Стојан БОГДАНОВИЋ: ПУТОВАЊЕ У СЛАВЈАНСК

ПУТОВАЊЕ У СЛАВЈАНСК

Стојан Богдановић у Харкову

 

Кроз Украјину сам пролазио

Неколико пута на путу за Русију,

Овај пут сам био позван у Украјину.

Мој домаћин био је Борис Владимирович Новиков

Професор у Харкову.

У Харков сам доспео преко Кијева.

Из главе ми није избијала Кијевска Русија

И судбина кнеза Долгорукова

Коме су кијевски бољари дошли главе

Јер је на Москви саградио Москву.

 

Све је у Харкову било по старом

Само се држава другачије звала

И сиромаштво се увећало.

А то као и у бившој Југославији,

Води до расправа шта је чије

И ко је више дао у заједничку кесу.

Борис је говорио,

Ако се овако настави, иселићемо се.

Био сам изненађен,

Питам, А где,

Мислећи да ће на запад као они наши,

А одговор је гласио,

Па у Русију.

 

Тарас Шевченко

Харков је имао највеће фабрике тенкова у свету

И сви су то знали,

Једино се у Харкову о томе није смело говорити.

 

Са прозора, који је гледао на парк,

Приметио сам поклопце,

А када сам сишао, видео сам и катанце.

Били су то трапови у којима су становници

Држали кромпир,

А било им је дозвољено и да саде кромпир у парку?!

Мој домаћин је носио сандале које му је поклонио

Покојни професор Л.М. Глускин,

А ја сам од Бориса добио на поклон

Глускинове радове о полугрупама трансформација.

Право богатство.

 

После ручка смо пушили на тераси.

Понудили су ми јабуково вино.

А где берете јабуке – питао сам,

Поред пута.

На тераси су била два балона спојена цревом

Пућкало је и јабуково вино је кап по кап

Прелазило у други балон.

 

За време свечане вечере

Пили су шпиритус са водом

И домаћини и гости из Русије, Молдавије и Пољске.

Одбио сам, рекавши да бих радије попио пиво.

Одговор је био да нема пива.

Мало затим, кренуо сам напоље,

Промашио сам врата и упао сам

У бар,

Светла су се вртела,

Лајт-шоу као у америчким филмовима.

За двадесет марака купих двадесет пива,

Замолих бармена да их пренесе

Тамо где су вечерали најбољи алгебристи.

Када сам се појавио са пивом,

Сви су рекли да сам луд!

Било ми је занимљиво да у Центру Украјинске академије наука

У коме су се одржавале конференције

Постоји приватан бар?

У Србији су се људи тровали „Зозовачом“,

Лозовачом коју су производили од метил алкохола.

Водка је скупа, а шпиритуса нема,

Златица је појела кромпир

Пре зоре.

 

О Харкова до Славјанска аутобус је гиљао

Дан и ноћ и...

Никад краја,

Пут прав,

Што би Бора рекао, Царски.

С леве и с десне стране све је жуто,

Жито,

Комбајни

Моћни белорсуки трактори,

А људи гладни?!

Код Славјанска су се појавила брда,

Али, то су била брда ископаног угља,

И река Донец била је црна,

Чисто црна,

У њој се купао угаљ.

 

У центру Славјаносербска зрачи

Натпис на споменику на српској ћирилици:

„Нема светијих веза од братских.“

Грб града Славјаносербска

 

Русе сам сретао на конференцијама широм света,

У Кини, Јапану, Хонг Конгу, Мађарској, Чешкој, УК, Португалији, Италији...

Али, тамо су долазили углавном шефови.

Млађих руских математичара није било,

Држава им није давала новце за пут,

Сами нису имали,

А ни организатори их нису звали...

Први пут сам их срео у Славјанску.

Одлични математичари.

Тачни, савесни, вредни, уважавају своје учитеље

И пију као Руси!

Не пију пре својих излагања на конференцији,

Ретко излазе из својих соба,

Непрестано се преслишавају,

И када дође на ред њихово саопштење,

Бриљирају.

Нисам срео некога да је било друкчије.

Ако је неко имао среће да његово саопштење буде Последњег дана, тај као да није ни био на конференцији!

Ако је пак имао срећу да његово саопштење буде

Првог дана, тај је до краја конференције био пијан.

А пију лежећи,

Легне човек и натегне флашу,

Кло-кло-кло...

И падне у несвест.

Кад се пробуди,

Не устаје,

Поново се комира.

Кад се врати кући прича свима како се лепо провео.

 

Што се шпиритуса тиче,

Пили су и други,

Али резултате су имали само Руси,

Остали су од њих учили школу.

 

Прочитах текст песника Мирослава Тодоровића, из Трешњевице:

„На огласној табли у Ариљу умрлице и огласи да се издају малињаци за брање.“,

па реших да се вратим у прошлост.

Свима, па и мени се понекад чини

да је раније све било лепше и боље.

Знам да није,

Али, тако ми је и боље и лепше.

 

Када је почео рат  у Донецку и Луганску,

Некадашњој војној крајини коју су држали Срби,

Стала ми је памет.

Славеносрбију  и Нову Србију основала је царица.

Људи моји!

Браћо моја!