непријатеље из моје главе,

а они само тамо и постоје,

па је најбоље не изгонити их отуд.

А и Господу ће комотније бити

Ако су они у мојој глави,

У азилу.

***

            Задивљујућа је доследност Николаја Берђајева у инсистирању на духовности, није се опустио ниједног момента, чак ни у екскурсима. Књига Смисао стваралаштва је писана као сонетни венац. Као ода стваралаштву. Дакле, реч је о поезији. Песма је кључ за све браве, откључава сваку душу.  Човек је слободан само ако сања свој сан. О љубави. Онда је ту и стваралаштво.  Да ли је у њој С-МИСАО?

           Ако човек сања туђи сан, он ће га одвести у завист. А за човекову душу завист је тешка робија. Ако му се тај туђи сан не оствари, онда ће он имати грижу савести и неће моћи од срамоте да се врати међу своје наближе. Као после робије. Мораће да се крије и од себе. То ће га одвести у вртлог. У безнађе.

            Берђајев потпуно одбацује позитивизам. Можда би се могло рећи да он позитивизам сматра бездушним. Он је и против принципа – мали ти си грешан и зато мораш бити послушан. Послушност онемогућава свако стваралаштво. Револуција, такође, није по вољи Берђајева. „Револуција је реакција против старог а не стварање новог.“ Психологизам такође нема подршку Берђајева. Он је за мистику, „у њој је скривена тајанствена веза са Богом и са светом.“ Петрова црква је била црква послушности и прилагођавања а не стваралаштва. И католичка и православна црква баштине Петрову традицију. „Ј. Беме и Ангелус Силезиус су, према дубини увида о човеку, врхунци мистике.“ Берђајев је подвргао критици свако мишљење које није на линији православља. За разлику од мистике која је духовна, („Мистика је општење са Богом.“) магија има алхемичарску жичку.

           Берђајев појашњава улогу магије и мистике: „Магија ће добити активан стваралачки карактер и скинуће чини са природе, окончаће окамењеност. И мистика која је општење са Богом а не општење са природом, која је духовна а не душевно-материјална, у стваралачкој епохи може бити само стваралачки активна. Мистични пут према Богу ће се претворити у пут према стварању, према мноштвеном бићу, према човеку. Пасивна нехуманост старе мистике и старе магије мора да буде превладана, нема повратка на њу. Стваралаштво у мистици и стваралаштво у магији реализују се само жртвовањем сигурности у овом свету, све до пристанка да се искуси напуштеност од Бога.“

            Николај Берђајев је био потпуно за мистику и за духовност. Извориште његове филозофије је била слобода и свег стваралаштва. Он се претворио у духа слободе. Био је бескомпромисан и немерљиво искрен, у завођењу својим текстовима о улози слободе, новог човека и мистике. Био је на страни Бога и на страни Духа, на страни слободе  и љубави  као покретачима стваралаштва. Указивао је на безбожност, на људски пад у другим религијама, јоги, индијској... Писао је кад год је мислио да нису у праву и против католичке и против православне цркве. Његов религијски логизам се носио са свим доктринама. И када је критиковао поједине теоретичаре и мистике Берђајев је без колебања признавао њихову генијалност. И када је критиковао водио је рачуна о стилу. Берђајев је још жив. Берђајев је трпео нападе и католика и протестаната и православаца, па чак и Руске православне заграничне цркве. Али, то не значи да је био мање поштован. Критиковао је самодржачки и буржоаски систем јер по њему, нису били у сагласју са православљем. Нарочито се обрушавао на социјализам. Предвидео је и његов крах. Његова отаџбина се огрешила о њега. Совјетски комунисти су га протерали. Он им није остао дужан. Његово пророчанство се обистинило. Пропали су. Није ми познато да ли се ико због изгона пророка постидео због тога. Берђајев је дух који бди над православљем и над Русијом. А шта каже Ловћенски Тајновидац: „Што је човјек, а мора бити човјек!“

            Стваралачки чин је „сила и слава“. И само кроз стваралаштво човек се може уздићи. Горе је и слава и страва. Берђајев каже да је „смисао наше епохе што је она прелазак ка откривању човека.“  Мислио је на религиозну епоху стваралаштва.

            Надам се да ћу Епилогом запушити бар неку рупу у овом разматрању слободе и стваралаштва великог мислиоца Николаја Александовича Берђајева. Мислим да ће пажљивом читаоцу бити лако да ухвати С-МИСАО, с обзиром на префињен стил писања Берђајева, који је једноставан, питак и делује освежавајуће.

ЕПИЛОГ

            Знано је да је песник измислио Бога.

            Зна људска историја за сумње у Његово постојање. Зна она веома добро, забележила је сијасет пута, постоје људи који ни у шта не верују, а сви се крсте. Забележени су и случајеви да муслимани посећују хришћанска света места. По правилу их руше, али када их невоља стисне, онда се и крсте. Ако и постоји, Њега се то ништа не тиче. Све је то само мисао, она која се бави свемиром и песничким немиром.

            Неки мисле да ће будући људи, будућа мисао, владати свемиром уместо Бога, или у његово име, или под том паролом! Тако би требало да буде. Али ако то не припада Богу, онда не припада ни људима. Бар не само њима. 

            Они желе примат. Приграбили су право да кажњавају људе. У име Господа мисао укидају. А нигде није записано ко ће сахранити последњег човека, нити ико зна да ли ће тај човек бити Песник или Бог?!

            Човеку би боље било животом да се бави, али то је тешко. најлакше је умрети и оставити дугове! Неки људи задуже свет, а неки оду презадужени. Од срамоте се и не поздраве!

            Господе, шта се то са нама зби?!

2018. Ниш