Стојан БОГДАНОВИЋ: СТВАРНОСТ У СВЕТУ НИКОЛЕ ТРИФИЋА

 СТВАРНОСТ У СВЕТУ НИКОЛЕ ТРИФИЋА

Овде ће бити речи о књизи „Живот пре смрти“, али не само о њој. Све ће то бити чиста импресија. Нема науке. Само оно шта је мисао, а она је Мајка Божја, захватила од емоција Николе Трифића, а успут и од мене.

Наравно да ће ова књига сведочити о животу Николе Трифића, пре смрти. Јуче смо се упознали у кафеу „Лотос“ у Нишу. Разменили смо књиге и диванили о ономе пре смрти. Добих књигу која је истакнута на почетку овог текста . Знам из прича да постоји и онај други живот. Чак и живот на оном свету. О томе не могу да сведочим. Још нисам био тамо. Не стижем. Имам још много послова да завршим. А време ми није наклоњено. Завукло се у моје кости и болуцка. Кињи ме. Сад сам одлучио да читам Николину књигу, да се лечим од живота.

Кад се боље погледа, може се уочити да је Библија подлога за целу књигу Николе Трифића. Чак је у текстовима који претходе свакој глави то истакнуто. На пример, „Љубав, слобода и истина, то су Бог, Богородица и Дете Божје.“ (39). Види се и из наслова поглавља: Љубав, Искушење, Крв. А из неких стихова само што не провире Ева и Адам.

Прво поглавље под насловом „Љубав (и слобода)“ почиње овако:

Тело ми вришти за тобом – а не чује се .

Надјачала га је душа која вришти јаче. (7).

Овај мото би требало да буде сугестија на коју страну читалац треба да крене. По овоме, душа је јача, па би се требало њој приклонити или је можда боље рећи поклонити. Али бојим се да ће ме чежња стићи и савладати кад-тад, као што се и Трифићу десило.

Већ у првој песми која има наслов: „Једној жени“, који може заварати читаоца да је реч о некој профаној љубавној песмици, Трифић пева о суровој стварности:

Стварност је бич наших снова

пуна рака покопаних жеља. (9).

Више од половине ове подуже песме, две и по стране, Трифић је посветио проблему стварности. „Стварност је бег од стварности.“ А онда поставља питање: „А ти? Где си ти у тој причи?“ То је обраћање оној жени из наслова. О њој читалац, а то сам ја, мисли да је стварна. Да би му у последњој строфи Никола отворио очи:

Ти стварна ниси;

а душу свега жељну је о стварном лагати лако.

Ја, ипак, знам:

Стварност не изгледа тако. (10).

Не остаје ми ништа друго до да закључим да је и илузија стварност. Захвалан сам песнику што ме је вратио у (не)стварни живот.

Нестварна књига.

Већ после прве песме осећам се боље.

Кукавица је ту да кука.

Песник је ту да пева.

Да не заборавимо тему првог поглавља књиге: Љубав.

Изгледа да је љубав мука, а да је живот илузија. Питам се како се измигољити из песме? Како побећи од живота, од песме, ако знаш „да срећни људи не пишу песме“? Није ли живот чак и када је пун љубави само онај пут у вечност?

Љубав је и болест и лек. Али немам одговор на питање, зашто је лечити? А Никола каже:

Љубав.

Све друго је толико проклето

себично и мало,

да постаје ништа. (37).

Слажем се.

Реч је о тоталној поезији.

Мисао је потпуно обгрлила емоцију

Читам ове Николине заводљиве песме о љубави – о жени, и таман осетим сласт кад однекуд излије се жуч. Као да се стихови не могу сварити без (довољно) жучи. Свако има свој свет и своју стварност. Сваки је човек други космос.

Што се слободе тиче, она је углавном у заградама. мора човек, читалац, да узме лупу, ону јачу што увеличава као кад по небу шарате трагајући за неком важном звездом, да бисте негде наслутили слободу. А све је то зато што слобода и не постоји. Она се само сања. Најзад, наиђох на песму под насловом „Њој“. Та је посвећена њој.

Како се ослободити живота? Да ли он то заслужује? Канаринца кад би ослободили он би постао плен копца. У најбољем случају умро би од глади. Дакле, боље му је у заточеништву. А и живот не може све да добије на тацни мора нешто и да заслужи. Живот ће живети свој живот по заслузи. А Никола је оштро закључио:

Живот без слободе и смрт без земље,

нису вредни рађања.

Тачка и Амин. (48).

Трифић је у своје песме уградио лична искуства о љубави, о заљубљивању, о односу према жени, о оносу према мајци... Уградио и надоградио. Све је то видљиво. И нормално. Тражио је себе. Негда сам написао: „Ко нађе себе нашао је цео свет.“ А сада да потврдим Трифићеву мисао обраћања мајци, а коме би другом, кад год ми је тешко, кад негде запнем ја поразговарам са мојом мајком. Сваког дана по неколико пута иако је она одавно отишла Богу на истину. И Никола Трифић то чини. Ево потврде:

Људске су авети мајко навалиле на мене!

Њима поручујем:

Успео сам победио сам себе! (49).

Никола, ко победи себе победио је цео свет. Свој свет. Знам да други имају веће амбиције. Али наше је да измишљамо наше светове и да се старамо о њима и да их ваздан побеђујемо. Наше је да измишљамо Србију.

Занимљива је потка за песму „Слово за себе“.

Изгубио је онај што није знао да слаже,

што кад врага гледа истину каже.

Изгубио је сиротан,

черечен без крста –

а све због вере,

у неко ново сутра,

у неког чистијег себе. (49).

О вери је реч. О илузији, да ће сутра бити боље. Ето, Никола, верујем да ће бити. У нешто се мора веровати. А ја „у нешто ударати морам“.

На моменте се може некоме учинити да је Никола на ивици романтизма. Има у књизи тих момената, навешћу следећи:

Срећо моја...

Васкрсла надо у бесмртном безнађу;

жељо прежељена. (26).

Аутоматски уредник на лаптопу сугерише ми да реч „прежељена“ заменим са „прежаљена“, али то песника неће ослободити романтизма. Има и другачијих песама у којима се Трифић потпуно ослободио свога средњешколског образовања. „Песма на гробу палог друга“ је једна од њих. Наводимо фрагмент који доказује да није реч о кукњави:

Опрости, али све ми се чини

да у твом гробу лежи моја колевка;

Шанса за ново рађање

и за нови живот –

и то баш онакав живот

какав смо некада заједно презирали.

Живот одраслих људи,

лупежа превараната;

Живот људи са хиљаду лица... (51).

Овај одломак песме сам схватио као критику стварности.

Он вешто користи афоризме, па и народне мудрице. Обртима у тексту постиже завидну драматику. Снажне емоције обојиле су цео текст. Поједине песме су баш разбарушене. Благе интервенције лектора знатно би их уздигле. Па, Иво Андрић је имао и по три лектора.

Трифић пише и ово: „Срећни људи не пишу песме.“(30). Можда је то и тачно, не пишу, али они певају. Пре бих рекао да трагедија јаче удара у главу. И писца и читаоца.

Како рече песник: „Стварност је бег од стварности.“ (9). А песма је превозно средство које човеку то омогућује. Драги Никола, признаћу ти овде да ја често лажем себе да ми је лепо. После видим да то не помаже, али мени је боље. И твоја књига у томе ми помаже.

Књига има и четири пратећа текста.

15.3.2026. У Нишу