Стојан БОГДАНОВИЋ: ПРИЧЕ О ПОКОЈНОМ ТУМАЧУ

 

ТУМАЧ ИЗМЕЂУ СНОВА И СТВАРНОСТИ

Сећате се да је Тумач путовао у Бразил. Отуда ми је послао превод неколико песама како ми је написао, одличног млађег бразилског песника. Чак ми је послао и фотке. На једној је само тај, а на другој су он и тај.

Сада могу слободно да изјавим да је Тумач постао писац када је почео да да се моли, јер писање је молитва.

На телевизијама прича причице како је преводећи велике тумаче живота, Андрића, Црњанског, Сарамага... научио да пише. А прескочио је, намерно је забашурио оне ноћне море, знојење и презнојавање, па бацање папира и папирића, па путовања по свету од Београда до Лондона, преко Бразила, Египта, нисам све запамтио које је градове походио, а нисам ни записао зато што је за мене важнији био мој поход на Градину и на Трешњевицу поред које је Ариље, или на Високу чуку, понад Великог Боњинца. Не верујем да различити писци имају различите снове који се тичу писања. Чак су и направљени од исте земље.

ПОКОЈНИ ТУМАЧ И ЈА

Занимљиве ствари се дешавају Тумачу. Откад је умро. Накотили су се наследници. Сви би нешто да наследе, а те будалетине, халапљивци који подносе суду доказе да су му рођаци тога и тога реда, исти су и они по женској и они по мушкој линији, не сањају да наследници наслеђују и дугове. Чак је и мени то промакло, кад је Тумач оперисан у Бразилу, кад су му извадили жучну кесу са оном каменчином, жена је поднела то како је поднела и сви су, па и ја, мислили да је она изравњала болничке рачуне, али сада су на наплату дошли рачуни, са каматом, наравно. Наследници ће наследити Тумачеву мисао и његово име на романима и причама.

              Морам овде да упозорим, а ове приче могу да послуже као докази да мртви дуго живе. И ја сам неки сведок. Живи мртвац. То што ме неки не примећују то је њихов проблем. Мртви искачу пред вас и када се надате и када се не надате. Обратите пажњу на бирачке спискове. Пуни су као нар гласача-мртваца. Неке мрцине срећем свакодневно, па и више пута у току дана. Чак их и сањамo.

Нажалост, многи не верују да је сан стварност. Не верују ни сами себи. Мада, има људи који много лажу. Непрестано. И уживе се у то, те почну да верују у своје лажи. И то је стварност. Мртви живе дуже од живих. И живи када се умртве живе по заслузи. Немојте мислити да ће то избећи наш Тумач. На добром је путу да поживи и као покојник колико му је суђено.

Кад је већ реч о мртвима, а реч је о упоређивању, и када је реч о живима исто, Лисабонски Mислилац је написао следеће светлуцаве речи: „Надметање мртвих страшније је од надметања живих; мртвих је више.“

             Руку под руку, покојни Тумач и ја смо обишли „Есторил“. На истом је месту. Исти је какав је био кад су њему боравили гости Вида и Милош Црњански. Било је ту и неких наших разбојника, агената. Нису се интересовали за писца. Био је још мали. Вида је одскакала.

Док смо Тумач и ја обилазили „Есторил“ јавио ми се покојни колега Милош: „Ја сам имао три књиге за собом - да завршим - кад су ме послали у гимназију, из Крагујевца у гимназију у Панчево. Тамо је био један мајмун - и сад ћу да га назовем мајмун, који је превео из мађарскога "Човекову трагедију", директор, и који је мени дао, кад је бирао шта да радим и шта би требало да предајем, међу професорима, - дао ми је да гимнастику предајем. Ја сам гимнастику предавао, хвала му, није ми нимало било тако непријатно. После тога, кад сам у Лондону живео, кад су сто година славили Панчевачке гимназије, послали су ми књигу како су поносити што је Црњански ту био. Сад ми је био један из Панчева да им дам слику, јер ће да метну тамо: Пупина, Уроша Предића, не знам још кога, и Милоша Црњанског. Врло важно.“

 

 ТУМАЧ У СЕНЦИ АРХИМЕДА И КАВАФИЈА

 

Решио је да пише роман. Отишао је у Египат да скупља материјал. Бојим се да не оде у Александрију, у неки Кавафијев бурдељ.

Кавафи је био посебан тип. Годило му је тамо. Било је доста слободних мушкараца. А овај би могао остати у Каиру. Отуда се види Гиза. Али само када је лепо време.

Кавафи је био велики песник. Бојим да наш Тумач не залута. Лепу боју је зарадио у Бразилу. Може се преметнути у Црног Арапина. А онда од романа неће бити ништа. А није се родио за поезију. Поезија зна дуго да кињи човека, а Тумач би хтео нешто на брзака. 

Стихови се морају пресовати снажном унутрашњом пресом и сложити у строфе као цвеће у хербаријуму, по сортама. 

Архимед је зашао у године. Не интересују га дронови. Само размишља како да нађе ослонац да би подигао Земљу. Не верујем да ће га се Тумач сетити. А и Архимед је пожурио. Вратио се из Александрије у Сиракузу. Као да је желео да га баш Римљани убију. И тако мртав подигао је Земљу на ноге.