Дана Зорић Ћирић, критичарка
Мирослав Тодоровић: ЗАДЊА
ПОШТА, Поетикум, 2026.
.jpg)
У импозантној бројци од скоро тридесет песничких
збирки, Мирослав Тодоровић се издваја међу савременим српским песницима као
потврђени тумач целокупности живота и духовних образаца човековог кратког боравка
на Земљи. Најновија књига стихова оставља утисак опроштаја од писања, осмишљена
као преписка између песника и читаоца, или дијалог вођен са самим собом. Придев
задњи (у смислу последњи), у наслову „Задња пошта“, носи у себи многе
конотације, али се прва која искусном читаоцу пада на памет, односи на
адресирана писма из времена песникове и многе друге младости, писма која су
осим задње поштанске, имала још једну, даљу и забаченију дестинацију.
Такво тумачење сугерише и аутор, стављајући на прву слободну страницу
фотографију адресираног писма, где иза задње поште Дивљака, стоји
Трешњевица, до које треба допешачити, или
са које се треба спустити до већ поменуте задње поште на Дивљаци.
Дакле, постоји и даље и дубље, до/од златног брда
на коме стоји породична кућа из које песник памти свог оца како чита Политику и понавља наук до кога је сам
дошао: „Од памтивека приче исте, само рђе друге“. У тој кући песник проводи
лета, у малом малињаку, често под смреком, у садејству са силама природним,
чије присуство појачава безмерна тишина – јутарња, вечерња, ноћна.
А пешачење од куће до поште подсећа читаоца на
један од кључних мотива претходних збирки поезије, што је потврђено и у овој:
изглед и израз живота који је песник уприличио за себе и формално је живот тамо
и овде, подељен на пола - на Трешњевицу и Ниш, на село и град, на лето и зиму,
на Свету Гору и домаће двориште, са враном на пању и детлићем на дрвету.
Мирослав Тодоровић је песник искуства. Цео његов
живот је поезија, о чему сведоче поетске књиге, фестивали, награде, песничка
пријатељства, ходовање.
Опредељеност за „песничку службу“ обележила га је
знаком изабраног, а писање поставила као усуд. Смисао живљења је у путовању и
пешачењу, не само видљивим стазама где се тело излаже физичком напору, већ и у
оном другом, космичком и унутрашњем, насталом кроз жељу за повезивањем и пријемчивост
за духовно и Божје. „Пут сам пут који је
стигао кући“ каже у једном стиху актер
емоционалног доживљаја, збуњујући читаоца питањем идентификације са простором и
временом.
Да би живи песник постао симболички пут,
неопходно је стапање и разлагање у временским слојевима, препознатљивим као
простор у коме стари храст оличава предачку снагу, или Плави анђео „видело
небних висина“. Путовање је означено као драгоцени божански свитак,
„хоризонтална линија“ иза које се сагледава још већа, непозната даљина. У
„Повратниковој песми“, прекаљен попут младића који се враћају из рата (Мото:
„Суматра“, Милош Црњански), из градског зимовника вратио се, старац, у природу и пејзаже завичаја. Тек ту, на
кућном прагу, разумеће да су поменути пејзажи све што је тражио по свету: „Светле у празној кући ови
стихови /Да повратника дочекају да се
песмом све понови.“ (Опроштајно)
У „Задњој пошти“ доминирају
теме усамљености, добровољне изопштености, старости и смрти, али скоро да нема
песме у којој се испод слојева нареченог не појављује књига, песма, написано и ненаписано, речи и
слова, белина простора, свеска.
Песник о томе
говори на лицу места, кроз распоред песама. Разврстава и систематизује. Најбоља песма се не записује...,
поручује; ова мисао ланчано се увезује са другом тврдњом да ни Највећи песник још није / Спреман да пише песме. Ако највећи песник још ништа није забележио,
биће да се још није родио. Нити постоји. Отуда се поезија „Задње поште“
умножава кроз присуство најразноврсније лектире у цитатима испод наслова.
За већину
песама постоји инспирација у претходно ишчитаваним светским и домаћим песницима
и мислиоцима: Црњански, Масука, Рембо, Рилке, Борхес, Виља, Корнхаузер, Свети
Августин. Својеврсна множина мотоа омаж је прочитаном, успут и порука да ако
нема најбољег песника, бројност добрих и квалитетних, оних који су у самом
врху, надоместиће недостатак. А ту је и чувени светогорски штап, кумир и фетиш
од кога се песник не одваја, и бројна песничка пријатељства. (Ранко Павловић, Стојан Богдановић.)
Мотивски, збирка је сумирање живота, проживљеног
и оног који се сањао, док невидљиви и нечујни ноћни разговори са мртвима -
песницима, суседима, прецима – уводе у мотив смрти и гробног места као последње
тачке ходочашћа. У мирним данима и ноћима болно недостају људи, гласови, лица.
Зато су логичне мисли о смрти.
У том смислу су речито фаталистичке песме „Адреса – Небеса“ и „Позно слово ово“. Ова
друга као мото исписује стихове из Његошеве „Луче микрокозма“:
„Наше жизњи прољеће је кратко,
знојно љето за њиме сљедује
смутна јесен и ледена зима.“
Истина, и сама земља је самотна, како не би био
песник? („И тешка земља ноћу/Пада из рoја звезда у самоћу“ / Рилке). Очекивано је да гробне теме производе
меланхолични тон. Поред имена песника и пријатеља уписују се крстићи, песник их
стварносно пребацује на другу страну, певајући о подземним људима, песницима са
оног света, вранама на фудбалском игралишту. Слуша се пролеће, а већ се чује
зима. Ипак, изнад тог објективног стања – лирски субјекат је сам, нема људи,
нестао је људски глас - песме М. Тодоровића високо су изнад жаљења.
