Ристо ВАСИЛЕВСКИ: РАСТАНАК ОД ПРИЈАТЕЉА МИЋЕ ЦВИЈЕТИЋА

Вечерње новости 9.март 2013.

 

Нећу да кажем да је отишао, него да се само преселио у други свет, који имену и ономе што је иза себе у овом свету оставио тај свет ништа не може. Нећу, јер је то име др Мићо Цвијетић – увек благ, тих и добронамеран човек; радознао и свевидећи путописац; врстан есејиста и тумач песништва и, најзад, песник ранга коме многи (само)извикани песници могу само да завиде.

Нећу ни о његовој биобиблиографији, мада сам неке његове књиге уређивао и објављивао, а избор Божје семе / Господово семе превео на македонски језик, чему се он веома радовао. Нећу чак ни о његовим путописним и песничким књигама у којима ме помиње или ми посвећује песме или целе циклусе песама. Али не могу да прећутим оно што је он доживљавао а ја осећао када је после готово три мандата на месту главног и одговорног уредника „Књижевних новина”, само месец и по дана пре истека последњег мандата смењен, само да би био понижен и изопштен из Удружења књижевника Србије. Не знам да ли ће се бар они његови егзекутори који су пре њега заузели места у царству небеском, када га виде постидети због тога или ће наставити игру зла којој су били склони и у животу. Ово нећу да прећутим зато што је то било нешто од чега је трајно оболео и чему није могао наћи лека. Чак ни бежање у његов родни Кушлат, чак ни његова књига „Лица и образине”, од које сам га одвраћао, нису му у томе помогли. Као да је био кап воде која је пала на усијану плочу!

Са Мићом Цвијетићем сам се упознао пре више од педесет година, када сам ја био учесник Струшких вечери поезије, а он новинар Радио Сарајева. Потом смо се разним поводима и на разним местима више пута сусретали, а наше интензивно пријатељство почело је када се он доселио у Београд и постао део једног сјајног друштва пријатеља, касније уредник додатка „Свет књиге” листа „Борба” и, још касније, главни и одговорни уредник листа „Књижевне новине”. Његовом вољом и вољом Управе УКС више од десет година био сам члан Редакције КН. Памтим и тада сам подржао његов став да ниједан члан Редакције, док је њен члан, не може да објављује своје прилоге на њеним страницама. Друго је шта се касније под притиском догађало.

Са академиком Мићом Цвијетићем, чланом Словенске академије књижевности и уметности, не једном сам путовао у Македонију, Бугарску, Русију, Украјину… И не једном сам био изненађен када су се иза тих путовања појављивали његови песнички бисери или лирски путописни медаљони о ономе што је само он видео и доживео. Ти бисери и медаљони указивали су и на једну чудну, изгледа само Цвијетићу својствену природу. Наиме, за онога који је био сведок бар неких повода за те бисере и медаљоне, стиче се утисак да Мићо Цвијетић поседује невидљивог двојника који делује независно од њега – просејава историјско време стално га доводећи у контекст са тренутком живљења, премерава небеску арабеску и уграђује се у пејзаж актуалне топонимије, маркира сличности и разлике између удаљених простора, снима и карактерише личности до најситнијих детаља, а онда реферише свом песнику и путописцу који готово незаинтересовано седи за неким столом, води са присутнима наоко необавезне и увек „задимљене“ разговоре, или готово непримећено присуствује догађају о коме касније веома луцидно и непоновљиво пише. А то што пише не само да је аутентично сведочење, него и неодољиви позив да се то сведочење лично провери на лицу места и доживи на исти или веома близак начин.

Овде морам да истакнем и Мићину жеђ за временом и простором. Увек би на крају сваког нашег путовања рекао:„Ех, да нам је бар још један дан да будемо овде!

Пeсме Мића Цвијетића су заумице о тајним ватрама у души и изван ње, трагања за исконским смислом, дотицаји са бићима због којих се, због ситуација у којима се и он и они налазе он увлачи у своју кожу сваког јутра испочетка. То су живе егзистенцијалне фреске у којима гласови муцају страх, празне колевке служе за змијски свлак, слепци певају о свом удесу, црна рука просејава брашно у наћвама, звери припитомљују стоку…

Због чега ове речи могу бити болно опраштање од пријатеља, али не и опраштање од његовог незаобилазног дела!

8. март 2023.                                                                                                  

Скраћено у „Вечерње новости“, Култура, 9. Март 2023.