Дубока концентрација на пејзаж надвладава мрачне мисли. Упркос тами
и магли, изнад свега је сунце, вечерња светлост боје злата, бескрајно плаво
небо као позлата на старој кући, свеже пресвучено оно што беше „паду склоно“, и
у буквалном и у пренесеном значењу. Напољу је додир са природом, са пејзажом,
са смреком, јабуковим дрветом, са вранама, гаврановима, детлићем. Треба
поменути и неколико песама које дотичу старачка чекања испред ординација, у
болничким парковима, код докторке пред коју се као птиче излаже срце у кавезу
груди („Држах птиче у кавезу од прстију/Дрхташе срце мало преплашено“), као и
неколико хаику песама, оригинално названих „тропрсте песме“.
На
једној скали више стоје песме у којима песник покушава да нађе одговор на
метафизичка питања, јер иза видљивог
света и појава стоји оно што је неразумљиво, непојмљиво и уму несхватљиво.
Тако небо постаје тајна књига преко које плове облаци. Може се читати из њега; а одакле би
друго, кад је са других места све ишчитано? „Ноћ је врана коју до сванућа слушам“, додаје. Колика мора
бити та врана, и кад се претворила у ноћ, питање је као и оно из једне од
претходних песама: кад се песник претворио у пут? Ни време нема границу, векови
стоје између проживљених тренутака; без јасних координата и оно је чиста
метафизика.
Формално, цела збирка је програмски уређена. Нико
није заборављен и све је сложено по песниковом осећању за стих и целину. Песме
треба читати пажљиво, с обзиром да су знаци интерпункције изгубили функцију. Ту
и тамо, понеко велико слово, тамо где му није место, и ништа друго од прописане
граматике. Деконструкција језичких правила помаже мислима да се не повинују
прописаном. Дакле, именице се вртложе и понад и испод, и около и из даљине,
пратећи мисао и дајући ритам стиху. Кроз лично име у песми („Жив ли си Мирославе“?),
и то не једном, апострофиран је туђи глас, саговорник који се ишчекује и коме
се нада. Доживљене слике често су пример парадокса: „Овде где ничега нема / Чује
се да Неко још има“ ,
„Сама се песма о томе спрема / Све је ту а знаш
да ничега нема“, „У празној плавети небеске пунине/Између две бројке овог света
истине.“
Приметне су ономатопеје, звучне експресије,
попут: “шуми тишина, чује се празнина“, „шуми лишће – шуме миленијуми“, „с
лишћем шапћући“, уз егзотичан облик „Крошуму “ (кроз шуму) који у себи чува не само дијалекат, већ и акценат и
динамику говора ариљског краја.
Песник пева о камену, на коме пише и који је сам.
Воли игру речима, веома успешно је остварујући у наслову једне од последњих
песама „Еп и Лог“ (Епилог). Дакле, живот је то, дугачки наратив проткан
сазнањем. Цела збирка промиче између радосних и понорних песама, попут
„Тачке на белом листу“ и „Позног слова
овог“, чије мрачне стихове употпуњује позивање на Његоша и Светог Саву, док се
„Стихови Божје песме“ доживљавају као откровење.
Инспирисан стиховима Владимира Бурича о жени која
„копајући кромпир/реже ашовом лице покојног мужа“, песник покушава да расветли
човекову судбину кроз земљу као основни постулат. Док вади оно мало кромпира са
породичне парцеле, човекова судбина му
се указује као судбина кромпира. Ствари се посматрају кроз антониме жене и
мушкарца, живота и смрти, светлости и таме. Ипак, премисе су постављене
обрнуто, као у огледалу. „Закопај ме да бих живео“, вапио је у априлу. Нове клице га једу. Нови живот га једе. Хоће у
земљу, тамо да живи. А у јесен, ако се не извади из земље, иструлиће, потврђује
се кроз библијски мотив о земљи „која јеси и у коју ћеш отићи“. Свет под земљом
види се као лице и наличје свете књиге (Библије) „што се у свему находи“, док
је у интерпретацији песника кромпир представљен као човек земље:
„Кромпир у земљи се множи живи и расте/ није ли
кромпир човек земље што зна тајну“
На
први поглед чини се да је збирка „Задња пошта“, како јој и наслов каже,
упућивање на последње записе, последње поетско сусретање песника и инспирације.
Међутим, упркос изричито наглашеној извесност смрти ( „Песници на оном свету“),
они отуда шаљу исконске зраке и знаке, са светлосном енергијом скупљеном у
једну тачку. Тачка са својим примарним значењем представља завршетак -
реченице, стиха, песме, живота. Код Мирослава Тодоровића она није то. Као знак
интерпункције не постоји у збирци. Одриче јој се та улога. Другу тачку песник
има на уму - ону што се као намотано
клупко живота размотава до последње црне рупе/понора на белом папиру. Прозирање
кроз њу могуће је само дубоко сконцентрисаном уму и отвореном оку. Песма,
мисао, живот, тачка или грумен земље, то су значења. А везе међу људима најбоље
се могу уочити у тишини:
„Овде
је тишина најгласнија
Мисао песме све на други начин чује
Памти религију траве уписује
Траве што све у окриље своје прима
Осећам везу небеског и земаљског
пејзажа
С мојим стиховима између
Пуним молитвене тишине“
(Вечита истина светлости)
Трава
шушти, пролазна је. Списи су трајни, њихово техничко решење је камен. „Задња
пошта“ је почаст љубитељима поезије. Филозофска и овоземаљска промисао о
заједничком нам, крајњем исходу.
Септембар
2026.
Нема коментара:
Постави коментар